Prvo, muž mi nije lenština.  Radi i trudi se da izdržava porodicu...

Drugo, prošlog leta devojčica nam se razbolela od dijabetesa.  Šest meseci mu je trebalo da počne da se interesuje za bolest, da joj da inekciju insulina, do dana današnjeg nije pročitao dvadesetak stranica literature o dijabetesu koje smo dobili iz bolnice ( kladioničarske liste čita svaki dan i fudbal gleda svaki dan. . . )

Treće, kompjuter smo kupili pre dve godine.  I dan danas na njemu zna da igra samo igrice.

Četvrto, znala sam da je neambiciozan.
 
Peto, zivimo kod mojih roditelja u stanu od 39 kvadrata.

Sesto, nisam se bocnula sa direktorom, mada je i zgodan, i atraktivan, i pozeljan do bola!

Sedmo, dosta mi je više da sklapam kraj sa krajem i da zivotarim, hoću da radim i zaradim, ali pored mog "šonje" ne mogu da uradim ništa. 

Osmo, nisam se napalila na pare! nikad u zivotu ih nisam imala.  Radila sam i na dva radna mesta istovremeno da bismo preziveli i da bih pomogla roditeljima da odškoluju dve mladje sestre.  I više sam umorna. . .

I pri tom me direktor više razume od čoveka sa kojim sam provela više od deset godina života.