Vampiri su medju nama 

Добро вече, ја сам Алукард.

bzvz

Nema nam spasa.

Значи тема је жива већ педесет страна, иако су сви мислили да ће бити закључана.

ma moderatori su vampiri pa ono ne zele da je zakljucaju...zele da vide kako planiramo da uteknemo pa da bi znali kako da nas zeznu...

Vampir Miloš iz Radojeva, nadomak granice sa Rumunijom, i danas meštane ovog banatskog sela drži u strahu! Žitelji se strogo pridržavaju običaja da se u pokojnikovoj kući u dvorištu nalazi posuda sa vodom u kojoj se prvo operu ruke, a zatim se na dlanove stavi malo soli. Veruje se da ovaj paganski običaj štiti od napada zlih demona i "zlih namera pokojnika".

Nedavno otkriveni izveštaj o vampiru iz Radojeva, koji se čuva u bečkom arhivu, ponovo je oživeo priče o misterioznoj smrti 11 meštana jednog od najstarijih srpskih naselja u Banatu. Naime, u julu 1732. godine major saniteta Jožef Faredi Tamarski je, po naređenju princa od Virtemberga, istraživao, otkrio i zvanično zabeležio da je vrač Miloš iz Radojeva vampir. Kada su ga otkopali, njegovo telo bilo je potpuno netaknuto čak 15 meseci posle sahrane, a iz usta mu se slivao tanak mlaz krvi. Od još 11 meštana, koji su umrli te godine za samo mesec dana, još troje je imalo iste "simptome".

Reporteri Pressa juče su obišli Radojevo u nadi da će možda pronaći potomke izvesnog Miloša koga su meštani proboli kocem. Ipak, njegovih potomaka nema, baš kao ni tragova o njegovoj porodici u crkvenim knjigama. Mlađi stanovnici Radojeva na pomen vampira samo odmahuju glavom i kažu da su to bapske priče.

Stariji, međutim, još veruju i strahuju od zlih sila i vampira Miloša. Milan Jovin, jedan od najstarijih žitelja ovog sela, kaže za Press da je priče o vampirima slušao od malih nogu.

- Govorilo se po selu da su ljudi ranije otkopavali grobove mrtvih i da su posmatrali da li je mrtvac promenio položaj! Ako bi umrlog našli u drugačijem položaju nego kad su ga zakopali, to je bio siguran znak da se nešto loše dešava. Onda bi njegovo telo proboli kocem, a potom ponovo zatrpali. Stari su nam često govorili da ne izlazimo napolje da nas ne bi ugrabio vampir - priča Milan Jovin.

Prema njegovim rečima, priče o vampirima po selu širili su i Rumuni, koji su dolazili u ovo pogranično mesto. Te priče se, međutim, nisu dugo zadržavale. Ostala su kazivanja o "dodolčićima", koji su zamenili vampire.

- Prve nedelje uskršnjeg posta ljudi već u sumrak ulaze u kuće i gase lampe. Na prozore i na vrata stavljaju beli luk, a u odeću i košulje zašiva se tamjan. Stari su govorili da je to jedina zaštita od "dodolčića", koji noću prolaze ulicama i prave veliku buku - kaže Jovin.

Radojevčanin Nebojša Faranov, koji je o istoriji i običajima Banata napisao nekoliko knjiga, potvrdio je da su meštani, iako kobajagi ne veruju u vampire, zadržali običaje koji prilikom sahranjivanja imaju za cilj da "spreče pokojnika od zlih namera".

- Ritual je uvek isti. Iz pokojnikove kuće se izbacuje sva voda, a kad povorka prođe pored nečije kuće, vlasnici te kuće na sud sa vodom stavljaju nož, koji ih štiti od zlih namera pokojnika.

Ekipa Pressa vratila se iz Radojeva, ali na žalost ili na sreću, nije naišla na vampira.

