Intervju s Karlosom Kastanedom za časopis: “Details magazine” - poslednji intervju sa Kastanedom , objavljen juna 1994. godine.

CARLOS CASTANEDA 25. December 1925. – 27. April 1998.
Kremiran je tajno u Los Andjelesu 28.aprila 1998. a pepeo poslat u Meksiko na nepoznatu adresu. Tačno dva meseca posle smrti u nekoliko novina u LA pojavila se kratka čitulja . Novinari su izvestili da je pet žena, njegovih saradnica i učenika Don Huana jednostavno nestalo odmah posle njegove smrti. Tri su bile posebno poznate u javnosti i za njih se govorilo da su Brujo – veštice. Niko ih nakon Kastanedine smrti nije video ni u SAD ni u Meksiku. Neki veruju da su izvršile ritualno samoubistvo, a drugi da se se „povukle“ iz savremenog sveta u smislu njihovog učenja.

Svojom vizijom odvojene stvarnosti, Karlos Kastaneda je zapanjio generaciju. U izuzetnom intervjuu, legendarni čarobnjak govori Bruce Wagneru (holivudski reditelj - Wild Palms; danas član grupe “Elemenata”) o don Juanu, slobodi, sanjanju i smrti - i o raznim stvarima koje se događaju na putu prema beskonačnosti.

POZORIŠTE ČAROBNJAČKE AKCIJE

1960. godine Kastaneda je bio student antropologije na UCLA univerzitetu. Dok je u Arizoni istraživao medicinske osobine biljaka, sreo je Jaki Indijanca koji mu je pristao pomoći. Mladi istraživač je ponudio 5 dolara na sat za usluge don Juanu Matusu, njegovom živopisnom vodiču. Ovaj je to odbio. Kastaneda tada nije znao da je stari seljak u kožnim sandalama čarobnjak bez premca, nagual koji ga je vešto uvukao u Mit o Energiji (T. Abelar to zove "Kazalište čarobnjačke akcije"). Kao protuvrednost za svoje usluge, don Juan je tražio nešto drugo: Kastanedinu "totalnu pažnju".

Zapanjujuća knjiga koja je rezultat ovog susreta - "Učenje don Juana: Jaki put znanja" - trenutno je postala klasik, skladno otvarajući vrata percepcije i elektrizirajući celu generaciju sa kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih. Od tada, Kastaneda je nastavio "skidati slojeve s glavice crnog luka", pišući dnevnike o svojim iskustvima, magistarska tumačenja neobičnih stvarnosti koja nagrizaju ideju o samome sebi. Najbolji naslov svih njegovih knjiga bi mogao biti "Nestajanje Karlosa Kastanede".

"Trebamo pronaći drugu reč za čarobnjaštvo", kaže on. "Ona je previše mračna. Povezujemo je sa srednjovekovnim mračnjaštvom: ritualima, zlom. Ja više volim reči 'ratništvo' ili 'navigacija'. To je ono što čarobnjaci rade, oni plove, putuju kroz vreme i prostor." Kastaneda je napisao da je „radna“ definicija čarobnjaštva sposobnost da "izravno vide energiju". Čarobnjaci kažu da bit univerzuma liči na matricu energije kroz koju prolaze blistave niti svesti - stvarne svesnosti. Te niti čine "pletenice" koje sadrže celokupne, zaokružene svetove, a svaki od njih je stvaran kao ovaj naš, koji je samo jedan od bezbroj drugih. Čarobnjaci zovu naš svet " ljudski pojas" ili "prva pozornost".

Naguali su "videli" srž ljudskog oblika. To nije samo stapanje kože, mesa i kostiju nalik majmunu , već jajolika lopta svetlosti sposobna putovati uzduž tih svetlosnih niti u druge paralelne svetove. Šta nas to onda koči da se uzdignemo? Čarobnjaci smatraju da nas je zakopala socijalizacija, da smo prevareni da percipiramo svet kao mesto čvrstih objekata i konačnih pojmova.

Tako odlazimo u grob poričući da smo magična bića; na našem dnevnom redu je služenje egu umesto duhu. I pre nego što shvatimo - bitka je već završena - umiremo jadno okovani egom.

Don Juan Matus je izneo zanimljivo pitanje : šta će se desiti ako Kastaneda prerasporedi svoje sledbenike ? Ako oslobodi energiju koja je rutinski zauzeta agresijom udvaranja i parenja? Ako potkreše samovažnost i ako se uzdrži od "odbrane, održavanja i predstavljanja" svog ega - ako prestane brinuti o tome je li voljen, priznat i cenjen? Hoće li dobiti dovoljno energije da vidi pukotinu između svetova? I ako je vidi, hoće li moći proći kroz nju ? Stari Indijanac ga je upecao "namerom" čarobnjačkog sveta.

Ali šta Kastaneda radi tokom dana? Govori suludim majmunima. Barem do sada, bilo gde - po kućama, studijima baleta, knjižarama. Sledbenici dolaze na hodočašće susreta sa njime sa svih strana sveta: predstavnici Nove svesti, prošle, sadašnje i buduće, obožavatelji, psihijatri, šamani, advokati , paraziti, bubnjari, kritičari, lucidni sanjari, učenici, zavodnici, meditanti, moguli, čak i „ ljubavnice i prijatelji od pre 10.000 godina". Dolaze revnosni hvatači zabeleški, mladi naguali u nastanku. Neki će pisati knjige o njemu; a oni lenji, samo poglavlja. Ostali će držati predavanja - i to za novac. "Dođe me slušati par sati", kaže on, "i sledećeg vikenda daje instrukcije o Kastanedi. To je „majmun."

No on stoji satima ispred njih mameći i hrabreći njihova energetska tela, a efekt je toplo i hladno odjednom, kao suvi led. S produhovljenom finesom, on izvlači divlje priče o slobodi i moći kao vrpce iz praznog šešira - dirljive, elegantne, bestidne, vesele, jezive i hirurški precizne. "Pitajte me bilo šta!"- moli on. "šta biste voleli znati?"

"Zašto su Castaneda i kompanija postali pristupačni? Zašto sada? Šta dobijaju time?"

Karlos Kastaneda više ne živi ovde. Posle godina rigorozne discipline - godina ratništva - on je pobegao iz otrcanog svakodnevnog života. On je ispražnjen čovek, kanal, pripovedač priča i bajki; u stvari, više nije čovek već biće koje nema veze sa svetom koji mi poznajemo. On je poslednji nagual, čep vekovima duge tradicije čarobnjaka čiji je trijumf probijanje "Sporazuma" o normalnoj stvarnosti. S izlaskom njegove devete knjige (ukupno ih je napisao 12), "Umjetnost sanjanja", on je, za trenutak, ponovno izašao na površinu, i to na svoj način.

ZDRAV RAZUM UBIJA
Moje ime je Karlos Kastaneda. Želeo bih da danas nešto učinite za mene , za sebe. Želeo bih da se uzdržite malo od svoga suda. Molim vas: ne dolazite kod mene naoružani "zdravim razumom". Ljudi otkriju da negde nameravam govoriti - ma kako to saznali i dolaze 'srušiti' Kastanedu. Dolaze da me povrede: "Čitao sam vaše knjige i one su detinjaste." "Sve su vaše poslednje knjige dosadne."

Nemojte dakle pristupati na taj način. To je beskorisno. Danas vas želim zamoliti, samo na jedan sat, da se otvorite opciji koju želim predstaviti. Ne slušajte me kao počasni studenti. Pričao sam ranije počasnim studentima- mrtvi su i arogantni. Zdrav razum i ideali su ono što nas ubija. Držimo se za njih našim zubima, i to je onaj "majmun" u nama. Tako nas je don Juan Matus zvao: suludim majmunima.

Bio sam nepristupačan trideset godina. Ja ne šetam okolo i ne pričam uvek rado ljudima. Trenutno sam ovde. Mesec, možda dva... onda ću nestati. Mi nismo izolovani , sada više nismo. Ne možemo postojati na taj način. Mi imamo dug koji moramo platiti onima koji su se potrudili pokazati nam neke stvari. Nasledili smo to znanje; don Juan nas je učio da se ne izvinjavamo. Želim da vidite kako postoje čudne, praktične opcije koje nisu izvan vašeg dohvata. Meni predstavlja egzotično zadovoljstvo posmatrati takav let - čista ezoterija. To je samo za moje oči. Ja nisam željan; ne žudim ni za čim. Vi ste mi potrebni kao što mi treba rupa u glavi. Ali ja sam putnik, navigator. Ja plovim - tamo. Želeo bih i da drugi imaju tu mogućnost. Ja ne vodim dvostruki život, ja živim ovaj život. Nema razlike između onoga što pričam i onoga što radim. Ja nisam ovde da vas vučem na lancu ili da vas zabavljam. Ono o čemu ću danas govoriti nije moje mišljenje - to su mišljenja don Juan Matusa, meksičkog Indijanca koji mi je pokazao taj drugi svet. Zato, ne budite uvređeni!

