Ok ,izvinjavam se 

Lecenje bez pomoci i price sa porodicom je apsolutno nemoguce i svako ko kaze drugacije lupeta gluposti.

 


Nemoj tako, bilo je i sasvim sadrzinskih i kvalitetnih postova... e sad, sto je tema otisla u p.m. a kao se prca o njoj je drugo... pa rekoh, daj da ofujem otvoreno, ima vise smisla. Necu vise      

 


Čekaj Orf.
Ja se lično slažem s tobom i takođe smatram da je to ključno... s većinom s kojom sam pričao tvrde da su im uglavnom doprineli roditelji ili najuži krug prijatelja ili partner u odvikavanju... ali ne možeš reći da ne postoje suprotni primeri.
Istina, u težem stadijumu narkomanije... svest jeste prilično izmenjena... ali nije nemoguće da neko ko želi da se izvuče iz svega toga želi da ode u pičku lepu materinu da ne bude na smetnji ljudima kojima je stalo do njega.
Da li ja nužno lupam gluposti ako ti kažem da sam čuo za lika kojem je jednom puko qrac od svega i heroina i zapalio na Frušku Goru negde u šumu. Sam. Daleko od svih.

Upravu ti postoje i takvi slucajevi ali ti ljudi bi u komuni npr pobili sve ostale ljude unutra zato sto bi im se popeli na vrh ku*ca posle 2 minuta Takvim ljudima je muka od svega i obicno i nemaju porodicu ili je uzok drogiranja na prvom mestu gubitak nekog bliskog.... Vidjam jednog takvog svaki dan ima bradu pola metra i stoji ispred crkve od 12h do 6h unoc niko ga ne dira on ne dira nikoga... Ali ipak nisam mislio na takve ljude kad sam rekao ono Kada je jedan clan porodice bolestan onda cela porodica mora da bude tu za njega i da se odrekne veceg dela svog zivota da bi pomogla onome koga voli ako uopste ima volje za pomoganjem u toj situaciji odnosno ako neki dogovor nije napravljen u slucaju da neko postane narkoman...

Piše: Dreamer.


Uvod


Bio sam zavisnik od heroina. Eto, napisao sam svoju prvu rečenicu. Nije tako lako kao sto sam mislio da ce biti...Kako početi? Šta reći sebi i onima koji ce ovo čitati? Odakle krenuti kada tako dobro znam kako je taj svet pomućene svesti tako opasno ogroman, a tako bizarno mali. U svakom slučaju, sada sam spreman; spreman da kažem sve i da podelim svoja iskustva sa svima koji žele da znaju. Pre svega zbog toga što su mene odsustvo znanja i odsustvo svesti i doveli tamo gde sam bio i odakle sam pobegao.

Razlog zbog kojeg sam počeo da pišem ove redove leži u činjenici da osećam potrebu da pomognem nekome. Ako to bude samo jedna jedina osoba na svetu, učinio sam veliku stvar. Ne želim da se namećem ili hvalim – želim da se nadam da će ono što budem pisao neko zaista čitati i shvatiti kao vrlo ozbiljnu stvar. Naravno, samo pisanje i „izbacivanje iz sebe” će pomoći i meni, jer ja sam još uvek čovek koji se bori sa najgorim i najopasnijim neprijateljem koga je sreo u životu. Ta borba će trajati još dugo, dugo.

