Gledao sam film Anger management (sa Dzekom Niklsonom i Adamom Sendlerom) i mislim da imam slican (jos gori) problem
Napolju, u drustvu, sa ljudima, nisam sposoban da se odbranim.  Ako me neko napadne verbalno, retko umem da se odbranim, sem u najprostijim situacijama.  U pitanju je vrsta treme, koja kao da mi oduzme samopostovanje i stavi me cak na protivnicku stranu).  Koliko god da sam u pravu, pocecu i sam da mislim da gresim.  Na primer ako me je neko slucajno gurnuo, taj bi bio u stanju da me ubedi da sam ja kriv sto me je gurnuo, i osecao bih se glupo zbog toga.  Da ne pominjem mnoooogo ozbiljnije, vaznije i opasnije situacije koje normalan zivot nosi. . .  Sto se tice fizicke odbrane, stvar je 100 puta gora, totalna blokada, plus osecaj krivice (koliko god da sam u pravu) - blam.  Slicno se odrazava i na obavljanje ostalih stvari, kao sto je sport (npr kada igram fudbal, nedovoljno se borim za loptu zato sto mi je glupo-zao-sramota (ne znam vise ni ja kako da opisem taj osecaj) da od nekoga otmem loptu).  Sa ovim problemom se jedino ne  srecem kada sam mnogo neispavan, mamuran (tada sam opusten i briga me za sve) ili kada se desi nesto strasno, ali to vazi za prostije situacije, a za komplikovane situacije, kao sto je npr svadja sa vecim i jacim od sebe, ili rasprava sa nekom "facom" (direktor, sef. . . ) vec ni to ne pomaze.  Imam nisko misljenje o sebi, a bas na protiv ne bi trebalo jer nemam razloga za to, cak imam razloga i da dignem nos, kamo srece.  Samopouzdanje mi je nula.  I kada se sve to iskombinuje, ispada jedna osoba koja je uvek fina, nikada ne moze da se razbesni, moze, ali kada je sama, ispadne osoba koju svako moze da gazi (pa cak i Cigance sto pere prozore na kolima na semaforima).  Ispadne osoba koja i kada oseti da je ostecena, kada proba to da iskaze, da prigovori, prebaci, brzo bude ubedjena da ipak nije bila u pravu…
Moze da se stekne utisak das am kukavica.  Da, ali i kukavicluk ima granica, ovde granica ne postoji, zbog cega mi je lakse da vecno trpim, zbog cega nekada ne ispostujem sebe i ne iskalim taj bes u situaciji, a ne kuci udarajuci pesnicom u orman…?
Ono sto u pomenutom filmu kazu da bi neko trpeo, trpeo, i na kraju pobio sve ljude oko saltera, kod mene ne vazi, ja bih trpeo beskonacno, jer bih stekao utisak da tako treba…
Ne ocekujem savet, ali ako neko ima sta da mi kaze na ovo, ne moze da mi skodi.
Da zivim u Americi, otisao bih kod privatnog psihijatra, i onda bih dalje bio upucen itd.  Mislim da je ovde drugacija situacija, ako je manje mesto, glupo ti je da ides tamo, da te neko ne vidi slucajno da ides kod psihijatra.

Da li u Beogradu postoji neka ustanova kojoj bih mogao da se obratim, kako se zove, adresa ili broj telefona, bilo koji pocetni podatak mi je potreban, ostalo cu sam da iskopam.   Mozda cak i neki forum na kome bih pricao sa ljudima o ovome.  Kako se zove ovaj problem/ovi problemi (mozda je ovo vise problema sabrano u jedan) Unapred hvala!

   Mora biti da je to problem pogreshnog vaspitanja.
Konkretanu ustanovu ili  broj telefona ne mogu da ti ponudim,ali verujem da je dovoljno da odesh kod lekara opshte prakse i zatrazish uput za psihologa.

Definitivno treba da posetiš psihologa, bez predrasuda kako je to sramota!
Razmisli da li ti je više stalo da pomogneš sebi ili drugi da pričaju kako ideš kod "psihića".

Taj nagomilani, neiskaljeni bes nekad i negde se mora ispoljiti... Tim pre treba da posetiš psihologa.

Ja preporuchujem sport. Borilachke veshtine.

Kombinacija psihologa i bokserskog dzaka ce da ucini cudo u tvom slucaju 

to sam i ja hteo da kazem 

Potrebno ja da chovek dozhivi par poraza i fizichki i psihichki, kada ce videti da to i nije nishta strashno.

