Kina kao svjetska sila broj 1 - kakva će biti ili kakva bi bila?

Највећи губитник у америчком банкроту биће Кина

Како признају амерички финансијски експерти, како год да се буде кретало девизно тржиште САД, неће проћи без потреса, а онај ко ће највише да изгуби – биће Кина, обзиром на величину кинеских улагања у Америци. Није важно да ли ће бити објављен потпуни или делимични банкрот или ће САД и овај пут да одиграју тако што ће смањити вредност долара, то ће довести до појефтињења резерви земаља које су накуповале америчке хартије од вредности. Зато је данас финансијски свет зауставио дисање пратећи дискусију у Конгресу САД.

По свему судећи, ствар ће се завршити трећом варијантом. Барак Обама је изјавио да је, пошто је поново разговарао са представницима Сената, практично постигао споразум о хитном смањењу трошкова за 500 милијарди долара, тако да се наведена мера разматра као полазна тачка за смањење државних трошкова за преко четири трилиона долара у следећих 10 година. Детаљан план ће бити објављен после новог састанка. Прелиминарни план укључује мере на повећању доходовног дела буджета за један трилион долара тако што ће бити промењен порески кодекс и укинути програми социјалног осигурања и медицинске помоћи Медицаиди Медицаре. „Успећемо да до 2. августа решимо питање“, каже Обама.

Предвиђено решење ће значити стабилну политику јефтиног долара, што ће за стране поседнике америчких вредносних хартија да се претвори у огромне губитке.

Кинеска политичка класа ври. Кинези нису ни мало одушевљени чињеницом да су се нашли у мишоловци. А мишоловка само што није шкљоцнула. Колико год да су преговори о плафону спољног дуга САД за Американце драматични, они ће бити много драматичнији за Кину. Она, као највећи страни зајмодавац САД, располаже са око 1,5 трилион америчког дуга. Природно Пекинг је постао најзахтевнији критичар америчке финансијске политике, коју сматра за расипничку. Министар спољних послова Кине Хонг Леј је прошле недеље јавно критиковао Вашингтон: „Надамо се да ће влада САД водити одговорну политику, како би страним повериоцима могла да гарантује сигурност.“ Али то су само речи. Кинези одлично знају да је чекање да амерички финансијери почну да воде одговорну политику безнадежно. Уосталом, сам принцип њеног уређења зове се „финансијски балон“ и њега се нико у САД неће одрећи јер он доноси најбрже и највише средстава тако што омогућује да зајмодавци који улете у мишоловку зачас банкротирају. Шта онда тера паметне људе, који уз то умеју и добро да рачунају, да иду за јефтиним сиром?

ИДЕОЛОГИЈА ГРАБЉЕЊА Вредно се бавећи производњом за извоз, а пошто је постала највећи извозник на свету, Кина је формирала политику која подржава јефтину валуту. Као резултат се појавио огроман позитивни биланс не само у спољној трговини већ и у девизним резервама земље. Кина је у резервама накупила више од три трилиона долара девиза – више него иједна друга земља. Чињеница да су пажљиви Кинези само половину тог износа претворили у доларе овога пута им није помогла. Огромна маса накупљених девиза данас је под великим ризиком. Експерти врло поуздано тврде да ће та средства озбиљно страдати.

Мада велики део тог новца могао је да буде употребљен за проширење унутрашње потрошње, јер „Поднебесна“ још увек не може да се похвали високим животним стандардом својих грађана. То би био сигурнији начин улагања зарађеног националног богатства. Али повећање унутрашње потрошње реализацијом социјалних програма не представља баш неку уносну ствар. Кина има огромне потребе које се односе на проширења у сфери здравства, у пензионом систему, у решавању проблема масовне незапослености уз учешће државе и тако даље, али, обзиром да се те области налазе под контролом државе, ни једна од њих не би донела велики и брз новац. Много је једноставније било играти на девизном тржишту САД и узимати камату од купљених облигација. Резултат је био да се велики део долара које је зарадила кинеска индустрија врати у САД преко куповине америчких хартија од вредности.

