Како ви видите будућност Србије...

Доживљавајући несреће и трагедије који се као елементарна непогода спуштају на нашу напаћену земљу и народ, који свом тежином погађају све њене житеље, волео бих када би се мудри и учени људи договорили око будућег правца кретања овог нашег државног брода. Торпедовали су нас, пролазимо кроз буре, потребан нам је предах да се опоравимо и кренемо напред ка циљу, ка бољем животу.
Ја бих рекао да ће у Царству Божијем које ће наступити, у есхатону, све бити красно, како ће Бог отрти сваку сузу и неправду, али сада и данас ми није утеха када гледам како се држава растаче. Есхатон ће тек наступити (мада га предокушавамо на Литургији), али сада ми је тешко...
Стално се каже, што нисмо ово, што нисмо оно, а да смо урадили ово, онда би било...
Наша државна кола су одавно кренула низбрдо, а нико (или скоро нико) није потурио камен или леђа да их задржи, па сада када кола јуре низбрдо све већом брзином, немогуће их је само људском снагом зауставити. Неки кажу, хајде да их пустимо да се скотрљају до подножја, па да онда утврдимо квар, па да идемо даље на пут. Неки би да се храбро и сулудо баце под овај ауто који јури...Неки само посматрају овај суноврат...
Ово није време Обилића и Лазара, Синђелића и војводе Вука, ни славних војвода Степе и Живојина Мишића, па ми се чини да нам данас ратници не могу помоћи. Па и да се роде (или да су рођени) овакви јунаци, не би нам могли помоћи, јер је другачије време. Другачија су ово времена, пре би се Пашић или Макијавели овде снашао, него неки од честитих јунака и хероја из прошлости. Данас су на цени певаљке, силници,сналажљиви тајкуни, дрски и безобразни, а не научници, честити, поштени, вредни радници, скромни и смерни људи.
Када би на сувомразици процветала јабука, од плода не би било ништа. Прерано је дошла. Или прекасно, зависно од угла гледања. Све на овом свету има време свог раста и развоја и време свог опадања.
У данашњем тренутку ратници иду доле, а дижу се државници. Мислим да би нам данас више користила мудрост или лукавство једног Милоша Обреновића, него пожртвовање Карађорђа.
Ово је време великог слабљења наше државе и целе ове државотворне идеје. Авај, роде мој! А цело ово покољење је само један млади листић на једном старом дрвету и на моју жалост на тешко оштећеном дрвету.
Оштећени смо и повређени и духовно и материјално, крваре нам и душа и тело, али народи су као мора, она стално надолазе и опадају. Смењују се плима и осека. Нас је сада погодила велика осека, па патимо. Тешко нам је.
Али наићи ће поново доба плиме, подићи ћемо се и етички и интелектуално и духовно, доћи ће поново доба процвата. Живеће овај народ. Старе гране отпадају, али нове ничу и живеће ово наше стабло.
Тешко је данас бити Србин. Ох, како је горко ово доживети.
Гледајте данас нашу децу. Они су будућност нашег рода и наше државе. Њихов живот је живот државе. А ми смо дужни да им омогућимо бољи живот. И да их научимо нашем језику, и нашој вери и нашој култури и историји, традицији,...И да знају и песме Десанке Максимовић и Алексе Шантића и Диса и Лазе Костића, да прочитају и Лазу Лазаревића и Кочића и Андрића и Селимовића, да уче о Цвијићу и о Брани Петронијевићу, да чују и за Теслу и за Јефимију и за Обилића и за...Али и да уче све што је добро и корисно ма чијој култури или народу припадало. Јер знати лепоту и мудрост целог рода људског само ће нас оснажити, оплеменити и обогатити, учинити бољим.
Када се у овом народу поново роди Тесла, да овог пута ми препознамо његову вредност, да увидимо његову мудрост, да му омогућимо да се школује и развија и да код нас сада ствара чудеса која ће обасјати цео свет. И да се роди не један, већ пуно таквих паметних и благодарних људи, који ће и нас и све народе света просветити.
Нама недостаје један јасан план, жеља да се он остварује и истрајност у овом задатку. Дуго већ траје наш пад, а и више нисмо млади, па да се вадимо на неискуство и незнање, па ће нам, управо због наше старости као народу, и опоравак бити дуготрајан.
Потребан нам је морални, духовни, интелектуални препород.
Све се код нас пореметило, болесни смо, треба нам исцељења.
Потребна нам је катарза, прочишћење, велико покајање, μετάνοια, преумљење, тотална промена човековог стања. Потребно нам је да на нови начин почнемо да доживљавамо и себе и свет око нас, потребна нам је промена многих мисли, осећања. Да ли смо спремни за овако нешто? Нама је потребан нови човек (ја бих рекао нови човек у Христу), а сигуран сам да лични препород не може да се оствари без покајања. Ово је и лични и колективни чин. Јер и поједине личности могу утицати на ширу заједницу и на тај начин допринети духовном препороду људи. Наш пример би надахнуо друге људе.
Мржња, која је тако присутна задњих 18 година, (ово причам из своје личне перспективе, доживљавајући распад СФРЈ и све оне братоубилачке ратове, преко политичких кампања...) је поуздан доказ да смо затровани. Оно што човек има у свом срцу то може и да пружи другим људима, својим ближњима, породици, пријатељима, комшијама (суседима), познаницима и странцима.( А сви смо један род, па би требало да су нам сви ближњи. А видимо да нама они, други ипак нису баш блиски). А шта смо једни другима даривали ових 18 година, видљиво је. Добри су сејали љубав и децу, покушавали да свој мир и љубав другима подаре. Али ми смо се већином испунили мржњом, па смо мржњу и другима даривали. Као неки рак ово се ширило, јело и тровало наше тело и душу...
Ја већ дуже времена покушавам да се променим, тешко је против неких навика, предрасуда, мана, али се борим. Хоћу да се променим на боље. Богу се молим да ми да снаге да издржим. И верујем да ћу успети. То ће бити велика борба, али се надам и верујем у успех.
А верујем да ће и наша отаџбина то успети. Да ћемо се сви ми преобразити и да ће нам Србија поново заблистати и процветати.
Али морамо да се боримо, да радимо на себи, да се испунимо покајањем, љубављу и истрајношћу. Ово је народ бораца и не смемо да одустанемо. Наша је обавеза да се боримо.
Мислим да би било потребно да се направи један државни и национални план, који треба да нам постане оријентир за будућност. Не можемо да поступамо стихијски, јер без плана свака акција ће бити кратког даха. Нека се окупе те мудре и учене главе, свих струка, па нека га саставе, а да ми сви кренемо да га полако испуњавамо.
Тиха вода брег рони.
А ја бих додао: Спаси Боже људе Твоје !