Vampiri u Srbiji

NAZIV: Strah i njegov sluga
AUTOR: Mirjana Novaković
IZDAVAČ: Revison Publishing

      Beograd 2000.
       Adrijana Marčetić
     
       Prvi roman Mirjane Novaković Strah i njegov sluga osmišljen je na matrici trivijalne književnosti, kao parodijsko, kvaziistorijsko štivo, a u žanrovskom smislu može se odrediti kao horor-triler s primesama političke alegorije. Okosnicu radnje, smeštene u prvu polovinu 18. veka, predstavlja jedan istorijski događaj: austrougarska komisija dolazi u Beograd, na dvor regenta Aleksandra Virtemberškog i princeze Marije Avguste Turn i Taksis, da proveri tačnost glasina o pojavi vampira u Srbiji. No, iako se priča "plete" oko istorijskih događaja i ličnosti, Strah i njegov sluga ipak nije istorijski roman, jer namera pripovedača nije da verno rekonstruiše "kolorit" date epohe, već da prošlost alegorično transponuje u naš savremeni politički trenutak.
       Na to nedvosmisleno ukazuje paralelni, fikcionalni plan radnje na kojem se lako prepoznaju aluzije na aktuelne političke klišee: u isto vreme kad i habzburška komisija, i istim poslom, u Beograd stiže đavo, u liku grofa Ota fon Hauzburga, veštog diplomate uglađenih manira. Fon Hauzburga prati sluga Novak, snalažljiv i odvažan, ali piću i sujeverju sklon Srbin. Oslanjajući se na njegovu dragocenu pomoć, đavo sprovodi svoju privatnu istragu za čije je rezultate lično zainteresovan: pokaže li se da su izveštaji o vampirima tačni, to će biti pouzdan znak da se Sudnji dan opasno približio. Đavolov zadatak je da po svaku cenu spreči da vampiri, ako ih ima, napuste Srbiju.
       Središnji zaplet "začinjen" je sentimentalnom pričom. Princeza Marija Avgusta nesrećno je zaljubljena u svog muža, ali pati i zbog ljubavnika čiji identitet, mada posredno nagovešten, ni do kraja romana nije sasvim otkriven. Naime, uvođenje Vuka Isakovića, kao jednog od sporednih likova, upućuje čitaoca da bi odgovor na pitanje o identitetu tajanstvenog ljubavnika mogao da potraži na jednom drugom mestu - u prvoj knjizi Seoba. I na istorijsko-alegoricnom i na sentimentalnom planu, roman se završava, uslovno rečeno, srećno: arhivampir je upokojen, princeza zadobija muževljevu naklonost, nečista sila odlazi u beli svet, u pratnji novog sluge, takođe Srbina, koji je zauzeo mesto viteški stradalog Novaka. Vampiri ostaju u Srbiji.
       Intertekstualna igra romanom Crnjanskog ukazuje na jedno važno, možda i najistaknutije, svojstvo pripovedanja M. Novaković: eklektičnost. Autorkina očigledno veoma raznovrsna i bogata lektira gotovo je isključivi izvor njene romaneskne inspiracije; s njega potiču kako sama "građa" romana (motivi i likovi) tako i temeljni obrasci njenog sižejnog oblikovanja (parodija i karnevalizacija). Po značaju koji imaju u razvijanju sižea, iz širokog dijapazona književnih citata - koji se kreće, da pomenemo samo neke, od Homera i naših narodnih pesama, preko Servantesa i Gogolja, do Bulgakova, Pekića i Pavića - posebno se izdvajaju dva uzora: jevanđeoska priča o Hristovom stradanju i folklorno--fantastična Glišićeva novela Posle devedeset godina o lovu srpskih seljaka na vampira Savu Savanovića. Motivacijski, ove dve priče nisu čvršće povezane, osim preko lika đavola, ali mogu poslužiti kao ilustracija načina na koji se M. Novaković odnosi prema evociranim uzorima uopšte.
       To se možda najlakše može uočiti na primeru ključne epizode u romanu - one u kojoj je predočen lov na vampira. I na opštem planu i u pojedinostima, ova epizoda verno reprodukuje motive Glišićeve pripovetke: ambijent u kojem se odvija potraga, pojedine ličnosti, uključujući i lik arhivampira, niz "slobodnih" motiva, čak i neke elemente glišićevskog crnohumornog opisa. Novina u načinu na koji M. Novaković tretira priču o Savi Savanoviću sastoji se prvenstveno u banalizovanju citiranog predloška, koje, između ostalog, postiže upotrebom kolokvijalnog stila pripovedanja i savremnog, u datom kontekstu anahroničnog, idioma likova. U sličnom maniru pripovedač oblikuje i legendu o Hristu ("Krezubom"), kao i mit o đavolu kome uskraćuje sve metafizičke atribute predstavljajući ga kao običnog razmetljivca i kukavicu.
       Uz eklektičnost, banalizovanje citiranog predloška drugo je važno svojstvo pripovedanja M. Novaković. U duhu savremene urbane parakulture, oličenog, na primer, u jeziku stripa, u Strahu i njegovom slugi mit, istorija i književna tradicija svedeni su na sopstvene karikature ili bizarne incidente lišene dubljeg smisla i dalekosežnijeg značaja. Sam po sebi, ovakav narativni postupak ne mora biti poetski manjkav; štaviše, u istoriji parodijskog žanra brojni su primeri dela u kojima je on izuzetno uspešno primenjen. Ali, problem nastaje kad se karnevalska atmosfera derogiranja tradicije udruži s eklektizmom: ovaj spoj onemogućava čitaocu da prepozna sistem vrednosti implicitnog autora unutar kojeg bi u haotičnom neredu raznovrsnih citata razabrao dublji smisao celine, drukčiji od onog očiglednog i dnevnopolitičkog.

