U fantaziji se ljubav oseća, a u stvarnosti se žele fantastična osećanja


Na jastuku ti ostavljam poljupce, nežne kao maslačak i odlazim u pustinju svog života gde kaktusi na vrelom tocilu sunca oštre bodlje za moje srce!

Snovi i sanjarenja o ljubavi su jedno, ali u javi interpersonalna veza je nešto sasvim drugo. Tu i postoji realno Drugi, bez koga niko ne može biti Prvi. U slici o ljubavi sve se dokazuje osećanjima, u realitetu ljubavi osećanja se dokazuju. U fantaziji se ljubav oseća, u stvarnosti se žele fantastična osećanja. U iluziji o ljubavi se sluša muzika izmaštanih sfera, u tonalitetu žive ljubavi osluškuje se sfera muzike. Za prvog je ljubav život njegovog iluzornog vidikovca, za drugoga je ljubav čarobni vidikovac života u svetu bez čarobnjaka. Prvi gradi svoju istinu o ljubavi, drugi udvoje daje da ga sagradi istina ljubavi. Prvi teži biću ljubavi, drugi se prepušta ljubavi dragog bića. Prvom je najdraža njegova stvarnost voljenog bića, drugom je najdraže stvarno voljeno biće. Prvoga nadrasta voljeno biće, drugi raste s voljenim bićem. Prvom voljeno biće počiva u njegovoj glavi, voljeno biće drugog s glavom njegovom ramenu. Prvi zove voljeno biće iz dubodolina svoje mašte, drugi za svoje voljeno biće zove maštu s vrhova Olimpa. Prvi priča o voljenom biću, umire s njegovom ikonom na grudima, drugi umire na krstu svojih vrelih osećanja i vapi: „Oče, neka me ova čaša ne mimoiđe“. Prvi je uložio život u fantaziju, da bi je skamenio, drugi ulaže fantaziju u život. I uz prvog su najlepše pevale frustracije i zablude, iz drugog istine o moći davanja i primanja. Prvi je davao snove, drugi je sanjao stalno davanje. Prvi je paćenik koji ništa ne daje, drugi je patio ako nije dovoljno davao. Prvi je bio spreman da umre zbog slike o ljubavi, drugi zbog realnosti ljubavi živeo. Prvi za svoje voljeno biće traži reči nemušte kojima govore šume i trave, drugi svom voljenom biću govori reči od kojih se molitve i oproštaji prave. Prvi drži ruke na suncu i peva ode svojim opekotinama, drugi nosi upitomljenu jaru sunca i želi da je daruje voljenom biću. Prvi je otvarao zvezdane kapije pred životom, drugi kapije života pod zvezdama

Prvi piše pismo:
„Svileni čaršavi tuguju od želje da još grle tvoja ramena. Zavidim im svim zavistima ovog sveta. Jastuk uzdiše za svilenim pramenovima tvoje kose. Gledam kako koračaš, tako gordo nije koračala ni Tamara, kraljica gruzijanskih stepa i šuma. Na jastuku ti ostavljam poljupce, nežne kao maslačak i odlazim u pustinju svog života gde kaktusi na vrelom tocilu sunca oštre bodlje za moje srce!“.

Drugi u svom pismu kaže: „Od paprati i loze divljih jagoda pletem venac i njime te krunišem da budeš moja Primavera, kraljica svih mojih jutara. U tvoj vidik dozivama jata lasta i leptire sviloprelje. Iz dodira naših usana rađaju se svici i pale živu vatru, Iz duše uzavrele krvi podižu se krilati beli Pegazi i poleću u nebeski azur. Ne postoji više ništa, osim nas dvoje i nebeske muzike sfera koja izvire iz treperenja zlatnih žica božanske harfe svemira. Tu ćemo sagraditi lomaču od naših tela i gorećemo na svetoj vatri žar-ptice. Nežno te grlim. Dok postajemo jedno, tajne sveta više nema!“

Autor:
Slava Zečević


Izvor: Glas Javnosti

Bolje je voleti pa izgubiti ,nego nikada ne doziveti ljubav.