Спремајући се за ослобођење јужних крајева (Старе Србије и Македоније), Српска краљевска влада је своју политику према локалном становништву новоослобођених крајева, прокламовала и спроводила тако да је у правом смислу речи био примењен принцип “Брат је мио (ма) које вере био”. Да то није била само сува парола, говоре безбројни примери коректног понашања српских трупа у новоослобођеним крајевима. Изричит пример за то је улазак престолонаследника Александра у Скопље 25. октобра 1912. године, у својству команданта Прве српске армије. Кад су га турски представници власти питали колико им дана дозвољава да се спакују и да напусте град, он им је одговорио да нико не мора да напушта град, да Срби воде рат за ослобођење од османлијског феудалног турског поретка, који је чинио многе злочине, а да се исправним грађанима, који нису чинили никакве злочине и преступе, неће чинити никакве сметње и да могу наставити да мирно живе и раде свој посао. А ко жели да иде у Турску, неће му бити забрањивано. Исто се десило и на КОСМЕТ-у приликом ослобођења појединих места, само је наређено да се преда оружје, које су Албанци (које су онда звали Арнаути) примили из турских војних магацина. Ово је урађено доста неорганизовано, јер од 63.000 модерних нових пушака, немачке производње, популарно званих “Мартинке”, прикупљена је далеко мања количина, углавном старијих типова “острагуша” и “кремењача”, док су Албанци задржавали нове и модерне пушке, што је откривено тек приликом прикупљања оружја 1956. године, када су органи безбедности из заробљених спискова турске војске сазнавали ко је све примио војно наоружање 1912. године, па су тако те пушке тек тада враћене, вероватно и због тога што су се Албанци за време Другог светског рата снабдели далеко модернијим наоружањем српског, немачког и италијанског порекла.
Подсећања ради, треба рећи да је Први балкански рат завршен потписивањем мировног уговора у Лондону, маја 1913. године, којим се турски султан Мехмед Решад одрекао свих територија свога царства, западно од линије Енос-Мидија (око 50 км. западно од Цариграда), препуштајући своје европске поседе балканским коалиционим савезницима, који су у рату учествовали. Српска влада, доследна својој политици, није протеривала становништво муслиманске вероисповести (Турке, Албанце, Горанце и др.), а онима, који су изразили жељу да се преселе у Турску, сва имовина је коректно процењена и исплаћена, у шта су се увериле и међународне мисије које су биле присутне у новоослобођеним подручјима, а што се може констатовати и данас, јер су на тим територијама још увек присутни сви припадници наведених народа и етничких група. Престолонаследник Александар је посебно неговао пријатељске односе са првацима турске и албанске заједнице, о чему постоје бројни веродостојни подаци. Међу овима су били Иса Бољетинац (Бољетини), вођа косметских Албанаца, Гани бег Пуља из Ђаковице и многи други.
Током Првог светског рата Турска је била на страни централних сила, њена војска је учествовала у борбама у Добруџи, против руских, румунских и српских трупа, а на Галипољу против Енглеских, које су овде страховито поражене. У овој бици учествовао је и један, до тада мало познат турски официр Мустафа Кемал-паша, доцније прозван Ататурк (отац Турске). По потписивању примирја, Турску су окупирале савезничке снаге Француске, Енглеске, Италије и Грчке. Била је заведена блокада и Турска није могла набављати храну и наоружање, тако