Biološke osnove agresivnosti
   
Kad govorimo o agresiji nalazimo se pred problemom da odredimo ovaj pojam. Radna definicija agresivnosti za ovaj rad mogla bi da bude da svaki napad, fizički ili verbalni jedne osobe na drugu osobu ili na neki objekat predstavlja agresivno ponašanje. Naravno, u osnovi agresivnog ponašanja mogu se nalaziti različiti uzroci, pa samim tim i različite emocionalne komponente. Biološka osnova agresivnog po­našanja je u svakom slučaju značajna. Biološki faktori utiču na agresivno po­našanje ljudi sa različitih nivoa. To su genetski program, funkcije neuroendokrinog sistema, zatim učenje koje obezbeđuje biološka opremljenost organizma i zahtevi sredine, varijacije unutar vrste itd. Najčešće ovi faktori ne deluju izolovano već u interakciji jedan s drugim.

CNS i agresivnost

Postoji više dokaza da u mozgu postoje centri za agresivno ponašanje. To su:i) stimulacija različitih regija mozga,2)  razaranje određenih regija (centra) mozga,3)  psihohirurgija,

4) bolesti mozga kao što su: moždani tumori, temporalna epilep­sija, virusna infekcija kao što je encefaiitis mogu biti povezani sa nasilnim
ponašanjem

5) neuobičajeni EEG zapisi često mogu da budu indikatori da je u pitanju psihopatska ličnost sa visokom tendencijom agresivnog ponašanja.

Biologija agresije

Proučavanje odnosa rada mozga i ponašanja dobrim delom je zasnovano na pretpostavci da strukturom i radom mozga upravlja princip opstanka jedinke i vrste. Rad neurofiziologa je usmeren na pronalaženje onih delova mozga koji predstavljaju supstrat osnovnih impulsa i ponašanja potrebnih za opstanak. Među istraživačima postoji opšta saglasnost da su li osnovni mehanizmi ishrana, borba, begstvo i seksualne aktivnosti. Možemo lako primetiti da su ove četri aktivnosti neophodne za fizičko održanje jedinke i vrste. Što se tiče agresije i begstva jedan broj istraživača tvrdi da njima upravljaju različite neuralne strukture u mozgu.lako agresija, naravno ima subjektivnu, doživljajnu komponentu, očigledno je da se neurobiološka istraživanja odnose najčešće na ponašajnu stranu tog fenomena, jer je ona dostupna objektivnom posmatranju i kvantitativnoj proceni. Na udeo jedne strukture međurmozga — hipotalamusa u agresivnom ponašanju, ukazali su još eksperimentatori koji su početkom našeg veka vršili odstranjenje kore velikog mozga. Oni su pokazali da dekortikacija, naročito odstranjenje neokorteksa eksperimentalnih životinja (mačaka), dovodi do agresivnih reakcija. Ovakvo ponašanje nazvano je "pseudo besnoća" pošto se mislilo da je reč samo o motornoj manifestaciji besa bez prateće emotivne komponente. Danas je to mišljenje izmenjeno, jer je utvrđeno da agresivne reakcije posle uklanjanja kore mozga mogu biti adekvatno usmerene u pravcu određenog objekta koji može biti sam eksperimentator ili neka druga životinja u kavezu i sl.

