Scenario jedan: vaš dobar drug ili drugarica promene ponašanje i počnu da izbegavaju društvo. Nakon nekog vremena, povere vam se da imaju rak (ili neku drugu bolest koja će dovesti do njihove skore - u roku od najviše nekoliko godina - smrti). Pričaju vam o nekim simptomima; nateraju vas da obećate da ama baš nikome nećete reći i, što vam bude prilično čudno, kažu da ni njihovi roditelji ne znaju za to, ili vas, pod nekim izgovorom, nateraju da obećate da nećete reći njihovim roditeljima da znate.

Scenario dva: izađete negde sa društvom i upoznate dečka ili devojku koji vam izgledaju simpatično. Počne razgovor sa njima, igrate s njima, i u jednom trenutku vam se povere da imaju rak (ili, opet, nekakvu smrtonosnu bolest). Naravno, vi ste užasnuti, baš vam je žao, pričate s njima o tome, želite nekako da im pomognete (ma koliko znali da vi tu ništa stvarno ne možete), verovatno vam padne na pamet pitanje zašto se i dalje maltretiraju sa školom kad to u njihovom slučaju baš i nema mnogo smisla, a oni vam kažu nešto što vas rastuži, tipa da žele sve da isprobaju dok još mogu... Deprimirajuće. Osim što oni i ne izgledaju nešto posebno nesrećno - vi to, razume se, pripišete tome što su jako hrabri, i divite se njihovoj snazi i tome što ne odustaju, što i dalje idu u školu, izlaze, zabavljaju se...

Ako vam je sve to zvučalo jezivo i deprimirajuće, evo nečeg što bi tek moglo da vas zaprepasti: ovakve priče su najčešće izmišljene; doduše, ne uvek - rak se može desiti i tinejdžerima i terapija može da ne da rezultate i sve to može imati jako tužan kraj. Ipak, češće ispadne da niko tu nije stvarno bolestan, bar ne fizički. Pre ili kasnije, otkrijete istinu i osetite se zaista, zaista grozno.

Stvarno ste isprva poverovali bliskoj prijateljici ili simpatičnom liku iz diskoteke. Iskreno ste se iskidali od brige i teško vam je palo što vam je zabranjeno da sa bilo kim pričate o tome. Povremeno biste posumnjali zbog nekog detalja koji se nikako nije uklapao u priču, a onda biste prekoreli sebe što sumnjate dok oni umiru i osećali se kao grozna osoba. Onda ste otkrili istinu i, mada vam je bilo drago što ipak nisu bolesni, na neki način ste se osetili još gore.

Kako su mogli nešto takvo da vam urade? O tome da lažu? Da izmišljaju toliko detalja, da vas lažu toliko dugo? Da vas nateraju da toliko patite - šta ste im učinili? Šta ste toliko skrivili?
Najčešći razlog takvog ponašanja bude to da su prosto želeli da privuku pažnju. Dobro, reći ćete, svako nekad želi da privuče pažnju, ali zar ovako? Recimo da neki ljudi imaju čudne ideje o tome kako privući pažnju - i da verovatno ne bi bilo loše da razgovaraju sa stručnjakom (psihologom) o tome otkud im potreba da baš na taj način privlače pažnju. Vama, nakon što otkrijete ovakvu laž, preostaje da odlučite o daljem odnosu sa osobom koja vas je ovako lagala.

Nekakvo logično i razumno objašnjenje od njih ne očekujte; uglavnom ispadne da posle takvih laži neće ni da vam pruže objašnjenje, ne veće od "mislila sam da si mi drugarica" (šta god im to značilo) ili sleganja ramenima. Reakcija većine na ovakvu laž bude da više reč ne progovore sa tom osobom, jer osećaju da nikad više neće moći da im veruju, o čemu god da se radi. Ako se radi o scenariju dva, to jest o simpatičnoj osobi iz diskoteke (ili kafića, ili gde ste ih već sreli), uglavnom reakcija bude da to mesto izbegavate, da ih ne biste ponovo sreli.

Da li ćete i vi tako postupiti, na vama je da odlučite. Možda i rešite da im pružite još jednu šansu - ali to ide jako, jako teško. Posle toliko velike laži, i laži sa toliko detalja, koja traje mesecima, kako ponovo verovati toj osobi? Ako niste u stanju da poverujete ni u jednu jedinu njihovu reč, na šta bi onda uopšte ličio vaš odnos? Teška odluka i, šta god da odlučite, svakako ćete se još jako dugo osećati veoma povređeno.

U jednu stvar bi trebalo da budete sigurni: vi niste krivi. Laž te vrste ama baš ničim niste mogli da prouzrokujete. Kakva god da bude vaša odluka o nastavku ili nenastavku odnosa sa tom osobom, možete je doneti bez griže savesti, jer zaista niste ničim izazvali takvo ponašanje. Možda ona najčešća odluka i jeste najbolja - da prekinete kontakt sa osobom kojoj više nećete moći da verujete i u koju ste izgubili svako poverenje.


Da li vam se desilo nesto slicno? Meni jeste, nazalost. Pre nekoliko godina, drugarica me je slagala da ima rak. Tek posle nekog vremena sam saznala da to nije istina. I nista mi nije bilo jasno...? Cemu to? Sta ima od toga? Posle toga pocele smo sve manje da se vidjamo, a sad nemamo bas nikakav kontakt. Nije zasluzila. Ne samo zbog toga, pravila je vise gresaka... Zanima me da li ce ikada imati drugaricu u zivotu...?