Knez Lazar Hrebeljanović :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Knez Lazar Hrebeljanović

oko1329 - 28. juna 1389

Knez Srbije
Period   1371-1389
Nasledio je   Vukašina Mrnjavčevića
Nasledio ga je   Stefan Lazarević
Otac   Pribac Hrebeljanović
Majka   Nepoznata

Sadržaj
1 Mladost na dvoru Cara Dušana
2 Knez Lazar kao najmoćniji vladar u Raškoj
3 Knez Lazar i borbe sa Turcima
4 Sahrana kneza Lazara
5 Vidi još

Mladost na dvoru Cara Dušana

Lazar Hrebeljanović je najverovatnije rođen 1329. godine u Prilepcu. Taj grad je dobio njegov otac Pribac Hrebeljanović od kralja Dušana Nemanjića kao nagradu za službu na njegovom dvoru. Istorija za sada ne zna kako se zvala majka Lazara Hrebeljanovića. Ne zna se takođe ni koliko je tačno braće i sestara imao.

Otac Lazara je bio logotet na dvoru kralja Dušana u Prištini. U doba kada se kralj Dušan krunisao za cara, Lazar Hrebeljanović je imao oko 17. godina. Porodično bogatstvo Hrebeljanovića je bilo veoma malo i obuhvatalo je samo utvrđeni grad Prilepac (gde se Lazar rodio) i grad Prizrenac. Kao mladić Lazar je služio na dvoru cara Dušana. O tome govori i „Povesno slovo o knezu Lazaru“, kao i patrijarh Danilo. Kao dvorski činovnik Lazar je od cara Dušana dobio titulu stavioca i sa ovom titulom je imao veliko učešće u političkom životu carevine. Na dvoru je sreo despota Jovana Olivera, ratničkog kesara Preljubu, despota Dejana i kesara Vojihnu.

Lazar Hrebeljanović se 1353. godine oženio ćerkom velikog kneza Vratka Milicom. Njen otac je bio iz roda Nemanjića po liniji velikog župana Vukana. Posle naprasne smrti cara Dušana Nemanjića 20. decembra 1355. Lazar Hrebeljanović kao dvoranin je prisustvovao sahrani u mauzoleju Svetog Arhanđela kod Prizrena. Tu je Lazar mogao da vidi kako su u jugozapadnom uglu hrama sahranjuju posmrtni ostaci cara Dušana i kako se grobnica zatvara sa poklopcem od beličastog mermera na kojem je izvajan visoki reljef cara Dušana.

Knez Lazar kao najmoćniji vladar u Raškoj

Knez Lazar potvrđuje povlastice dubrovačkim trgovcima

Unutrašnji sukobi i deobe stvorili su krizu srpske države. Sa nestankom carstva, posle iznenadne smrti Dušana Nemanjića, a potom i Cara Uroša (1355-1371), mnogi krupni i sitni feudalci, srpska vlastela ili „velikaši“ - kako ih pamti narodno predanje ugrozili su jedinstvo srpskih zemalja. O srpskim podelama jasno govori i vizantijski car Jovan Kantakuzin sledećim rečima:

„I na hiljadu strana rastureni počeše međusobno gloženje.“

Slika raspada jasno se ocrtavala, a izgledala je ovako:
Zapadna Makedonija (Kralj Marko, sin i naslednik oca Vukašina i turski vazal)
Istočna Makedonija (Konstantin i Jovan Dragaš - isto kao turski vazali)
Zapadna Srbija : Župan Nikola Altomanović
Zeta (Balšići)
Kosovo (Vuk Branković)
Morava (Knez Lazar Hrebeljanović)

Pobedom na Marici Turcima je bio otvoren put za dalja porobljavanja srpskih pokrajina. Manji odredi turske vojske sejali su pustoš po selima i trgovima. „Strah... nevolja i nesreća ljuto su obli sve gradove i zapadne predele...“ Lazar se počinje u svim intitulacijama nazivati „Gospodin vse Srbljem“, „Knez Srbljem“, što u stvari znači „Knez ili vladar svih slobodnih srpskih zemalja“. Pored toga, Lazar upotrebljava i kraljevsko vladarsko ime Stefan Lazar. Čak se na aversu očuvanog pečata na „Lazarevoj darovnoj povelji“ Hilandaru iz 1379. nalazi lik Stefana Prvomučenika, zaštitnika loze Nemanjića. U poveljama se potpisuje crvenim mastilom. Od bitnog značaja, u skladu sa srednjovekovnom državnopravnom teorijom je to što je Lazar posedovao crkveni legimitet.