Juan Matus mi je predstavio rezultat iza kojeg stoji 27 generacija čarobnjaka. Bez njega bih ja danas bio stari čovek s knjigom ispod ruke koji šeta sa studentima. Vidite, mi uvek imamo neki sigurnosni ventil, zato ne skačemo. "Ako sve drugo propadne, mogu predavati antropologiju." Mi smo u startu gubitnici s gubitničkim scenarijem. Govorio bih vam : "Ja sam doktor Kastaneda..... a ovo je moja knjiga - "Učenje don Juana". Znate li da postoji u džepnom izdanju ?" Ja bih bio tada „Čovek od jedne knjige s istrošenim talentom. "Da li znate da je ovo 12. izdanje te knjige ? Ne ? Upravo je prevedena i na ruski, i tome slične monologe .....

KURVE PERCEPCIJE
Ko je Karlos Kastaneda i kako on živi? Već je 1994: Zašto on jednostavno već s time ne završi ?

Kažite nam koliko ima godina i dajte nam njegove fotografije . Zar mu niko nije rekao da je privatnost mrtva? Da otkrivanje detalja više ne umanjuje nečiji značaj? U zamenu za našu totalnu pažnju, on će nas usmeriti. Postoje stvari koje bi ljudi voleli znati o njemu, uobičajene, lične stvari. Na primer, gde on opšte živi? Šta misli o Sinatrinim duetima? Šta je uradio s ogromnim profitima od svojih knjiga? Da li vozi turbo Bentli kao svi veliki gurui ? Da li je zaista bio s Michael Jordanom i Edmund White kod Barney-ja?

Već godinama ga mnogi pokušavaju 'razotkriti'. Čak su rekonstruisali njegovo lice po sećanju starih prijatelja i sumnjivih poznanika; apsurdni rezultat liči na policijsku grafiku dobroćudnog Olmeka iz časopisa " Reader's Digest ". Njegov agent i advokati su non-stop neprobojna ograda od navale novinara i dopisnika, ludaka, spiritualnih letača na zmajevima, "New Age" pristalica i tragača, umetnika koji žele obraditi njegov rad, poznatih i nepoznatih, sa ili bez dozvole i mnoštva lažnih seminara Kastanedinih imitatora.

No njega ne interesuju gurui ni guruizam; neće biti turbo Bentley-a, velikih rančeva, hacijendi i sledbenika s turbanima na glavama, gostovanja u "Pariz Vogue". Neće biti ni Kastaneda Instituta, ni Centra za napredne čarobnjačke studije, ni Akademije sanjanja, komercijalnih reklama, ni gljiva, ni tantričkog seksa. Neće biti biografija ni skandala. Kada ga pozovu na predavanje, Kastaneda ne uzima honorar i sam plaća put. Ulaznica je obično nekoliko dolara, da se pokrije zakupnina dvorane. Jedino što se traži od prisutnih je njihova totalna pažnja. I posle jednostavno nestane.

"Sloboda je besplatna ", kaže on. "Ne može se kupiti ili razumeti. U mojim knjigama sam pokušao predstaviti jednu mogućnost - da svest može biti medij za putovanje ili pokret. Izgleda nisam bio preterano uverljiv - mnogi misle da ja pišem romane. Da sam visok i lep, stvari bi mogle biti drugačije - slušali bi „Velikog Tatu“. A ljudi mi kažu: „Ti lažeš“. Zašto bih ja lagao? Lažete da biste dobili nešto, manipulisali . Ali ja ni od koga ne želim ništa - samo saglasnost. Želeo bih doći do saglasnosti o postojanju svetova pored ovog našeg. Ako postoji saglasnost da porastu krila, onda će biti i leta. Sa saglasnošću dolazi masa, s masom - pokret."

KRITIČNA MASA
Kastaneda i njegovi saradnici su energetski radikali u nečemu što može biti jedina značajna revolucija našeg doba - ništa manje nego transformacija biološkog imperativa u evolucijski imperativ. Ako vladajući socijalni poredak nalaže produžetak vrste, neustrašivi poredak čarobnjaka (energetskih pirata) teži prema nečemu manje, hm, zemaljskom. Njihova zapanjujuća, epska namera je napustiti zemlju na način na koji je to učinio don Juan dvadeset godina ranije: kao čista energija, netaknuta svest. Čarobnjaci zovu taj skok "Apstraktni let".

Družio sam se s Kastanedom i njegovim "vešticama" u razdoblju od jedne sedmice po restoranima, hotelskim sobama i šoping centrima. Oni su privlačni i vibrirajuće mladoliki. Žene se oblače nenametljivo, s nijansom ležernog. Ne biste ih zapazili u gomili, a to je poenta.

Sedim i prelistavam "Njujorker" ispred kafića " Regent Beverly Wilshire " čekajući ga. Oglas za "Drambuie" (vrsta škotskog viskija) bio je naročito odvratan:

"Neizbežno, ma koliko se borili, na jedan ili drugi način, jednog dana postajemo kao svoji roditelji. Umesto da se odupirete toj spoznaji, pozivamo vas da proslavite taj ritual prolaznosti s ovim izuzetnim pićem..."

Don Juan bi se sigurno smejao u grobu - ili izvan njega, što dovodi do poplave pitanja: gde je on u stvari? Na onom istom mestu odakle se vratila Carol Tiggs? Ako je tako, da li to znači da je i stari nagual sposoban za takav povratak. U "Unutarnjem ognju" Kastaneda je pisao da su don Juan i njegova grupa nestali otprilike 1973. Tada je četrnaest navigatora otišlo u "drugu pozornost". Što je to zapravo "Druga pozornost"? Sve to je izgledalo jasno kada sam čitao knjige. Pregledao sam svoje beleške. Bilo je nažvrljano, "druga pozornost = povišena svijest" na margini stranice, ali to mi nije pomoglo. Nestrpljivo sam prelistavao "Moć tišine", "Orlov dar", "Putovanje u Ixtlan". Iako je tu bilo mnogo toga nejasnog, osnove su bile temeljno, koherentno opisane. Zašto ja ne mogu ništa od toga držati u glavi? Pao sam na osnovama čarobnjaštva.

Naručio sam kapućino i čekao. Misli su mi lutale. Razmišljao sam o Donner-Grau i japanskim majmunima. Kada sam pričao s njom preko telefona da bih dogovorio intervju, spomenula je majmuna Ima. Svaki student antropologije poznaje “Ima”, čuvenog brazilskog majmuna. Jednog dana Imo je spontano oprao slatki krompir pre nego što ga je pojeo. Ubrzo posle toga su majmuni po celom ostrvu sledili njegov primer. Antropolozi to mogu zvati "kulturnim" ponašanjem, ali Donner-Grau kaže da je to savršen primer kritične mase - majmunska saglasnost ili inter-objektivnost.

Odjednom se pojavio Kastaneda. Široko se osmehnuo, stisnuo mi ruku i seo. Taman sam hteo potegnuti temu o majmunima, kad on počne plakati. Čelo mu se naboralo, celo telo mu se treslo. Uskoro je dahtao kao riba na suvom. Gornja usna mu se trzala, vlažna i naelektrizirana. Njegova ruka se pružila prema meni, šaka ukočena i drhtava - otvorena prema meni kao ponoćni cvet iz 'Male prodavnice užasa', kao da traži milostinju. "Molim vas!" izrekao je klimavo, koliko su mu to dozvolili zgrčeni mišići na licu. Nastavio je gnjaviti molećivo. "Molim vas, volite me!" Kastaneda je ponovno jecao, kao slomljeni, gušeći hidrant, u totalnom antiklimaksu, pretvoren u ridajuću masu. "To smo mi: majmuni s limenim posudama za milostinju. Tako rutinirani, tako slabi. Masturbatori. Mi smo uzvišeni, ali ipak suludi majmun nema energiju da vidi - pa tako mozak zveri prevlada. Ne možemo zgrabiti naš prozor mogućnosti, naš 'kubni centimetar šanse'. Kako bismo mogli ? Previše smo zauzeti držeći se za maminu ruku. Razmišljajući kako smo veličanstveni, osećajni, jedinstveni.

Ali nismo jedinstveni! Drugi su davno napisali scenarija naših života"; reče on, sada smeškajući se zloslutno. "Mi to znamo… ali ne marimo. Jebi ga, kažemo. Mi smo vrhunski cinici. Cono, Carajo! Tako mi živimo! U kanalizaciji s toplim govnima. Šta su nam to učinili? To je Don Juan imao običaj reći. Često me je pitao 'Kako je šargarepa?' 'Šta hoćeš time reći ?' ' Pa ta šargarepa koju su ti nabili u stražnjicu.' Bio sam strašno uvređen, kako mi je to mogao reći! Onda je Juan dodao: "Budi sretan što još nisu na nju stavili i dršku."

