Pojedina keltska plemena su se nazivala po Teutu,jer su u njega verovali.
Naveshcu samo neke:
Teutanes,Teutonari,Teutobodiaci,Testosages,Taurisci,Taulanti.

*Teut - jedan od srpskih 'bogova'  ('bozanstvo' u koje su neka srpska plemena verovali)

Келти су српско војничко племе, у Србији су се звали Кети.

Неко познати Келти Бандомир, Бара, Бела, Бориша, Бранко, Буда, Вареније, Велидор, Вита, Влатије, Врбица, Мрсо, Мрша, Данко, Датомир, Дравко, Илиомир, Јаро, Јовина, Јовинка, Камен, Катимије, Којо, Котис, Красија, Мато, Матуло, Меда, Мита, Миро, Недо, Нередије, Русо, Рума, Саво, Само, Сатара, Сатија, Свето, Тогомир и Убила...

Ова имена су призната Келтска имена.  Наш језик је веома сличан Келтском.

Па сад ви размислите...

Финци имају имена Саво, Ристо и Тома, на пример. Јесу ли и они Срби? Које је значење келтских имена која си набројао? Звуковна сличност не подразумева и значењску (а добар део ни не звучи словенски). И зашто не могу да разумем ни реч неког од келтских језика, ако су то "наша давно изгубљена браћа"? Упорно заборављате кључну ствар: и Келти и ми смо индоевропски народи. Језик нам је, дакле, потекао из истих корена, као и вера. Покрштавање и једних и других није суштински спроведено у потпуности, а једно време смо се и мешали, живећи заједно. Многа наша земљописна имена су наслеђена од Келта - али то не значи да је Тара, на пример, српска реч.

Fàilte, madainn mhath, ciamar a tha sibh? Slàinte! Slàn leat.

Stvarno, neverovatna sličnost sa srpskim... 

Mislish da je ovo jedina verzija srpskog jezika (ovaj koji mi danas uchimo)?

Ako misliš na arhaične verzije srpskog, ni one nemaju veze sa keltskim jezicima.

Pa evo da i ja dam doprinos s obzirom na to da sam zavrsio maturski na ovu temu.
1.   O Келтима

Келти су индоевропски народ који се још у камено доба већином насељавао између садашње Француске и Чешке (било их је и на Балкану) у Војводини, северној Србији и Славонији. О Келтима се мало зна јер нису оставили никакве писане трагове. Келтско племе Скордисци је основало град на месту данашњег Београда који су назвали Сингидун или Сингидунос што у преводу највероватније значи град Синга пошто дун на келтском значи град, тврђава. Под притиском Германа били су принуђени да се померају ка западу и југу (Британија, сев. Шпанија, сев. Италија, зап. Француска). На први поглед изгледа чудно да су Келти стално ратовали једни против других и никада нису могли да се уједине. Живели су у малим сеоским заједницама. Радије су се бавили сточарством него земљорадњом. У борби су били врло храбри, али нису умели да се боре по упутствима. Када битка почне сваки Келт би се борио сам за себе. Келтска цивилизација одржала се до данас у Ирској, Шкотској, Бретањи, Велсу, делимично у Корнволу и на острву Ман.
   Први појам Келта у изворима потиче из 512. Године пре Христа и дела Грка Хекатеја. Ипак, у том спису нема много описа овог народа пошто је то доба краја њихове прве и рађање друге културе. Келтска историја у Старом веку обично се дели на доба Халстата и Ла Тена, према називима насеља у швајцарским Алпима поред којих су пронађени најранији остаци. Управо овај део Европе је постојбина народа који познајемо по именима Келти или Гали и који је касније насељавао простор од северне Британије до Мале Азије. Доба њиховог ступања на историјску сцену је доба Ла Тен културе. Оно почиње крајем петог века пре Христа и траје све до Цезарових освајања Галије.