Ugrožen od Turaka, izložen stalnoj opasnosti da ga napadne Nikola Altomanović, strahujući i od napada Ugara knez Lazar je morao i energično i mudro da dela na jačanju odbrambene moći svoje države. Pošto je imao veliki broj ženske rodbine, pretežno ženidbenim vezama uspeo je da okupi oko sebe svoje moćne susede. Sestru Draginju udao je za čelnika Musu, gospodara rudarskog kraja oko Kopaonika, grada i župe Brvenik, a kćer Maru, 1371. godine, za Vuka Brankovića. Dve mlađe svoje kćeri predao je knez Lazar svatovima u Kruševcu. Jelena se udala za Đurđa Stracimirovića Balšića, „gospodara vsom Zeti i pomorju“, a Teodoru za Nikolu Gorjanskog Mlađeg, uglednog feudalca u Južnoj Ugarskoj.

Udadbama, uspostavljanjem savezničkih odnosa i oružanom borbom sa nepokornim velikašima uspeo je knez Lazar da ojača i teritorijalno proširi svoju državu. Sa okolnim velikašima osnovao je neku vrstu porodičnog saveza, kome je on bio na čelu. Najmoćniji članovi saveza posle kneza Lazara bili su njegovi zetovi Vuk Branković i Đurđe Stracimirović Balšić. Sa smrću cara Uroša nestalo je carskog dostojanstva. Pošto je po protokolu vizantijskog dvora, koji je primenjivan i na srpskom dvoru, samo car mogao dodeljivati visoka zvanja, te je Lazar ostao u zvanju kneza a Vuk Branković ima zakonsko pravo samo na naslov „gospodin“. „Blagoverni i hristoljubivi i Bogom prosvećeni knez Lazar i ljubazni mu sin gospodin Vuk“, zabeležio je nepoznati letopisac 1387. godine, „kada su vladali svim srpskim zemljama i pomorskim i tako u slozi i ljubavi pobeđivali neprijatelje svoje“.

Udruženim snagama kneza Lazara i bosanskog bana Tvrtka, 1373. godine pobeđen je, zarobljen u Užicu i oslepljen Nikola Altomanović. Pobednici su podelili njegovu oblast. Banu Tvrtku je pripao i manastir Mileševo u kome je sahranjen Sveti Sava. Potomak Nemanjića po ženskoj liniji, ban Tvrtko je odlučio da se 1377. godine kruniše za kralja Bosne i Srbije. Obred krunisanja izvršen je na grobu Svetog Save. Nepomućeno prijateljstvo kneza Lazara sa kraljem Tvrtkom jasan je dokaz da je Tvrtkov postupak smatran saglasnim sa srednjevekovnim poimanjem legitimnosti nasleđa prestola. To, međutim, nikako ne znači da je knez Lazar prestao da se smatra glavnim vladaocem na teritoriji srpskog carstva, tim pre što je i on preko svoje žene Milice bio u srodstvu sa izumrlom dinastijom Nemanjića.

Veran tradiciji vladara na srpskom prestolu, knez Lazar je pregao da podigne autoritet crkve i učini je moćnom potporom u borbi za učvršćenje svoje vlasti i odbranu od Turaka. U tom cilju smatrao je neophodnim da izmiri Pećku i Carigradsku patrijaršiju, koje su bile u neprijateljstvu od doba proglašenja Pećke patrijaršije 1346. godine kada se kralj Dušan krunisao za cara. Posle dugih pregovora u kojima se istakao monah Isaija, do izmirenja je došlo 1375. godine. Obred svečanog priznanja Pećke patrijaršije obavljen je u patrijaršijskoj crkvi u Peći. Bila je to velika svečanost, kojoj su, pored mnogobrojnih velmoža i crkvenih velikodostojnika, prisustvovale monahinje Jelisaveta (monaško ime carice Jelene), i Jefimija. Monahinja Jelisaveta umrla je početkom novembra 1376. godine. Verovatno po dogovoru sa kneginjom Milicom, Jefimija je odmah posle njene smrti došla u Kruševac i nastanila se u dvoru kneza Lazara.

