Srpski špijun provalio NATO   

DECENIJA je protekla od kada je general Jovan Milanović, radeći u našoj misiji pri EU u Briselu, kao obaveštajac sa diplomatskim pokrićem ministra-savetnika, pratio aktivnosti NATO, slušajući 1998. godine "od desetina ljudi kako se sprema rušenje naše zemlje".
Jovan Milanović, penzionisani general sa zaslugama za odbranu, za "Novosti" govori kako je slagao mozaik priprema Alijanse za prvu vojnu, protivpravnu intervenciju u njenoj istoriji, i susretu sa francuskim oficirom Binelom, kasnije osuđenim za nacionalnu izdaju, pošto mu je odao poverljive podatke u vezi sa pripremama NATO za bombardovanje naše zemlje. Za poslednji susret sa Binelom, kada mu je dao dragoceni dokument, kaže da je bio "od istorijskog značaja za obaveštajnu službu i bezbednost naše zemlje".
- Binelu sam rekao: "Sve znam, samo mi treba originalni dokument NATO gde sve to piše." Rekao mi je: "Imaćete ga". Obojica smo bili svesni da je to veoma opasno.

*Ali i veoma značajno?
- Zahvaljujući tom i drugim dokumentima, Vojska Jugoslavije je izradila plan odbrane zemlje. NATO je nameravao da izvrši agresiju po modelu blickriga - da snažnim raketnim i avio-udarima po vojnim ciljevima i civilnoj infrastrukturi, za kratko vreme, u nekoliko etapa, porazi vojsku i stvori uslove za kapitulaciju. A da potom kopnenim snagama, u skladu sa rezolucijom UN, ovlada prostorom Kosova i Metohije radi nametanja i održavanja mira. Sledeći cilj je bio da NATO izađe iz ograničenja odbrambenog pakta u agresivnu silu koja će intervenisati svuda gde za to postoji interes SAD i pojedinih saveznika. Dostavljeni planovi sprečili su postizanje strategijskog iznenađenja, kako u oktobru 1998, tako i u martu 1999. godine. Na osnovu spoznaje planova NATO, generalštab je razradio strategiju permanentne disperzije jedinica, borbene tehnike i materijalnih sredstava. To je značilo, danonoćne pokrete i promene borbenog položaja. U vojnoistorijskim istraživanjima NATO agresije na SRJ, model primenjene strategije NATO neće dobiti pozitivnu ocenu. U NATO analizama je, takođe, obaveštajna služba VJ ocenjena kao jedna od prvih deset u svetu.


SAZNANJA
*KADA ste saznali da NATO planira bombardovanje?
- U proleće 1998. godine OVK je bila već naoružana i organizovana na celokupnom prostoru Kosova I Metohije. Naoružanje je stizalo iz Albanije i sa zapada, gde su postojali i centri za obuku. Na Zapadu su te činjenice ignorisane. U maju i junu 1998. godine se stvari komplikuju i u NATO počinju pripreme i planovi za intervenciju. Vojni komitet je dobio političku direktivu od saveta NATO da razradi vojni aspekt, a komanda u Monsu je radila operativni deo konkretnih planova za agresiju. Praktično, 23. juna 1998. sam prvi put dostavio informaciju sa naslovom: "Priprema agresije NATO na SRJ".

*Da li su u NATO znali ko ste vi zapravo?
- Nisu znali. Predstavljao sam se sa diplomatske pozicije ministra savetnika, bez skrivanja sam govorio da, s obzirom na to da SRJ nema vojnog atašea, imam zadatak da pratim EU i vojno-političke organizacije i saveze. Na kraju krajeva, to su svi radili. Naravno, bio sam i ja predmet istraživanja. Brisel je, inače, najveća obaveštajna kuhinja u svetu. Kada je Binel uhapšen, štampa je objavila članak: "Ko je Jovan Milanović?" Nagađanja su bila različita, da bi francuski izvori pronašli da sam bio potpukovnik KOS VJ (što nisam nikada bio) koji je nekad radio u Alžiru na formiranju tamošnjih tajnih službi.