Мислим да не би било лоше, када би поједини чланови и са овог и са других форума порадили да се овакав план оформи, а да ми сви онда залегнемо да се он и оствари. Једна широка иницијатива и искрена жеља да се помогне и истрајност да се ово испуни била би нам добродошла.

А ако успемо да искоренимо и нашу пословичну неслогу, наше наде у успех ће силно да порасту. Не морамо стално да будемо рогови у врећи. Раније су велике несреће служиле као кохезиони фактор у овом народу, е, па ова несрећа би требало да буде управо она кап која ће покренути лавину. И са дна се може кренути навише, а ми нисмо на дну, па би требало да нам буде лакше да кренемо опет навише.
Код нас хришћана постоји она изрека: Али ће многи први бити последњи и последњи први. (Матеј 19,30 и Марко 10,31)

Па ће онда, ако Бог да, и наша Србија доживети васкрс!

P.S. Надам се да ми на овим овде речима које ћу сад написати неће неки замерити: ови што у рат позивају, подсећају ме на један део Андрићевог романа, На Дрини ћуприја; онај Караманлија који је звао Турке на отпор против Шваба, а Алихоџа га од тога одвраћао, као од залудног посла, па се Караманлија у немоћном бесу свети баш Алихоџи, иако и један и други јесу муслимани и не воле хришћане.
А са друге стране ови који би да протестују и тиме промене ову неправедну, незакониту и срамну одлуку, ме подсећају на приповетку Радоја Домановића, Страдија, а сестите се како су се тамо борили против Анута...
Не замерите ми, на овоме, волео бих ја да Косово и Метохија увек буду део наше земље, па ми смо је културно и духовно изградили, крвљу натопили, песмама опевали, тамо је велики део наше историје...
Ако су Јевреји скоро XIX векова могли да се поздрављају поздравом: Догодине у Јерусалиму; ако су наши преци скоро 500 година певали и сањали о изгубљеној слободи и држави и то дочекали, па можемо и морамо и ми.
Стиснимо зубе и боримо се!

P.P.S. Дајте и ви ваше предлоге, шта и како даље, па да можда то уобличимо, разменимо идеје са другима, и да радимо на препороду и васкрсу Србије.