Počeću od toga kakav sam bio pre nego što sam uopšte znao šta je to droga. Najvažnije je da sam tada još uvek bio – JA. Uzorno, nasmejano dete koje je nosilo optimizam u džepu gde god bi išlo. Učenik gimnazije, svestran, zainteresovan za sport i druženje sa zdravim ljudima. Natprosečno inteligentan, ambiciozan, radoznao, lider u društvu. Takav sam bio tada i isti sam i danas. U međuvremenu, zgužvao sam i bacio nekoliko godina svog neprocenjivog i jedinog života. Svestan sam da će ovo čitati i neko ko je upravo sada u svetu heroina. Svestan sam i smeha koji će se provući u uglu usana, jer i ja sam se smejao mnogim stvarima misleći kako sam ja iznad svega toga. Smejao bih se i osećao nadmoćno, nipodaštavajući normalne ljude i njihove normalne i zdrave stavove. Kasnije sam ipak shvatio da sam ja taj koji nisam u pravu i da nikad i nije bilo moguće da ceo svet greši. Sve je počelo bezazleno. Mladalačka radoznalost i želja da se probaju nove stvari, da se prate socijalna kretanja, da se ide u pravcu u kome moje društvo slepo ide. Već tada sam se smejao kada bi neko rekao: -Od marihuane se počinje.- Bilo mi je potrebno nekoliko godina agonije i zatim meseci novog života da shvatim da je to istina. Naravno, nije nužno da će neko ko proba marihuanu završiti sa heroinom u svom krvotoku, ali isto tako ja ne poznajem nikoga ko je postao zavisnik od heroina, a da pre toga nije prošao stazom marihuane. Poenta nije u samoj marihuani ili bilo kojoj drugoj supstanci – poenta je u stavovima, postepenom menjanju svesti, načinu života i tzv. „narkomanskoj ličnosti” koja tako lagano i suptilno počinje da se formira. Nisam ni primetio. Ništa nisam osetio. Samo sam jednog dana shvatio da mi je heroin važniji od mene samog, od oca, majke, porodice, prijatelja, škole, ljubavi, života, sveta, smisla………..i umesto da plačem i vrištim tražeći pomoć, ja sam sebi rekao: „To je tako, ja tu ništa ne mogu. A i ne želim”. Nakon toga sam verovatno samozadovoljno i ponosno ušmrkao još jednu liniju praha koji je predstavljao svu moju životnu radost.



Kako sam stigao do heroina


Bio sam potpuno normalna osoba, sa zdravim pogledima na svet. Čak su mi i cigarete bile nešto  strano i zabranjeno.

A onda sam u drugom razredu srednje škole iz čiste radoznalosti probao marihuanu. Drug mi je pričao kako je probao i kako je mnogo dobro. Mnogo ljudi ju je koristilo u mom okruženju tako da sam želeo da se uklopim u društvo, da se ne izdvajam od grupe. Marihuana je bila nešto opasno i zabranjeno i u tome je bila njena draž. U početku mi se čak nije ni sviđala i osećao sam gađenje pri pušenju marihuane; ali sam nastavljao jer su svi ostali nastavljali. Nakon nekog vremena odbojnost je prošla i duvam sve češće i češće. Izlasci vikendom u grad bili su prava prilika da se „opustimo” i „zaboravimo na probleme”, iako mi sada nije jasno kakve sam ja to probleme imao. Sada znam stvar nije samo u marihuani. Poenta tih „stepenika” (od kojih je ona prvi) preko kojih se stiže do dna je u sledećem: kako sve više zalazim u taj svet, stvari počinju da se komplikuju. S obzirom na to da počinjem sve više da se krećem u krugu ljudi koji takođe koriste droge i upoznajem ih sve više, počinjem da formiram nove stavove.

Čim se okružiš ljudima koji su potpuno suprotni od onih ljudi koje si imao ranije, stvari postaju izvrnute. Sve češće se priča o drogama, o tome kako je neko probao ovo ili ono. Takođe, psiha počinje da se navikava na „efekat”. Telo jos uvek nije zahvaćeno, ali psiha sve više i više tone u pogrešne vode. Kao i kod alkoholizma, počinješ da se navikavaš da budeš pod dejstvom nečega, bilo čega (u početku su to alkohol i marihuana). Kako sam svoj život počinjao da oblikujem prema drugim kriterijumima. Moj sistem vrednosti lagano počinje da se menja. Vremenom upoznajem i ljude koji prodaju drogu, a kada prvi put samostalno kupiš, već si zagazio u svet koga ćeš tek kasnije postati svestan.

Sada dok pišem ovo, shvatam da bih se ja pre 2 godine smejao svemu ovome misleći da je sve to preterivanje i da marihuana uopšte i nije droga. Naravno, ne mora da znači da će neko neminovno preći taj stepenik i nastaviti dalje ka dnu; ali ipak to je situacija u 95% slučajeva. Znači, tvoje okruženje počinje da se menja, a ljudi koji su oko tebe su jedan od vrlo značajnih faktora za razvoj bolesti. Kako sve više slušaš i „učiš” o novim drogama, tvoja radoznalost (ili nešto drugo) kaže ti da bi trebalo da probaš još nešto. -Pa šta, nije to ništa, toliko ljudi to radi. Uostalom, ništa mi neće biti ako probam.-