1.1.   Опис Келта
Опис Гала према према античком писцу Диодору: „Гали су високи, а њихова кожа је је веома влажна и бела. Коса им није светла само природно, већ и зато што ову особеност истичу специјалном негом косе. У косу утрљају кречно млеко и онда је чешљају од чела и од врата према потиљку, па тако зачешљани личе на сатире. Овај поступак чини косу дебелом, тако да личи на коњску гриву. Неки носе кратку браду, а неки се брију. Племићи брију образе, али пуштају бркове, тако да им покривају цела уста. Због тога им храна при јелу заостаје у брковима, а када пију, течност им пролази кроз бркове као кроз сито. Кад једу не седе на столици већ на земљи, на коју простру вучија или псећа крзна. Полуодрасла деца, и дечаци и девојчице, служе храну. У близини запале ватру на коју ставе ражањ са великим комадом меса... И странце позивају на своје свечане гозбе, а тек после гозбе питају ко су и шта им треба. Често се дешава да их, за време ручка, нека случајна примедба толико разљути да се посвађају, а ако су изазвани на двобој, боре се човек са човеком не штедећи свој живот. По Питагорином мишљењу, они чврсто верују да је душа бесмртна и да након истека одређеног броја година живе нови живот, тако што им душа прелази у неко друго тело. За путовања и борбу користе двопрежна борбена кола, а када у борби сретну непријатеља на коњу, они га прво гађају копљем, а затим силазе с кола и боре се с мачем у руци. Неки од њих уопште се не обазиру на смрт, тако да се боре голи, само са појасом на себи. Када две војске стоје једна наспрам друге обично један од њих иступи и маше претећи рукама, на тај начин изазивајући најхрабријег од непријатеља на двобој. Ако се деси да неко прихвати изазов, тада сви у глас завичу охрабрујући свог сународника, као и саме себе, покушавајући истовремено да виком понизе противника и на тај начин ослабе његов борбени елан.“
Други антички писац, Грк Страбон (63. Пре н.е. – 25.н.е.) такође је описао Келте у свом обилном делу Geografica. Он између осталог пише: „Искрености и ватрености, које карактеришу њихов темперамент, треба додати детињасту хвалисавост и склоност ка гиздању. На себи носе златан накит, око врата златну огрлицу – такозвани торквес, око руку и ручних зглобова, а људи вишег ранга носе живописну ношњу попрскану златом. Сујета је та која их чини тако неподношљивим када побеђују, а потиштеним када губе. Пуштају дугу косу и носе панталоне, уместо нормалне тунике носе подељену тунику дугих рукава, која им се спушта до испод леђа. Чак и данас многи од њих спавају на земљи и једу седећи на простртој слами. Имају велике количине хране, млека и све врсте меса, посебно свеже и усољене свињетине. Своје свиње пуштају да иду као дивље.“
О томе како Келти воле вино пише: „Клима је лоша. Пошто је веома хладно, земља слабо рађа, те немају вина и уља. Зато су Гали пронашли пиће направљено од јечма по имену зитос (zitos - пиво). Они воле вино и опијају се неразблаженим вином добављеним трговином. Њихова страст према вину води их опијању до бесвести, толико се напију да постану умртвљени или се понашају лудачки. Због тога италијански трговци, обузети уобичајеном пожудом за новцем, гледају на галску љубав према вину као на нешто драгоцено. Они транспортују вино узводно пловним рекама, на бродовима, или колима преко долина, и за то постижу високу цену – једног роба за један ћуп вина.“

1.2.   Однос Келта према својим женама
О односу Келта према својим женама Диодор пише: „Иако су им супруге лепе, не поклањају им посебну пажњу; напротив имају чудну страст према мушкарцима. Имају обичај да спавају на земљи на кожама дивљих животиња и ваљају се међу дружбеницима, који леже крај њих са обе стране. Најчудније од свега је да без једне помисли на долично понашање безбрижно дају своје девичанство другом, не схватајући да је то срамота; напротив, увреде се ако неко одбије слободно понуђену услугу.“

1.3.   О борбености Келта
О борбеној вољи Келта можемо прочитати код Марцелина: „Скоро сви Гали су високи, светлокоси и румених образа. Погледи су им сурови, веома су свађљиви и веома поносни и дрски. Читав буљук странаца не би био у стању да савлада једног јединог Гала, ако би у помоћ позвао своју жену, која је обично веома јака и плавоока. Врат јој набрекне док шкрипећи зубима замахује својим снажним белим рукама и удара и ногама и рукама.“
И код Страбона се може прочитати о њиховом борбеном елану: „Цела раса воли рат, плаховити су и брзо се бацају у бој, али иначе су искрени и немају лош карактер. Када се узрујају, без предомишљања, сасвим отворено окупе своје људе, тако да их није тешко надмудрити. Без обзира на место, време и разлог своје срџбе, увек су спремни да стану лицем у лице са опасношћу, чак и кад немају ништа друго осим властите снаге и храбрости.“
Дионизије из Халикарнаса описао је какви су Римљани у рату, упоређујући их са Келтима: „Наше оружје је наша надмоћност над непријатељима; ми имамо панцире, штитнике на ногама и чврсте штитове који нама штите тело од главе до ногу. Наш мач има оштрицу на обе стране, а уместо копља имамо стреле које прецизно погађају. Због нашег одбрамбеног оружја није нас лако ранити, а наше нападачко оружје нам омогућава да пробијемо сваку борбену линију. Насупрот нама, Келти не штите главу и груди. Голи су и са стране, а то исто важи и за ноге. Једину заштиту коју имају су штитови, а као нападачко оружје користе копља и необично дуге мачеве. Шта онда могу да нам науде њихова дуга коса, дивље буљеће очи и њихови окрутни изрази лица? Или њихови необуздани плесови, њихово бесмислено замахивање оружјем, понављајуће ударање по штитовима и сви ти знакови варварског и неразумног хвалисања покретима и узвицима у покушају да препадну непријатеља? Коју предност може имати народ који се неразумно баца у бој и како они могу да заплаше војнике који се за разлику од њих супротстављају опасности на основу хладнокрвног размишљања? “

1.4.   Однос Келта према убијеном непријатељу
Убијеним непријатељима одсецају главе и вешају их коњима о врат. Крвави улов дају војницима и деле га као плен, док започињу оду и певају у славу победе. Своје прве крваве плодове закуцавају на куће на исти начин на који то други чине са уловљеним дивљим животињама. Главе најславнијих непријатеља балсамују у кедрово уље и брижљиво их чувају у сандуку. Поносно их показују странцима истовремено причајући да је један од предака, или његов отац, или он сам, одбио да прода главу за огромну своту новца. Причају чак и да је једном један одбио да замени главу за злато исте тежине.                                                       
Ливије је писао о келстом племену Боја, које је насељавало долину реке По. Приповеда о ономе што су антички писци описали као главни келтски култ - како су поступали према убијеном непријатељу: „Боји би скинули одећу са његовог тела, одрубили му главу и тријумфално носили ратни плен у свој најсветији храм. Главу би очистили и, као што им је био обичај, позлаћивали лобању која је касније могла да послужи као свети пехар из којег се точи жртвено пиће и као суд из којег пију свештеници и чувари храма.“