"Ali ako imamo izbor, zašto onda ostajemo u kanalu?" " Pa on je tako je topao. Mi ne želimo otići - ne volimo kazati zbogom“. I mi brinemoooo, o kako samo brinemo - 26 sati dnevno! A šta mislite o čemu mi to brinemo?" Ponovo se nasmešio. "O sebi! Gde sam tu ja? Šta ja dobijam time? Šta će biti sa mnom? Kakva egomanija! Odvratno. Ali fascinantno!"

Rekao sam mu da njegovi pogledi na svet mogu izgledati nekome malo grubi, i on se nasmejao. "Da", rekao je, komično zatvorenim osuđujućim tonom akademca. "Kastaneda je ogorčeni, matori luđak." Njegove karikature bile su smešne, brutalno usmerene pravo u metu. "Gramzivi majmun poseže kroz rešetke da uzme semenke i ne može prekinuti stisak. Postoje studije koje su to istražile; ništa ga neće naterati da pusti semenke. Šaka će ih držati čak i ako odsečemo ruku – Eto baš tako mi umiremo držeći se za mierda (sranja). Ali zašto? Zar je to cela priča - kao što bi rekla mis Peggy Lee. To ne može biti. Previše je strašno. Moramo naučiti da pustimo. Skupljamo sećanja i lepimo ih u knjige, albume - karte za šou na Broadway-u od pre deset godina. Umiremo držeći se nekih suvenira. Sranje.

Biti čarobnjak znači imati energiju, radoznalost i smelost da se pusti, da se skoči u nepoznato – a sve što je potrebno je nešto novog mentalno “alata”, predefinisanja stanja u kome smo. Moramo videti sebe kao biće koje će umreti. Kada jednom to prihvatite, svet se otvara za vas. Ali da biste prigrlili tu definiciju, morate imati „ jaja od čelika“.

PRIRODNO NASLEDSTVO SVESNIH BIĆA
Kada kažete "planina" , "drvo" ili "Bela kuća", vi prizivate univerzum detalja jednom rečju i to je magija. Vidite, mi smo vizuelna bića. Možete zatvorenih očiju lizati Belu kuću – mirisati je, dodirnuti - i to vam neće ništa reći. Ali samo jedan pogled i vi znate sve što treba znati: "kolevka demokratije", ili tako nešto. Čak ne treba dalje gledati, već vidite Klintona kako sedi unutra, Nixona koji se moli na kolenima -bilo šta drugo. Naš svet je zgušnjavanje detalja, poplava informacija - mi ne zapažamo, mi samo interpretiramo. I naš sastav interpretacije nas je napravio lenjima i ciničnim. Više volimo kazati: "Kastaneda laže", ili: "Taj posao oko posebnih mogućnosti percepcije jednostavno nije za mene." A šta je za tebe? Šta je stvarno? Ovaj teški, usrani, besmisleni svet svakodnevnice ? Jesu li očaj i starost ono što je stvarno? To da nam je svet "dat" i "konačan" je lažan koncept ! Od rane mladosti mi dobijamo "članstvo". Jednog dana, kada naučimo “stenografiju interpretacije” taj svet kaže: "dobrodošao". Dobrodošao gde? U zatvor! Dobrodošli u pakao. A šta ako se ispostavi da Kastaneda ništa ne "izmišlja" ? Ako je to tačno šta on govori, onda ste u gadnom sosu !

Sastav opšte interpretacije se može prekinuti, on nije konačan. Postoje svetovi unutar svetova, svaki realan kao i ovaj naš. U onom zidu tamo je jedan svet, ova soba je univerzum do detalja. Autisti bivaju uhvaćeni, zamrznuti u detalju - vuku prst po pukotini dok ne prokrvari, a mi bivamo uhvaćeni u sobi svakodnevnog života. Postoje druge opcije osim ovog našeg sveta, isto tako stvarne kao ova soba, mesta gde možete živeti ili umreti. Čarobnjaci to rade – ah kako je to uzbudljivo! Misliti da je ovo jedini sveobuhvatan svet ....... to je… vrhunac arogancije. Zašto ne otvoriti vrata koja vode u sledeću sobu? To je prirodno nasledstvo svesnih bića. Vreme je da interpretiramo i konstruišemo novi rečnik pojmova. Idite na mesto na kome nema a priori znanja. Ne odbacujte stari sastav interpretacije - koristite ga, u radno vreme od devet do pet. Posle pet - magični sat.

NO SE HABLA ESPANOL AQUI - (ovde se ne govori španski)
Ali šta mu to znači - " magični sat "?
Magični sat nije pogodan za opisivanje rečima, njegovi viškovi energije mogu se osetiti telom. Kada god je Kastaneda napuštao don Juana i vraćao se u Los Angeles, stari nagual je govorio da zna što će njegov student učiniti. Mogao je napraviti listu, rekao je - možda dugu listu, ali ipak listu na kojoj će se naći Kastanedine misli i akcije. Međutim, Kastanedi je bilo nemoguće da to isto uradi za svog učitelja. Nije postojala takva vrsta međudelovanja (intersubjektivnosti) između njih dvojice. Što god je stari Indijanac radio u drugoj pažnji moglo je samo da se doživi, ne i da se prenese. Kastaneda nije imao energiju, niti je bio pripremljen za takvo međudelovanje.

Ali majmun je opsednut rečima i sintaksom. On mora razumeti, po svaku cenu. I mora postojati pravilo u tom razumevanju. "Mi smo linearna bića: opasna stvorenja navike i ponavljanja. Moramo znati: Ovo je kokošinjac! Ovo je perionica automobila! Ako jednog dana nešto od toga nije na svom mestu, mi prolupamo".

Insistirao je na plaćanju ručka.

Kada se konobar vratio s računom, iznenada sam poželeo da zgrabim kreditnu karticu i vidim da li je na njegovo ime. Kastaneda je uhvatio moj pogled. "Biznis menadžer u meni me pokušao nagovoriti da napravim oglas za American Exspress: "CARLOS CASTANEDA, član American Exspress kluba od 1968."

Smejao se veselo, vraćajući se na temu. "Mi smo teški, teški majmuni, vrlo ritualni. Moj prijatelj Ralf je viđao svoju majku ponedeljkom uveče. Kada je umrla, on mi je rekao: 'Hej Joe' - tada sam bio Joe, - 'Hej Joe, sada se možemo viđati ponedeljkom naveče. Da li si slobodan ponedeljkom, Joe?' Misliš, svakog ponedeljka, Ralph? 'Da, da! Svakog ponedeljka. Zar to neće biti sjajno?' Ali svakog ponedjeljka? Zauvek? "Da, da Joe! Ti i ja svakog ponedeljka - zauvek!" „Majmun !“


ABECEDA ČAROBNJAŠTVA

Poslednji intervju sa Karlosom Kastanedom za časopis: 'Details magazine'

Sreo sam naučnika na zabavi - poznatog čoveka. Slavnog. Prosvetljujućeg. "Dr X". Hteo me je 'pokopati', baš žestoko. Rekao je: "Čitao sam samo vašu prvu knjigu; ostale su bile dosadne. Vidite, mene ne interesuju anegdote. Mene zanimaju dokazi.

" Dr X“ se konfrontirao sa mnom. Verovatno je mislio da sam isto toliko značajan kao i on. Rekao sam mu: "Ako ja želim dokazati zakon gravitacije, zar vi ne bi trebali imati određen stepen obučenosti da me pratite? Trebalo bi vam "članstvo" - možda čak i oprema. Morali biste učiti fiziku za 1., 2.,16., možda čak i fiziku za 23. stupanj obrazovanja. Već ste podneli ogromne žrtve studirajući, odlazeći u školu, učeći po celu noć. Možda ste čak prestali i izlaziti." Rekao sam mu da ako hoće dokaz, mora učiti osnove čarobnjaštva - abecedu čarobnjaštva. Ali on to nije hteo učiniti; za to su potrebne pripreme. Naljutio se i napustio sobu.

Čarobnjaštvo je tok, proces. Kao što vam je u fizici potrebno određeno znanje da pratite odvijanje jednačina, Dr X je trebao znati neke osnovne stvari da bi bio u poziciji da ima dovoljno energije razumeti odvijanje čarobnjaštva. Morao bi "rekapitulirati" svoj život. I tako, naučnik je želio dokaz, ali se nije htio pripremiti. Takvi smo mi. Ne želimo se prihvatiti posla - hteli bismo da nas helikopterom prebace u svesnost, bez blata na našim skupim cipelicama. I ako nam se ne svidi ono što vidimo, da nas helikopter vrati natrag.