*Da li vam je iko stavio do znanja da zna ko ste zapravo?
- Samo su Grci posumnjali, jer su mi bili ciljna grupa za početnu opservaciju. Uprkos tvrdnjama Binela, nikada nisam od Grka dobio planove. Dvojica visokih grčkih diplomata sa kojima sam imao češće kontakte, tokom jednog razgovora, usled mog insistiranja na preciznim odgovorima i podacima, posumnjali su u moj diplomatski identitet. Kao profesionalni vojnici i obaveštajci pitali su me: "Ko si, u stvari?" Pošto sam izuzetno u njih verovao, rekao sam im da sam pukovnik Vojske Jugoslavije. Rekli su: "Dobro, sad možemo da razgovaramo otvoreno!" Nikad me nisu provalili. Prvi put, sredinom 1998. godine, kada su pripreme za agresiju dosta odmakle, a ja povećao frekvenciju ulazaka u NATO, iz britanske delegacije NATO je, na moj zahtev da kontaktiram jednog diplomatu, stigao zahtev da dostavim biografiju.

*Zar već nisu imali vašu biografiju?
- Politički deo NATO se kao institucija bavio politikom, strategijom i doktrinom. Službe bezbednosti su se bavile zaštitom dokumenata i, po mojoj oceni, nisu bile u stanju da kontrolišu ni ljude, ni njihove kontakte, i to je razlog što sam bio jedan od stotina meni sličnih koji su se javno kretali po NATO kancelarijama. Ono što nisu hteli da kažu, saznavao sam na drugi način, ali sam uvek izlazio iz NATO sa mnogo informacija.

HOLBRUK

*KOJE metode ste koristili?
- Sve. Dozvoljene i nedozvoljene, poznate i nepoznate u teoriji i praksi, i svoje originalne. Ljudski faktor je bio primaran i ostaće sve dok se budu vodile obaveštajne operacije. Svi moji sagovornici su uglavnom bili protivnici NATO i SAD, u sukobu sa sopstvenom savešću, zbog poslova kojim se bave.

*Iako su članovi NATO?
- Iako su članovi NATO. Od nekih sam dobijao informacije kada su one bile samo "radni materijal", stvarajući tako mogućnost da ih pratim do finalne verifikacije.

*Dobijali ste i dokumenta?
- Imao sam svaki dokument koji je imao veći značaj za bezbednost i odbranu zemlje, uključujući i scenario proigrane komandno-štabne vežbe "Kriza jug", kojim je u maju 1998. godine razrađen scenario agresije na našu zemlju.

*Da li ste znali na kakav odjek nailaze vaše inforamcije u tadašnjoj SRJ?
- Znao sam. Tadašnji državni vrh nije verovao u mogućnost agresije, nije imao poverenje u VJ, pa ni u njenu obaveštajnu službu. Verovali su više Holbruku nego našoj obaveštajnoj službi.

*Zbog čega?
- Verovalo se da će se diplomatskim putem naći rešenje, da će snage OVK biti poražene, da SAD neće posegnuti za silom i da je vojna pretnja sredstvo za ostvarivanje političkih ciljeva. Kulminacija nepoverenja bila je neverovatna u trenutku kada je napad na našu zemlju bio potpuno izvestan. Govorim o septembru i oktobru 1998. godine, kada je 13. oktobar već bio utvrđen kao datum početka dejstava. U tom periodu dostavio sam seriju depeša, gde sam svakog jutra kao na šahovskoj tabli po jednu članicu NATO pomerao levo ili desno u zavisnosti od toga da li je promenila stav o agresiji u odnosu na prethodni dan.

*Kada ste saznali za ciljeve bombardovanja?
- Već krajem jula, a tokom septembra i njihove koordinate.

*Da li se plan poklopio sa onim što se kasnije dogodilo?
- U potpunosti, s tim što je agresija bila radikalnija od samog početka u odnosu na ranije planirane faze.

*Pominjala se i kopnena operacija?
- Zvuči interesantno da je kopnenoj agresiji najveća kočnica bila Nemačka. Ova zemlja je imala u julu zadatak da otpočne s planom kopnene operacije. Smatrali su da treba da uspostave mir. Prvim planom kopnene operacije, sa različitim pravcima ulaska, bilo je predviđeno oko 15.000 do 17.000 ljudi. Daljim analizama su usložnjavali situaciju, suočavajući se sa mogućnošću otpora, i povećali kontingent na 25.000, zatim 35.000-45.000, da bi se zaključio na 70.000. Pri tome je svakog puta nemački šef komiteta NATO Nauman podizao broj, i to iz dva razloga. Plašio je ostale članice NATO žrtvama i ukazivao da niko takve snage neće moći da pošalje. Time je hteo da spreči Nemačku da ne dođe u borbenu situaciju u Srbiji iz istorijskih razloga. Kad god je kontingent povećan, rekli su: "Zamrzni operaciju!"