2.   Келтска култура

С обзиром на то да се о келтској култури зна углавном на основу археолошких налаза, о њиховом стварном животу може само да се нагађа. Њихове уметности је била, узимајући у обзир велики број предивних предмета нађених на разним локалитетима, врло развијена и разноврсна. Навод (непозат): „Имали су и песнике лиричаре које су називали бардовима. Они певају уз инструменте које личе на лире - понекад певају оде, а понекад сатире... Јако поштују видовњаке. Ови знају да врачањем и гледањем у жртвовану животињу предвиде шта ће се десити у будућности. Али када су збивања од велике важности у питању, имају чудан и невероватан обичај: жртвују човека тако што му прободу дијафрагму бодежом и кад овај падне на земљу, на основу начина самртног трзања и прскања крви, говоре шта ће се десити у будућности, ослањајући се на претходна посматрања и праксу. Сматрају да жртву никада не треба изабрати без присуства филозофа (друида). И у миру и у рату пажљиво слушају ове људе и њихове песнике чије песме воле. То не важи само за њихове пријатеље већ и за непријатеље, јер често – када се војске приближавају једна другој и када су мачеви извучени и стреле затегнуте – међу њих ускачу песници и заустављају битку, као да су они зачаране дивље животиње. Чак и најдивљији варвари могу свој бес да потчине мудрости и музама искажу поштовање.“

2.1 Келтски језици
Келтски језици потичу од пра-келтика и чине огранак индоевропске групе језика. Термин келтски (Celtic) за ознаку језичке групе први је употребио Едвард Лујд, велшки лингвиста, 1707. Раније је овај термин означавао племена средње Галије.
Током првог миленијума пре н.е. ови језици су били заступљени у целој Европи – од Бискајског залива и Северног мора, долинама Рајне и Дунава, па до Црног мора, севера Балканског полуострва и Мале Азије (Галатија). Данас се келтски језици говоре само у неким деловима Велике Британије, Ирске, на острву Ман, Кејп Бретону, Патагонији и полуострву Бретања у Француској. До употребе келтских језика ван Европе – Кејп Бретон и Патагонија – је дошло у модерно време.
У свим областима келтски језици су у мањинској употреби. 
Келтски језици
Географска распрострањеност:   Некада широко заступљени у Европи,
данас само у Великој Британији, Ирској, Бретањи и на острву Ман.

Класификација:
   







Пра-келтик се током историје поделио у четири под-групе:
    -галски и сродни језици – лептонски, норијски и галатијски. Ови језици су некада говорени у широком појасу од Француске до Турске и од Белгије до северне Италије. Данас су ово ишчезли језици.
    -келтиберијски, којим се причало на Иберијском полуострву. Луситанијски је, такође, највероватније био келтски језик ове подгрупе. Ови језици су данас такође ишчезли.
-гелски језици или гојделски језици који подразумевају ирски, шкотски и манкс. Једно време се ирски језик говорио на југозападној обали Енглеске и на северној и јужној обали Велса.
    -бритонски (такође британски или бритоник) који укључује велшки, бретонски, корнишки, камбријски, хипотетички ивернијски и највероватније пиктски.
Изучавање ових језика је консутабилна и несигурна грана јер недостају директни извори.
Известан број научника ову језичку групу дели на континенталне келтске језике и острвске келтске језике, тврдећи да су разлике између гелских и бритонских језика настале након одвајања језика од континенталне групе. Друга група научника разликује пи-келтски (P-Celtic) и кју-келтски (Q-Celtic), где су сви континентални келтски језици осим келтиберијског сврстани у пи-келтску групу.
Пo пи-кју класификацији први језик који се издвојио из пра-келтика је био гелски, будући да има неке архаичне карактеристике. По континентално-острвској класификацији до раздвајања гелских и бритонских језика је дошло тек након континентално-острвске поделе.

2.2. Келтски градови
Келтски градови се захваљујући, пре свега, трговини и занатству, развијају у II и I веку пре н.е. О келтским градовима често говори Цезар у свом делу „Коментари о галском рату“, у којим их назива oppidum. Oppidum је, по правилу, веће насеље градског типа окружено оним што Цезар назива gallus murus (галски зид), што је на следећи начин описано у „Коментарима о галском рату“: „Галски зидови су скоро увек изграђени на следећи начин: дуге, праве греде се положе на земљу у размаку од две стопе, попречно на правац пружања зида. Повежу се заједно са унутрашње стране зида, а са спољне стране између њих се постави теже камење, чиме се иза њих ствара приличан баласт. Када су греде постављене и повезане, одозго се поставља други ред на исти начин, али с помаком у односу на доње редове; греде на месту држи камење, које је постављено између њих. Зид се на овај начин подиже све док не достигне потребну висину. Уз смену греда и камења, који прецизно леже у линији, ови зидови изгледају сасвим добро, а уз то су и веома практични, пошто камење представља добру одбрану од ватре, а дрвена грађа од удара јараца...“
Један такав галски зид је, на пример, пронађен у Манхингу у Баварској. Половина од седам километара дугог зида, којим је град био окружен, још увек је сачувана. Манхинг је лежао на раскрсници важних трговачких путева и ту су пронађени и увезени предмети – амфоре за вино и фибуле од бронзе – и стаклени и керамички узорци произведени у Манхингу. Археолошки налази такође указују да се ту печатио новац.
Слични градови су се налазили и на многим другим местима северно од Алпа и у Галији, и да их Цезар није освојио у последњем веку пре н.е. вероватно би се Келти и келтско друштво развили у стварни фактор моћи у Европи.