KOLOSECI VREMENA

Naporno je biti s ovim čovekom. On je preterano, nemilosrdno prisutan - punoća njegove pažnje iscrpljuje. Izgleda da mi on odgovara na sva moja pitanja sa svime što ima: postoji tekuća, elokventna bezina u njegovom govoru, neprijatna i finalna, elegantna i melanholična. Kastaneda kaže da oseća vreme kako "napreduje" prema njemu. Osećate njegovu težinu, nešto strano što ne možete objasniti, eterično i bezbolno, vrlo inertno - kao zapušač ili bova, čep koji se ljulja na talasima.

Ulazimo u Boyle Heights. Zastaje da bi pokazao borilački stav zvani konj - noge malo savijene, kao u sedlu."Stajali su tako u Buenos Airesu - u moje vreme. Sve je bilo vrlo stilizovano. Zauzimali su stavove davno umrlih predaka. Moj deda je stajao na taj način. Ovaj mišić ovde" - pokazuje zadnju stranu butine - "mi tu skladištimo nostalgiju. Samosažaljenje je najstrašnija stvar."

"Šta hoćete reći sa onim „vreme napreduje prema vama?" "Don Juan je imao metaforu. Zamislimo da stojimo na platformi poslednjeg vagona voza i posmatramo tračnice vremena kako se udaljavaju. „Evo me kada sam imao pet godina. Evo odlazim.......“ Treba se samo okrenuti i pustiti da vreme ide prema nama. Na taj način ne postoji „a priori“. Ništa nije unapred određeno; ništa se ne uzima zdravo za gotovo; ništa nije uredno zapakovano."

Seli smo na klupu na autobuskoj stanici. Preko puta je prosjak držao karton kojim je tražio milostinju od vozača. Kastaneda je zurio pored njega prema horizontu. "U meni nema traga osećaja za sutra - niti za nešto iz prošlosti. Odeljenje antropologije ne postoji više za mene. Don Juan je imao običaj reći da je prvi deo njegovog života bio protraćen - bio je u predvorju pakla. Drugi deo njegovog života bio je apsorbiran u budućnosti; treći deo u prošlosti, nostalgija. Samo je posljednji dio njegovog života bio sadašnjost. To je tamo gdje sam ja sada.

Odlučio sam pitati nešto lično i pripremio sam se da budem odbijen. Za njih, biografski dokazi opčinjavaju isto kao i pukotina u zidu - ostavljaju svakoga s krvavim prstima.

"Kad ste bili dečak, ko je bio najvažniji čovek u vašem životu?"

"Moj deda - on me je podigao." Njegove stroge oči su svetlucale. "Imao je svinju zvanu Rudi. Zaradio je mnogo novca. Rudi je imao malo plavo lice - divno. Stavljali su mu šešir, jaknu. Deda je čak napravio tunel od svinjca do izložbenog salona. Tu bi se pojavio Rudi s patuljastim licem, vukući svoje ogromno telo. Rudi sa svojim “pinch” repom nalik odvijaču - gledali smo tu svinju kako svašta radi."

"Kakav je on bio - vaš deda?"

"Obožavao sam ga. On je pravio dnevni red; trebalo je da ja postanem glavni. To je mogla biti moja sreća, ali to nije bila moja sudbina. Moj deda je bio veliki ljubavnik. Učio me je zavođenju od malih nogu. Kada sam imao 12 godina, hodao sam kao on, govorio sam kao on - sa stegnutim grkljanom. On me je naučio "ulaziti ženama kroz prozor”. Rekao je da će žene pobeći ako im priđem direktno - jer sam bio ružan. Umesto toga, naučio me je prilaziti devojčicama i govoriti: "Ti si tako lepa!" - a onda da se okrenem i odem. "Ti si najlepša devojka koju sam ikada video!" - a zatim da brzo odem. Posle nekoliko puta one bi uvek rekle: “Hej ti ! Reci mi kako se zoveš ?”. Tako sam “ulazio kroz prozor u njihovu pažnju.”

Ustao je i prošetao. Prosjak je odlazio ka žbunju koje je okruživalo auto-put. Kada smo došli do njegovog automobila, Kastaneda je otvorio vrata i zastao na trenutak.

"Čarobnjak Juan mi je postavio jedno pitanje pre mnogo vremena: Kakvo lice bauk ima za tebe? Bio sam zaintrigiran. To bi trebalo da bude siva, mračna pojava s ljudskim licem - bauk obično uzima lice osobe koju mislite da volite. Za mene, bio je to moj deda. Moj deda koga sam obožavao." Ušao je i upalio auto. Prosjak je nestao u žbunju.

"Ja sam bio kao moj deda. Opasan, koristoljubiv, popustljiv, sitničav, osvetoljubiv, pun sumnji i - nepokretan. Don Juan je to znao. !“

PONOVNO ZALJUBLJIVANJE

"U 75. mi još uvek tražimo "ljubav" i "društvo". Moj deda se često budio usred noći plačući: "Misliš li da me ona voli?" Njegove poslednje reči su bile: "Svršavam, mala, svršavam!" Doživio je žestok orgazam i umro. Godinama sam mislio da je to sjajna smrt - veličanstvena. Onda mi je don Juan rekao: "Tvoj deda je umro ko' svinja. Njegov život i smrt nisu imali nikakvog smisla".

Don Juan je rekao da smrt ne može biti smirenje - to može samo trijumf. Pitao sam ga šta podrazumeva pod trijumfom i on je rekao – sloboda ! Kada probiješ veo i poneseš svoju životnu silu sa sobom. "Ali ima još toliko toga što želim učiniti!" On mi je rekao: "Misliš, ima još toliko mnogo žena koje bi želeo pojebati."

Bio je u pravu. Mi smo takvi primitivci. Majmun će razmotriti nepoznato, ali pre nego što skoči želi znati - što dobija time? Mi smo biznismeni, investitori, naviknuti na kresanje gubitaka- ovo je svet trgovaca. Ako napravimo "investiciju", tražimo jemstva. Zaljubljujemo se samo ako nam je ljubav uzvraćena. Ako više ne volimo, odsečemo glavu i stavimo drugu. Naša "ljubav" je tek puka histerija. Mi nismo osećajna bića, mi smo bez srca. Mislio sam da znam voleti. Don Juan mi je rekao: "Kako bi i mogao? Nikad te nisu naučili voleti. Naučili su te zavoditi, zavideti, mrzeti. Ti čak ne voliš ni samog sebe - inače ne bi takve stvari radio svom telu. Nemaš muda da voliš kao čarobnjak. Da li bi mogao voleti zauvek čak i posle smrti? Bez ikakve podrške - ništa zauzvrat? Da li možeš voleti bez investicija, radi same ljubavi? Nikada nećeš saznati kako izgleda voleti na taj način, neumoljivo. Želiš li umreti, a da to ne saznaš, jeli ?"

Nisam želeo. Pre nego što umrem, moram saznati kako izgleda voleti na takav način. Upecao me je. Kada sam otvorio oči, već sam se kotrljao nizbrdo. Još se kotrljam.

REKAPITULIRAJTE SVOJ ŽIVOT

Popio sam previše Coca-Cola i bio sam paranoičan. Kastaneda je rekao da je šećer isto tako efikasan ubica kao i zdrav razum. "Mi nismo 'psihološka' bića. Naše neuroze su rezultat onoga što stavljamo u usta." Bio sam siguran da je vidio moje energetsko telo kako zrači Coca-Colu. Osećao sam se apsurdno, poraženo - odlučio sam se te večeri odreći čokoladnih kremšnita. Takav je pikantni, tamnočokoladni stid sitničavog majmuna.

"Imao sam veliku ljubavnu avanturu s Coca-Colom. Moj deda je imao pseudosenzualnost. „Moram imati tu macu! Treba mi! Trebam je sada!“ Mislio je da je najžešći kurac u gradu. Vrlo ekstravagantno. Ja sam patio od iste stvari - sve mi je išlo kroz muda, ali nije bilo stvarno. Don Juan mi je rekao: "Aktivira te šećer. Ti si previše slabašan da bi imao tu vrstu seksualne energije. Previše si debeo, da bi imao taj ‚žestoki’ kurac."

Svi su pušili na Universal City Walk. Čudno. Sedim s Kastanedom u ovoj arhitektonskoj aproksimaciji Los Angelesa srednje klase - ovom "zgušnjavanju detalja", ovoj "lavini glosova" koja je virtuelni grad. Nema crnaca i ništa ne nalikuje povišenoj svesti, pomaknuti smo iz ljudske trake u pojas MCA. Delovi smo perverzno prijatne verzije poznate scene iz njegovih knjiga, one u kojoj se on iznenada nađe u simulakrumu (slici, prim. prev.) svakodnevnog sveta.