Vampiri i glogov kolac

Dragoljub Todorović advokat, Beograd

Pravu buru u javnosti izazvalo je otvaranje izložbe slikara Milića Stankovića (Milića od Mačve) u ponoć između 20. i 21. februara 1962. godine u Beogradu, koju je otvorio Branko V. Radičević prigodnim go­vorom, koji na vrlo osoben, originalan i polemičan način promoviše slobodu stvaranja; afirmiše maštu, maštovnjake, snevanja, uobrazilju, smeh, duh pobune, priviđenja, nerazumlje; a protiv: zdravorazumlja, prave li­nije, matematike, tišine, skleroze. Simbol slobode je vampir, a simbol represije, prinude, prave linije je glogov kolac, a glogologika je logika discipline, uokviravanja, mira, tišine, poslušnosti, mediokritetstva…
Izložba je zatvorena, digla se velika hajka protiv pesnika i slikara, u kojoj učestvuju političari, pisci, novinari, policija…
Dakle, Brankovo Slovo:
Dogodovina. Pa šta? Tražimo lepšu reč. Dedovina. Pradedovina. Ime Vujin. Od prezimena: Sebar. U duhu dušanovke:
O, sebre! Seborova sabora da nest. Kto li se obrete sabornik, da mu se uši urežu i da se osmude povodčije…
U duhu osmuđenog povodčija. Kad vaskrsavaju mertvi. Pa se dižu otroci. I vaznosi se grešni, pregrešni meropah. Da nam je taj san usnoviti i povampiriti. I doguknuti vlastelinku. Ako li usni sa sebrom, hoće ru­ku da seku. A usnula je, mlada. I rodila Gojčila. Tako se u svetu zabelela putenika. I rodilo se nerazumlje.
Nek zazvone luda zvona nerazumlja.
Uvampirila se Šumadija. Vampiruje Mačva. Od ića, pića, ilijića, mi­lijića, stankovića.
U ponoć se bludna zemlja otvara. Ustaje Savo Savanović, ro­do­načalnik serbijanskih vampira, da oproba snagu glogove logike i da se na­smeje razumlju. Što traži samo belo. Što traži samo crno.
Strah je bacao čini kako bi se odbranio od uobrazilje: pucaj sa­lau­skim marjašem, potabaj grobove nepočišćenim vrancem, glogovim kocem razuma po smehu, vodom adžijazmom u dubine vina. Uzalud glogologika gasi ugljevlje i saliva stravu. Šta vrede zmijski svlakovi, kurjački zubi i osušeni slepi miševi zdravorazumskih plašila. Savo Savanović ustaje iz groba i prkosi matematici. On sabira oduzimajući. I on množi, ali deleći.
Savo Savanoviću, grešna ludijo, vampirovaćeš dok je sveta i veka. U slavu maštovnjaka. U čast lude ravnice. Što rađa snoviđenja. Da do­ma­šta planine i planišta. I ne smiri brzice mutnih reka.
Negodivina. Pa šta? Traži reč mrgodniju za bajkovinu. I prabaj­ko­vinu. Za puteniku što se zamajčila pod svodovima manastirskim. Ženska putenika. Muško vino.
Nek zvone luda zvona. Tako je svejedno šta će reći strogost. Ne pi­taj­mo: ima li smisla? Zaljubimo se najjednostavnije. Ne padajmo na ko­le­na. Svirepa je logika gloga. I propevanije glogokoca: umri, umukni već jednom prokleti Savo Savanoviću rodonačalniče serbijanskih vampira…
Obično: budi se oko ponoći. Kad su ljudi najneosetljiviji. Ustaje da bi život učinio čudesnijim. Prokleta, prava linijo, zbog tebe. Da ljude spa­­sava od melanholije. Koja se uvlači u kosti. I ponavlja, sklerotično po­navlja:
miruj, miruj…
Savo Savanoviću, rodonačalniče serbijanskih vampira, tebi slava i slovo. Jer ti si jedini, istiniti i pravi duh pobune. Noćas ti slaviš svetko­vinu priviđenja. Za sve nebojše junoše. Imena su im tako dobro domaća:
Petar, Nadej, Radoslav, Prosigoj, Gojnik, Nosimir, Mojimir, Lju­tostrah, Grubiša, Strijan, Ljutac, Volij, Lažan, Marko, Desimir, Las­ti­mir, Vinosava, Radoslava, Lepotinjka, Šišeta, Jovašin, Dobrosrb. Sve čist sebar. Sudbinom i psovkom. I teškom kaznom za sve snove: Ašte li pijan zadere ili kapuč skine… Da ga biju sto stapi i da se vrže u tamnicu…
Savo Savanoviću, rodonačalniče serbijanskih vampira, predajem ti u državinu Milića od Mačve. Ne bi li ga sačuvao od otužne glogo­lo­gike. Neka tako bude!
(Pročitao, kao što je narečeno, u ponoć, između 20. i 21. februara 1962. u Beogradu, i tako otvorio ponoćnu izložbu Milića od Mačve…)
O toj izložbi Milić od Mačve piše:
“Najznačajniji događaj moje rane slikarske aktivnosti, pored ona dva slikarska boravka u kolibi Nakućišta, svakako je bila moja treća sa­mostalna izložba u Beogradu 1962. godine u galeriji Grafičkog kolektiva. Ta moja izložba je bila otvorena u ponoć između 20. i 21. februara, a zatvorena već treći dan po njenom otvaranju…