2.3. Келтска уметност
Пол Јакобстал је први указао на чињеницу да се Келтска уметност развила под утицајем биљне орнаментике средоземних култура, али и елемената који су више оријентални. Јакобстал пише: „Њихова уметност је такође пуна контраста. Она је и привлачна и одбојна; далеко од примитивног и једноставног, она је рафинирана у замисли и техници; разрађена и мудра; пуна парадокса, неспокојна, загонетно двосмислена; рационална и ирационална; мрачна и тајанствена – далеко од љупког хуманизма и транспарентности грчке уметности. Ипак, то је прави стил, први велики допринос варварских народа европској  уметности.“

2.4. Келтска ратна опрема
Диодор такође описује келтску ратну опрему: „На главама носе бронзане шлемове на којима су велике бронзане фигуре које као да продужавају онога ко носи кацигу, тако да изгледа импозантно висок. На неким шлемовима су постављени рогови, а на другима птице или животињске главе. Њихове трубе су специјално варварске врсте. Кад у њих дувају, производе парајући звук, подесан за ратну узбуну. Неки су обучени у оклоп, док се други боре голи. Очито осећају да су им природна прса довољна заштита. Њихова појава је физички застрашујућа, гласови су им дубоки и веома груби. У разговору не користе много речи и говоре у загонеткама; обично само наговештавају шта мисле, а остатак морате сами да одгонетнете. Често претерују, тако да себе величају до неба а друге понижавају. Знају да се хвале и прете и у стању су да на драматичан начин себе поставе у центар пажње, али исто тако брзо схватају и природно су талентовани за учење.”

3.   Религија Келта

Стари Келти су били политеисти, те стога келтска митологија обухвата читав пантеон божанстава. Уз то, будући да су насељавали прилично велико пространство, Келти са различитих подручија су имали и различите богове.
На жалост, већина митова и веровања Келта који су настањивали данашњу Француску и Шпанију се изгубила још у време римских освајања. Оно са чим се данас можемо упознати су митови и легенде оног дела келтског народа који се под притиском Германа повукао на Британска острва. Њихова предања су делом сачувана чак и у средњовековним записима.
Келти су боговима приносили и људске жртве, све док их Римљани нису одвратили од тога. Њихова религија забрањивала им је да једу гуске, зечеве и пилиће. Свештеници су им се називали друиди. Они су обично сматрани за мудре људе, и вршили су улогу поглавице и судије.

3.1.   Подела келтске митологије
У келтској митологији постоје извесне подгрупе, међусобно више или мање повезане. Најидеалија подела би била према самој подели келтских језика, и то на:
    -Галско-британско-романски пантеон, код којег је келтски језик претрпео велике промене под утицајем latina vulgaris.
    -Митологију на гелику:
    -Ирски пантеон
    -Шкотски пантеон
          -Велшки пантеон
О наведеним келтским митологијама се мало поуздано зна и већина информација се заснива на археолошким налазима.