Kada mu se u Kruševcu rodila i peta kćer Olivera, knez Lazar je verovatno izgubio svaku nadu da će dobiti naslednika prestola. Zato nije teško zamisliti radost supružnika kada im se 1377. godine rodio sin, koji je na krštenju, po tradiciji loze Nemanjića, dobio ime Stefan. Posle Stefana kneginja je rodila još dva sina Vuka i Dobrivoja. Dobrivoje je umro kao dete a Vuk je rastao uz Stefana koji nije bio mnogo stariji.

Knez Lazar i borbe sa Turcima

Privredni i kulturni napredak države kneza Lazara ometan je stalnim pokušajima Turaka da je podčine. Zato je knez bio prinuđen da usredsredi svoju pažnju na vojne pripreme. Na teritoriji

svoje države prvi put se sukobio sa jačim odredom turske vojske 1381. godine kada su njegove vojskovođe Crep i Vitomir pobedili Turke na Dubravici kod Paraćina.

Mada poraženi u Bosni Turci su odlučili da i po treći put napadnu kneza Lazara. Obavešten o njihovim pripremama, knez Lazar je 1389. godine preko svog zeta Nikole Gorjanskog, mačvanskog bana, ugovorom sa Ugrima osigurao zaleđe i pregao da prikupi što veću vojsku za predstojeću bitku. Obratio se za pomoć i kralju Tvrtku, koji je i po svojoj tituli bio dužan da učestvuje u borbama za odbranu nezavisnosti Srbije.

Obavešten da će Turci pokušati prodor preko Kosova, knez Lazar je na čelu svoje vojske sredinom juna došao na Kosovo.

„Pođimo, braćo i čeda“, - obratio se knez Lazar uoči bitke vojnicima, kako je zapisao nepoznati letopisac u Povesnom Slovu o knezu Lazaru, „pođimo na podvig koji je pred nama, ugledavši se na nagradodavca Hrista. Smrću poslužimo dužnosti, prolijmo krv našu, iskupimo život smrću i dajmo udove naših tela nepoštedimo za čast i otačastvo naše, a Bog će se svakako smilovati na ostatke naše i neće istrebiti do kraja rod i zemlju našu “.

Što se tiče sukoba sa Osmanlijama, letopisi govore da je Lazar imao uspeha u borbama s njima. Godine 1386. Orhanov sin, Murat I je predvodio vojsku na Srbiju. Srpska vojska, s knezom Lazarom na čelu, nalazila se na Toplici (na Pločniku) i tada je sprečen dublji prodor neprijatelja u unutrašnjost zemlje. Iz sažetih vesti letopisca stiče se utisak da su dva vladara izbegla sukob.

Posle smrti Ugarskog kralja Ludovika I (1382), knez Lazar je odbio položaj turskog vazala i zajedno sa kraljem Tvrtkom umešao se u dinastičke sukobe u Ugarskoj. Međutim, srpska država nije morala da brani samo severnu granicu već i južnu - na Kosovu. Turska horda je pregazila zemlje braće Dragaša i na pomolu je visio neizbežan sukob sa Srbijom -na Vidovdan 15. juna (po novom kalendaru 28. jun 1389).

Bitka se odigrala 28. juna 1389. godine na polju Kosovu.

U okršaju prvog sukoba Srbi su pobedili Turke. „Među vojnicima“ , piše Konstantin Filozof u Žitiju despota Stefana Lazarevića, „koji su se borili pred vojskom beše neko veoma blagorodni (Miloš - zabeležio je neko na margini Konstantinovog dela) koga oblagaše zavidljivci svome gospodinu i osumnjičiše ga kao neverna. A ovaj da pokaže vernost, a ujedno i hrabrost, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom načelniku kao da je prebeglica, i njemu put otvoriše. A kad je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnoga vlastodršca. A tu i sam pade od njih. U prvi mah odolevali su Lazarevi ljudi i pobeđivali su. Ali već ne beše vreme za izbavljanje. Stoga i sin toga cara ojača opet u toj samoj bici i pobedi. Šta je bilo posle toga? Postiže Lazar blaženu smrt tako što mu je glava posečena, a njegovi mili drugovi molili su usrdno da poginu pre njega i ne vide njegovu smrt. Ova bitka bila je godine 6897. meseca junija 15. dan. A tada, tada ne beše mesta u celoj toj zemlji gde se nije čuo tužni glas ridanja i vapaj koji se ne može ni sa čime uporediti tako da se vazduh ispunio...“.