DOKUMENT
*KOLIKI je stepen saglasnosti postojao u NATO oko intervencije na SRJ?
- Celog leta i jeseni 1998. i 1999. godine trajao je sukob unutar NATO. Bilo je članica koje nisu htele da prihvate čin agresije bez pokrića rezolucije Saveta bezbednosti UN. Grčka je dobila garanciju da turski avioni ne mogu preletati preko grčke teritorije da bi bombardovali SR Jugoslavije. Francuska se suprotstavljala do samog čina usvajanja plana. Suprotstavljale su se i Španija, Belgija, Italija, i Nemačka koja je raspadom Jugoslavije postigla svoje ciljeve, a sada je, uz istorijski, imala i unutrašnji problem, sa Ustavom i novoizabranim parlamentom. Praktično, dva ili tri dana je bilo stanje vakuuma zbog odbijanja pojedinih zemalja da se saglase sa planom agresije.

*Kako je postignut konsenzus?
- Tako što je Olbrajtova, ofanzivnom diplomatijom direktno "ubeđivala" zemlju po zemlju, njihova najviša rukovodstva. Tako su putem pritisaka i ucena sve članice NATO bile primorane da učestvuju.

*Zbog čega je Binel platio ceh?
- On se odlučio na nešto čega, mislim, da u prvom momentu nije bio svestan. On nije imao visok čin, bio je major, ali je imao pristup poverljivim informacijama. Kao šef kabineta prvog čoveka francuske delegacije pri NATO imao je veliku moć. Zatražio je dokument koji mi je bio potreban.

*Koji je to dokument?
- Dokument sa definisanim ciljevima, fazama i trajanjem agresije. On je optužen za dva dokumenta, jedan od 16, drugi od devet stranica. Jedan od tih je bio plan agresije, a drugi za koji je kažnjen, bile su frekvencije aviona francuske avijacije koji je trebalo da učestvuju u bombardovanju. Taj deo ga je teretio za nacionalnu izdaju po francuskim propisima. Taj drugi dokument mu nisam tražio. Rekao sam mu: "Ne interesuje me Francuska, jer od tebe ne želim da pravim izdajnika". Rekao mi je: "Želim da ti kažem da će Francuska učestvovati".

*Da li je radio po nalogu?
- Ne verujem da je instruisan da me drži na vezi. Kada sam tražio planove, znao sam više od njega. Uostalom, pravilo broj jedan u obaveštajnom radu je da se svaka važna informacija proverava iz najmanje tri izvora.

*Kada je otkriven Binel, otrkiveni ste i vi, i bili ste prinuđeni da napustite Brisel?
- On je bio u pravom zatvoru, a ja u pritvoru, u stanu ili ambasadi, ukupno 59 dana. Nisam imao mogućnost kretanja. Sredinom novembra bio sam na dnevnom redu belgijskog parlamenta. Poslanici su prozvali ministre odbrane i unutrašnjih poslova zbog nesposobnosti, jer ni za četiri godine nisu otkrili diplomatu sa lažnom funkcijom. Čak nisu mogli da nađu ni zakonsku mogućnost da me proteraju, ali su ipak imali jedan prljavi plan. Napustio sam Brisel 25 dana pre nego što je isti trebalo da bude primenjen.

*Da li ste kasnije bili u kontaktu sa Binelom?
- Binel je napisao u zatvoru knjigu "Zločini u NATO", koja je prevedena na srpski jezik. U Francuskoj su mu zaplenili celokupno prvo izdanje. Na promociji u Beogradu je vladalo veliko zanimanje za dva čoveka koja su učestvovala u operaciji koju je "Figaro" označio kao treću po značaju posle Drugog svetskog rata. Binel nikad nije rekao da se pokajao. Izrazio je zadovoljstvo što smo se ponovo sreli. Pred publikom u Klubu književnika zahvalio mi se što sam mu činom koji se desio omogućio da postane književnik. Napisao je još nekoliko knjiga.

*Da li ćete i vi postati književnik?
- Na neki način ću svedočiti o vremenu u kome se dogodila jedna od najvećih tragedija srpskog naroda.