Sve polazi iz mozga

Pošto je pokazano da odstranjenje kore prednjeg mozga izaziva agresivno ponašanje i kod mnogih drugih eksperimentalnih životinja, stalo se na stanovište da u normalnim uslovima kora velikog mozga ima inhibitomi uticaj na niže moždane strukture čija aktivacija izaziva agre­sivno ponašanje. Kasnije je dokazano da se napadi besa, slični onima koji se uočavaju posle dekortikacije, mogu izazvati i elekirostimulacijom, zadnjeg dela lateralnog hipotalamusa, te je zaključeno da ova nervna struktura ima značajni udeo u započinjanju agresivnog ponašanja. Dokazano je na primer da afektivna reakcija besa i njoj odgovarajući agresivni obrazac ponašanja može biti izazvan direktnom električnom stimulacijom, ne samo  lateralnog hipotalamusa, već različitih regiona mozga, kao što su amigdaloidna jedra, neki delovi mezencefalona i centralne sive mase, ili može bili sprečen stimulacijom drugih struktura, kao što su septum, cingulum i kaudalno jedro. Zahvaljujući velikoj hirurškoj veštini neki su istraživači uspeli da usade elektrode u specifična područja mozga. Uspostavili su dvostranu vezu za posmatranje. Električnom stimulacijom niskog napona bili su u mogućnosti da proučavaju promene u ponašanju životinja, a kasnije i čoveka. Mogli su na primer, direktnom električnom sti­mulacijom nekih površina demonstrirati izazivanje intenzivnog agresivnog ponašanja, i sprečavanje agresije stimulacijom nekih drugih. Na drugoj strani, mogli su, pak, izmeniti električnu aktivnost tih različitih po­vršina mozga kad su osećanja kao što su srdžba, strati, zadovoljstvo itd., bili izazvani stimulusima iz okoline. Takođe su posmatrane posledice izazvane uništenjem nekih površina mozga. Veoma je zanimljivo videti kako relativno malo povećanje u električnom naponu elektrode usađene u jednom od neuralnih supstrata agresije može izazvati iznenadan nastup neobuzdanog, krvožednog besa, a kako smanjenje električne stimulacije ili stimulacije centra koji inhibira agresiju, može isto tako naglo obustaviti tu agresiju. Poznato je da blaga stimulacija centra koji sprečava agresiiu kod bika, čini ga potpuno mirnim i nezainteresovanim za borbu.U odnosu na svoje aktivnosti, ustanovljene su dve po učinku suprotne zone hipotalamusa, ergotropna i tropotropna. Srednja i zadnja oblast hipotalamusa povezane su sa opštim razdraženjem i mehanizmima funkcionisanja; taj region  je nazvan ergotropnom i dinamogenom zonom. Nasuprot tome, prednji i bočni deo hipo­talamusa odgovomi su za mehanizam zaštite i obnavljanja funkcija pa su nazvani tropotropnom zonom. Ukratko, pretpostavijeno je da neprijateljstvo, nasilje i stanje intenzivne aktivnosti i oslobađanja energije dolaze usled prekomemog draženja ergotropne zone hipotalamusa. Hipotalamus je zbog toga bio u središtu pažnje u vezi sa neurohirurškom modifikacijom agre­sije. Otuda je u cilju lečenja socijalno neprihvatljive hiperaktivnosti i agresije, godinama izvođeno odstranjenje zadnjeg dela hipotalamusa. Još od poodavna je poznato da povrede u toj zoni hipotalamusa imaju smirujuće ili umirujuće dejstvo na pacijente. Zbog toga je ova tehnika nazvana psihosedativnom tehnikom. Ustvari, prethodno rečeno treba dopuniti sa nalazima da povrede zadnjeg dela hipotalamusa dovode do opšteg smanjenja emocionalne reaktivnosti, pre nego do specifičnog smanjenja agresivnih simptoma.Aktiviranje određenih zona moz­ga na određeno ponašanje, i s druge strane inhibicija istog ponašanja od strane drugih regija nije karakteristično samo za agresiju. Ova dualnost rada mozga važi i za druge aktivnosti. Na primer, pouzdano se zna, da što se tiče motiva gladi, u hipotalamusu postoji centar sitosti i centar gladi. Mozak je u osnovi organizovan kao dualni sistem. Ako ne postoje specifični podražaji (spoljašnji ili iz unutrašnjosti ogranizma) agesija se nalazi u stanju tekuće, relativne ravnoteže, jer oblasti mozga koje aktiviraju na agresiju i oblasti koje je koče održavaju relativno stabilnu ravnotežu. To se naročito jasno opaža, kada se aktivirajuća ili inhibirajuća površina uništi. Dokazano je na primer da uništenjem amigdaloidnog jedra u limbičkom sistemu do te mere menja ponašanje životinja, kao što su rezus majmuni, vučice, divlje mačke, štakori, da gube svoje agresivne reakcije čak i kad su snažno isprovocirane. S druge strane, uništenje oblasti koje inhibiraju agresiju, kao što su male površine ventromedijalnog jedra hi­potalamusa, izaziva konstantnu, stalnu agresiju kod mačaka i štakora.

Ekspcrimentalna istraživanja u kojima je vršena elektrostimulacija drugih nervnih struktura, sa ciljem da se analizira i njihovo učesšće u specifičnim oblicima agresivnog ponašanja, pokazala su da osim hipo­talamusa i drugi delovi mozga imaju učešća u takvim reakcijama. Još jedna struktura mozga je veoma bitna za agresivno ponašanje. To je limbički sistem, koji filogenetski čini starije delove mozga. On ima značajnu ulogu u instiktima, emocijama i motivaciji. Elektrostimulacija određenih regija limbičkog sistema izaziva reakciju be­sa. Presecanje veze između limbičkog sistema i hipotalamusa dovodi do veo­ma izraženog agresivnog ponašanja koje je usmereno ka određenom cilju.