3.2.   Друиди
Друиди су описани на више места, а посебно детаљно у „Коментарима о галском рату“, где Цезар, између осталог, пише: „Друиди, како се називају њихови свештеници, повезани су са свим што се тиче религије. Они се старају о приношењу жртава, наступају као саветници у свим верским питањима и уживају велико поштовање. Они доносе одлуке у скоро свим политичким и приватним парницама, а ако се деси злочин или неко почини убиство, уколико настане сукоб око наследства или граница, они су ти који пресуђују и одређују одштету и казну. Ако појединац или народ не поступи према њиховим пресудама, бива искључен из учествовања у приношењу жртава. То је највећа могућа казна за коју Гали знају. Они који су на овај начин изопштени, третирају се као богохулници и злочинци и сви им се склањају с пута избегавајући да их сретну и говоре с њима, или да буду „заражени“ личним контактом; они не могу да траже своје право на суду нити да добију државну службу. Вођа друида је човек који има апсолутну власт над свима. Када он умре, бира се нови: ако је један од друида посебно виђен, он наступа даље као његов наследник; ако је више једнако вредних, одлука се доноси гласањем друида, а понекад и на основу дуела. Сваке године у исто време свештенство одржава судске процесе на светом месту у земљи Карнутерна (сматра се да се та област налазила у средишту Галије). Овамо долазе из целе земље они који желе да разреше своје спорове или да им се суди. Сматра се да је учење друида настало у Британији и одатле се раширило на Галију. Још увек је уобичајено да они који желе да темељније студирају одлазе тамо.“
„Под нормалним условима, друиди не иду у рат и уопште не плаћају порез. Ове значајне привилегије привлаче многе младе људе на студије, а има доста и оних које шаљу родитељи и рођаци. Прича се да време користе учећи штиво напамет. Зато није неуобичајено да неко студира и по двадесет година. Док Гали, иначе, у јавним и приватним документима чисто користе грчки, друиди сматрају да је записивање светог знања у сукобу са њиховом религијом. Њихова позната доктрина је да човекова душа не нестаје, већ се након смрти сели у другог; они сматрају да ће ова мисао дати људима храбрости, јер нема разлога да се боје смрти. Иначе, са великом темељитошћу проучавају звезде и њихово кретање, расправљају о величини универзума и Земље, бићу живота, моћи бесмртних богова уопште и специфичној надлежности појединих богова и о свему томе подучавају омладину“
Нешто касније Цезар наставља: „У свих галских народа религија има надређену улогу. Због тога они који су погођени болешћу или су у рату или се на неки други начин налазе у опасности, приносе људске жртве или дају обећање да ће принети жртву. У вези са жртвама користе друидску помоћ, пошто Гали сматрају да се бесмртни богови не могу умилостивити без давања живота за живот, као и да жртву исте врсте такође треба да принесе само друштво. На неким местима праве колосалне фигуре чији су удови исплетени од врбовог прућа и напуњени живим људима; онда под њима запале ватру и жртве тако страдају у пламену. Смакнућа лопова и пљачкаша или других преступника сматрају се за најугодније жртве бесмртним боговима, а ако нема довољно таквих не преза се ни од смакнућа невиних.“
И Страбона су занимали друиди: „Генерално говорећи, међу галским народима постоје три врсте људи који су изузетно поштовани: барди, vati и друиди. Барди су певачи и песници, vati врачеви и природни филозофи, док друиди уз природну филозофију проучавају и филозофију морала. Сматра се да су друиди од свих најправичнији и због тога им је дато да одлучују не само у приватним већ и у јавним споровима; чак су у ранијим временима одлучивали у ратним приликама и успевали да противнике већ спремне за борбу одговоре од рата; њима је посебно у случајевима убиства препуштено доношење пресуде...“
Страбон пише да су Келти раније жртвовали осуђенике: „Међутим Римљани су укинули ове обичаје, као и све што је у вези са жртвовањем и врачањем а што је у супротности са нашим обичајима. Келти су имали обичај да човеку осуђеном на смрт забоду сабљу у леђа и да на основу начина његове самртничке борбе предсказују будућност.“
Плиније даје живописну слику верског ритуала приношења жртвеног бика: „Они имају име за имелу која значи „оно што све лечи“. Пошто су обавили припреме за приношење жртве и гозбу под дрвећем, приведу два бела бика, којима су рогови по први пут завезани. Друид који је обучен у белу ношњу пење се на дрво и одсече имелу златним српом, а остали, који такође имају беле огртаче, прихвате је. После овога убију жртвену животињу, истовремено молећи Бога да им благослови поклон. Они верују да имела узета у пићу чини неплодне плодним и да је противотров свим отровима.“
Плиније наводи да друиди познају својства разних биљака. Он, на пример, пише о једној посебној биљци: „Биљка се зове selago. Бере се без употребе гвожђа и то тако да десна рука клизне кроз леви рукав тунике, као да је то чин крађе. Ношња мора бити бела, стопала боса и чиста, а пре него што се убере треба да се жртвују вино и хлеб. Друиди у Галији кажу да се биљка носи као амајлија против свих врста зала и да њен дим лечи очне болести.
Такође користе биљку мочварицу коју зову samolus; она се бере након поста левом руком и штити од крављих болести. Али они који је беру не смеју гледати иза себе нити игде одложити биљку осим корито за пиће.“
Осим тога, Плиније приповеда и о специјалној врсти змијских јаја којих има у Галији: „Такође постоји и друга врста јаја која су позната у галским провинцијама, али Грци их не познају.
Лети се безброј змија склупча у клупко и држи на окупу уз помоћ пљувачке и секрета из њихових тела. То се зове anguinum. Друиди кажу да оно што пиштеће змије избаце у ваздух треба ухватити у огртач који не сме дохватити земљу а затим брзо побећи на коњу, јер ће змије прогонити човека све док их водени ток не заустави. Кажу да то треба проверити тако што ће се видети дали су отпливале у смеру супротном од речне струје... Како су врачеви навикли да своје преваре обавијају велом тајни, прописују да се змијска јаја смеју узети само тачно одређеног дана у месецу, као да је људима задано да им месец и змије одређују време догађаја.“

3.3.   Света места
Више античких писаца наводи да су се келтски верски ритуали изводили у природи, у забаченим шумарцима. И  извори и језера имали су важну улогу када су желели да комуницирају са вишим силама. Језера и речни токови такође су се користили за жртвовање драгоцених предмета боговима. Страбон о томе пише: „...Као Посидоније, и многи други рекоше да је земља (Галија) богата златом и, пошто је становништво било богојажљиво и живело умерено, благо се могло наћи на више разних места у келтском подручију, посебно неповредивост језера пружаше заштиту благу. Али када Римљани заузеше ово подручје, продадоше језера на јавној аукцији.“
Овде се може навести важно налазиште на британским језерима – на Англсију, вализијском острву на коме су друиди имали своје важно одредиште – на којима је за време II светског рата пронађено много оружја, као и возило на два точка, робовски ланци, котлови и комад бронзе са латенском декорацијом. Сматра се да је ту приношена жртва у периоду пре римског освајања Англсија 61. године н.е.
Природа, свети шумарци, речни токови и језера су, иначе, чинили оквир верског живота и ритуала Келта. Стварних храмова очигледно, уз изузетак одређених локалитета на којима су имали близак контакт са средоземном културом, нису имали. Међутим, у јужној Немачкој, Француској и Енглеској пронађени су трагови неколико стотина тзв. четвртастих светилишта. То су велика правоугаона ограђена подручја, понекад са остацима мањих грађевина. Раније се сматрало да су то остаци фортификација али су у многим од ових ограђених подручја пронађени шахтови, дубине до 40м, који се не могу објаснити постојањем шахтова за одлагање ђубрета. Вероватније је да су то били бунари који су имали култну функцију пошто су у једном од њих пронађена два јелена издељана од дрвета, а у другом стварни јеленски рогови и поред њих различите органске материје као што су месо и крв.

