Кићење јелке, Деда Мраз и остали католички обичаји :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Деда Мраз и Божић Бата

Данашњи човек се веома мало разабира у свету модерних митова, митова који су настали као последица радикалног посветовњачења некад хришћанске културе. Ти митови су дошли да би заменили словесну стварност Хришћанства, његове благовести о појави Бога међу људима и о могућности да човек, од грумена иловаче, постаје усвојено чедо Небеског Оца. Зато их је каткад потребно тумачити и објашњавати, показујући шта се иза тих митова крије. Једном речју, пут је од мита ка Логосу, од самовољног тумачења света ка Смислу космоса и историје, Христу.

Сваке године, у оквиру прослављања календарске Нове године, деци се деле (у фирмама и другде) новогодишњи пакетићи. Пакетиће је, као и увек, делио Деда Мраз. Потписник ових редова се сећа свог детињства, и нестрпљивог хитања у Дом културе, где је била општа подела пакетића, уз претходно приказивање неког цртаног филма и, наравно, фотографисање са неизбежним Деда Мразом. Пошто се фотографије углавном чувају, највећи број наших суграђана и сународника има слику са овом личношћу. Нико се ни не пита како се она појавила међу нама.

Давање поклона деци и на Истоку и на Западу одувек је било повезано са хришћанском традицијом. Господ Исус Христос је говорио "Пустите децу да долазе к Мени и не браните им, јер је таквих Царство Божије"; деца су, због своје чедне поверљивости, не-престаног живљења у садашњости, лаког праштања увреда, постала хришћански узор одраслима. Црква је увек наглашавала да се срцем и духом треба преобразити у дете да би се ушло у Царство Небеско. Хришћанско васпитање и на Западу и на Истоку подразу-мевало је да ће деца бити награђена за своју доброту од Вишње Стварности. И тако је, на Западу, уочи Божића настао обичај да се деци под новогодишњу јелку остављају поклони које, док деца спа вају, доноси велики светац - Николај Чудотворац, једна од најомиљенијих ликова светског хришћанства. Николај - србски Свети Никола - на Западу је представљен у црвеној кардиналској одећи (пошто је био владика). Деца се изјутра буде, и под божићним дрветом налазе дарове. Код Срба су деца дарове добијала за предбожићне недељне празнике - Материце и Оце.Претходно, она су имала своју недељу - Детињце. И мајке и очеви су се деци “одрешивали", као и деца њима, неким, макар најскромнијим, знаком љубави. Родитељи су канапчићем везивали децу, а и деца њих, показујући тиме да су везани нераскидивошћу која потиче одозго, од заједничког Оца Небеског, Који је и дао заповест "Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи".

Па добро, откуд новогодишњи поклони и Деда Мраз?

На Западу се Деда Мраз појавио као секуларна варијанта Светог Николе - у оној мери у којој је Запад заборављао своје хришћанско предање, и у којој су мултинационалне компаније, типа Кока-Коле, саздавале своје комерцијалне митове, за бољу прођу сопствене робе. На Истоку је Деда Мраз уведен у Совјетском Савезу, опет као замена за Светог Николу и божићње дарове деци. Одатле је стигао и међу Србе.

Други загонетни лик коме се треба обратити је извесни Божић Бата. Откако су Срби почели да се враћају православљу (макар и традиционалистички), почело је усрдније слављење Божића, уз уношење сламе и бадњака. Поред божићње трпезе, требало је обновити и обичаје - спремање чеснице и улазак у кућу млађег мушког чељадета, тзв. полажајника. У ревности да се што пре обнови оно што је заборављено, неко се сетио и дотичног Божић Бате: мушког детета у србском народном оделу, које се појављује на ТВ-у и у сликовницама о Божићу.

Сама реч " Божић" је деминутив од " Бог", то јест "Богић". Тако су Срби просто тепали Богу Који је постао Човек од Духа Светога и Марије Дјеве и родио се, Свебогати, у убогој витлејемској пећини да људе поведе ка небу. Има једна народна песма која гласи: "Часне посте запостисмо/ нову грађу изнесосмо/ белу цркву саградисмо./ У њој поју светитељи:/ Свети Петар и Никола./ Две им сеје отпевају: /Анђелија Светом Петру, а Марија Николају./ Ту се дела бела стаза по њој шета Божја Мајка,/ води Бога за ручицу". Мајка води Бога за ручицу; Бог постао дете! Томе се радује свака православна душа.

Али, откуд божићњи бата?

Сви који су окретали свети хлеб овог дана, чесницу, знају да се том приликом пева песма: "Божић, Божић бата,/ носи киту злата,/ да позлати врата и обоја побоја,/и сву кућу до крова". Овде "бата" није именица, него презент глагола "батати", што значи "ступати, корачати". То јест: Божић долази да би нам донео радост, и златом те радости позлати сву кућу "до крова", и сва срца до врха испуни милошћу. "Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добри воља", кличе Црква у Божићне дане. Нема, дакле, никаквог бате; али зато и бате и секе, и очеви и мајке, и деде и бабе дочекују Богића, Бога Који је постао наш брат и позвао нас свом Небеском Оцу. Знајући ту тајну, међу Србима је све, вековима, било "свето и честито, и миломе Богу приступачно".

