Слика о себи

Једна од мени најзанимљивијих области из психологије личности јесу одређене когнитивне (али и друге) теорије које се баве проблемом самоопажања људи, то јест, истпитују колико тачно перципирамо себе и своје особине.

Дуго времена се веровало да је основа менталног здравља тачна слика о себи. Међутим, у оквиру испитивања научене беспомоћности (о томе ћемо неки други пут  ), у низу експеримената уочена је појава да депресивни испитаници имају реалнију слику о себи (својим особинама, способностима, ставовима), него што је имају испитаници без икакве дијагнозе (такозвани - нормални  ). То је навело истраживаче да ипитају тај феномен, назван депресивним реализмом. Након многобројних потврђивања ове тезе, долазе до недвосмисленог закључка, а то је - људи о себи имају позитивнију слику него што она заиста јесте. Постоји читава једна област која изучава ову појаву, која је позната под називом илузије самопобољшања. Има их неколико:

- нереалистичка позитивна слика о себи: уколико треба да дају своје самоописе, људи сами себе описују позитивније, него што то чине неутрални посматрачи (који, дакле, процењују те исте људе). Ова појава је на неки начин и генерализабилна, те не процењују само себе, него и своје пријатеље позитивније него други посматрачи. У једном испитивању које се бавило баш овом илузијом, већина људи је одговорило да су бољи возачи од осталих. Са логичке стране, како је могуће да већина буде боља од просека? Дакле, јасно је да је реч о илузији.

- илузија контроле: људи су склони да верују да имају контролу над догађајима над којима је контрола немогућа. У једном експерименту испитаницима су дати тикети, а другој групи дозвољено је да бирају тикет (тј. неку варијанту лото листића). Када им је понуђено да замене тикет, око 90% оних који га нису сами одабрали, пристало је на замену. Они су, дакле, веорвали да њихов тикет није добитни јер га нису они изабрали.

- нереалистички оптимизам: када им је дато да процене вероватноћу да ће им се у животу десити пријатне и непријатне ствари, огромна већина је сматрала да ће имати генијално дете, самосталан посао, живот без болести, одговарајућег партнера, итд. Јако мало њих је релним проценило да се могу разболети, доживети несрећу, и слично. Опет, по закону логике, не може већини бити боље него просечнима. Још један доказ о илузијама самопобољшања.

Ове илузије користи већина људи у свакодневном животу, и њихов адаптивни значај је огроман (овде не могу а да се не присетим наше дискусије око песимизма/оптимизма). Свакако, претерано коришћење ових илузије може изазвати негативне, па и патолошке последице. Претерана "употреба" нереалистичке позитивне слике о себи може довести до тога да особа себе веома нереално види, па поставља себи циљеве који су далеко од њених способности, чему нужно следи разочарење. Даље, илузијом контроле може се интернализовати осећај кривице или друге негативне емоције, услед веровања да можемо да контролишемо ствари и догађаје који су потпуно неконтролабилне; најзад, нереалистични оптимизам доводи до претераног "опуштања" (типа - ма неће се то баш мени десити), па може довести до немара или одсуства било какве превенције.

Намеће се питање: како реалност, таква каква је, не утиче на овакву самоперцепцију; односно, да ли постоје неке технике и стратегије како се ова слика о нама одржава, упркос томе што нас стварност врло често демантује?
Постоји неколико таквих техника, а о њима ћу писати малко касније...

Стратегије за одржавање слике о себи ~ процеси самозаваравања

Ових стратегија има много, а описане су најчешће употребљаване:

- бихејвиоралне стратегије за избегавање негативног фидбека: постоје две подврсте ових стратегија, а зејадничко им је то што се настоји избећи ситуација у којој се може добити негативна повратна реакција на неко своје понашање, али најчешће на оцену других о нашим способностима.
     а) селективно изглање негативном фидбеку: просто избегавање ситуације у којој смо добили негативан фидбек.
     б) самохендикепирајуће стратегије: подразумева активно тражење оправдања, односно намерно "препуштање" инхибирајућим факторима,
     како бисмо негативан фидбек могли оправдати, уз очувано самопоштовање. Дакле, овде се теже ка умањивању значаја способнсти уколико
     се добије негативан фидбек.

- когнитивне стратегије за суочавање са негативним фидбеком: селективност у интерпретацији, памћењу... Односно, тумачење двосмисленог фидбека као позитивног, и памћење и перцепција само онога што је повољно, уз занемаривање негативних аспеката ситуације.

- стратегије за минимизирање утицаја негативног фидбека: односно стратегије за контролу штете. Употребљавају се када је већ добијен негативан фидбек, уз намеру да се он минимизира и на неки начин ублажи. Има их неколико:
    а) тривијализовања значаја негативног фидбека: или селективна важност, која подразумева негирање значаја оне карактеристике личности
    на којој је добијен негативан фидбек. На пример, особа високе опште, али ниске емоционалне интелигенције, може негирати и
    омаловажавати значај емоција у животу.
    б) селективни консензус: у овој стратегији се потцењује број људи који имају сличне врлине ("Нико не може да реши рабус тако брзо као
    ја") уз прецењивање броја људи који имају сличне мане ("Многим људима тешко иде математика").
    в) силазно упоређивање у ситуацијама неуспеха: када се суочимо са неуспехом, склони смо да се поредимо са горима од себе. У једном
    истраживању пацијенткиње оболеле од рака дојке упоређивале су се са пацијенткињама са озбиљнијим дијагнизама, што је имало позитиван
    ефекат на њихово психичко стање.
    г) уживање на туђим ловорикама: увећавање сопствене вредности након неуспеха тако што се повезујемо са онима који су напреднији или
    су постигли неки велики успех. На пример, Ноле освоји меч, и ми се са њим идентификујемо, на конто тога што припадамо истој групи
    (рецимо, Србији), па његов успех доживимо као успех сопствене нације, односно успех нас самих.

citah nesto danas o tome sto me podseti da moram da ucim

Neka svako procita ovo....iznenadice se...svaka cast za postavljanje....

Molim lepo. 

Ako je neko zainteresovan da cuje malo opsirnije o necemu od ovoga, neka slobodno pita. 

ako mozes malo o odbambenim mehanizmima ili to nema veze sa temamo
ja sam fasciniran koliko je zanimljiva oblast(sta li vec) a ti si obecala pomoc

RavenDark was right. Finaly

Дуго времена се веровало да је основа менталног здравља тачна слика о себи. Међутим, у оквиру испитивања научене беспомоћности (о томе ћемо неки други пут  Smile ), у низу експеримената уочена је појава да депресивни испитаници имају реалнију слику о себи (својим особинама, способностима, ставовима), него што је имају испитаници без икакве дијагнозе (такозвани - нормални  Smile ).

Šta reći u ovom trenutku nego otključaj pa čitaj ponovo.

Nista ja lepo rece All great art is made from suffering. Niche i Dostojevski dva veoma teska pisca ali stvarno puni texture. Da nisu bili depresivni danas ne bi imali onakve dijamante knjizevnosti.

Ukucaj na Google sta je depresija, pa ces onda valjda shvatiti da je tvrdjnja da su Nice i Dostojevski bili depresivni gluplja od najgluplje gluposti.