3.4.   Богови и богиње – значај животиња
Цезар пише о келтским боговима у „Коментарима о галском рату“: „Меркур је бог којег највише обожавају. Његових статуа је највише и сматрају да је он пронашао све занате; он је показивач правца и заштитник на путу, он има највећу моћ када је у зарађивању новца и вођењу трговине реч. После њега долазе Аполон, Марс, Јупитер и Минерва. О њима Гали углавном имају исте представе као и други народи: Аполон лечи болести, Минерва учи људе занатству и уметности, Јупитер влада боговима, Марс одлучује у рату.“
У келтској митологији, животиње имају јак симболички карактер. Најраспрострањеније животиње у келтској митологији су јелен и коњ. Јелен је, осим код Келта, био важна животиња и код народа у много ранијем периоду. Ова лепа и достојанствена животиња била је повезана са представљањем плодности и поновног рођења, јер јелени сваке године губе рогове да би им на чудноват начин опет израсли, још већи и лепши од предходних. Осим јелена, и коњ је имао централно место. Коњ није био само важна животиња у вођењу ратова, за рад и вучу већ га је, као и јелена, обавијала магична аура. У старијим келтским гробницама кнежева и кнегиња нађени су коњска опрема и коњска кола положени у гробницу заједно са покојником (али не и сам коњ, што је супротно обичају који се среће на истоку, код Скита, који је, несумњиво, директно или индиректно, утицао на Келте).
Један од доказа централног значаја коња, који је највреднији пажње, јесте неуобичајени приказ истог који се данас може наћи код Уфингтона у јужној Енглеској – леп и очишћен приказ коња, 110м дуг, направљен тако да кад се са површине уклоне бусени траве, на видело изађе бели кречњак испод њих. Слика потиче из I века пре н.е.
Два битна божанства повезана са јеленом и коњем су бог Кернунос, представљен као рогато божанство, и богиња Епона, најчешће представљана на кобили у пратњи ждребета:
-Кернунос је био врло поштован и његови прикази су били јако распрострањени у келтском свету. Као рогати бог, повезиван је са рогатим животињама мушког пола. Све што се зна о Кернуносу као и о Епони заснива се углавном на археолошким налазима. Често је представљан као змија са роговима. Повезује се са плодношћу као и са материјалном добити.
-Епона је, као и Кернунос, заузимала једно од централних места у келтској религији. Она је заштитница коња, магараца и мазги. Посебно је била поштована као богиња плодности. Такође се сматра да су она и њени коњи представљали водиче душа у живот после смрти. Велшки историчар Гиралдус Камбренсис, у свом делу „Опис Ирске“ 1185. Године, описује „варварски и одвратан ритуал устоличења“ који је практиковао клан у Улстеру, а који се заснивао на томе да се претендент на престо, пре него што га преузме, пари с белом кобилом: „Народ из целе земље се окупи на једном месту, белу кобилу доведу у средину, а онај који треба да преузме престо појави се пред народом на све четири, као нека глупа животиња. Кобилу после тога убију, исеку на комаде и скувају, а од супе направе купку. Он у њој седи и једе месо које му приносе, а и присутни једу с њим. Онда га подстичу да се напије супе у којој седи, не из зделе, чак ни из руке, већ да је посрче устима. Када по прописима прође кроз овај грешни ритуал, његов краљевски ауторитет и владарска моћ бивају потврђени.“

4.   Келтски односи са другим народима

4.1.   Келти и Римљани
Римљани су Келте називали Галима. Са њима су често долазили у сукоб. При сеоби Келта, један део кренуо је ка Италији и у IV веку пре н.е. неколико племена је населило долину реке По. Ти крајеви су касније постали познати под латинским именом Галија Цисаlпина (лат: Gallia Cisalpina) тј Овострана Галија (Галија са ове стране Алпа). 390 год. пре н.е. под вођством Брена, Келти су упали у Рим и опустошили га. Римљани су успели да одбију Келте и све до Јулија Цезара, Келти су остали у границама Галије и Британије. Када је Цезар постао конзул затражио је да се њему додели провинција Галија коју је тек требало освојити. За време Цезара, једини Келти који су имали независнотст су Шкотски и Ирски Гали (Пикти и Гелски Келти). Док је био у Британији 52 год. пре н.е. дигнут је општи устанак у Галији под вођством Верцингеторикса. Верцингеторикс је чак постигао победу над Цезарем код Герговије, што је једина позната изгубљена Цезарева битка. Верцингеторикс је тада повео војску у Алезију, где је утврдио положај чекајући појачање из других делова Галије. Цезар га је опколио низом ровова, те није могло бити бега. Верцингеторикс је намеравао да доведе Цезарову војску између своје две војске, међутим када је Галима стигло појачање спољни прстен Цезарове војске поразио га је, а тада је остатак Римљана кренуо на утврђење. Верцингеторикс се тада предао и устанак је коначно угушен. То је био и последњи устанак Гала. Након тога прихватили су римску управу и Галија је касније устројена у римску провинцију.
Контакт између Грка и Етрураца, с једне стране, и Келта, с друге, почео је да се развија већ у VI веку пре н.е. када је основана Масалија (данашњи Марсеј). Неколико векова касније, око 400. године пре н.е., Келти су прешли Алпе и почели да се насељавају у северној Италији, где су долазили у сукоб са Етрурцима. Остали су наставили даље кроз Италију, победивши римску војску на реци Алији и продужили до самог Рима. Суочени са овом претњом, Римљани су били принуђени да потраже уточиште на Капитолу, одакле су могли да се бране од Гала, како су Римљани називали Келте. Пошто су опустошили део града у којем Римљани нису стигли да се забарикадирају, започели су дуготрајну опсаду Капитола, покушавајући да ноћу надмудре опкољене Римљане.