Na Kosovu polju: „mučenik Hristov postade veliki knez Lazar“ (Despot Stefan: natpis na stubu mramornom na Kosovu), izborom i opredeljenjem za nebesko ispuni reči Njegove: „Od ove ljubavi nema veće do ako ko položi život za bližnje svoje“. Jn 15;13. Onome koji je učinio izbor dostojan Nebeskog Cara narod nepokolebljivo imenu dodaje - car - i ovenčava ga oreolom svetavštva a Crkva kanonizuje, već nekoliko godina posle pogibije.

Sahrana kneza Lazara

Iz Mitropolijske crkve u Prištini telo Kneza Lazara 1391/1392. god. preneseno je u njegovu zadužbinu manastir Ravanicu. Zbog nadiranja Turaka i stanovništvo i monaštvo biva prinuđeno da napušta ognjišta i svetinje. Sa sobom nosi i najveću dragocenost - mošti Lazareve. Nastavlja svetitelj da deli sudbinu svog naroda, preko Beograda do Sent Andreje u Ugarskoj posle nekoliko godina prenesen u fruškogorski manastir Vrdnik (Nova Ravanica). Tokom Drugog svetskog rata, godine 1942. zbog ustaških pustošenja pravoslavnih svetinja u Sremu, mošti bivaju prenesene u Sabornu crkvu u Beograd.

Godine 1954. Sveti arhijerejski sabor SPC doneo je odluku o prenošenju moštiju Sv. Kneza u Ravanicu. Ova odluka se sprovodi o šestotoj godišnjici Kosovske bitke, 1989. godine i to tako što su njegove mošti izlagane na putu kroz veliki broj srpskih gradova i manastira. Ocenjuje ih tako Svetitelj blagodaću Gospodnjom: „Jer se osnova poštovanja svetih nalazi u Hristu B{{ogočoveku, koji je zato postao čovek da proslavi čoveka, i to telo mu i dušu“.

Tako je od Vidovdana 1988. do avgusta 1989. ćivot iz Beogradske Saborne crkve preko manastira Vrdnika, Ozrena, Tronoše i Ćelija, zatim Šapca, Valjeva i Kragujevca, pa manastira Žiča, Ljubostinja i Pavlica prenesen do Kosova. Na Gazimestanu, mestu kosovske bitke, održan je pomen a potom, posle boravka u manastiru Gračanica i svečanih vidovdanskih bogosluženja, ćivot sa moštima Svetoga preko Niša, Kruševca i manastira Manasija, prenesen je u Ravanicu. Tako je njihovo blagodatno prisustvo nadkrililo molitvenim oblakom slave Božije veliki deo Srbije i stotine hiljada Srba.

Doček u Kruševcu bio je veličanstven, verni su se tiskali da bi celivali mošti osnivača svog grada - domaćina koji se vratio kući. Sa strahom i trepetom reke vernog naroda ulivale su se u Lazaricu osećajući da je u njoj izvor vode žive. Otada i sveštenstvo i verni narod priželjkuje i sanja istu puninu. Trebalo je probuditi se iz dugog sna, shvatiti da je duhovni i moralni preobražaj kroz iskreno pokajanje jedini put koji vodi ostvarenju sna. Blagodati ove kratke domaćinove posete osetile su se: crkva Lazarica dobija mesto koje joj pripada.

Pripreme su počele da domaćin ne bi našao čeljad nespremnu. Predočene ideje osmislio je arhitekta Goran Todorović a prekrasni kivot izradio je Đorđe Jovanović iz Beograda. Tim darom predsednik CO (od 2001.god.) Zoran Nikolić upisao je sebe krupnim slovima u letopis Lazarice. Svaki element kivota ukazuje na detalje kneževo - dvorske crkve, a svojom lepotom svedoči ljubav i poštovanje prema Knezu samom. Vidovdana 2002. mnoštvo vernika sakupljenih na Svetoj Božanstvenoj Liturgiji sa svojim pastirima i duhovnicima, posle Službe, u svečanoj Litiji krenulo je u susretanje Svetome Knezu. Mnoštvo se tiska oko spomenika kosovskim junacima, na licima radost jer baš ove generacije dočekuju ispunjenje sna dugog 613 godina. Vojnici kasarne „Car Lazar“ preuzimaju kivot sa moštima i nose ga u Njegovu i našu svetinju uz zvonki zov i objavljivanje svemu svetu zvona lazaričkih ove velike vesti.

Izvor: Wikipedia