Izložbu sam posvetio slikaru Savi Šumanoviću, kao moje spo­men-sećanje na njegovu tragičnu smrt 1942. godine – od strane ustaškog zverinja umorenog i svih Srba, onih očiju izvađenih i iz tela kostiju po­čupanih, koji padoše sa Savom 1942. leta, na strani revolucije, braneći ći­rilicu – kako je stajalo u samom uvodu Manifesta. Inače, Manifest Novi realizam ili nacionalna umetnost, tretira osnovne likovne probleme i di­leme savremenog umetnika, koji je trebalo da se opredeli između novog realizma (koji će se pojaviti u Americi posle 20 godina!) ili nacionalne umetnosti, koju sam tada samo ja imao u svom programu… Manifest treba u celini pročitati i objaviti kao faksimil, jer to i zaslužuje i sama njegova tehnička oprema, pored sadržaja.
Izložbu je otvorio književnik Branko V. Radičević, koju je naja­vio kao Vampirsko slovo…
Slikarev Manifest Novi realizam ili nacionalna umetnost zaista je lepo likovno urađen i deljen je posetiocima izložbe. Najzanimljiviji deo Ma­nifesta predstavlja deo u kojem se slikar obračunava sa enformelistima:
… Međutim, to nacionalno u nama nekima (neka se evropejci naši primire) ne znači da mi s time prestajemo biti ta toliko željena V. Ev­ro­pa. Ako ja slikam kožuh i šubaru, opanak i gunj (ubrljane mačvanskim znojem) onda sam ja, svakako, sa tim svojim junakom, prvenstveno Ma­čvanin. Potom Srbin. Odmah i Jugosloven. I baš zato što je Jugoslavija damar Evrope (kad je bila toliko, ako ne danas) ja sam kao Mačvanin i Veliki Evropljanin.
Jer, samo, skup svih Mačvi sveta čini svet. Moja Mačva, stoga, je Mačva svih nas (to je tek internacionalizam). Mačva je jedan cvet, ja znam, čvrstog korena i sočne stabljike. Cvet je to što se raspupava i sebe sam zaliva kao što je samu sebe rodila prazmija Ofion, da bi ušla posle u mitologiju.
A ima u našoj zemlji i cvetova koji su veštački presađeni u V. Ev­ropu. Da li taj korov zna da on nikad ne može biti jugoslovenski doprinos toj Evropi? Duhovito je upropastio, sve naše jugoslovenske zapa­dnjačke cvetove – apstraktne strukturalne geometričare i lirike jedan anonimni Francuz rekavši: Znate kako slika Jugosloven? Dođe nam u Francusku i pokaže svoj jugoslovenski proizvod. Posle dve godine dođe nam sa izložbom taj isti Jugosloven i … pokaže kako su slikali Francuzi pre dve godine.
Dakle, posle ovoga zaista sam se slatko cerio raznim Micama Po­po­vicama, Letvama i Nitnama, Edama, Murtićima, Mrljama i Mrk­vama, što danas udaraju u klin sutra se dave u čorbi. Zaboravljaju ovi isti klinovi da i mi Balkanci treba nešto Evropi da damo, a ne samo da krademo i uzimamo od nje kao što napr. iz obaveštenosti čine razne, kažem, Mice Popovice širom zemlje. Svim tim Evropejcima treba danas u lice sasuti i reći im da nam je dosta tog njihovog malograđanskog i servilnog straha pred Evropom, koji nas je do sada i držao na periferiji kulturnih zbivanja same Evrope i prinuđavao nas da kao najavangardnija stremljenja uvozimo u ovu našu uzbuđujuću zemlju, u tom momentu, već prevaziđeni prosek umetničke produkcije Zapada.”
Deo Manifesta govori o ćirilici:
“… Ne treba se stideti tog prostog narodnog pisma koje je, uz to i najjednostavnije, najsavršenije i jedino fonetsko pismo sveta: trideset glasova kod Južnih Slovena – trideset znakova, bez ikakvih preglašenih i apostrofiranih slova! Stoga, zaista bilo bi vrlo moderno pisati tim pro­stim ćirilskim narodnim slovima.”
Izložba je napadana i kritikovana, i to čak sa najvišeg političkog nivoa. Naime, u Beogradu 14-16. marta 1962. godine održana je čuvena proširena sednica Izvršnog komiteta CK SKJ, na kojoj je uvodnu reč dao lično Tito.
U uvodnoj reči Tito kaže:
“… Pa onda je došlo do čitavog niza drugih ispada. Na primjer, onaj proglas, manifest: spasavajmo ćirilicu ispred opasnosti od latinice! Spa­savajmo svijet! Pa onda, u našoj – kulturi – šovinističko-naciona­lističko glorificiranje svega i svačega iz prošlosti bilo ono pozitivno ili ne­gati­vno.”
Naravno, po tadašnjim pravilima igre, to je značilo da je prozvano rukovodstvo komunista iz Srbije. Sekretar CK SK Srbije Jovan Ve­se­li­nov, kao najodgovoroniji za sva zbivanja u Srbiji, uzima reč:
“Drug Tito je tu pomenuo jedan slučaj kod nas. Mi mislimo da smo tu, da znamo šta se događa, kad najedanput ispade akcija borbe za ćiri­licu. Koliko god je to naivno – to je neki slikar koga su nazvali budalom – ali on je napisao jedan plakat u kome je istakao da je izložba po­sve­ćena Savi Šumanoviću i svima onima koji su leta 1942. godine pali na strani revolucije za ćirilicu. Mi smo tu izložbu zatvorili. Ali, kakva je re­akcija bila posle zatvaranja te izložbe? Neki vele da treba reagovati administrativnim merama, drugi vele da se prepusti da o tome pišu kri­tičari, umetnici, itd. Šta se vi u to petljate. Neki opet kažu: pa jeste, pomalo je ćirilica i ugrožena.”
Dakle, evo sa najmerodavnijeg mesta, od najmerodavnijeg čoveka dokaza da je komunistička vlast, i to vrlo visoka komunistička vlast, možda i najviša, zabranila izložbu Milića od Mačve. U svojoj izbezum­ljenosti od vlasti, u bahatosti i oholosti, Veselinov potpuno mirno, mo­glo bi se reći usput i uzgred, mladog i talentovanog slikara naziva budalom. Kada se ovoliko uzbudila najviša vlast i reagovala na najvišem nivou, onda se može samo zamisliti kako su reagovali ti doušnici, te sla­doledžije, ta poslušna gomila koja na mig napada, čereči, rastrže svakog ko i pomisli na makar i najmanju jeres.
List Beogradska nedelja objavio je tekst Šovinistički ispad usred Beograda. Tekst nije bio potpisan. Prema informacijama slikara Milića od Mačve, ovaj tekst, koji je izišao kao uvodnik redakcije, pisali su Buca Mirković i Mirko Miloradović.
“To je jedna, najblaže rečeno neodgovorna, a najoštrije rečeno sra­­mna šovinistička rabota koja zloupotrebljava kulturne ustanove i kul­­­tur­nu javnost Beograda da bi progurala najgori velikosrpski dekor i da bi u pozno zimsko veče, sa grupom isto tako slavenoserpskih i crkveno-slavenskih dušica pravila spektakl besprimeran u svojoj neodgovorno­sti, svojoj bedi i odsustvu svake moralne, kulturne i političke svesti.”
I Student je objavio na celoj strani članak Slobodana Mašića (da­nas uglednog nezavisnog izdavača) pod naslovom U ime slobode i od­go­vornosti.
“Psovači i kovači lažnog novca dolaze sa naletima vetrova i ko­šava, sa psovkama i kovanjem lične afirmacije, sa ko bi ga znao kakvim namerama, sa džepom svoje sopstvenosti, sa željom sopstvene glorifi­kacije, sa pozom manifesta i deklaracije; i da stvar bude jasna, radi se o sinu Radovanovom iz Mačve i njegovoj izložbi, koja je bila otvorena u ponoć između dva dana, sa publikom koja je držala verovatno ruke u džepovima, zbog hladnoće i zbog nekih drugih stvari (mešanje bilijara, valjda!)… Ako je izložba zatvorena, ako su silom prilika oni što su jahali morali da sjašu, morali zamršene konce sami da razmrse, vodu koju su zamutili sami da razmute, kesten iz vatre sami da izvade (pošto su ga sami u nju ubacili): bilo je to u ime slobode, u ime odgovornosti, u ime od­govornosti i slobode. A to je pitanje koje svi mi postavljamo.”
Ugledna beogradska Politika o izložbi donosi nepotpisani tekst Slikar i loša reklama iz koga provejava ogorčenost što Milić Stanković u svom manifestu loše govori o pojedinim srpskim slikarima, pa nije is­ključeno da su u tom tekstu upleteni prsti tih slikara, inače u to vreme miljenika režima:
“U ponoć 20. i 21. ovog meseca, otvorena je u Grafičkom kolektivu u Beogradu izložba slika Milića Stankovića. Ne bi vredelo osvrtati se na sam trenutak otvaranja ove izložbe, tim pre što se svakog časa u Beogradu otvori poneka izložba, da, ceremonijal, a pre svega prodava­nje slikarevog pisanog programa, koji zamenjuje uobičajene kataloge, ne otkriva izvesne pojave strane našoj sredini.
Daroviti slikar Milić Stanković, koji je na sebe skrenuo pažnju tokom poslednjih godina, a kome ovo nije prva izložba, napisao je svoj program u kome je ispoljio nihilistički odnos prema savremenim vrednostima naše likovne umetnosti i u kome se zalaže za neke našem dru­štvu tuđe, preživele, nacionalističke i šovinističke ideje. Pre svega, čudno je da se još danas u našoj sredini može pojaviti takav jedan potpuno negatorski isključivi stav prema većini naših umetnika srednje i mlađe generacije, kao što je to učinio Milić Stanković, ističući megalomanski da je on jedini pozvan da stvara nacionalnu umetnost dok su – po njegovom mišljenju – svi ostali naši likovni umetnici puki epigoni i podr­ža­vaoci umetnosti Velike Evrope…