SHVATITI RUSIJU
*ZBOG čega je danas Rusiji značajna Srbija?
- Stanje oko Kosova I Metohije je koincidiralo sa onim što se trenutno dešava u Rusiji. Ona je stala na noge, poštovana je iznutra i spolja, završila je uglavnom svoj proces konsolidacije, okrenula se oko sebe i videla prazan prostor. To znači - da bi bila sigurna u svoju politiku, morala je da je proveri. U UN je tu poziciju proverila preko Kosova i Metohije. Rusija ima i u G 8 i u „Šangajskoj grupi“ značajno mesto. Ima snažne resurse, potrebu da plasira kapital i uvozi i izvozi, potrebni su joj partneri. Onaj ko danas ne shvati poziciju Rusije trpeće nenadoknadive gubitke u bliskoj budućnosti.


PET KRIZNIH ZONA
*Pominje se danas uloga NATO kao čuvara naftovoda?
- NATO je napustio osnovni odbrambeni koncept. On je po vašingtonskom ugovoru odbrambeni savez, ali on to danas više nije. Predstavlja agresivnu vojnu organizaciju opasnu po svetski mir i bezbednost. Sada može da ima dva smisla postojanja. Prvi, borba za resurse a ne njihovo čuvanje, odnosno nafta, a vrlo brzo i voda. Drugi je teorizam. Nato je još 1998. godine opredelio zone svog budućeg angažovanja. Prva, Balkan (KiM), druga Bliski istok - Severna Afrika, treća Irak - Iran - Kavkaz (dotiče se ruskih granica), četvrta Kina i peta je borba protiv terorizma bilo gde na Zemaljskoj kugli. Praktično u svih pet zona, uključujući i Kinu (Tibet), jeste stanje oružane intervencije, ili kontrolisane krize.


AGRESIJA JOŠ TRAJE
*KAKO gledate na odnos NATO prema Srbiji danas kada se savez sprema za proširenje na još tri balkanske zemlje?
- Što se više širi, NATO je slabiji, zbog brojnosti, nemogućnosti kontrole. Zemlje koje su ušle u NATO nisu ni demokratske, ni ekonomski ni politički stabilne. Hoće li Albanija, ili Makedonija da stavljaju veto u NATO? Danas, sa distance od 10 godina, mislim da su praktično sva pitanja ostala otvorena i da je agresija, praktično, dobila samo drugu dimenziju - završnu.

*Možete li da pojasnite?
- U fazi pripreme agresije postojale su dve koncepcije - jednu je razrađivala Amerika pod pokriviteljstvom NATO, drugu Nemačka. I jedna i druga je videla svoje stalno prisustvo ne samo na Kosovu i Metohiji, već na celoj teritoriji Srbije. Oružani čin je završen, ali su posledice i ciljevi koje je trebalo ostvariti ostali nerešeni.

*Koji su to ciljevi?
- Ujedinjene nacije nisu ostvarile svoju ulogu u formalno-pravnom smislu ni tada, uoči agresije, kao ni danas. Nad Srbijom se nastavlja svojevrsna agresije putem obaveštajnih službi, multinacionalnih kompanija, razaranja ekonomskog sistema, povezivanja sa raznim strukturama koje nisu naklonjene ustavno-pravnom statusu zemlje. Dakle, na teritoriji Srbije postoji samo relativni mir, sve drugo je ostalo je isto.

od BINELA

Svedočanstvo "srpskog špijuna" u štabu NATO
Izvesni g.Jovan Milanović


Operativno, Binel je bio "srpski agent" (najverovatnije u Briselu) mada je formalno radio za "glavnog francuskog vojnog kontraobaveštajca, generala Filipa Rondoa, koji je svojevremeno provalio i samog Karlosa..."
Zanimanje za ovaj slučaj ne prestaje i zato što je Binel prešao u kontraofanzivu zapretivši da će tužiti ne samo francuske vojne vlasti, koje su ga "izigrale, žrtvovale, jer je sve bilo unapred dogovoreno", već i američku administraciju iz sličnih razloga i zato što su "po svaku cenu hteli da bombarduju Srbiju"