Владимир Димитријевић, преузето из књиге Црква и време, Београд 2000.
Поставио Иван Анђеловски 0 comments
Уочи најлуђе ноћи

Срби су се, после Другог светског рата, навикли да славе празнике чији смисао не знају, или не желе да знају. И сви ти празници и даље су присутни: 1. мај, "међународни празник рада", који је установила комунистичка интернационала (комунизам је само у Русији у овом веку однео, у име "диктатуре пролетеријата", преко шездесет милиона људских живота); 7. јул, дан када је Србин пуцао на Србина на вашару у Белој Цркви (први Србин је био "Шпанац", припадник комунистичке интернационале, а други Србин је био обичан жандарм, избеглица испред усташког ножа); 29. новембар, када је у Јајцу створена Титова Југославија, због које изгубисмо Далмацију, Банију, Лику, Кордун, Славонију, Западни Срем, и због које ћемо, ако се овако настави, изгубити Косово; 8. март, "Међународни дан жена", у ствари - комунистички празник жене - револуционарке, опет подметнут од стране интернационале. И све то у земљи у којој ни Божић ни Васкрс нису државни празници, у којој Свети Сава није државни празник, у којој дан пробоја Солунског фронта није државни празник, у земљи чија химна није " Боже правде", него "Хеј, Словени", у земљи која се само условно назива Србијом, али чији становници су "равноправни грађани свих народа и народности". И Срби пристају на такве празнике, Срби се мире са таквим празницима: Срби... Уосталом, ко пита Србе?

Суштина празника, сваког празника, јесте религијска: празнује се и слави продор неке другачије, више стварности у ову нашу, свакодневну, у стварност уобичајених брига и напора. Сетимо се само Шантићеве песме "Претпразнично вече": у њој, поред садашњег тренутка, присуствује и песниково детињство, и доба Страхињића бана (о коме уз гусле пева његов отац), и доба Христовог рођења у Витлејемским јаслама. Када славимо Божић, ми учествујемо у радости свега што постоји и што дочекује Сина Божијег у људском лику: када славимо Васкрс, учествујемо у Христовој победи над смрћу: када славимо Савиндан, лицем у лице се срећемо са оцем наше Цркве и отаџбине: на Видовдан се причешћујемо са кнезом Лазаром, и његовом светом и честитом војском... А када славимо послератне празнике? И ту је исто: славимо тријумфалне моменте једне лажне религије која "не верује у небеса, но у Маркса и Енгелса", религије која је деци предлагала да Тита воле више од маме и тате, а читавом србском народу као браћу достојну загрљаја наметала србомрсце и србоубице.

У те и такве наопаке празнике, спада и календарска нова година (по грађанском календару), коју су први међу православним народима почели да славе Совјети када су окупирали Матушку Руси ју. И ова, заиста најлуђа ноћ, потпуно је помрачила празничну свест нашег народа, па је он и даље слави, не питајући се зашто и како.

Покушаћемо да у неколико редова објаснимо лудило те ноћи (барем међу нама, Србима).

* Свуда у хришћанском свету, и код православних, и код римокатолика, прво долази Божић, па Нова година. Само код нас се честита овако: "Срећни новогодишњи и божићни празници!" И кад прође римокатоличка нова година, а после православног Божића, Срби славе "србску нову годину", што је, по свему судећи, јединствен пример у свету - две нове године и обе - славља! Могло би се ускоро десити да се прославља и кинеска нова година - вероватно би и за њу било заинтересованих. - Кићење јелке на Западу обавља се за римокатолички Божић, а не за Нову годину; кићење јелке за Нову годину по грађанском календару код нас нема никаквог смисла. Док јелово дрво код римокатолика симболизује Богомладенца Христа (као и бадњак код нас), јелке за нову годину у Србији не значи баш ништа.

* Да би се за ту једну, најлуђу ноћ, окитила јелка, у Србији, у којој се голети шире, немилосрдно се сече на хиљаде младих стабала која се потом бацају у ђубре; бадње дрво, за србски Божић, је само грана или гранчица храста, који остаје на свом месту, да расте у висину и ширину.
* Када се слави најлуђа ноћ, православни Срби улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожи, јер се и тело и душе спремају да дочекају Христа. Док Србија крка печење и опија се, православни посте, држећи се завета Светог Саве, што су радили и наши стари, све док у ову напаћену земљу нису дошли Титови "ослободиоци" који су донели нове законе и нове празнике.
* У најлуђој ноћи србска сиротиња ће, да би се показала и доказала, трошити својом муком стечени новац, било спремајући свечану вечеру за кућни провод (уз телевизијске емисије за испирање мозга), било одлазећи у хотеле и ресторане са програмом за дочек. За то време, искрено ће моћи да се веселе само они који су захваљујући томе што су на власти, заиста стекли богатство и моћ.
* У најлуђој ноћи ће се пуцати из свих оружја, и опет ће бити рањених, и не дај Боже, мртвих;
* У најлуђој ноћи ће опет бити пијаних, који ће се данима трезнити, и питати - шта су то дочекивали;

Потписник ових редова је сигуран да ти редови неће променити ништа битно у односу према Новој Години коју Срби славе пре Божића; он зна да ће осми март и даље бити "дан жена" уместо православног празника Материца. Па ипак: "Наше није да убеђујемо; наша дужност је само да изложимо, а убедити се - то је ствар оних који слушају - читају", како је говорио Свети Јован Златоусти. Биће сасвим довољно ако овај скромни текст било кога подстакне на размишљање.

Владимир Димитријевић, крајем 1998, преузето из књиге Црква и време, Београд 2000.

**************************

Сачувајмо природу и нашу културу, реците не усташким обичајима.