Nije potrebno trošiti mnogo reči da bi se dokazalo da je u ovom slučaju reč o jeftinoj reklami koja želi po svaku cenu da skrene na sebe pažnju lakovernih ljudi.” Sam slikar, Milić Stanković, seća se tih javnih napada i diskvalifikacija povodom otvaranja izložbe:
“Najmučniji mi je bio susret sa Zoricom Mutavdžić, tada urednicom Kulturne rubrike Radio-Beograda, koja mi je stavila ozbiljnu pri­medbu na deo teksta gde ja kažem da ustaško zverinje čereči slikara Šu­manovića! Zar vađenje očiju, testerisanje ruku i nogu jednom ljudskom stvoru, bez obzira kojem, ne deluje kao najbrutalnije omalovažavanje i ponižavanje čoveka – pripitao sam je? Zar je takav slikar, kao što je bio Šumanović – potpuno apolitičan, a umetnički samo znamen – koji je ustaškoj satniji (i sotoniji) odbio u mračnoj 1942. godini da se potpisuje na svojim slikama latinicom, i danas najcrnji šovinista, protiv koga se još treba boriti?”
Iz ove kampanje protiv izložbe, protiv slikara i pesnika, vidi se koliko je bilo teško i surovo to vreme. Vidi se koliko je taj, kako ga na Zapadu nazivaju, meki Titov totalitarizam bio mračan, brutalan, nemi­lo­srdan i opasan. Pošto je Milić od Mačve u svom manifestu pisao o ćiri­lici, pošto je pominjao Južne Slovene, pošto je koristio termin slaven­ski; pošto je Branko V. Radičević u svom Slovu koristio termine iz srednje­vekovne istorije Srbije kao što su: sebar, serbski, vlastelinka, dušanovka, zatim, odredbe iz Dušanovog zakonika i neke slovenske reči; u beo­gradskoj političkoj javnosti, kulturno-političkoj čaršiji, književničkoj kuhinji pronela se vest da je Branko V. Radičević izložbu otvorio na sta­roslovenskom jeziku u ponoć. Draža Marković, tada visoki politički funkcioner u Srbiji, pitao je Radičevića zašto je izložbu otvorio na sta­ro­slovenskom jeziku. Kada mu je Radičević odgovorio da to nije tačno, da je govorio na srpskom jeziku i kada mu je ponudio tekst govora, Mar­­ković se začudio.
O otvaranju izložbe u ponoć na staroslovenskom jeziku piše list Da­nas – revija za kulturu, umetnost i društvena pitanja, i to glavni i od­go­vorni urednik Stevan Majstorović lično, u broju od 28. februara 1962. godine:
“ZAŠTO JE ZATVORENA IZLOŽBA MILIĆA STANKOVIĆA?
Jedna neozbiljna stvar koja je zasluživala pre svega pažnju Ježa do­bila je neočekivano ozbiljan epilog. Tek što je otvorena, izložba slika M. Stankovića u Galeriji grafičkog kolektiva na prečac je zatvorena. Okolnosti koje su prethodile ovom činu manje više su poznate: pojavio se jedan pre svega konfuzan i primitivan slikarski manifest, obojen koliko nacionalističkim bojama, toliko isto i smešnom koketerijom i infantilnošću; nešto čaršijske ponoćne parade, jedan toržestveni govor na staroslovenskom pesnika B. Radičevića koji iz inata a isto tako i za po­trebe samoodbrane pravi od tradicije i mistične formule Blut und Bo­den svoj stil, kamere televizije koje su tom spektaklu dale blagonakloni publicitet, nešto malo zabavljajućih priča, studentskog negodovanja i građanskog smeha – i izlozi Galerije grafičkog kolektiva osvanuli su pra­­­zni, a posetilac koji je sa zakašnjenjem pošao na predstavu – zatekao je zatvorena vrata.”
Da je informacija o Radičevićevom otvaranju izložbe govorom na staroslovenskom jeziku bila široko plasirana, vešto proturena i efektno korišćena potvrđuje pismo tada visokog političara Miloša Minića, koji je Čačanin i koji je pisao Branku V. Radičeviću, drugim povodom, ali najviše o toj izložbi:
Beograd, 9. III 1962. godine
Dragi druže Radičeviću,
Najiskrenije ti zahvaljujem na tvojoj knjizi Plava linija života. Po­sebno želim da te uverim koliko cenim prijateljsku pažnju koju si mi sla­njem ove knjige ukazao.
Nadam se da mi nećeš zameriti što ne umem da se zahvalim na staroslovenskom i što to činim usred bela dana.
Još više se nadam da te ovo malo šale neće pogoditi. Koristim pro­sto zgodnu priliku i povod koji mi daje nedavna kritika koja se dotiče i tebe, hteo ti ili ne hteo, a koja je čini mi se zaista ne samo bila na me­stu nego je bila i neophodna (mada moram da priznam da ne poznajem sve okolnosti oko one famozne izložbe koju si otvorio u ponoć, a na koju sam i ja bio pozvan, i na koju bih možda, potpuno neupućen, i došao, da slučajno otvaranje nije bilo u ponoć).
Ljudima iz našeg kraja je urođeno da se našale i na svoj i na tuđ račun, a naročito da se našale na račun onog prema kome gaje prija­teljska osećanja (pa znao on za to ili ne znao). Verujem da ćeš odmah videti da sam se i ja ovde usudio da budem slobodan da se našalim u istom duhu, ostajući veran zajedničkim vrlinama (ili možda slabostima) ljudi iz moga i tvoga kraja.
S iskrenim pozdravima,
Miloš Minić
Na ovo pismo odgovorio je Branko Radičević posebnim pismom iz koga izdvajamo:
“… Trudeći se da budem originalan, izložbu sam otvorio ar­hai­čnim jezikom. Slovo o Savi Savanoviću, srbijanskom vampiru, koga ni voda adžiazma nije mogla da pokori. Alegorija. Ili, simbolično: slovo protiv svih akademizama, pa bio to i uvek povampireni nadrealizam…”