      U francuskom vojnom predstavništvu (u Briselu) živeli smo u nezdravoj atmosferi. Između ostalog, tako je bilo i zbog odlaska načelnika generalštaba u činu pukovnika, koji je svojom mirnoćom, poznavanjem dosijea i okruženja u kojem smo se nalazili, unosio osećanje zdravog smisla koje su generali ponekad gubili iz vida. On je svoju karijeru delom izgrađivao i u centralnoj administraciji. Poticao je iz onog vojnopolitičkog reda u kojem je proveo više godina, kao i general Virot. NJih dvojica, verovatno i ne shvatajući to, stigli su, prema mom osećanju, dotle da malo previše rezonuju kao diplomate, što nije bio njihov posao, a malo nedovoljno kao vojnici. U isto vreme, francuska ambasada pri NATO-u tražila je strateške studije od diplomata kojima su nedostajala vojna znanja. Mešajući rodove, posao se više nije obavljao kako treba. Manjkavost tog sistema postala je očigledna tek kad je NATO počeo da ulazi u pripremanje vojnih odluka.
     
       Vojnici, diplomate, svako na svom mestu
       Najvažnije odluke su one koje se u Briselu mućkaju među nacionalnim delegacijama, a utoliko su važna i ministarska odeljenja koja imaju samo jednu ideju: ukloniti vojnike koji služe kao pomoćno oruđe u "politici drugih sredstava". U tome će oni uspevati onoliko koliko se vojnici budu hvatali u njihovu igru i ne budu uspevali da objasne diplomatama šta je realnost rata i koje su zamke s kojima se treba suočiti pa ih prema tome i predviđati, posebno u odnosima sa saveznicima tako prepredenim kao što je Vašington.
       Ali da bi se igrala ta savetnička uloga, neophodno je da se službovalo i na drugim mestima a ne samo u ministarstvima.
       Primena sirove sile pretpostavlja i prethodno moralno oblikovanje iz kojeg se dobijaju časovi na Sen-Sir-Koekidanu (specijalna vojna škola, prim. prev.), u Brestu ili u Salon-d-Provansu, u Sen-Meksanu ili u vojnim školama, sve pod imenom "opšte vojno obrazovanje". To je, u stvari, neophodno obrazovanje za vođenje ratnih operacija, što znači na granici morala, koliko da se ne izgubi duša. A ovog opšteg vojnog obrazovanja nisu lišene ni škole ni univerziteti na kojima se obrazuju naši rukovodioci u građanskom životu.
       U ovom vežbanju ne-prava, što rat i jeste, čast francuskih - i britanskih - vojnika uvek je podrazumevala da znaju da jedan kuršum, kad uleti u telo, proizvodi jednak bol, da je krv iste boje, i da su lomovi u porodicama isti, bez obzira kojoj je strani pripadala žrtva.
       Mnogi naši političari potpuno su neprobojni za te temeljne istine. Oni upravljaju krizama, to jest svojim karijerama. I za sve vreme dok "upravljaju", narodi pate. NJih je za to malo briga, jer su pojmom stanovništva zamenili pojam naroda. Apstraktan broj zamenio je ljude s njihovim kulturama, težnjama, radostima, njihovim smehom i nadasve dečjim pogledom.
       Jugoslovensko pitanje postajalo je predominantno. Izvestan broj oficira koji nisu živeli u oblacima slutio je da idemo ka reprizi slučaja Bosna i Hercegovina. Evropljani su se posle operacije Alba bili povukli iz Albanije, ali tamo su prilike još bile nestabilne. Manifestacije kosovskih Albanaca u Briselu postajale su sve češće, i mi smo smatrali da će, kao i u svim drugim krizama raspada Jugoslavije, vlade odgovoriti u skladu sa ispoljenim osećanjima njihove javnosti. Težina principa mešanja u humanitarne svrhe bila nam je poznata, kao i njegova nespojivost s retkim pisanim zakonima međunarodnog prava.
       Na vojnom planu, da bi se otklonilo svako iznenađenje, američki general, vrhovni komandant savezničkih snaga u Evropi, pripremao je sa svojim glavnom štabom planove operacija za intervenciju na Kosovu. U hodnicima se govorkalo o intervenciji koju će UN poveriti NATO-u, da bi se u toj jugoslovenskoj pokrajini povratio mir.
       Štampa je bez nijansiranja kao loše momke označavala Jugoslovene, glasovite Srbe da bi mera bila potpuna, jer je represija koju su preduzimali protiv Oslobodilačke vojske Kosova bila suviše žestoka. Vojna obaveštenja koja su stizala do nas bila su manje karikaturalna i u njima su konstatovane ofanzivne operacije koje su u pojedinim predelima vodili Albanci pridošli na Kosovo ilegalnim prelascima jugoslovenske granice. Računajući sa onim što smo znali o završetku operacije Alba, nismo bili iznenađeni. Još jednom smo posmatrali kako se u štampi montira operacija dezinformacije i osećali smo da će Srbi, ponovo, reagovati na to pojačavajući žestinu svojih operacija koje su krstili "održavanjem reda", u inat međunarodnoj etiketi "delilaca lekcija". Sve u svemu, jugoslovenski civili na Kosovu, koliko Srbi toliko i albanofili, imali su da podmire troškove takve situacije.
       Hvatala me je mučnina gledajući kako Milošević i njegovi žbiri očigledno nisu ništa razumeli, ali i zbog toga što sam na maglovit način osećao da će se ponoviti greške koje sam konstatovao u Bosni i Hercegovini. Ono malo što sam znao o OVK (u francuskom tekstu: UČK) nije me navodilo na poštovanje prema njenim vojnicima. Činilo mi se da bi jedino rešenje bilo da se efikasno podrži jugoslovenski Gandi, Ibrahim Rugova. Ali nisam sagledavao kako je to moguće u delu Evrope gde istorijske fantazmagorije svakog učesnika vode ka nasilju ili najtežim političkim greškama, što izlazi na isto.
       Mesec jul je u NATO-u pun protokolarnih događanja. Američki nacionalni praznik slavi se 4. jula, a 14.jul slave Francuzi, mada ga isto tako slavi i grad Lijež koji po tradiciji slavi francuski nacionalni praznik, dok je 21. jul belgijski nacionalni praznik.
     
