Ignorance is bliss

Ima jedna česta predrasuda o agnosticima za koju sam dosta puta čuo.
Laici ih posmatraju kao ljude koji kao da kažu "Mi _ništa ne znamo." i pripišu im neki defetizam i ocene ih kao ignorantne, ravnodušne, nezainteresovane...
A pravo stanje je čak naprotiv tome. Svesnost da ima još mnogo znanja koja treba otkriti i pokoriti a opet skepticizam o nekim za koje drugi smatraju konačnim a opet ne u potpunosti argumentovanim... i naravno stav da ako nešto ne može danas, ne znači da neće moći i sutra...
...ukoliko nije uključena i pragmatičnost... džaba sve.

Izvinjavam se za skretanje u agnosticizam. Nije ovo religiozna tema... samo mi je to prva asocijacija kad čujem da neko kaže "Ignorance is bliss" - Blaženo neznanje ili neznanje je blaženstvo.
Ne znati nešto i biti srećan zbog toga.

Na mnogo mesta sam to već čuo.

Ne znati svoju boljku ili boljku drage osobe.
Ne prihvatati da vas neko mrzi, ne voli, da vas smatra dosadnim.
Ne želeti informacije o nekim degutantnim, šokantnim događajima.
Ne priznati zabludu i živeti u deluziji.
I uopšte, ne dozvoliti drugo znanje, stav, podatak, tehnološku inovaciju, revolucionarnu ideju, itd ...

Verovatno je podugačka lista, ali suština je da se u svakoj izaziva vaš psihički komfor...
...raste bes ili strah kao posledica "pretnje" ili osećaj da vam je ugrožen komfor... ili sopstveni integritet. Verovanje da ako nešto ne znate, ne može vas to povrediti. Strah od gubitka vrednosti stvari iz svog okruženja.

Hajde da ne skrećem opet u religiju. (razapeće me ovi fanatici odozdo ako nagrnu  ).
Treba mi neki drugi primer.
Na primer, kao malo dete, koje se stvarno ludo zabavlja kad se igra šarenim igračkama ili kad ga roditelji zasmejavaju trikovima, kad mašta, kad fantazira i živi u svom lepom udobnom svetu... ali kako odrasta i skuplja znanja o svetu oko sebe i raznim što prirodnim što društvenim zakonima... te detinjaste igre polako gube svoju vrednost i nisu više tolika čar.
Doživeli smo svi to... ili ako pripadate onim starijima i ako ste bili suviše mladi i ne sećate se... setite se kako ste negde oko puberteta imali najbolje drugove i drugarice, čitav čopor njih i kako ste naivno mislil da ćete večno ostati prijatelji, bezbrižno se družili i neopterećeni raznim glupostima (ovo ne važi za vas koji ste odrastali na Balkanu  ) i sve ono što je prošlo kad su počeli da vam se razilaze interesi, kad ste učili o pravilima poslovanja, savremenog opstanka itd...

Za neke stvari izlazak iz udobne čaure je neophodan (bar za većinu ljudi na koje je uticalo odrastanje) dok za neke druge stvari i verovanja još uvek imate šansu i priliku da ostanete u svom svetu i negirate sve ono što bi moglo da ga promeni. Iako postoji šansa da ta promena bude i dobra po vas. Ko zna.

Pre nekoliko nedelja sam sanjao jedan san, nije bitna cela radnja koliko zadnja scena. Nažalost, san je bio suviše realan, u smislu da sam mnoge stvari osetio... a u zadnjoj sceni se ja pogledam u ogledalo i nakon jedno 3 sekunde ukapiram da lik u ogledalu (odnosno moja reflekcija, odnosno ja jelte) ne gleda u mene već negde u stranu. Vrlo brzo ukapiram da ne gledam sebe u oči već u obraz, uvo... pogledam gde drugo JA gleda, uplašim se od svega toga i krenem da bežim od ogledala nakon čega počnem da gubim snagu, padnem i na kraju oslepim. Preplašeno otvaram i zatvaram oči u snu ne bih li progledao.. i nakon nekoliko neuspešnih pokušaja uspevam da se probudim u svom krevetu i dalje neprestano zatvarajući i otvarajući oči srećan što ponovo vidim. Trebalo mi je jedno pola sata da dođem sebi...
Ne znam kako bi vi genijalci protumačili to. Ali verujem da postoji neki razlog zašto ne smem da pogledam samog sebe u oči i zašto sam na kraju slep i ne želim nešto da vidim i nešto negiram.
Još kad bi znao šta bilo bi super. 
Ne znam da li treba da se stidim nečega, neam čega... odavno sam prestao da se bavim prostitucijom, nije isplatljivo a ono odeljenje prvaka što sam pogazio kolima i zakopao iza moje zgrade je odavno zastareo slučaj pa se više niko i ne pita za njih. Dakle, ne smara me savest... ničega se ne stidim, za mali broj stvari mi je krivo ali nije toliko opterećujuće jer je grešiti ljudski.

Autor bloga (inače genetičar) vas pita koliko zapravo želite da upoznate i istražite samog/samu sebe.
A ja vas pitam... šta ne treba nikad saznati i kad je život u zabludi opravdan... ili nije ni tad? 

Izvini White Goa mudar si ti co'ek, ali preskocicu ovo. Mnogo je jako... ne mogu da citam ruske klasike....

Ovo je vise za Filozofski forum.  Jebote Goa pa ti em presao na Dark side, em se ugledas na starijeg buraza, valja, valja mnogo 

Pitanje je sta mi u stvari znamo, jer u stvari nemamo pojma

Uf bre matori, toliki uvod u ovo pitanje


Treba upoznati sebe maksimalno koliko je moguće...ako možeš to da podneseš...ne može svako.
A zabluda...da li je bolje?  Ako misliš  na situaciju recimo da li je bolje da saznaš da si usvojen ili je bolje da ceo život živiš u zabludi da su ljudi koji su te odgojili stvarno i tvoji biološki roditenji, sigurno da postoje takvi primeri gde je bolje/lakše/jednostavnije  biti u zabludi.  A da li je to ispravno u nekom kosmičkom smislu,šta će o tome reći sud istorije i slično, koga to boli q.... , tvoj subjektivni doživljaj života je jedino ispravno merilo.

Kako ono bese...Misli stvaraju patnju..

Ovo je sustina svega.Oni koji kazu da znaju .. lazu.

I sa ovim se slazem.

Covek se ponekad boji znanja, a po najvise znanja o sebi.

Da, postoji dosta stvari za koje je bolje da ih ne znamo. Ali, to dosta zavisi od osobe. Jaci mogu da izdrze dosta toga tako da ih nesto sto saznaju nece unistiti dok slabijima nesto treba i sakriti.

Ali sta je znanje i istina? Za nas je istina ono sto vidimo ono sto cujemo ono sto osetimo. Ali da li je sve bas tako kakva je priroda zapravo. Mozak nam je pokazuje, medjutim mi ne vidimo isitinu organizam je sklad organa koji nam omogucavaju zivot, pa je u tom skupu i mozak mozda ne vidimo istinu da bi preziveli. Ali to znaci da postoje samo verzije istine i da u prevodu isitina ne postoji.