Kina kao svjetska sila broj 1 - kakva će biti ili kakva bi bila?

„Патолошка зависност од санкција“:
Кинески рецепт за обуздавање Америке /видео/

© AP Photo / Ali Abdul Hassan
АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА
15:50 30.12.2019

Пише Никола Врзић

Иако је немачка канцеларка Ангела Меркел одбацила америчке екстратериторијалне санкције против компанија које граде „Северни ток 2“, оне су почеле да производе ефекат. Баш као и секундарне санкције против Ирана, наметнуте остатку света који би да сарађује с том земљом, упркос повлачењу САД из нуклеарног споразума. Америка постаје глобални силеџија.

Ова земља развила је „патолошку и безобзирну зависност од санкција“, оцениће ирански шеф дипломатије Мухамед Џавад Зариф, јер, на удару Сједињених Држава не налазе се више само њени супарници, као што су Русија, Кина или Иран, већ и савезници, попут Немачке и Турске, којој се санкцијама прети и због гасовода „Турски ток“ и због набавке руских система С-400.

Необуздана суперсила
„Као необуздана суперсила, Америка се претворила у некога ко свима ствара невоље. Чини се као да је опседнута немарним санкционисањем других земаља“, коментарише кинески лист „Глобал тајмс“.

Реагујући на америчке санкције „Северном току 2“, немачки министар финансија Олаф Шолц оценио их је као „озбиљно мешање у унутрашња питања Немачке и Европе и наш суверенитет“, тамошњи Институт за економска истраживања позива на контрамере у виду „климатске таксе“ америчким компанијама које производе гас из шкриљаца, а и турски председник Реџеп Тајип Ердоган, у свом одговору на најављене санкције, прети избацивањем америчке војске из две базе у тој земљи.

„Америка неће имати довољно снаге за интервенисање у унутрашњим питањима толиких земаља, ако јој све оне узврате“, уверен је „Глобал тајмс“, али упозорава: „Ако те земље попусте, без обзира на сопствене принципе, то ће Америку охрабрити да свој унилатерализам претвори у навику“.

Средство економског рата
Уколико, пак, „унилатерални и себични потези САД буду оштро осуђени и одбачени као што морају да буду“, коментарише истим поводом кинеска глобална телевизијска мрежа ЦГТН, „у овој ери глобализације Америка ће, уместо поново велика, остати напуштена“.

Како је и зашто Вашингтон развио ту зависност од санкционисања свих који се нађу на путу његовим интересима и вољи? На чему је заправо заснована моћ САД? И како остатак света томе може да узврати?

Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили политиколог Александар Павић и научни сарадник Института за међународну политику и привреду Слободан Јанковић.

„Америчка политика санкција започела је још у време Хладног рата, када је имала идеолошко оправдање. Крајем Хладног рата то оправдање је нестало, и санкције све више постају средство економског рата“, каже Александар Павић и објашњава: „Оне су ефикасне због доминације долара у светској трговини (између 68 и 70 одсто трговине и даље се одвија у доларима), због америчке контроле над светским системом финансијских трансакција, СВИФТ-ом, и због тога што, захваљујући величини и богатству свог тржишта, Американци могу да уцењују друге индустријске земље приступом свом тржишту“.
„САД виде да могу да намећу санкције другим државама без последица по сопствену економију, и све док је тако, оне ће са таквом политиком и наставити“, уверен је Слободан Јанковић.

Европски страхови
Управо је овакав закључак Вашингтон и могао да извуче из успеха секундарних санкција које је увео земљама које су намеравале да наставе да тргују са Ираном после повлачења САД из Нуклеарног споразума са том земљом. Тада су чланице Европске уније најавиле формирање механизма паралелног СВИФТ-у, ИНСТЕКС-а, којим би америчке мере биле заобиђене.

„Међутим, он није профункционисао“, каже Александар Павић и објашњава: „Управо због претње америчких санкција свакоме ко послује са Ираном. Дакле, била је довољна и само претња санкцијама да би се Европљани уплашили и повукли“.

На том трагу и Дмитриј Трењин, директор „Карнеги“ центра у Москви, указујући на европску неспособност да се одупре Америци, наводи да „слабашни одговор Немачке на америчке санкције ’Северном току 2‘ треба да ослободи Москву од последњих илузија о Европи. Упркос гунђању које прикрива неспособност Европљана да делују, Америка је доминантнија у Европи него што је била седамдесетих и осамдесетих година. У догледној будућности, ово се неће променити“.

Непожељни ефекти
Напомињући да Трењин говори оно што Американци желе да чују, Слободан Јанковић подсећа да је, „ипак, упркос америчком незадовољству, Немачка остала при ’Северном току 1‘, а не видим ни да је могуће да се повуче из ’Северног тока 2‘... Ако би у будућности Европска унија успела да превазиђе сопствене проблеме, одупирање америчком притиску око ’Северног тока 2‘ могло би да представља корак ка њеном профилисању као независног пола у међународној политици. Додуше, Американци и даље располажу бројним полугама којима могу да спрече овакав развој догађаја“.

Као што би притисци Вашингтона на Европу могли да је натерају на отпор, уместо на даље попуштање, на сличан начин, указује „Вол стрит журнал“ ових дана, претњом санкцијама другом свом савезнику — Турској, Америка такође ризикује озбиљан геополитички потрес тиме што би могла да је гурне дубље у сарадњу са Русијом, а то би, напомиње Александар Павић — „оставило огромне последице по јужно крило НАТО-а“.

Стварање критичне масе
Питањем како припитомити Америку баве се у последње време и кинески државни медији, а „Глобал тајмс“, у уредничком коментару на који скреће пажњу и високи званичник кинеског Министарства спољних послова Лиђијан Жао, наводи следећи рецепт:

„Нити је реалистично, нити је потребно да се земље уједине у бојкоту америчког насилништва. Али свака земља треба да се супротстави америчком притиску како би заштитила сопствене интересе. То је бољи избор од олаке предаје Америци... Америчке санкције одузимају и време и ресурсе. Свака санкционисана земља треба да верује да ће управо она бити последња сламка која ће довести до колапса америчких санкција“.
„Све се своди на питање да ли постоји довољан број државника на свету који ће, пре свега, водити рачуна о сопственим националним интересима. Онда ће и Америка бити принуђена да поразмисли да ли јој се исплати да отвара толико фронтова истовремено“, коментарише Слободан Јанковић.

„Критична маса за овакав развој догађаја на светском нивоу већ се ствара. Ту су Кина и Русија, на које можете да се ослоните, и које, притом, једва чекају да се на њих ослоните, уместо на Американце, тако да више нема чак ни изговора да нема алтернативе. Она постоји, и све што је потребно јесте храброст да се она и искористи“, закључује Александар Павић.

[Video] na :

https://rs.sputniknews.com/analize/201912301121434910-patoloska-zavisnost-od-sankcija-kineski-recept-za-obuzdavanje-amerike-video/