       Susret
       Sredinom jula kod mene je zazvonio telefon. Javljao se neki g. Jovan Milanović koji se predstavio kao prvi savetnik Jugoslavije pri Evropskoj uniji. Hteo je da pozove generala Virota na jedan radni ručak s ciljem da porazgovaraju o vojnopolitičkom položaju Francuske u odnosu na jugoslovensku krizu. Preneo sam poziv generalu koji je prihvatio ručak. Čuo sam ga kako govori jednom diplomati da sa mnom uredi pitanja pojedinosti. Sastanak je zakazan za 24. jul 1998. u jednom srpskom restoranu u Caventemu, gradiću u blizini Glavnog štaba NATO-a.
       Kad smo oko 24. jula primili faks kojim se potvrđuje poziv, general mi reče da se predomislio. Hteo bi da taj ručak odloži za septembar, jer ne bi bilo dobro da druge zemlje saznaju kako jedan francuski vojni predstavnik ruča s nekim srpskim diplomatom.
       Ponovo sam, dakle, stupio u vezu s g. Milanovićem da bih ručak odložio za septembar, navodeći izgovor koji mi je naložio general. Moj sagovornik je izgledao pometen. Pitao me je da li bih ja mogao da dođem na ručak umesto generala. Odgovorio sam da je to moguće, ali u četvrtak 23. jula a ne u petak 24. U stvari, želeo sam da o tom ručku mogu da podnesem izveštaj generalu. Moj šef odlazio je na odsustvo 25. jula i nisam znao neće li svoju kancelariju napustiti već u petak početkom poslepodneva, pre nego što bih se ja vratio s ručka.
       Susret je bio kurtoazan, ali bilo je jasno da je diplomata nastojao da uspostavi kontakt s generalom Virotom. NJegovi maniri i središne tačke interesovanja navele su me da mislim kako je on više obaveštajni agent nego diplomata. "Složili" smo se tim pre što sam mu ja rekao kako sam proveo šest meseci u Bosni i Hercegovini kao oficir logističar, što nije bila istina jer sam tamo bio kao obaveštajni oficir. Rekao sam mu kako posebno cenim Srbe, i da se moj deda borio na njihovoj strani pod generalom Franše d'Epereom. I to je bilo potpuno netačno, ali hteo sam da mu ulijem poverenje da bih što bolje zaokružio svoja saznanja o njemu.
       U tom prvom kontaktu, g. Milanović je nastojao da sazna sasvim opšte stvari. Odgovori koje sam mu davao bili su takođe opšti i usmereni na to da kod njega stvore utisak da ja znam onoliko koliko i svaki drugi oficir može da zna o međunarodnoj situaciji.
       Posle povratka u kancelariju podneo sam generalu izveštaj o ručku i zaključio time da mi se ne čini zgodnim da se sretne s jugoslovenskim "diplomatom", čak ni u septembru. Saopštio sam mu svoje uverenje da je pre reč o obaveštajnom agentu nego o diplomati. General me je upitao da li o tome treba da izvestimo i francuske službe.
       Nisam bio oduševljen. Svi su se spremali da krenu na odmore, a francuske službe će hteti da čuju mene a ne generala. A tokom leta, u vreme odmora i premeštaja, u Parizu ne bi bilo mnogo sveta. Bojao sam se da bi me mogli odvojeno pozivati u DGSE (Opšta uprava spoljne bezbednosti, prim. prev.), DST (Nacionalna obaveštajna agencija) i DPSD (Vojna obaveštajna uprava), u tri različite nedelje što bi miniralo moj suviše dragocen odmor. Nije bilo ničeg ozbiljnog što bi se moglo reći "kontrašpijunima". Milanovića mi francuske službe nisu označile kao opasnog, a njihov je zadatak da nas opominju kad je reč o osobama koje treba izbegavati. Rekao sam, dakle, svom generalu da sve može da sačeka do septembra, da nema nikakve žurbe. Složio se s tim.
       Po završetku radnog vremena, uveče, otišao sam kod Milanovića. To mi je davalo mogućnost da vidim na šta liči njegov stan. Poseta je potvrdila ono što sam mislio o njemu: sasvim je ličio na obaveštajnog agenta. Uprkos ramu sa slikama njegove žene i dece, osećalo se da je to stan u kojem neko retko boravi. Čovek je živeo u Briselu kao geografski neženja, što je dosta zgodno za način života jednog agenta čiji je posao opasan, ali nije za diplomatu.
       Početkom tog leta 1998, dva meseca pre nego što će u Ujedinjenim nacijama biti doneta bila kakva odluka o Jugoslaviji, bilo je u Briselu i drugih "diplomata" njegove vrste, od onih koji bi mogli predstavljati neposredniju opasnost od jednog Jugoslovena. Reč je o "diplomatama" iz zemalja nekadašnjeg Varšavskog pakta s kojima smo se redovno sretali u okviru "Partnerstva za mir", od kojih su neki čak imali pristup i u određene zone našeg glavnog štaba. Lepo ćemo videti da li će nas Srbin potražiti u septembru, i onda ćemo prijaviti.
     