Agresivnost, animalizam u nama

S obzirom na dualnu organizaciju mozga, postavlja se pitanje koji faktori remete ravnotežu i izazivaju bes i njemu odgovarajuće agresivno ponašanje. Koji su uzroci urođene "agresivnosti" kod životinja i ljudi? Agresivno ponašanje životinja je reakcija na bilo kakvo ugrožavanje opstanka, odnosno životnih interesa, bilo kao jedinke, bilo kao člana vrste. Ova opšta definicija obuhvata mnogo različitih situacija. Najočitija bila bi direktno ugrožavanje njenih potreba za seksom i hranom, a zatim prenaseljenost koja ugrožava potrebu za fizičkim prostorom. Mobilizacija agresije u odgovarajućim površinama mo­zga u službi je života, ona je reakcija na pretnje održavanju jedinke ili vrste; što znači da je filogenetski programirana agresija, biološki adaptivna. Agresija ni u kom slučaju nije jedini oblik reakcije na pretnje. Na pretnje njenoj egzistenciji organizam reaguje ili besom i napadom ili strahom i bekstvom. Već smo rekli da električna stimulacija nekih delova hipotalamu­sa kod mačke izaziva napad ili bekstvo. Neutralne oblasti koje su supstrati za napad ili bekstvo nalaze se blizu jedna drugoj, ali su ipak, tvrde istraživači različite.Ovde treba izdvojiti jedan poseban oblik agresije prisutan kod grabIjivih životinja. Neurološka osnova ove agresije je različita od drugih obilika agresije. I ne samo to. Samo po­našanje je drugačije, ono ne izaziva bes, ono je ciljem usmereno po­našanje, i napetost nestaje sa postizanjem cilja - pribavljanjem hrane.Ne ulazeći u opravdanost i korist po pacijenta psihohirurških zahvata, podaci dobijeni pri njihovoj primeni idu u prilog o jasnom postojanju oblasti mozga koje su odgovorne za agresivno ponašanje. Limbicka hirurgija, posebno hirurgija amigdaloidnih jedara, korisšćena je za uklanjanje neprijateljskog, agresivnog i destruktivnog ponašanja kod odraslih i dece.Nakon operativnog odstranjenja nekih delova limbičkog sistema, životinja postaje neobično pitoma i mirna. Nakon takve operacije opasne i divlje životinje, npr. divlja mačka, postaju blage i poslušne. Električna stimulacija istih delova mozga uzrokuje da životinja napadne osobu ili predmet koji je u blizini.

Hormoni i agresivnost

Utvrđen je određeni odnos između funkcije endokrinih žlezda i agresivnog ponašanja. Muški hormon testosteron koji proizvodi i muška i ženska jedinka, samo ova druga u manjoj količini, je ključni biološki faktor za javljanjc polne želje. Utvrđeno je da ovaj androgeni, muški hormon pobuđuje i agresivno ponašanje.

Opšti je stav da su muškarci agresivniji od žena. Naime, utiicaj kulture i očekivanje da određeni pol na odgovarajući način, agresivno reagujc različiti su u odnosu na to da li je neko muškog ill ženskog pola. Međutim, ova očekivanja su u svakom slučaju zasnovana na biološkim razlikama između polova.

Manja količina muških polnih hormona kod ženskog pola uslovljava i manje agresivno ponašanje. Eksperimenti izvedeni na kastriranim pacovima koji su posle intervencije postali mirniji, pokazali su da ako im se ubrizga injekcija testosterona, agre­sivno ponašanje i seksualne aktivnosti se vraćaju u normalu. S druge strane, utvrđeno je da dodavanje ženskih seksualnih hormona (estrogena) dovodi do smanjenja agresivnog ponašanja. Rana kastracija, pre polnog sazrevanja dovodi do feminizacije ponašanja mužjaka i ona se zadržava čak ako se testosteron dodaje. Ako su mužjaci kastrirani posle polnog sazrevanja, iako    im     nije    davan  testosteron "muški"' obrazac ponašanja, agresivnost i seksualno ponašanje u velikoj meri su očuvani. Ako se ženkama miševa i majmuna ubrizga testosteron počecće da ispoljavaju tipično muško ponašanje u oblasti seksualnosti i agresivnosti.