"Rekli ste kada bi „Dr. X“ znao rekapitulirati svoj život, mogao bi povratiti nešto energije. Šta to znači?"

"Rekapitulacija je najvažnija stvar koju mi radimo. Za početak, napravite popis svih osoba koje ste ikada upoznali. Svakoga s kim ste pričali ili imali bilo što s njim."

"Svakoga?" "Da. Idete po spisku, hronološki ponovno konstruišući scene kontakta." "Ali to može trajati godinama."

"Sigurno. Temeljita rekapitulacija traje dugo vremena. A onda počinjete iz početka. S rekapitulacijom nikada niste završili - tako nema ostatka. Vidite, nema 'odmora'. Odmor je koncept srednje klase - ideja da ako ste dovoljno vredno radili, onda ste zaradili odmor. Vreme za vožnju u " Range Roveru" s pogonom na sva četiri točka ili da pecate na jezeru u Montani. To je sranje."

"Ponovo stvarate scenu..." "Počnite sa seksualnim odnosima. Vidite čaršave, nameštaj, dijalog. Onda pređite na osobu, osećaje. Što ste osećali? Pazite! Udišite energiju koju ste rasipali u toj razmeni, vratite natrag ono što nije vaše." "To zvuči skoro kao psihoanaliza." "Vi ne analizirate, vi posmatrate. Filigran, detalji - hvatate se za čarobnjačku nameru. To je manevar, magični čin star hiljadama godina, ključ za obnavljanje energije koja će vas osloboditi drugih stvari."

"Pomičete glavu i dišete - " "Idete niz popis dok ne dođete do mame i tate. Do tada ćete se šokirati; videćete obrasce po kojima se stvari ponavljaju i to će vam se smučiti. Ko je sponzor vaših ludosti? Ko vam pravi dnevni red ? Rekapitulacija će vam dati trenutak tišine - omogućiće vam da ispraznite “stan” i napravite prostor za nešto drugo. Iz rekapitulacije izlazite s beskrajnim pričama o Egu, ali više ne krvarite."

SVE ŠTO STE HTELI ZNATI O SEKSUALNOJ ENERGIJI ...

Kada sam sreo don Juana, ja sam se već izjebao do smrti. Iscrpeo sam se na taj način. Sada više nisam u ovom svetu, ne na taj način. Čarobnjaci koriste tu vrstu energije da bi odleteli, ili se promenili. Jebanje je naš najvažniji čin, energetski gledano. Vidite, mi raštrkamo naše najbolje generale i ne pokušavamo ih vraćati; gubimo već u startu. Zbog toga je tako važno rekapitulirati svoj život.

Rekapitulacija odvaja našu posvećenost društvenom poretku od naše životne sile. Te dve stvari nisu nerazdvojne. Kada sam odvojio socijalno biće od životne energije, jasno sam uvideo: nisam bio tako seksi. Ponekad govorim grupama psihijatara. Oni žele znati o orgazmu. Kada ste tamo i letite beskrajem, fućka vam se za "Veliki O". Većina nas je frigidna; sva ta senzualnost je mentalna masturbacija. Mi smo rezultat "dosadnog jebanja" – jer u trenutku našeg začeća nije bilo energije. Ili smo prvorođeni i roditelji nisu znali kako se to radi, ili smo posljednji rođeni, kada više nisu bili zainteresovani za pravi seks. Sjebani smo kako god okrenuli. Mi smo samo biološko meso s lošim navikama i bez energije. Mi smo dosadna stvorenja, ali umesto toga kažemo: "Meni je tako dosadno."

Jebanje je mnogo štetnije za žene - muškarci su trutovi. Univerzum je ženski. Žene imaju totalni pristup, one su već tamo. Problem je samo što su tako glupo socijalizirane. Žene su moćni letači; imaju drugi mozak, organ koji koriste za nezamisliv let. One koriste svoje materice za sanjanje. Trebamo li prestati sa seksom? Neki muškarac je to pitao Florindu. Ona je rekla: "Samo napred! Zabodi svog pišu gde god hoćeš!" Oh, ona je strašna veštica! Još je gora prema ženama - vikend boginjama koje oboje svoje bradavice i idu na predavanja. Ona kaže: "Da, vi ste ovde boginje. Ali šta kada dođete kući? Jebu vas kao robinje! Muškarci vam ostavljaju svetlosne crve u vašim macama!"

PRIVATNI DETALJI CARLOSA CASTANEDE

Ovo nije knjiga za ljude. To je neko ko ga je poznavao godinama, rekao o knjizi "Umetnost sanjanja". U stvari, to je kruna Kastanedinog rada, priručnik o jednoj nepoznatoj zemlji - opis drevnih tehnika koje koriste čarobnjaci da uđu u drugu “dimenziju” . Kao i druge njegove knjige, ona je lucidna i uznemirujuća, ali ima nešto čudno u vezi s njom. Miriše kao da je napravljena negde drugde. Zanimljivo je kako je to sve počelo.

"Imao sam običaj hvatati beleške s don Juanom - na hiljade beleški. Konačno mi je rekao: Zašto ne napišeš knjigu? Rekao sam mu da je to nemoguće. Ja nisam pisac." Ali možeš napisati bezvrijednu knjigu, zar ne? ' Pomislio sam: 'Da! Mogu napisati bezvrednu knjigu.' Don Juan mi je postavio izazov: 'Možeš li napisati tu knjigu, znajući da ti to može doneti slavu? Hoćeš li ostati besprekoran? Ako će te voleti ili mrzeti - nije bitno. Možeš li napisati knjigu i ne prepustiti se bilo čemu što će ti stati na put?' Složio sam se.'Da. Učiniću to." I desile su mi se užasne stvari, jer gaćice mi nisu odgovarale."

Rekao sam mu da nisam siguran šta znači ta poslednja opaska i on se nasmejao.

"To je stari vic. Ženi se pokvari auto na sred puta i muškarac koji je prolazio ga popravi. Ona nema novca da mu plati i nudi mu zlatne naušnice. On kaže da mu supruga ne bi verovala da ih je dobio. Ona mu onda ponudi sat, a on kaže da će mu ga lopovi ukrasti. Na kraju ona skida gaćice. 'Ne, ne molim vas', nikako . 'Nisu moje veličine."

KRITERIJUM PO KOME STE MRTVI

Nikad nisam bio sam, sve dok nisam upoznao don Juana. On je rekao: "Otarasi se svojih prijatelja. Oni ti nikada neće dozvoliti da nezavisno deluješ - previše te dobro poznaju. Nikada nećeš moći doći iz levog polja s nečim... razornim." Don Juan mi je rekao da iznajmim sobu, što otrcaniju, to bolju. Nešto sa zelenim zidovima i zelenim zavesama koje smrde na mokraću i cigarete. "Ostani tamo", rekao je. "Budi sam dok ne umreš." Kazao sam mu da to ne mogu učiniti. Nisam želeo napustiti moje prijatelje. On je rekao: "Dobro, više nikada neću pričati s tobom." Mahnuo mi je zbogom, širok osmeh. Čoveče, kakvo olakšanje! Taj čudni stari čovek - taj Indijanac me oterao. Ciela stvar se tako fino završila.

Što sam se više približavao L. A., to sam postajao očajniji. Shvatio sam da dolazim kući - mojim "prijateljima". A zašto? Da vodim besmislene razgovore s onima koji me tako dobro poznaju. Da sedim na kauču pored telefona čekajući da me pozovu na zabavu. Beskonačno ponavljanje. Otišao sam u zelenu sobu i pozvao don Juana. "Hej, ne da mislim to uraditi nego sam i uradio - ali reci mi kriterijum po kome si mrtav." "Kada više ne mariš imaš li društvo ili si sam. To je kriterij po kome si mrtav." Trebalo mi je tri mjeseca da umrem. Penjao sam se na zidove očajan što mi prijatelji ne dolaze. Ali sam ostao. Na kraju sam se otarasio pretpostavki; ne poludiš zato što si sam. Poludiš zbog načina na koji živiš, to je sigurno. Na to možeš računati.

SASTAVLJANJE SVESNOSTI

Išli smo njegovim mini busom prema jeftinom apartmanu gdje je Kastaneda otišao umreti. "Mogli bismo otići u vašu staru sobu", rekao sam, "i pokucati na vrata. Tek tako."