Пошто су усвојили америчку идеологију грабљења и прихватили облике тог грабљења кинези су се нашли у мишоловци. Негде се изгубила пажња мудрог мајмуна који је са стене пратио борбу тигрова у долини. Мајмун је сад упао међу тигрове. Успешно градећи свој модел државног капитализма, излазећи на спољно тржиште кинеске власти су се нашле под утицајем светских правила игре.

Сада се у Кини врши процес преосмишљавања националне финансијске политике. Пекинг је почео да преводи америчке дугове на европска и јапанска девизна тржишта, али ти обрти за сада нису довољно велики да би могли да компензују могућу катастрофу долара.

Кинески финансијери већ данас уцењују Американце могућношћу дампиншке продаје америчког дуга. Међутим, експерти су једногласни: у таквој финансијској верзији хладног рата обе стране би претрпеле огромне губитке.

Тешко да се Вашингтон боји те уцене. Данас му је много важнија једна друга калкулација: ако он објави делимични банкрот својих дужничких обавеза, Кина може да смањи обим својих куповина. То би већ значило реалне губитке. Тако да се дискусија међу америчким банкарским експертима ослања у суштини само на једно питање – колико је дубоко Кина ушла у мишоловку? Да ли ће Кина моћи да смањи куповину америчких хартија од вредности обзиром да се девизни прилив из САД не прекида и да га негде треба сместити. Преовладава мишљење да је Кина толико уложила у америчке хартије да више не може да их одбија. Она ће наставити да их купује иако ће успут да проклиње све на свету. Како кажу, „кинеско-америчка пирамида је превелика да би се обрушила“.

ЈЕДИНИ ИЗБОР Али Кинези имају и друге разлоге због којих морају да буду уздржани. Само да Пекинг шапне да има намеру да за мале паре прода део америчких хартија, ситнији поседници ће почети да их се ослобађају а то би опет био удар по интересима Кине.

Проклињући све на свету, Пекинг покушава да изврши диверсификацију свог страног капитала тако што хоће да оснује државни фонд, који би могао да оперише самостално делом кинеских прекоокеанских новчаних резерви. Кинеска влада подстиче бизнис у правцу реалног сектора економије у иностранству, тако да се новац који се добије од Американаца троши на куповину рудника, копова и осталих сировинских извора, који су Кини невероватно потребни. Међутим, проблем је у томе што Кина зарађује много више него што може да уложи у тесна страна тржишта. Тако јој не остаје ништа осим да новац и даље троши у САД купујући електронске обавезе.

Према мишљењу експерата кинеске Академије социјалних наука „Цанг Минг“, Кина има само један избор – да настави да купује америчке облигације. На крају крајева, америчка задужења представљају најликвидније и најсигурније инвестиције на свету захваљујући чему Америка до данашњег дана успева да сачува у светским финансијским токовима своје невероватно сумњиво привређивање. Јер положај америчке економије не обећава блиставе перспективе. Дефицит САД не само у буджетским трошковима већ и у трговини и банкарским издацима је ослабио америчку економију и гуши потрошачку потражњу. Многи економисти говоре да то погоршава и дугорочне перспективе долара. Створени структурни дебаланс у кинеско-америчким дужничким односима ће пре или после да се заврши катастрофом. Већ је данас, захваљујући том дебалансу, објективно постао могућ почетак новог таласа светске финансијске кризе. И судећи према томе, што у САД намеравају, иако у нешто умеренијој варијанти, да наставе политику „финансијског балона“, таква опасност не сме да се пренебрегне.

Ова ситуација не може бесконачно да траје. Све води према идеји да је долару неопходна нека упоредива алтернатива. Најпре као резултат уједињења неколико снажних економија. Кина ће, без икакве сумње, постати лидер тог процеса јер уме да учи и прави закључке о правој суштини либералних тржишних теорија.

(Фонд Стратешке Културе)