       Priprema zločinačke operacije
       Posle mog povratka s odmora, međunarodna situacija bila je izmenjena. Političari međunarodne zajednice behu doneli odluku da od Slobodana Miloševića zahtevaju da sa Kosova povuče specijalne snage Ministarstva odbrane. Obim i sastav trupa u toj pokrajini trebalo je da svede na nivo na kojem su one bile pre početka oružanih operacija koje je Beograd pokrenuo već od januara 1998.
       Vojnici NATO-a, pod vrhovnom komandom američkog generala Veslija Klarka, pripremali su jednu od onih operacija totalnog rata za kakve su se jedino i uvežbavale snage Saveza tokom četrdeset godina hladnog rata. Po svojoj volji, vlade zemalja NATO-a prihvatale su predznak masovnih i neselektivnih udara po celoj jednoj zemlji, da bi pokušale da bace na kolena njenog prokazanog vođu. Neka vrsta histerije bojila je govore učesnika vojnih i građanskih skupova kad bi progovorili o "Srbima". Očigledno su gubili iz vida da bi, ako dođe do toga da "pokrenu operaciju", time dali da se udari po civilima, među kojima mnogi ne bi bili Srbi, a i da među Srbima ne podržavaju baš svi Miloševića. Na drugoj strani, osim prvih udara koji bi trebalo da "svedu na nulu" jugoslovensku protivvazdušnu odbranu, planom su predviđali početak razaranja svih strateških civilnih infrastruktura u zemlji, pre nego što se krene u napad na vojne snage.
       "Pokrenuti operaciju", "svesti na nulu". Ne shvatajući to, vojnici i diplomate su, govoreći o životu i smrti ljudskih bića, koristili rečnik video-igara...
       I što je vreme više prolazilo, tim su se više predstavnici zemalja, svejedno na kojem su nivou bili, uvežbavali međusobno u jezičkom preterivanju koje vodi ka tome da se više i ne misli.
       Svesno, u ime "humanitarnog zadatka", videlo se kako se rešenost pretvara u pomamu. Ništa čudno, stoga, što su nam 15. ili 16. oktobra 1998, na kanalu televizije Francuska 2, prikazali američkog vazduhoplovnog i marinskog pukovnika koji nas je uverio kako njegovi "momci" gore od želje da krenu i "polome Srbe", i da je za njih to kao da "učestvuju u finalu fudbalskog turnira".
       Za sve to vreme različite kontakt grupe sudarale su se na neprijemčivosti Slobodana Miloševića. On je odbijao da popusti pozivajući se na pravo Srba nad Kosovom. Jednog septembarskog dana jugoslovenski predsednik izjavio je pregovaračima da će on, ukoliko NATO bombarduje njegove trupe, očistiti Kosovo od stanovnika albanskog porekla. Kad mi je general Virot ponovio to, što je jedan izvestilac najavio na nekom sastanku, izgledao je upola zabrinut a upola kao da nije verovao.
     