Rekao je da bi to, možda, odguralo stvar predaleko. "Što želiš od svog života?' To me don Juan obično pitao. Moj klasični odgovor je glasio: 'Iskreno, don Juane, ne znam.' To je bila moja poza 'umnog' čovjeka - intelektualca. Don Juan je rekao: 'Taj odgovor bi mogao zadovoljiti tvoju majku, ne mene.' Vidite, nisam mogao misliti – pukao sam . A on je bio Indijanac. Carajo, cono! Bože, ne znate što to znači. Bio sam ljubazan, ali sam ga gledao s visine. Jednog dana je pitao da li smo nas dvojica jednaki. Oči su mi se napunile suzama kada sam ga zagrlio. 'Naravno da smo jednaki, don Juane! Kako si mogao pitati tako nešto.' Veliki zagrljaj; praktično sam plakao. 'Stvarno misliš tako?' - zapita on. 'Da, tako mi Boga!' Kada sam ga prestao grliti, on se odmaknu i reče: 'Ne, mi nismo jednaki. Ja sam besprekoran ratnik - a ti si šupak. Ja mogu sumirati ceo svoj život u trenutku. Ti čak ne možeš ni misliti." Bio sam u šoku !

Skrenuli smo s puta i parkirali ispod nekog drveća. Kastaneda je zurio u trošnu zgradu s neobičnom živošću, iznenadjen što je ona još tu. Rekao je da je odavno trebala biti srušena - da je njen opstanak na svetu neka vrsta tajanstvene magije. Deca su se igrala s divovskim plastičnim vatrogasnim kolima. Neka beskućnica je prošla poput mesečarke.

Nije napravio pokret da izađe. Počeo je pričati o tome što je "umiranje u toj zelenoj sobi" značilo. U vreme kada je napustio to mesto, Castaneda je konačno uspeo slušati bez predrasuda radikalne premise staroga Indijanca.

Don Juan mu je rekao da kada čarobnjaci vide energiju, ljudski oblik se predstavlja kao svetlosno jaje. Iza jajeta - otprilike na dužini ispružene ruke - nalazi se "skupna tačka," gde su sakupljena sjajna vlakna svesti. Način na koji vidimo svet zavisi o položaju te tačke. Skupna tačka čovečanstva je fiksirana na istom mestu na svakom jajetu. Takva identičnost je razlog našeg uniformnog pogleda na svet. Čarobnjaci zovu tu arenu svesti "prva pozornost". Naš način percipiranja se menja kada se tačka pomakne usled povrede, šoka, droge - ili u snu, kada sanjamo. "Umetnost sanjanja" je pomicanje i fiksiranje skupne tačke na novom položaju, stvarajući percepciju drugačijih, celovitih svetova "druge pozornosti". Manja pomicanja tačke unutar jajeta su još uvek u ljudskoj sferi i dovode do halucinacija i delirija - ili do sveta koji doživljavamo u snovima. Veća pomicanja skupne točke, dramatičnija, povlače "energetsko telo" izvan ljudskog pojasa u neljudska carstva.

Tamo su otišli don Juan i njegova grupa 1973. kada su "izgoreli iznutra", ispunjavajući nezamislivi zavet njegove loze: evolucijski let.

Kastaneda je znao da su čitave civilizacije - grupe sanjača - nestale na isti način. Pričao mi je o čarobnjaku iz njegove loze koji je imao tuberkulozu i bio sposoban pomaknuti svoju skupnu točku i izbeći smrt. Taj čarobnjak je morao ostati besprekoran; njegova bolest visila je nad njim poput mača. Nije mogao sebi priuštiti Ego - tačno je znao gde leži njegova smrt, u zasedi.

Kastaneda se okrenuo prema meni smešeći se. "Hej...", rekao je sa čudno izražajnim pogledom, i ja sam bio spreman. Tri nedelje sam bio ispunjen njegovim knjigama i njihovom zaraznom prezentacijom mogućnosti. Možda je ovo trenutak za sklapanje pakta s Meskalitom. Ili smo već "prošli kroz maglu" bez mog znanja?

"Hej", ponovio mi je, a oči su mu blistale. "Hoćeš li hamburger i koka kolu ?"

DOLAZE GOSTI

Gde na ovom svetu ima još prostora za istraživanje? Sve je a priori - završeno i iscrpljeno. Mi smo predviđeni za senilnost; ona nas čeka kao Magina, rečna bolest. Kada sam bio dečak, čuo sam za to. Bolest pamćenja. Napada ljude koji žive na obali reke. Postajete opsednuti čežnjom koja vas gura da idete sve dalje - da lutate bez smisla, beskonačno. Reka vijuga; ljudi su imali običaj govoriti "reka je živa". Kada okrene tok, nikada se ne seća da je tekla od istoka prema zapadu. Reka zaboravlja samu sebe.

Bila je jedna žena koju sam posećivao u prihvatilištu. Bila je tamo 15 godina. Petnaest godina se pripremala za zabavu u hotelu Del Koronado. To je bila njena iluzija; svakog dana se spremala za goste, koji nisu nikada dolazili. Na kraju je umrla. Ko zna - možda su tog dana gosti konačno došli, da je isprate.

INDEKS NAMERE

"Šta da kažem, kako izgledate?", pitao sam ga. Njegov glas je postao prividno apsurdan. On je bio Fernando Rey, buržoaski narcis - samo s nagoveštajem Laurenca Harveya. "Možete napisati da ličim na Lee Marvina."

Bio je sumrak u Roxbury parku. Čuli su se stalni, udaljeni udarci teniske loptice koja se odbijala od betonskog zida. "Čitao sam jednom članak u Esquireu o kalifornijskom čarobnjaštvu. Prva rečenica je bila: 'Lee Marvin je uplašen.' Kad god nešto nije u redu, mogli ste me čuti: 'Lee Marvin je uplašen'."

Složili smo se da opišem Kastanedu kao prikovanog za invalidska kolica s lepo oblikovanim rukama i torzom. Reći ću da je imao miris ljiljana i dugu kosu, koja je nežno uokviravala njegovo lice kao mladog Foucaulta. Počeo se smejati. "Jednom sam poznavao ženu koja sada drži seminare o meni. Seminare o Kastanedi. Kada je padala u depresiju imala je trik, način kako da izađe iz toga. Rekla bi samoj sebi: 'Karlos Kastaneda liči na meksičkog konobara.' Bilo je to dovoljno da je oraspoloži. Karlos Kastaneda liči na meksičkog konobara! – i trenutni oporavak. Fascinantno! Kako je to tužno. Ali za nju, to je bilo dobro kao Prosac (sredstvo za umirenje prim.prev.)!"

Ponovo sam prelistavao njegove knjige i želeo sam pitati o "nameri". To je jedan od najapstraktnijih, stalnih koncepata u njihovom svetu. Pričaju o nameravanju slobode, nameravanju energetskog tela - čak i o nameravanju namere.

"Ne razumem nameru."

"Ništa ti ne razumeš." Zbunio sam se. "Niti niko od nas! Ne razumemo svet, mi samo rukujemo njime - ali uspešno rukujemo. Tako kada kažeš: 'Ne razumem', to je samo slogan. Ništa ne razumeš nikada u samom startu."

Bio sam raspoložen za raspravu. Čak i čarobnjaštvo ima "radnu definiciju". Zašto ne bi dao neku i za "nameru"?

"Ne mogu ti reći što je namera. Ni ja to ne znam. Samo bih napravio novu kategoriju na spisku. Mi se svi bavimo klasifikacijama-volimo imati popise. Jednom me je don Juan upitao: 'Što je to univerzitet ?' Rekao sam mu da je to škola za više učenje nauka. On je rekao: 'Ali što je škola za više učenje?' Kazao sam da je to mesto gde se ljudi sastaju da bi učili. 'Park? Polje?' Našao me je. Shvatio sam da 'univerzitet ' ima drugo značenje za poreznog obveznika, učitelja, studenta. Mi nemamo pojma što je 'univerzitet'! To je kategorija s popisa, kao 'planina' ili 'čast'. Ne moraš znati što je čast da bi išao k njoj. Stoga idi prema nameri. Napravi od namere kategoriju. Namera je samo svest o mogućnosti - šansa da dobiješ šansu. To je jedna od večnih sila u univerzumu koju nikada ne zovemo - hvatajući se za nameru sveta čarobnjaka, dajete sebi šansu da dobijete šansu. Ne hvatate se za svet vašeg oca, svet gde ćete biti pokopani dva metra ispod zemlje. Nameravajte pokrenuti skupnu tačku. Kako? Nameravanjem! Čisto čarobnjaštvo." "Idite prema tome, bez razumevanja."

"Sigurno! 'Namera' je samo kategorija - najvarljivija, ali potpuno upotrebljiva. Baš kao 'Lee Marvin je uplašen'."

FILOZOFIJA JADNIH BEBA

"Stalno susrećem ljude koji umiru od potrebe da mi ispričaju svoje bajke o seksualnom zlostavljanju. Jedan tip mi je rekao da kada je imao deset godina, njegov otac je zgrabio njegovog petlića i rekao: "Ovo je za jebanje!" To ga je traumatiziralo deset godina! Potrošio je hiljade dolara na psihoanalizu. Jesmo li toliko ranjivi? Sranje. Ovde smo već pet miliona godina! Ali to ga definiše: on je "žrtva seksualnog nasilja". Mierda. Svi smo mi jadne bebe.