4.2.   Опсада Рима
О томе историчар римски историчар Ливије пише: „Прво су послали једног ненаоружаног човека да испита пут, а онда – додајући један другом оружје на стрминама и извлачећи један другог – стигоше до врха у највећој тишини, тако да ни псе, који су ноћу осетљиви на најмањи звук, нису пробудили. Али, нису успели да прођу непримећени крај Јунусових светих гусака, које су Римљани поштедели и поред тога што им је недостајало животних намирница. У томе им је био спас; гушчије гакање и лепет крила пробудили су М. Манлија, изванредног ратника који до пре само две године беше конзул; он се дохвати оружја, док су други још били збуњени; својим штитом погоди Гала, који је већ успео да се попне на врх, и потисну га назад. Док је овај клизио и падао, Манлије поче да туче придошле и убија их, док остали у паници бацише оружије и ухватише се рукама за литице са којих су висили. До тада се и остали окупише и потераше непријатеља стрелама и камењем; цела група је отиснута са стене и бачена у понор.“
Римљани су успели да се одрже пуних седам месеци и да се , на крају, договоре са Галима да дигну опсаду, а да им они дебело плате златом.
Друга Келтска племена отишла су на Балкан и даље преко Грчке до Делфа. Грци упиташе Аполоновог оракла за савет у вези са надолазећом опасношћу и добише одговор да ће бог послати беле девице да помогну Грцима у борби против Келта. Показало се да су те „беле девице“ снежна олуја праћена ужасном грмљевином, а под чијом заштитом су Грци напали келтски логор и на крају их потпуно деморалисали, те су морали да се повуку из Делфа.
Средином III века пре н.е. нека од ових келтских племена стигла су до Мале Азије, где су се населила у подручију Фригије, која је добила назив Галиција.

4.3.   Келти у Британији - Будика
Током Галских ратова британски Келти су помагали своје саплеменике на копну. Цезар је зато предузео поход на Британију 54 год. пре н. е. и том приликом је наметнуо клијентелски статус неколицини келтских поглавара. Мећутим, готово век касније цар Клаудије је 43. године наше ере наредио освајање Британије која је Римљане привлачила због рудног богатства и могућности извоза робова. У другој половини I vека, Римљани су редовно упадали на територију данашње Шкотске, али сиромаштво тих крајева их није привлачило да тамо и оснују трајнија упоришта. Најзад, северну границу римске Британије утврдио је цар Хадријан (117-138 год. н.е.) чувеним Хадријановим зидом. Британија је брзо умирена и једини већи устанак локалних племена, устанак краљице Ицена Будике 60. године, Римљани су после првобитних тешкоћа лако угушили. Тек Око 410 год н. е. римске легије повукле су се из Британије под наредбом цара Хонорија. Након одласка Римљана, Келти у Британији су наставили да ратују једни против других све до доласка Англа, Саксонаца и Јита. На британским острвима живе групе келтских народа. Гелски Келти који живе у Ирској и Шкоти који су живели у Шкотској, Бретонски Келти који живе у Велсу и Корнволу.
Будика је била краљица Ицена и других келтских племена у Британији. Предводила је побуну против римских завојевача у тој провинцији 60. и 61. године у доба владавине цара Нерона, у којој је убијено 70.000 Римљана. Међутим, побуна је ипак сломљена, а Будика је извршила самоубиство. Ове догађаје описују два историчара, Тацит у својим Аналима и Животу Јулија Агриколе и Дион Касије у својој Историји Рима.
Њен муж, Прасутаг, иценски краљ који је владао као независни савезник Рима, у свом тестаменту оставио је своју краљевину заједно својим кћеркама и римском цару, али кад је умро, његов тестамент је био игнорисан, вероватно зато што Римљани, за разлику од Брита, нису признавали женску децу за наследнике. Краљевство је анексионирано и освојено, Будику су избичевали а њене кћерке силовали.
Године 60. или 61, док је римски гувернер, Гај Светоније Паулин, водио рат на острву Англси у северном Велсу, Будика је повела Ицене, Триновате и друга племена у побуну против Римљана. Уништили су Камулодунум (данас Колчестер), који је раније био престоница Триновата, али сад римска колонија у коју су слани отпуштени римски војници. Такође је био и место храма деификованог бившег цара Клаудија, који је изграђен и одржаван на рачун локалног становништва.
Када је чуо за устанак, Светоније Паулин је пожурио у Лондинијум (данас Лондон), трговачко месташце које није имало ни двадесет година, и које је било следећа мета устаника. Међутим, убрзо је схватио да нема довољно људи да би га одбранио, тако да га је евакуисао и напустио. Лондинијум је спаљен и срушен до темеља, исто као и Веруламијум (данас Сент Олбанс). Процењено је да је око 70—80.000 људи побијено у та три града. Светоније Паулин је у међувремену, регруписао своје снаге у Вест Мидланду и иако је имао неупоредиво мање војника, победио је Будику у бици код Ватлинг Стрита. Криза која је тад настала навела је цара Нерона да почне да размишља о евентуалном повлачењу и напуштању Британских острва, али Светонијева победа над Боудиком је обезбедила даљу контролу Римског царства над провинцијом.
Историја ових догађаја коју су забележили Тацит и Дион Касије, била је извучена из заборава у доба ренесансе када је дошло до оживљавања легенде у току викторијанског доба, кад је краљица Викторија поистовећивана с Будиком. Од тада па до данас, Будика је постала важан културни симбол Уједињеног Краљевства и његовог каснијег одолевања освајачима са европског континента.