Ispoljavanje dominacije i vođstva u grupi   antropoidnih   majmuna, mužjaka, direktno je povezano sa nivoom koncentracije testosterona. Opšti zaključak bi mogao da glasi: muški hormoni povećavaju ispoljava­nje agresivnog ponašanja, dok ženski hormoni imaju suprotan efekat.Naravno, ovo pravilo, ne mora uvek da važi. Pogotovu ne na ljudsku vrstu, gde faktor iskustva, odnosno učenja u velikoj meri može da modifikuje agresivno ponašanje. Životna istorija i iskustvo pojedinca mogu od žene sa veoma niskom koncentracijom muških hormona da "napravi" izuzetno agresivnu osobu, a isto tako, muškarac sa visokom koncentracijom testosterona može biti veoma miroIjubiva osoba. U pitanju je karakterna struktura osobe, koja ponekad može biti sazdana iz sukoba različitih težnji, koji predslavija trajan izvor frustracije, sa obrascima agresivnog ponašanja koji su postali sastavni deo ličnosti.Genetika i agresijaPodaci o genetskom nasleđu agresije kod čoveka ipak su fragmentarni. Hromozomske aberacije kao sto je XYY sindrom, odnosno dupliran broj muških polnih hromozoma, često su povezane sa delikventnim ponašanjem osoba koje nose ovakvu strukturu polnih hromozoma. Kariotip XYY, otkriven je ne tako davno, kod klinički zdravog čoveka. Istraživači su otkrili kariotip XYY kod agresivnih muškaraca, prestupnika, koji su imali i karakteristična morfološka obeležja. Visokog su rasta, pravilne telesne građe, muškog tipa kose, sa normalnim razvitkom polnih žlezda, i sa prevladavanjem razvoja skeleta lica, u odnosu na skelet koji gradi moždanu čauru.Impulsivnost, razdražljivost, smanjena tolerancija na frustraciju, smanjena sposobnost učenja zasnovanog na sopstvenom iskustvu ono je što karakteriše ove osobe na ponašajnom planu. Poznato je da ovaj hromozom, Y, poseduju samo osobe muškog pola i on je u svojim funkcijama dominantan u odnosu na svog parnjaka X hro­mozoma. Y hromozom kod muška­raca obezbeđuje razvoj primarnih seksualnih karakteristika, kao što je razvoj genitalnih organa, pa samim tim i primarnih žlezda za proizvodnju testosterona. Ako bismo tražili gen za agresivnost onda bi dosta pojednostavljeno mogli reći da je to ona lokacija na muškom hromozomu Y, koja je programirana za razvoj muških polnih žlezda a posredno i za lučenje testosterona.Na osnovu navedenog pouzdano se može tvrditi da je čovek opremljen biološkim nasleđem i neuroendokrinim ustrojstvom da ispoljavu agresivno ponašanje kada su njegovi egzistencijalni interesi ugroženi. Naučnici često na kraju, na pitanje šta je važnije biologija ili uticaj sredine, odgovaraju: pedeset posto biologija, pedeset posto uticaj sredine.
 
Stetoskop

I.zaljubjenost,II. umetnost ,III. psihic i IV. borilacka vestina

Vrlo razgranata i sve uspešnija etološka izučavanja ponašanja životinja u njihovoj okolini, i pored sve opreznosti i mudre opomene nekih naučnika da se rezultati tih izučavanja ne mogu i ne smeju jednostavno i bez kritičkog posmatranja prenositi na čoveka, otkrila su iznenađujuće sličnosti u ponašanju čoveka i njegovih nižih srodnika upravo u agresiji i agresivnom ponašanju. Navešćemo nekoliko karakterističnih vidova agresije koji pokazuju zajednički koren, verovatno urođen i kod životinja i kod čoveka.

