Сарина борба са немаштином

Док се већина деце лагано припрема за школу, за неке је то огроман терет. Тако је и Сари Недељковић, која још увек није успела да обезбеди потребне књиге за предстојећу наставу. Борба с немаштином је њена стварност.

Сваког септембра Сару Недељковић, сада већ ученицу трећег разреда гимназије, муче исти проблеми - како набавити опрему, гардеробу и обућу за почетак школске године. Од социјалне помоћи коју добија њена самохрана мајка не може да се састави крај с крајем. И поред свега она не одустаје, јер жели да једног дана постане форензичар или лекар.


Sara.jpg
"По природи сам доста амбициозна, верујем да ће у будућности бити боље, просто желим да нешто постигнем у животу и то ме гура", каже Сара.

Три оброка у овој породици права су реткост. Често је Сара ишла гладна у школу. Ипак, то јој не пада најтеже.

"Њене другарице су јако дивне и прихватили су је без обзира на све. Јако је воле, цене и поштују. Њу највише убија то што њене другарице не могу да дођу овде", прича Сарина мајка Биљана.

"Просто није било неких потреба да они дођу, али опет, волела бих да их ја сама доведем", каже Сара.

Улегнут кров, закрпљен са свих страна прети да се обруши сваког трена. У једној просторији се спава, једе и учи.

"Не могу нормално да похађам школу, што се тиче учења веома је тешко, пре свега немам своју собу, немам где ни да седнем, немам ни компјутер који би ми много олакшао, ето то су нормалнији услови живота који сва друга деца имају", каже Сара.

За све ове године Сара од државе није добила никакав вид помоћи за школовање.

"Страшно је да мала Сара упадне у трећу гимназију без афирмативних бодова, да нема стипендију, да нема основних услова за живот, а ми имамо да афирмативне мере за оне који се уписују на факултете, у средње школе и добијају студентске стипендије и студентски домови. А, шта ћемо радити са оваквом децом као што је Сара, ко ће њој помоћи и другим ученицима и студентима Ромима", упитао је Иван Васић, портпарол Националног савета Рома.

Чак и мали знак пажње седамнаестогодишњој девојчици враћа осмех на лице.

"Донела сам школски прибор да би на неки начин, најмањи начин, помогла Сари да се обрадује и да иде даље, јер само тако може да се бори против дискриминисаности. Затим сам донела још нешто мало гардаробе", каже Драгана Вујасиновић из хуманитарнае организације "Дах".

Међутим, породица Недељковић не жели да, како каже, живи од милостиње.

"Тражим посао јер сматрам да сам довољно зрела, имам девет година школе да бих могла да опстанем са ово двоје моје деце, са Саром која се школује, иде у трећу годину гимназије која је тешка школа", каже мајка Биљана.

Ни празан стомак, а ни празна школска торба за ову девојчицу нису препрека ка њеном циљу. Ипак, уколико се нешто не промени питање је колико ће још Сарина воља бити овако јака.

Izvor: RTS

Где је овде дискриминација?

Да су јој рецимо забранили да иде у школу иако је положила испит е то би била дискриминација.
Бити сиромашан не значи аутоматски да си и дискриминисан.