5.   Келтско племе Боји

Боји су били, претпоставља се, моћно келтско племе у централној Европи. Живели су на територији данашње Чешке, Словачке, Аустрије и Мађарске, те даље до Балкана и северне Италије.

5.1.   Порекло и деоба
Порекло имена Боја није тачно познато. Поред келтског назива за ратника постоји и могућност да име води од власника стоке (од индогерм. Gwowjeh's). Утврђени називи су Бојорикс (краљ Боја) и Бојодурум (данашњи Пасау у Аустрији). Име се можда сачуавало у називима Бохемије (бојо-хемум = дом(овина) Боја) и Баварске (лат. Baiuvarii, на германском, baio-warioz, у којем је први део германска варијанта за Боје, док други део значи "становник"). Можда постоји исто веза са земљом Бојком, прапостојбином старих Срба по византијском цару Константину VII Порфирогениту.
За првобитну насеобину Боја сматра се троугао Рајне, Мајне и Дунава. У IV веку пре н. е. Боји су се поделили у две групе, од којих је једна кренула у северну Италију а друга у правцу Бохемије (Боихахемум). Један разлог за сеобе Боја биле су можда германске сеобе у ранију њихову земљу. Поједини историчари сматрају да је деоба Боја настала у Бохемији или на путу њој.

5.2.   Италијански Боји
Боји у Италији брзо су се измешали са Етрурцима и Умбрима. Преузели су етрурско насеље Фелсина и подигли своје главно насеље Бононија (данас Болоња). Због уског простора келтских племена у северној Италији и вишка земље које су имали Етрурци, који и поред тог вишка нису хтели да препусте територије Бојима, дошло је до ратовања. Етрурци су добили подршку Римљана с којима су иначе били у непријатељском односу. У једној прилици, 390. или 387. године пре н. е., Келти су опсели етрурски град Клузиј. Римљани су послали своје посланике који су требали да издејствују мирни прекид опсаде, али су се римски емисари убрзо упустили у борбу на страни житеља Клузуја. Штавише, један од римских посланика је погубио једног од келтских поглавара. Испровоцирани због римског мешања и убиства једног од својих вођа, Келти су послали делегацију у Рим и захетвали изручење убице — римског посланика, што су Римљани одбили. Тако је дошло до Бреновог похода и чувеног келтског освајања Рима у IV веку pre n.e. од стране Сенона и можда једног дела Боја, Инсубра и Лингона. После тога Боји су населили територије северно од Апенина и јужно од Поа све до поделе Поа на три тока, и измешали су се са Етрурцима. Пронађени су ткз. кнежевски гробови са етрурским оклопима и келтским оружјем. Културна нивелација деловала је и на Лигуре и друга келтска племена, док ексемплари новог културног стила пронађени у Бохемији говоре о даљој вези италских и боемских Боја. Уништавање Сенона био је налог за остала келтска племена да покрену заједнички напад на Рим, који се завршио катастрофалном поразу келтске коалиције у боју код Теламона 225. год. пре Христа. (40.000 страдалих, 10.000 заробљених Келта). Након тога освојене су територије Боја и других келтских племена, један део прибегао је својим саплеменицима у централној Европи. Преостали Келти су шест година после катастрофе код Теламона подигли устанак против Римљана, док је Ханибал војевао по Италији. Када је Ханибал морао да се врати за Картагину, Келти су коначно поражени и покорени од Римљана. Тиме престаје историја Боја као независног племена у северној Италији и почиње период њихове романизације.

5.3.   Чешки Боји
Чешка група Боја ширила се к норвешком краљевству, Панонији и Галији. У својим ранијим насељавањима, Боје су у I веку пре н. е. потиснули Маркомани и Дачани. Део Боја који је остао, асимиловао се са Маркоманима и Дачанима.
У Чешкој, Боји су се проширили до јужне Пољске и јужне Шлезије, где су их у III и IV веку потиснули германски Вандали. На истоку, стигли су до данашње Румуније где су их зауставили Трачани. У западној Мађарској и источној Аустрији Боји су под Бојориксом, краљем Кимбра који је вероватно владао и над Бојима те земље, потиснути од Дачана у време краља Буребисте (82.-44. год. пре н.е.) који их је победио у ратовима. У својим земљама у северној Аустрији борили су се успешно против Кимбра, Тевтона и Амброна.
Цезар је писао да су Боји, пре него што су се са 32.000 људи прикључили Хелветима, вршили опсаду Нореје. У боју код Бибракте, побеђене Боје Цезар је преселио око Горгобине у Галији. У току алпског похода Августовог војсковође и будућег наследника Тиберија 16. год. пре н.е. Боји се помињу као једно од 45 покорених племена ретијског дела данашње Баварске. Класична наука говори да име Баварске води од Боја, једна директна етногенеза Боја и Бајувара сматра се мање вероватно.