Najpre, tzv. rangagresija. To je vrsta agresije po kojoj je prvi onaj ko je vitalno jači. Tako, na primer, u društvu majmuna vlada red i disciplina, jer se tamo tačno zna gde ko stoji i šta ko sme. Iako ovako, srećom, nije u ljudskom svetu, ipak se takvo varvarstvo animalnog porekla dobrim delom održava i u ljudskoj hijerarhiji. Tako u školi deca odmah osete kakav je učitelj i šta smeju, a šta ne sa njime da čine. U svetu odraslih manje inteligentan ali vitalno jači šef uvek će se sukobljavati sa inteligentnijim ali vitalno slabijim potčinjenim, i obratno: inteligentnog, slabije vitalnog šefa uvek će napadati i pokušavati da skinu sa "prestola" manje inteligentni ali vitalno jači potčinjeni. Što se tiče ranga pri izboru partnera, uobičajeno je kod životinja da se, na primer, vuk koji stoji visoko u svojoj hijerarhiji pari sa istom takvom vučicom, dok je kod ljudi čest slučaj da se slab muškarac ženi jakom ženom, koja mu zamenjuje majku.

Analna agresija je vrsta urođene agresije poznata kod životinja, ali i kod ljudi, mada češće u prerušenom vidu. Kada veverica vrši nuždu u blizini nekog koji vrši upad u njenu teritoriju, pri čemu ga fiksira pogledom, ovo je manje izraz straha, a više agresije, i treba da znači: ovo je moje zemljište. Kod ljudi je takva agresija zamenjena tzv. analnim psovkama, pri čemu se pominju one reči koje označavaju sve radnje koje su u vezi s anusom i analnim pražnjenjem. Osim ove analne, postoji i uretralna agresija, koja se vidi kod dečaka koji se takmiče pri uriniranju prskajući jedan drugog, da bi kasnije i takvu agresiju zamenili uretralnim psovkama.

Tipična je i za čoveka i za životinju agresivnost prema onima koji su upadljivi. Tako, na primer, ukoliko se među majmunima tipa rezusa rodi jedan koji je potpuno beo ili sasvim drugačije boje, ukoliko ostali rođaci nisu upadljivo agresivni prema njemu, izbegavaju ga, zapostavljaju i u prirodi najverovatnije ne zaštićuju od neprijatelja. Ovo važi i za neke druge životinjske vrste. Svi znamo da se kod većine ljudi javlja agresija prema svakom ponašanju drugoga koje odstupa od norme, uključujući i bolest drugoga.
"Ko ima neku manu ne mora da brine za sprdnju."
 Malo ko izdrži da se ne smeje onima koji mucaju. Ovo je samo drugi vid agresivnosti životinje kod kojih je svaka bolesna ili povređena jedinka iste vrste predmet pojačane agresije. Ogovaranje, intrige, interesovanje za privatni život drugog i onog što je u njemu upadljivo, vest u novinama - samo su ponavljanje prinude agresivnosti prema upadljivom.

Anarhična agresivnost je vrsta agresivnosti koja se pojavljuje onda kada u jednoj manjoj zajednici nestane onaj ko je njome odozgo upravljao. Takva agresivnost, koja je najbolje ispitana kod riba, može se sasvim uspešno preneti i na ljudsko društvo. Kod riba je zapaženo sledeće: kada se u nekom akvarijumu ukloni alfa-riba (znači glavna riba, ona koja vodi i vlada), nastaje anarhično pražnjenje do tada od glavne ribe ugušivane agresivnosti ostalih riba u međusobnim bitkama, koje imaju smisao borbe rivala za popunjavanje upražnjenog alfa-mesta. LJudi se isto tako uzdržavaju sve dok osećaju pritisak odozgo, prazneći povremeno svoju agresivnost kroz razna kriminalna dela. Kada se više ne oseća taj pritisak, postoji mogućnost izbijanja anarhične agresivnosti.
Postoje još neke vrste agresivnosti, zajedničke životinjama i ljudima, kao što su agresija iz zavisti, agresija zbog bola, seksualna agresija, odbrambena agresija itd., treba na kraju da spomenem jednu vrstu agresije svojstvenu samo ljudima, koja je nazvana misionarska agresija ili agresija iz ubeđenja.
 Samo ljudi nameću svoja ubeđenja drugima. Pošto ubeđenja mogu biti intelektualno-racionalna ili emotivna, jasno je da se prva mogu dokazati, a u druga se može samo verovati i samo se za druga ispoljava agresija. Svi fanatičari-idealisti, i u politici kao i u religiji, filozofiji ili nauci patili su, ili pate, od tanatofobije - straha da će jednom umreti.
 Oni moraju da izmisle ili da se priključe nekoj ideologiji od "trajne" vrednosti i da se za nju zalažu bez imalo tolerancije prema drugome. Ovom se još približava i agresija prema onima koji drukčije misle, dakle prema "upadljivima".