Vampirizam

Prema legendama i verovanjima vampiri su bili štićenici noći, besmrtna bića koja apsorbuju život živima da bi pobegli iz groba. Reč je o nekoj vrsti magijske besmrtnosti u zoni mraka koja odvaja život od smrti.
Prema predanjima i hronikama iz 18. veka – vampiri postoje. Tokom ekshumacija, pod nadzorom mesnih vlasti, iskopavani su savršeno očuvani leševi:
«Tela nisu širila bilo kakav smrad; naprotiv, bila su sveža i neraspadnuta. Iz ustiju leša teklo je malo sveže krvi, kao u živog čoveka. Kosa, brada i nokti su bili uvećani, koža u stadijumu odvajanja od tela, dok se nova formirala ispod nje. Lice, ruke, noge, čitavo telo bili su potpuno očuvani» (Asfeld, 1730).
Vampir se drži svog tela i svim magijskim sredstvima nastoji da izbegne raspadanje, tačnije zaustavi proces raspadanja, ostajući da lebdi između života i smrti u zonama mraka. Crna magija vampira tvori lažnu sliku večnosti.
Vampirizam je često vezan za prokletstvo i naslednu psihičku bolest. U epopeji vampira bilo je mnogo zloduhih ubica – megalomana, poput princa Vlada Drakule i znamenitih porodica Batorija ili Čileija u Rumuniji 15. veka. Barbara de Čilei i njen brat Herman dele istu postelju, a Vlad Drakula nabija svoje zatvorenike na kolac i priređuje raskošne gozbe među mrtvačim leševima, obešenim na motke i koplja. Nakon smrti svoje sestre Barbare njen brat Herman priziva demone stare magije da bi vaskrsao leš svoje sestre. Predanja kažu da je u tome i uspeo. Barbara de Čilei izlazi iz svog groba i pohodi zamak u Varaždinu, mestu svog pogreba. Godine 1936. u selu Kneginjec, blizu Varaždina, mnogi mladići i devojke završiće život na tajanstveni način. Svi su na vratu imali jednu ili dve modre mrlje, a neki od njih su se pre smrti budili noću pritisnuti užasnim morama.
Poručnik Bitner iz regimente Aleksandra de Virtenberga vrši istragu vampirizma 07.01.1732. pod nazivom «Visum et repertum» koja je privukla pažnju Luja XV i vojvode od Rišeljea. On je istraživao pojavu vampira u Medveđi u Srbiji, gde je utvrdio da je pet godina ranije hajduk iz sela po imenu Arnold Pol slomio vrati ispavši iz kola sa senom. Za života spomenuti hajduk je govorio da je česta žrtva nekog vampira u blizini Kosova. Kako po verovanjima žrtva vampira i sama postaje vampir, tako je nakon smrti Arnold Pol počeo da zadaje muke meštanima i pogubio je 4 osobe. Da bi se spasli napasti meštani su iskopali vampira 40 dana nakon njegove smrti ustanovivši da se nalazi u savršenom stanju očuvanosti – neraspadnutih udova i očiju krvavih od sveže krvi, koja je curela iz ušiju i nosa, zamazavši mu košulju i pokrov. Stoga mu je zaboden kolac u srce prilikom čega je ispustio snažan krik i veliku količinu krvi, koja je iscurela iz njegovog tela. Istog dana je spaljen, a pepeo bačen u grob. Na isti način su spaljena i tela njegovih žrtava za koje se smatralo da su i sami postali vampiri nastradavši od strane vampira.

Vampir se po predanjima ponekad javlja u obliku čoveka, ali se takođe preobražava i u vuka ili šišmiša. Prema Bramu Stokeru, autoru «Drakule», pojava vampira je između jednog minuta i jednog časa nakon ponoći, a prizivanje vampira se obavlja sedam sati nakon zalaska sunca. San ne štiti spavača, njegova svest je anestezirana, volja letargična i bilo koji zlokobni duh može zavladati njima, baciti ga u košmar koji će, kada se probudi, gledati kao na opsesiju. Izjutra se žrtva vampira priseća svega što joj se dogodilo, misleći da je sanjala ružan san, koji ju je odveo u neki drugi svet. Proučavanjem pojave vampirizma tokom 18. i 19. veka možemo utvrditi ponašanje osobe koju je pohodio vampir. Stanje organizma slabi, osoba postaje iznemogla, česti su noćni košmari, strahovite promene raspoloženja, te neobjašnjivi izlivi mržnje na okolinu, dok je buđenje praćeno jakim glavoboljama i pritiskom u grudima. Bolest napreduje, razvija se u groznicu, osoba više ne može da napusti postelju, pospanost je sve jača, a puls slabiji sve do konačnog svršetka – smrti.
Celokupna magijska istorija čovečanstva pripoveda o misterioznoj istoriji krvi i njenom uticaju na čovekovu sudbinu. Krv postaje eliksir života, sam princip života i smrti, ona omogućava da se ugovor opečati, poništi, propiše smrt, komunicira sa duhovima mrtvih. Zagovornici vampirizma takođe veruju u najvišu moć krvi smatrajući da ona obnavlja život i sprečava smrt. U svim verovanjima, zmaj je večni čuvar krvi. Tako i nadimak princa Vlada, gospodara Vlaške, Drakula u korenu ima reč «drac» koja označava zmaja, simbol besmrtnosti i pobede nad smrću. U mitološkim pričama zmaj pećine u utrobi zemlje bljuje vatru i čuva blago koje je skriveno u njoj. On se povezuje sa silama zla i mraka i zadržava dušu u granicama materije. Pošto je duša tela u krvi, kako navodi «Knjiga Mojsijeva», njoj je preko potrebna zmajeva smrt ne bi li se oslobodila materijalnog i spiritualizovala.
Verovanje o vampirima naglašava da krv skriva neuništivu moć. Krv se uvek povezivala sa uticajem Meseca, pa tako i vampiri svoju moć iskazuju samo u toku mesečeve vlasti – noću. Poznato je iz mitologije vampira da se vampir plaši dnevne svetlosti, pošto ga ona pretvara u prah i pepeo. Po američkim Indijancima Severa i Kanade, vampir uvlači svoja usta, preobražena u lovački rog, u uho spavača i sisa njegovu krv. Kao i u većini slučajeva vampirizma i ovde je reč o spavaču, tačnije ličnosti koja se predala snu i uticaju Meseca. U kineskim narodnim verovanjima pokojnikova porodica smatra da je lunarni uticaj zaslužan za rođenje vampira, te zapušava sve rupe u mrtvačkom lešu, da u njega ne bi prodrli mesečevi zraci.
U legendama i verovanjima o vampirizmu vampir ima sposobnost preobražavanja. Najčešće zauzima oblik šišmiša, ali noću kad izađe iz groba on se preobražava i u vuka, i tada šuma i osamljenost nude pogodan milje za njegovu pojavu. Zavijanje vuka je povezano sa tajanstvenom magnetskom moći Meseca. Zavijajući na Mesec vampir-vuk obavlja neku vrstu ledenog obreda. Kao vuk, vampir ima nagon životinje i moć da naređuje drugim životinjama, a ponajpre vukovima i šišmišima. Životinje u njemu instinktivno prepoznaju moć koja dolazi posle smrti i u stanju su da ga osete pre čoveka. Životinje pokazuju uznemirenost u blizini vampira. Vampir poseduje raznovrsne moći preobražaja, ali najčudesnija je ona koja omogućava vampiru da skoro sasvim iščezne uzimajući oblik eteričnog polukruga Meseca ili najobičnijeg svica. To je krajnja moć vampira. Magijski običaji potvrđuju da moć vampira sadrži u sebi jednu jedinu volju, ali volju koja nema ništa zajedničko sa našom ljudskom voljom, pošto ona više ne prebiva u živom telu. Verovanja govore da vampiri izlaze samo noću, kada je pun Mesec i da njihova aktivnost uglavnom zavisi od mesečevog uticaja. Tako možemo utvrditi da se vampirizam temelji na kultovima drevnih civilizacija, tačnije na kultu posvećenom boginji Ištar, koja kao Hekata predstavlja magijski aspekt Meseca. Po vračevima iz Ninive, Ištar vlada nad onima koji su pobedili smrt.