To je taj kobni stav. Većina se ne zaustavi na probanju. Tako sam ja prvi put probao „Trodon”. Za one koji ne znaju, to je snažan analgetik koji se daje ljudima sa jakim bolovima. Popio sam 4 tablete i nakon nekog vremena popušio džoint. Taj dan mi je bio toliko divan, sunčan, savršen. Sve sto sam radio izgledalo mi je sjajno, a osećaj u telu je bio jedinstven. Čim sam probao, shvatio sam da ću ga probati ponovo, što sam i uradio vrlo brzo nakon toga. Sada sam već bio formirana „narkomanska ličnost” u blažem obliku. Osećao sam se kao da sam naučio neke stvari o drogama i mogu samostalno da odlučim šta mi se sviđa, šta ne, itd. Vremenom, sve češće posežem za Trodonima i marihuanom. I male stvari koje te iznerviraju postanu ti „opravdan” povod da se prepustiš „uživanju”. Čak ne moraš ni da se iznerviraš. Dovoljno je da je lep i sunčan dan i ti kažeš sebi: -Divan dan, savršen da se uradim.- Ili ako pada kiša: -Uh, kakvo

ružno vreme. Mogao sam uzeti 4-5 trodona i uživati kod kuće uz kompjuter ili TV.- Poenta je jasna: droga sve više postaje obrazac ponašanja. Nakon nekog vremena upravo taj Trodon i ta marihuana koji su mi bili tako „super” bacili su me u epileptički napad. Ničega nisam bio svestan. Rekli su mi da sam se zgrčio, zenice su ustupile mesto beonjačama, počeo sam užasno da se tresem i grčim i srušio sam se na pod. Pao sam u nesvest, kada je najveća opasnost da čovek proguta sopstveni jezik i tako umre, ostavši bez vazduha. A zašto sam dobio napad? Zato što se količina od one 3-4 tablete sa početka, tog dana popela na 12 tableta! To je ono što se zove tolerancija plus ljudska glupost. Poenta je opet jasna. Ovo me nije sprečilo niti osvestilo. Majka je mislila da sam kolabirao jer nisam dovoljno spavao i jeo. Već tada, uveliko sam počeo da uništavam i nju i ostatak porodice. Strašno je to koliko jedan zavisnik nanese zla ljudima koji su mu najbliži. Sumnja počinje da se uvlači u kuću, u roditelje, u braću i sestre. Neprospavane noći moje majke za koje ja, naravno, nemam pojma. A neprospavane noći nisu ništa naspram onoga što ih tek čeka, kako se moja zavisnost razvija. Odlazim na žurku, a pre toga sam se naslušao priča i priča o „blagodetima” ekstazija. Sa drugom probam prvi put u životu. Na žurci smo i već je potpuno normalno da ćemo pored toga što smo uzeli ekstazi i nešto popiti; možda 3-4 piva kako bismo poboljšali efekat. Marihuana se podrazumeva kao nešto potpuno normalno. Jesam li spomenuo da apetit nestaje, a dve paklice cigareta su neophodne kako bi se „izguralo” sve to? Sada već poznajem mnogo ljudi koji uzimaju najrazličitije supstance. Ponudili mi „Spid” (za one koji ne znaju, u pitanju je stimulans kao i ekstazi i obično je u obliku belog praha) i ja uzimam bez razmišljanja. Još je i besplatan – ma život je sjajan. Ali za sledeću žurku smo već kupili količinu za sebe. Poenta – opet jasna i dalje tim putem radoznali um proba sve što mu dođe pod ruku. Da nabrojim šta se sve koristi - od lekova: Bensedin, Diazepam, Trodon, Artan, Lorazepam i sve što ima „crveni trougao”, jer to znači da deluje na Centralni Nervni Sistem, a to je ono sto je poželjno. Tu su još čaj od maka, LSD, lepak, etar, hašiš, itd. Ja sam probao većinu stvari i vremenom je postala normalna sledeća situacija - izađem u grad, popijem 5 trodona, popijem pivo, zatim popušim džoint marihuane da bi trodoni počeli da deluju, pa onda opet popijem