да је стање било више него очајно, што су искористиле националне снаге, предвођене Кемал-пашом, у циљу протеривања савезничких снага. Енглези и Французи нису желели да директно учествују у ратним операцијама, али су зато добро наоружали грчку војску и гурнули је у рат против Турске. У почетку, Грци су имали успеха, брзо су напредовали и стигли до Сакарије (око 50 км. од Анкаре). Али, остављена без помоћи савезника и заморена дуготрајним борбама, грчка војска није могла да издржи офанзиву коју је предводио Кемал-паша, тако да су се његове трупе убрзо нашле на обалама Средоземног мора, Галипољу и у грчкој Тракији, чиме је практично тај Грчко-турски рат и завршен 1922. године, а Кемал-паша проглашен за националног хероја и творца модерне Турске. У овом рату дешавале су се веома парадоксалне ситуације, као, нпр., Енглези су увек помагали Турке, бојећи се да Руси не загосподаре Босфором и Дарданелима. Овога пута Кемал-паша је добијао помоћ једино од Руса, својих вековних непријатеља, јер је “друг Лењин” проценио да Кемал-паша води праведни и ослободилачки рат. Турска република је проглашена 1923. године, чиме је заувек укинута Отоманска империја. За око 20 милиона Турака, колико их је онда било на просторима данашње Турске, наступили су тешки дани. Простране области Анадолије остале су ненасељене после погрома над Јерменима, а и рат је учинио своје, куга и колера су немилосрдно односиле људске животе. Да би населио ове области, а и створио бољу заштиту од Курда, Ататурк је затражио од краља Александра да, по старим законима Отоманског калифата, пресели Албанце са Косова и из Метохије у ове области. Овим чином постигао би више циљева, а један од основних је био да Турска, уступајући земљу Албанцима у Анадолији, дође до новца и поправи своје тешко финансијско стање, новцем који би Србија (СХС) исплатила албанским породицама које напусте Космет. У том циљу био је потписан и споразум, који није реализован, захваљујући, у првом реду, Иси Бољетинцу, који је молио краља Александра да их не исељава, у ком циљу је неколико пута долазио у Београд и био примљен код Краља, тако да је, већ постигнути договор о пресељењу Албанаца у Анадолију, остао нереализован.
И тако. Иса Бољетинац нема данас споменик на Космету, а има Скендербег, који и није био неки прави Албанац, био је српски деспот, православне вере, а рођени брат му је сахрањен у манастиру Хиландар на Светој Гори, јер је био високи црквени великодостојник.
Остало је нејасно и историјски недовољно разјашњено одакле то велико поверење и пријатељство између краља Александра И Карађорђевића и Мустафе К(Ћ)емал паше-Ататурка. Из расположиве кореспонденције се види да га је Ататурк увек ословљавао са “Драги брате”, додајући још низ других позитивних епитета чиме, иначе, обилују источњачки документи. Да ли је Ататурк био захвалан за коректан однос према заробљеним турским официрима и војницима, или из захвалности што се Краљевина СХС није умешала у Грчко-Турски рат 1922. године, иако је била савезница Грчке, остаје на младим историчарима да се овим позабаве.
За сада се можемо ослонити само на расположиву документацију, међу коју спада и књига о Ататурку г-ђе чије име сам, нажалост, заборавио. Кад је чуо за убиство у Марсеју 9. октобра 1934. године, господин Ататурк је прогласио седмодневни пост, а за сахрану понудио и један мали одред своје војске, ради одавања почасти убијеном краљу, тада већ проглашене Југославије.