Don Juan me je prisiljavao da ispitam kako sam se odnosio prema ljudima želeći da me oni žale. To je bio moj "jedinstveni trik". Svako od nas ima jedan trik koji rano nauči i ponavlja ga dok ne umre. Ako smo stvarno maštoviti, imamo dva. Uključite televizor i slušajte 'talk show': jadne bebe do kraja. Mi volimo Isusa - krvari, pribijen na krst. To je naš simbol. Nikoga ne zanima Isus koji je uskrsnuo i uzdigao se u nebo. Mi želimo biti mučenici, gubitnici; ne želimo da uspeti. Jadne bebe, mole se jadnoj bebi. Kada je čovek pao na kolena, postao je šupak kakav je danas."

ISPOVEDI ZAVISNIKA O SVESTI

Kastaneda je dugo izbegavao temu psihotropnih droga, iako su one imale ogroman udeo u njegovoj inicijaciji u svet naguala. Pitao sam o čemu je tu reč.

"Budući da sam muškarac, ja sam bio vrlo ukočen - moja skupna tačka je bila nepokretna. Don Juan nije više imao vremena, pa je primenio očajničke mere."

"Zato vam je davao droge? Da pomakne vašu skupnu tačku?" On je potvrdno klimnuo glavom. "Ali s drogama nema kontrole; kreće se navrat-nanos."

"Znači li to da je došlo vreme kada ste bili sposobni pokrenuti skupnu tačku i sanjati bez upotrebe droga?"

"Naravno! To je delo don Juana. Vidite, Juan Matus nije nimalo mario za Karlosa Kastanedu. Njega je zanimalo drugo biće, energetsko telo - ono što čarobnjaci zovu "dvojnik". To je on želeo probuditi. Vi koristite dvojnika za sanjanje, za navigaciju u drugoj pozornosti. To vas vuče prema slobodi. 'Ja verujem da će dvojnik obaviti svoju dužnost' rekao je. 'Učinit ću sve za njega - da mu pomognem probuditi se'. Osetio sam žmarce. Ti ljudi su mislili ozbiljno. Oni nisu umirali plačući za svojim mamama. Plačući za macama.“

Bili smo u kafiću usred aerodroma u Santa Moniki. Otišao sam u osvetljeni WC da osvežim lice i upijem sve to. Zurio sam u ogledalo i mislio na svoga dvojnika. Sećao sam se nečega što je don Juan rekao Kastanedi u "Umetnosti sanjanja". "Tvoja je strast", rekao je, "da skačeš bez kapricioznosti ili promišljanja da raskineš tuđe lance."

Na putu nazad, smislio sam pitanje.

"Kako je to izgledalo - mislim, prvi put kada ste pomaknuli skupnu točku bez droga?"

Zastao je za trenutak, a onda pomaknuo glavu levo-desno:

"Lee Marvin je bio vrlo uplašen!" Nasmejao se. "Kada jednom počnete lomiti barijere normalne, istorijske percepcije, pomislite da ste ludi. Tada vam treba nagual, naprosto da se smejete. On smehom rastera vaše strahove."

PERNATA ZMIJA

"Video sam ih kako odlaze - don Juana i njegovu grupu, celo jato čarobnjaka. Otišli su na mesto slobodno od ljudskosti i prisilnog čovekovog obožavanja. Sagoreli su iznutra. Napravili su pokret kada su odlazili, oni to zovu "pernata zmija". Postali su energija; čak i njihove cipele. Napravili su posljednji okret, jedan pokret, da vide ovaj čudesni svet poslednji put. Ooh-woo-wooh! Osetio sam žmarce-drhtao sam. Poslednji okret... samo za moje oči. Mogao sam otići s njima. Kada je don Juan odlazio rekao je: "Meni je potrebna sva moja hrabrost da odem, sva moja nada - bez očekivanja. Da ostaneš, biće ti potrebna sva tvoja nada i sva tvoja hrabrost."

Ja sam onda napravio lep skok u ponor i probudio se u mojoj kancelariji, blizu Tiny Naylorsa. Prekinuo sam tok psihološkog kontinuiteta: što god se probudilo u toj kancelariji nije moglo biti "ja" kojeg poznajem linearno. Zato sam nagual. Nagual je ne-entitet – on nije osoba. Umesto ega postoji nešto drugo, nešto vrlo staro. Nešto promatrajuće, izdvojeno - i beskonačno manje posvećeno Egu. Čoveka s egom pokreću psihološke želje. Nagual ih nema. On dobija naređenja od neizrecivog izvora o kome se ne može raspravljati. To je konačno razumevanje: nagual na kraju postaje priča, bajka. Ne može biti uvređen, ljubomoran, posesivan - ne može biti ništa. Ali može pričati priče o ljubomori i strasti.

Jedina stvar koje se nagual plaši je "ontološka tuga". Ne nostalgija za dobrim starim vremenima – jer to je egomanija. Ontološka tuga je nešto drugo. Postoji neprekidna sila u univerzumu, kao gravitacija i nagual je oseća. To nije psihološko stanje. To je slivanje sila koje se ujedinjuju da zgaze tog malog mikroba, koji se riješio svog ega. To se oseća kada više nemate nikakvih privrženosti. Vidite kako dolazi, a onda to osećate iznad sebe.

USAMLJENOST DALEKOG REPLIKANTA

Voleo je filmove. U vreme celonoćnih projekcija na Visti u Holivudu, kada je učio kriterijum po kome ste mrtvi.

"Znate, ima scena u futurističkom filmu 'Blade Runner' koja je stvarno došla duboko u as. Pisac ne zna baš šta priča, ali nešto pogađa. Replikant govori čoveku koga je upravo spasao smrti – terminatoru koji likvidira replikante kod kojih se jave ljudska osećanja: 'Moje oči su videle nezamislive stvari .' On govori o konstelacijama - 'video sam ratne brodove s ruba Oriona i dalekih galaksija, Video sam radjanja i umiranje zvezda i hiljade generacija ljudi. Video sam ono što ljudske oči nikada neće moći videti. I govor postaje prekrasan. Pada kiša i sliva se niz njegovo lice mešajući se sa suzama, a replikant držeći se rukama za ivicu nebodera kaže : Šta ako svi ti trenuci sada budu izgubljeni u vremenu... kao suze na kiši ?' I pušta se u ambis pod njim.

To je vrlo ozbiljno pitanje za nas. To mogu biti samo suze na kiši - da. Ali ti činiš najbolje što možeš, gospodine. Napraviš najbolje što možeš i ako to nije dovoljno, onda jebi ga. Ako najbolje od tebe nije dovoljno dobro, jebi samog Boga."

SVRAB NAGUALA

Kako su dani postajali hladniji bilo je sve lakše osećati žaljenje - zbog bilo čega, čak i Prozaka (lek za smirenje, prim. prev.). Šta ako se ispostavi da Kastaneda ne izmišlja ništa? Ako je sve to tačno, onda ste u gadnom sosu, sećam se n jegovih reči. Poslednji put smo se sreli jednog hladnog dana na plaži, pored doka. Rekao je da ne može dugo ostati.

Osetio sam se kao jadna beba - do đavola, ja samo želim biti voljen. Bio sam uplašen kao Lee Marvin; bio sam Rutger Hauer s limenom konzervom; Isus s Miracle Mile (ulica s luksuznim trgovinama, prim.prev.) koji vrišti. A Isus je gledao dole na ljude i rekao: "Tako mi je dosadno." Seli smo na jednu od klupa na grebenu. Želeo sam ga zadržati, barem na trenutak.

"Recite mi, kada ste zadnji put osetili nostalgiju?" Odgovorio mi je bez oklevanja:

"Kada je trebalo reći zbogom mom dedi. On je odavno bio mrtav. Don Juan mi je rekao da je došlo vreme reći zbogom. Spremao sam se za dugo putovanje, bez povratka.' Moraš reći zbogom', rekao je, 'jer se nikada nećeš vratiti.' Zamislio sam svog dedu ispred sebe - vidio sam ga savršeno detaljno. Bila je to potpuna vizija. Imao je živahne oči. Don Juan je rekao: 'Kaži zbogom zauvek.' Oh, agonija! Bilo je vreme da spustim zavesu i ja sam to učinio. Moj deda je postao priča. Ispričao sam to hiljadu puta." Otišli smo do njegovih kola.

"Osećam svrab u pleksus solarisu - vrlo uzbudljivo. Sećam se da je don Juan to osećao, ali ja nisam razumeo što to znači. To znači da će uskoro doći vreme odlaska." Zadrhtao je ushićeno. "Kako je to čarobno!" Dok je odlazio, viknuo mi je kroz prozor: "Zbogom, čuveni gospodine!"