neki alkohol, popušim još jedan džoint ... Preko svega toga, uzmem četvrtinu grama heroina, pa još jedan džoint i na kraju još jedna linija heroina. To je blo sasvim uobičajeno. Zamislite šta to uradi organizmu i unutrašnjim organima (posebno jetri, bubrezima i srcu), a o psihi da i ne govorim? Mislim da niko ne treba da se čudi zašto nisam odbio heroin kada mi je prvi put ponuđen. Za mene je to bila samo još jedna droga, a kad sam već probao sve pre nje, zašto ne bih i to. To je razmišljanje osobe koja je vec prilično poremećena. Bolest zavisnosti je bolest kao i svaka druga psihička devijacija i spada u jedne od najsloženijih i najtežih za lečenje, to svima mora biti jasno. Nakon prvog probanja, počinje sve češće „druženje” sa heroinom. U tom stadijumu uglavnom svi shvate da je heroin „najbolja” droga koju su probali i vremenom počinju da izbegavaju ostale supstance jer jednostavno ne mogu da ih zadovolje. Ništa ne može da se poredi sa heroinom, koji je sav pun apsurda: skup je, a jeftin je (jer se pare uvek nađu). Sa sve češćim uzimanjem (psiha je vec uništena) i telo počinje da se navikava. Ali sve ovo je samo uvod u priču koju tek treba da ispričam. I sve ovo je ništa naspram onoga što tek dolazi onda kada heroin postane sav moj moj svet.


Simptomi


Za početak bitno je znati šta se dešava u najmisterioznijem ljudskom organu - mozgu. Ljudski mozak u normalnim uslovima luči prirodne opijate (heroin spada u grupu opijata). Kada čovek počne da uzima heroin, prirodni proces se nasilno prekida i tu ulogu preuzima heroin. Kada ga nema, organizam se buni i zato nastaje kriza ili apstinencijalni sindrom. Heroin se nakon uzimanja jako brzo veže za opioidne receptore u mozgu i zato je potrebno određeno vreme (ukoliko neko odluči da prestane) da mozak ponovo poče da obavlja svoju uobičajenu funkciju i obezbedi organizmu ono što mu je H svakoga dana veštački davao. Hemijski procesi u mozgu su veoma komplikovani i postanu veoma poremećeni, a ljudi nisu ni svesni da isključivo mozak upravlja našim emocijama - besom, osećanjem sreće, straha, zadovoljstva, depresije, raspoloženja, itd. Heroin (kao i alkohol ili bilo koja druga PAS - Psihoaktivna supstanca) napravi stravičan HAOS u mozgu i zato prouzrokuje toliki poremećaj lićnosti, svesti i ponašanja.

Fizički simptomi kada je osoba pod dejstvom heroina su sledeći:

Na prvom mestu sužene zenice. Zatim karakterističan svrab po telu i neprekidno češanje. Govor i pokreti postaju usporeni i često se dešava da je osoba u nekom polusnu (padanje glave i sl.). Gubitak apetita (to je ono: -Sine hajde da jedeš-, nakon čega sledi klasično: -Nisam gladan, ješću kasnije" ili -Jeo sam u gradu kod druga itd.- Tu je još ispijeno lice i bledilo. Ponekad drhtavica, osećaj hladnoće. Česti bolovi u stomaku (ne, to nije zato što sam nešto loše pojeo - to je uglavnom odsustvo heroina iz organizma), mada se javlja i kada je osoba pod dejstvom. Pokvarena stolica (proliv) ili povraćanje (obično kada se uzme veća količina). U ređim slucajevima, može doći do krvarenja iz nosa i oštećenja sluzokože nosa zbog ušmrkivanja heroina. Takođe, i disajni putevi mogu biti oštećeni, jer se heroin pored ubrizgavanja u venu i ušmrkivanja može i pušiti. U fizičke simptome bih svrstao i prestanak brige o ličnoj higijeni. Nekupanje danima ili neisečeni, crni nokti (osoba jednostavno gubi interesovanje za sve, pa i za ličnu higijenu).