Ne tako davno živeli su tzv. «lovci na vampire» za koje je vampir predstavljao vrlo unosan plen. Između dva svetska rata u selu Pirani u Podrinju seoski vrač, musliman, je dobio nagradu od 1000 dinara da bi ubio jednog vampira. Isto tako, u mnogim selima Evrope, sveštenik je kao nagradu dobijao novac da bi zaštitio meštane od vampira. Lov na vampira se često pretvarao u masakr nevinih žrtava.
Pojava vampira te načini njegovog uništavanja su se razlikovali u zavisnosti od naroda i podneblja. Toni Fejfer piše da su godine 1937. u selu Derkoj u Rusiji seljaci posumnjali da je jedan stranac, tek pristigao u selo, vampir. Pogubili su ga i spalili. Žitelji te oblasti ne veruju da se vampiri mogu pojavljivati noću. U nemačkim plemenima, pak, deca koja su na telu imala crveni beleg neizbežno su smatrana vampirima, ali u dosta posebnom obliku. Verovalo se da će se nakon zemaljskog života pojaviti u obliku malog, belog leptira, koji sletivši na grudi spavača sisa njegovu krv i guši ga. U Vestfaliji vampiri imaju oblik šišmiša. Prema ezoterijskog tradiciji telo nikada ne izlazi iz groba, već vampir predstavlja pokojnikovu mentalnu energiju koja se iz neobjašnjivih razloga manifestuje posle gašenja vitalnih funkcija. Uništiti dvojnika jeste cilj oštrog koca, zabodenog u grudi vampira, što je bio i najčešći metod uništavanja vampira. Pravoslavni sveštenici su se protiv vampira borili tako što su blagoslovenom vodicom posipali grobove, raskopavali grobnicu i palili leš čoveka za koga se sumnjalo da je vampir. U Bugarskoj je sveštenik držao sliku sveca iznad vampira primoravajući ga da uđe u bocu napunjenu krvlju, a potom je bocu bacao u vatru. U Srbiji je sveštenik išao na groblje, vadio leš, bacao slamu po njemu i u praskozorje zabadao kolac u telo, a zatim pokojnikovo telo spaljivao rečima: «Neka demoni više ne uznemiravaju žive.» Najjači strah od vampira zabeležen je u 18. veku i u tom periodu sveštenstvo svake evropske zemlje stvara strategiju borbe protiv bića noći. Pojava vampira se najviše beleži u Srednjoj Evropi, gde su, prema Degodenziju sveštenici izgovarali misu tokom devet dana posle pogreba. Desetog dana leš je nošen u crkvu gde bi mu u mirisu tamjana bilo izvađeno srce, a zatim spaljena utroba. Od 1824. se prestaje sa probadanjem leševa, ali se nastavilo sa sahranjivanjem zločinaca i samoubica na raskršćima puteva, kako bi se izbeglo da ovi postanu vampiri i da uznemiravaju sveta mesta. Smatrano je i da hrišćanski krst ima moć nad vampirom i sprečava ga da napusti svoj grob. Kao zaštita od vampira često se koristio venac belog luka ili list sleza.
Bolest koja se javlja kod nekih ljudi je porfiria.Vrlo retka bolest,a nazivaju je i vampirizam. osobe su osjetljive na dnevnu svetlost,lice im poprima nezdravu zutu boju i bolesnik oseca veliku zedj za krvlju,jer je njihova bolest posledica ogromnog nedostatka gvozdja u crvenim krvnim zrncima...