Извор

Добри бре ови Карађорђевићи, мајку му.

Па не зове их народ забадава ослободиоцима. Гурну нас у рат где нас страда не мање од милион и на крају још испадну јунаци.

А за овај текст изнад, немам праве речи. Знао сам за то одраније и увек се осетим посраним кад то опет чујем/прочитам.

За једну ствар могу бити сто посто сигуран. Да су ту били Милош или Михаило, не би данас у Рашкој и на Косову Метохији било Мусилмана и Арбанаса.

Za ovu priču sam čuo još ranije samo malo drugačije. U toj priči se radilo o tome da je Kralj Aleksandar I Karadjordjević kupio ogroman komad zemlje u Turskoj u Izmiru i da je tamo nameravao da preseli ne samo Šiptare sa Kosova nego i dobar deo Muslimana.
U svakom slučaju gde ima dima ima i vatre.
Što se tiče ovog da bi se Obrenovići bolje snašli......pa iskreno sumnjam. Njihova sposobnost se ogledala i u ratu 1876-1878....zbog nespretnosti i  oholosti Kralja Milana Obrenovića nije tada oslobodjeno Kosovo.

Јао Александре јеб... те Исa Бољетинaц... Па што их не истера кад је имао шансу? Како смо ми Срби неки фин народ...

Nismo mi Srbi fin narod nego smo stoka ubjedjen sam da je tada postojala ogromna opozicija koja je na celu sa nekim ne vladinim sektorom govorila kako je to uzaludno trosenje para
Kako nama i prilici nikada nismo bili dalekovidi nikada i necemo

Bolje cuti nego da pises gluposti.

Погледај боље своје глупости, које си овде на пар места просипао.

Краља Петра Карађорђевића и не могу петљати превише, јер и није имао велику власт у својим рукама, али кад видим с каквим хвалоспевима пишете о периоду његове власти не може, а да ми се не смучи.

О Александру К. тек не треба трошити речи.

За зачетника династије је довољно рећи да је шмугнуо чим је пригустело, а онда се вратио кад су други кренули да исправљају оно што је он засрао.


Кад погледам мало боље, чини ми се да је заправо и најбоље решење било да је последњи Александар Обреновић остао на власти. Па какав год да еј био, сигурно нам не би Шиптаре оставио у наслеђе, да је имао прилику да их се отараси.

Koliko ja znam sve albanske pobune na Kosovu su ugushene zato shipci tvoji nisu mogli ni da pisnu dok nije dosao veliki srbin Josip Broz Tito zar ne?

I naravno da cu da hvalim! I uvek cu, to je bilo zlatno doba Srbije i Srpstva a ne ovo sto je sada.

Pa ti onda hvalisaj Obrenovicevo doba, od oca kockara pa to nesposobnog sina koji je uveo drzavu u ekonomsku i socijalnu katastrofu!

Samo bi hteo da znam kako su nas Karadjordjevici gurnuli u rat? Bas me to interesuje, aha, verovatno su oni molili Austrijance da nam objave rat cisto da bi nas narod ginuo...

Не пресеравај се первише.

Уопште нам нису ни требали Шиптари, били пискави или не.

Поента је у томе да је један прилично затупљен Карађорђевић (од многих из породице иначе) имао прилику да их се отараси, а није хтео. О осталим његовим бисерима, не треба трошити речи.


А где сам ја то рекао да ово сад ваља?

Тада такође нису ваљале многе ствари, а ја нисам крив што неки заблудели романтичари који сањају Петра на белом коњу, то не могу да прихвате.

Превише проблема је имало у првој Југославији, а власт их није најбоље решила.


Зашто да не?

Боље и то него хваљење убица, којима не само да није суђено него су након тога постали и јако битан фактор у држави.

Похвали власт, која је двапут у пензију терала нашег највећег војсковођу Живојина Мишића. Био им је човек политички неподобан. А кад пригусти, онда га мољакај да помогне.

Поноси се оним блесавим Александром, поноси се слободно и са Карађорђевим бегом из Србије и сл. великим стварима које су још урадили за овај народ.

Зна се ко је ударио темеље модерној српској држави. Зна се шта су Милош и Михаило урадили


Шта је с Црном руком? То су бандити, који су извршили мајски преврат. Исти ти су и подржавали, ону несретну децу по Сарајеву, која су мислила да ће убиством Фердинанда нешто значајно учинити за ову земљу. Њихов ментор у Београду је мислио да ће тим убиством заплашити Аустријанце. Колико је то само било глупаво!

Pa sta imaju Karadjordjevici sa njima? Niti je nasa vlada njih podrzavala niti je dinastija, zato nemoj da pises gluposti.

Ko uopste gleda romanticarski nesto. Kralj Petar je bio covek iz naroda, Cika Pera i svi su ga voleli! To je bio pravi Srpski Kralj!