Psihicki simptomi:

Vrlo česte promene raspoloženja (od jutarnje depresije i neraspoloženja, preko ushićenja, sreće, tuge, itd - sve je moguće u jednom jedinom danu). Lagano odumiranje emocija - čovek postaje hladniji prema ukućanima, često povisujući ton na sve oko sebe. Još jedan mehanizam odbrane su i svađe kako bi se priča skrenula na drugu stranu. Takođe, projekcija, tj. optuživanje drugih za određene stvari je vrlo česta pojava. Sledi potpuni poremećaj sistema vrednosti. (napomena: ljudi često budu zavarani time kako je njihovo dete jedno od najboljih studenata/učenika ili sl, pa prema tome nema šanse da se ono drogira......to je OGROMNA zabluda.....ja sam prvi primer za to. Pod dejstvom heroina sam imao VOLJU za sve, pa i volju za učenjem. Nemojte uzimati stvari olako i zdravo za gotovo). Postoje ljudi koji su zavisnici godinama, ali su uspešni u školi ili na poslu, pa je teško poverovati da su zavisnici. Ipak, pre ili kasnije, stiže se u fazu kada stvari moraju izaći na videlo. Strašno je to što u međuvremenu moze proći dosta vremena, kada je čovek već potpuno razoren, kako fizički, tako i psihički.

Osoba potpuno gubi volju i interesovanje za stvari koje su je ranije interesovale. Bezvoljnost postaje sastavni deo života zavisnika. Tu su i izražena neodgovornost, kašnjenja, odlaganje obaveza, itd. Povećani apetiti za novcem uz priču da se opet ide na neki rođendan, pa je potreban novac za poklon ili nešto treće..........pošto sam stalno lagao (kao i svi ostali), meni lično je bio problem da zapamtim šta sam sve lagao, kako bih kasnije mogao da odgovorim na neko pitanje i sl. I pored toga, hvatali su me i pronalazili rupe u mojim pričama, ali ja bih se jako brzo izvlačio novom pričom. Tu dolazimo do veoma bitne karakteristike zavisnika: ogromna (usput stečena) moć manipulacije i izmišljanja "savršene" priče u deliću sekunde. Kada na to dodamo i drugove zavisnike sa kojima sam se, recimo, dogovorio da ukoliko moja majka zove da proveri, da on kaže......blablabla. Mislim da je svima jasno. A pritom moja majka na sva usta hvali tog istog druga i srećna je što se družim sa njim jer je on dobar dečko!

Ja nisam imao pojma šta se dešava u kući. Nije me interesovalo da li porodica ima novca da preživi, da li neko iz kuće ima neki problem, da li nekoga nešto muči, da li je nekome teško, je li srećan ili tužan............više me nisu interesovala bilo kakva porodična druženja i odlazio sam sa roditeljima samo na slave (ili slične prilike) na koje sam morao da odem. A i kada sam odlazio, odlazio sam sa heroinom u organizmu i džepu, jer drugačije nije moglo. Dešavale su se ovakve situacije: ja sam izuzetno neraspoložen i depresivan i svađam se sa svima u kući. Moji misle da sa mnom nešto nije u redu i da imam neki problem jer su primetili da se nesto dešava. Ja odlazim napolje u šetnju, i nakon 3 sata vraćam se nasmejan (u međuvremenu sam naravno nabavio svoju dozu). Izuzetno raspoložen, kuvam kafu majci i sebi i sednem da porazgovaram sa njom. Ona vidi moje raspoloženje i sreću i već joj je bolje. Ja joj objasnim da sam ovih dana možda malo neraspoložen iz x ili y razloga, ali da je sve to prolazno, i da je život lep. Još dodam izvinjenje što sam se bezveze ponašao tog jutra i na kraju je poljubim. Majka (kao i 99% drugih majki) automatski zaboravlja na sve sumnje i loše stvari prethodnih dana i hvata se za tu slamku. -Mom sinu je dobro, eto, sve je u redu.- I stvar je sređena. Užasne stvari heroin napravi zavisnicima i porodici. I dalje se osećam kao da nisam ni počeo da pričam svoju priču jer toliko toga ima, a ljudi toliko malo znaju o tom poremećenom svetu.

Izvor: nikad-heroin

To je što se tiče "kako prepoznati"... u nastavku ispovesti su posledice.

Eto, sve je lepo receno u vezi sa prepoznavanjem na prvoj strani teme 

jebem ti drogu od koje bacas peglu svaki put kad se uradis .. 

a ovaj sincic sto nam je opisao svoje tuzno iskustvo je obican tinejdz mjutant glupan kao i 99% "istrazivaca" u srednjoj .. samo sto se ovaj malo previse zaigrao .. zajebavanje roditelja deset godina dok na kraju ne otegne papke u nekom podrumu. A ovi prodali sve sto su imali, tri bajpasa, pet puta u Lazi i ode cela jebena porodica u tri lepe.. najcesce roditelji prvi umru, od stresa ili sa zivcima potpuno zavrse.