SVETLA SE GASE

Čuo sam za predavanje u San Francisku. Završio sam pisanje o njemu, ali sam odlučio otići. Staviti tačku na i, da tako kažem.

Auditorijum je bio u industrijskom parku u Silikonskoj dolini. Njegov avion je kasnio; a kada je ušao, dvorana je bila puna. Elokventno je pričao tri sata bez prestanka. Odgovarao je na pitanja hrabreći, moleći, parirajući. Niko se nije ni pomaknuo.

Na kraju je pričao o ubijanju ega. "Don Juan je imao metaforu:'Svetla se gase, muzičari pakuju instrumente. Nema više vremena za igranje: vreme je za umiranje.' Juan Matus je rekao da postoji beskonačno vreme i da uopšte nema vremena - čarobnjaštvo je kontradikcija . Živite ga! Živite ga veličanstveno!"

Jean mladić je ustao iz publike :

"Ali kako to napraviti bez nekoga poput don Juana? Kako to možemo napraviti bez pridruživanja.........."

"Niko se ne 'pridružuje' nama. Nema gurua. Ne treba vam don Juan", istaknuo je. "Meni je on bio potreban - tako da bih to mogao vama objasniti. Ako želite slobodu, potrebna vam je samo odluka. Nama treba masa u svetu; ne želimo biti masturbatori. Ako rekapitulirate, sakupićete energiju – a mi naguali ćemo vas naći. Ali treba vam mnogo energije. Za to treba uložiti silan napor. Zato, suzdržite se od prosuđivanja i prihvatite mogućnost. Učinite to."

"Don Juan je imao običaj reći: 'Jedan od nas je seronja. A to nisam ja'." Zastao je na trenutak. "To vam danas hoću reći." Svi su se počeli smejati i pljeskati, dok je Kastaneda odlazio na zadnji izlaz. Želeo sam potrčati za njim vičući: "Molim vas, volite me!" Ako ništa drugo, bio bi to dobar štos. Ali zaboravio sam na limenu konzervu.

Šetao sam puteljkom pored ribnjaka u tami. Lagani povetarac je razbacivao krhko lišće po njegovim rubovima. Setio sam se jednog od naših razgovora - pričao je o ljubavi. Čuo sam njegov glas i zamišljao sam sebe na zadnjem vagonu okrenut prema rečima koje su pristizale.........

"Zaljubio sam se kada sam imao devet godina. Istinski, pronašao sam svoje drugo ja. Stvarno. Ali, to nije bilo suđeno. Don Juan je rekao da sam bio statičan, nepokretan. Moja sudbina bila je dinamična. Jednog dana, ljubav mog života se - ta devetogodišnja djevočica! - preselila. Moja baka je rekla: 'Ne budi kukavica! Idi za njom!' Voleo sam svoju baku, ali to nikada nisam pokazivao jer mi je bilo neugodno - imala je govornu manu. Zvala me je 'afor' umesto 'amor' – dragi ( prim. prev.). To je zapravo bio samo strani akcent, ali ja sam bio vrlo mlad, nisam znao. Baka mi je stavila hrpu novčića u ruku i rekla : 'Idi i nađi je! Sakrićemo je i ja ću se brinuti za nju!' Uzeo sam novac i hteo krenuti. Baš tada, došao je bakin ljubavnik i šapnuo nešto u uvo. Okrenula se prema meni praznog pogleda. 'Afor,' rekla je 'afor, dragi moj...' i uzela novac natrag. ' Žao mi je, ali upravo nam je isteklo vreme.' Ja sam zaboravio na to - trebale su proteći godine, da bi to don Juan ponovno sastavio.

"To me proganja. Kad osetim svrab - a sat pokaže četvrt do dvanaest - prođu me žmarci! Drhtim, do današnjeg dana!

"'Afor'... dragi moj. Isteklo nam je vreme.' "

------------------------------

Copyright : Details Magazine, maj 1994.

Intervju s Karlosom Kastanedom za časopis: “Details magazine” - poslednji je intervju sa Kastanedom , objavljen juna 1994. godine.


CARLOS CASTANEDA 25. December 1925. – 27. April 1998.
Kremiran je tajno u Los Andjelesu 28.aprila 1998. a pepeo poslat u Meksiko na nepoznatu adresu. Tačno dva meseca posle smrti u nekoliko novina u LA pojavila se kratka čitulja . Novinari su izvestili da je pet žena, njegovih saradnica i učenika Don Huana jednostavno nestalo odmah posle njegove smrti. Tri su bile posebno poznate u javnosti i za njih se govorilo da su Brujo – veštice. Niko ih nakon Kastanedine smrti nije video ni u SAD ni u Meksiku. Neki veruju da su izvršile ritualno samoubistvo, a drugi da se se „povukle“ iz savremenog sveta u smislu njihovog učenja.

Svojom vizijom odvojene stvarnosti, Karlos Kastaneda je zapanjio generaciju. U izuzetnom intervjuu, legendarni čarobnjak govori Bruce Wagneru (holivudski reditelj - Wild Palms; danas član grupe “Elemenata”) o don Juanu, slobodi, sanjanju i smrti - i o raznim stvarima koje se događaju na putu prema beskonačnosti.

ego je najokrutniji tamnicar uma...
kad potpuno okuje um covjeka...
okove svoje ne skida dok dusa ne napusti tijelo....
a za to bi neki patolozi ...odredili tacno vrijeme..i strucno nazvali to stanje..... smrt...
s tim sto su egomani mrtvi odavno samo to ne shvataju....
to shvate tek kad ostranu potpuno sami...

pojedinac nije vazan ni u cemu....
pa ni u ljubavi....a kamoli u bilo cemu drugome...

iako ja vise volim da "gledam" u pojedinca nego u masu...
jer masa djeluje nagonski..coporativno...
a pojedinac ima svoje misljenje i svoj stav..i svoj karakter....

upoznat sam poprilicno sa ovom pricom....
ima dosta toga..u njegovoj prici...o cemu bi se trebalo zamisliti...

elem... ne bi da ispadnem hejter...
i nema mnogo veze sa temom...ali ista je bit...
ali inace iz dosadasnjih iskustava(naravno teoretskih) skuzio sam
da su svi foliranti...koji govore da su ih indijanci uveli u svoj svet duhovnosti...

indijanci ne uvode u svoj svet duhovnosti...
"padobrance"...
to je kod njih sknjavljenje ....i "bode" se sa njihovim vjerovanjima...

da bi nekome bila prenesena mudrost i bilo mu omoguceno "znanje" taj je morao da se dokaze...
svako pleme je imalo razlicite metode dokazivanja...
a cesto su "carobnjaci" bilia "obiljezena djeca" (kako su oni to zvali) nekim invaliditetom...

smatrali su to kao znak od manitua...da je neko podoban da uci..i da znanje prenese na sledecu generaciju...

isto kao sto u plamenski savjet nije mogao da udje neko ko nije bio poglavica...ili blizi rod  poglavice...

a da bi neko postao poglavica( i pored nasledjivanja"titule") morao je da se dokaze kao hrabar i snazan  ratnik i dobar lovac...(uglavnom morao je da bude i najjaci i najhrabriji i da ima najvece uspjehe u lovu)

i kao eventualnog i potencijalnog mladog poglaFicu...vicnom snazi i hrabrosti...i sposobnosti..
plemenski mudraci.(koji su to isto sve prosli)
prenoslili su mudrost i svoja znjanja i iskustva na njega...na vise kandidata...
i najbolji...je postajao poglavica...

znali su oni dobro...da mudrost i znanje i sposobnost  se sticu prakticnim  radom... kroz zivot...na terenu...
znanje i hrabrost i sposobnost se ne nasledjuju..to se uci....

ajd da se vrnem na temu  i da jos malo serem dok ne popijem kafu...

sama bit duhovnosti..iliti magije indijanske.. zasniva se na ciscenju uma...(kao i kod mnogih drugih  "nacija" )
i to je u sustini...metoda prihvatanja stvari onakve kakve jesu...
a najvise prihvatanje samog sebe...

ako sebe ne upoznas i prihvatis.. ti sam...takvog kakav jesi...
nijedna duhovnost- niti bilo sta...
ne moze uciniti da te bilo tko upozna i prihvati...

prvo moras da upoznas sam sebe...pa da upoznas mnoge druge ljude...
da bi mogao o drugima da "sudis"

sve u svemu...bar po toj prici da su ga jaki indijanci prosvetLili...
foler je po tom pitanju.... kao i tom brown (razlicita i prica i misja je kastenedina i prica tom browna...)
i mnogi drugi....koji tvrde..da su "nasledili moci" i mudrosti...
indijanskih plemenskih "carobnjaka i mudraca"....
to su foleri....po tom pitanju...