I sad se pojavi naslov u nekom mediju, konkretno ovde kod nas - "Lečenje zavisnika prebijanjem - Gvantanamo serbski" ..  i krenu pogledi na celu stvar ljudi koji nikad u zivotu nisu ni videli poodmaklog narkica i slusali su u pricama i pesmama kako je to "lose" i kako su ti ljudi "nevaljali" i kako je droga "no-no" .. i pocne da ti servira pricu kako je to krsenje osnovnih ljudskih prava itd .. meni se licno do te mere povraca od takve vrste mirotvoraca i pacifista da bi im bez problema otkinula glavu golim rukama ..ako bi mi malo nagazili na zulj.

Od sto heroinskih zavisnika, najvise pet ce se zauvek skinuti sa droge. I tih pet posle vise od deset pokusaja. Vise od pedeset ce umreti u narednih godinu dana, od momenta kada ovo pisemo.
Za deset pokusaja skidanja sa heroina, porodica je ostarila pedeset godina. Narkomana zabole dupe, on se sve vreme cackao i svirao svoju pesmu. Najcesce se desava da porodica potpuno bankrotira, prodaju sve sto imaju samo da njemu bude bolje. A njega i dalje zabole dupe. Jedna, druga, treca blokada.. ko vas jebe, ja hocu da se drogiram. I kad te skinu, i kad te ne vuce i kad ne mislis o heroinu, opet ces da se puknes samo da bi se uradio, ali neces na veliko, nego onako kurvinjski, dve bocice 70% alkohola i tabla Kafetina, cisto da se umrljas kao svinja, da otupis jer imas zelju da budes uradjen, jer je to beg od svih problema koje je heroin doneo sa sobom .. tipa imas 35 godina, nemas posao, nemas devojku/decka, pola porodice si izgubio zbog svoje navike, svu imovinu prodali zbog tebe i sta sad.. ajmo da se roknemo nek ide sve u picku materinu .. a nekim cudom i dalje si ziv .. nece te ovaj odozgo nikako, a ti nemas muda da se ubijes. Ko sto nemas muda ni da zivis kao covek. Ni tamo ni vamo. Pa ti onda bude lakse da povuces sa sobom jos koga u ambis, one sto moraju da te vole, jer si "Bogom dan"..

E pa ja to gledam godinama .. i sta se pokazalo ( u nekoliko slucajeva koji su i dan danas zivi, ovih par desetina sto su odapnuli ne racunam) . .batine i samo batine.. a najinteresantnije.. sami se prijavljuju, vole da odu u manastir i da tamo cuce po par godina, pa ko koliko ostane. Vrate se pa se desi i da se po par godina ne cackaju nicim, ulete u neki cudan trip, pomislis - evo konacno je bolje. Al uskoro opet krece po malo, pa opet odu u manastir i tako u krug. Ipak, za porodicu je to blagosiljanje. Nema ga i po dve godine da im dusu jede i da ih ubija svakodnevno. A tek kad zaglavi u zatvor.. milina... saberu mu par dela pa lezi po pet godina, nema da ga gledas, odmoris se i napunis baterije. Pa uhvatis sebe, kad izadje iz zatvora pa krene po starom, da zelis da sto pre napravi delo da ga vrate unutra, samo da ga ne gledas...

Ja sam imala tu srecu ili nesrecu da sam jos kao klinka gledala sta znaci biti opasan narkic .. jos dok nisu postojale ove hemije i sranja, nego su se gospoda pucala belim, a kad vise nije bilo proturali kroz vene sve sto im je prethodnih pet generacija ostavilo u amanet.. i znala sam jos tada da to nije my cup of tea 

Sve što si rekla je istina, opijum je uništio Kinu i bacio je na kolena 100 godina. Šta tek uradi jednoj nejakoj porodici. Nema strašnijeg zla od opijata.

Ali vratimo se na izvornu temu. U onom što je početni post ja nisam videla baš nikakve simptome opijata, ali sam videla jasne simptome depresije u blažem stadiumu. A depresija nije šala i treba otići kod lekara pre nego što se pogorša.

ovo ce da izazove teshku polemiku  ....


munka kao i uvek sa puno takta i razumevanja ... 


I concur  ....