       Čvor se vezuje
       Prema onome što sam pročitao u štampi, u oktobru 1988, dok sam bio u zatvoru u Mon Valerijanu, Milošević je te reči ponovio i generalu Šortu koji je, u još jednom pokušaju ubeđivanja, došao da srpskom predsedniku pokaže detaljne planove udara koje priprema NATO.
       Ukratko, ne pokušavajući čak ni da razmisle šta bi to moglo da znači za žene, decu, stare ljude nad kojima će se rastvoriti pakao, odgovorni političari demokratija zabrinutih za "ljudska prava" svesno su nameravali da udare po živim metama i civilnim dobrima. Savetovani od vojnika među kojima najveći broj nikada nije video vatru osim u "sanducima s peskom" u vojnim školama, političke vođe svesno su nameravale da prekrše Ženevsku konvenciju koja zabranjuje svakoj od sukobljenih strana da napada civilno stanovništvo i objekte od civilnog interesa. Bili su spremni da celoj jednoj zemlji preseku izvore napajanja vodom i strujom, izvore grejanja i komunikacione puteve. I sve to početkom balkanske zime koju je sasvim mali broj nas, u Glavnom štabu NATO-a, imao priliku da spozna...
       O razvoju događaja na Balkanu razgovarao sam sa operativnim oficirom, vrlo uopšteno, i zaključili smo da idemo prema masakru ako Milošević ne popusti pred pritiskom raznih kontakt grupa. Sastancima vojnih predstavništava prisustvovao sam malo umornog uha, jer se na njima, za moj ukus, govorilo na suviše ciničan način o onome što se spremalo.
       Imao sam zadatak da pripremim zvaničnu večeru za žene šefova glavnih štabova, koja je bila predviđena za novembar 1998. Po tradiciji, te dame koje borave uz svoje muževe u Briselu, zajednički učestvuju na večeri koju organizuju dve zemlje. Ovoga puta to je pripadalo Francuskoj i Nemačkoj, to jest da moj nemački kolega po položaju i ja lično pripremimo "gozbu".
       Ovo je dolazilo kao višak na moje druge odgovornosti, a i dosije operacija nije bio neposredno moj resor.
       Ja nisam, dakle, pratio u detaljima ono što se plete oko Jugoslavije. Znao sam da kontakt grupe ne postižu ništa uprkos pretnjama da će se udariti po jugoslovenskim snagama ako bi se Slobodan Milošević ustvrdoglavio u svojim nemenljivim stavovima.
       Jugoslovenski diplomata g. Milanović nije se ponovo javljao i pomislio sam da je odustao od pokušaja da se sretne s generalom, Virotom. Onda, jednog dana, poštom nam stiže dokument, u stvari teza o političkim naukama s Univerziteta Beograd, čiji je cilj bio da dokaže osnovanost srpskog prisustva na Kosovu. To je teza poznata u stručnim krugovima, kako sam kasnije saznao, ali ja o njoj nisam znao. Što znači da je moja vizija kosovskog pitanja bila manja od navijačke.
     
       Operacija zbunjivanja
       Jugoslovenski diplomata uspostavio je kontakt sa mnom početkom treće nedelje septembra, s namerom da se general ponovo uvede u igru. Odgovorio sam mu da to neće biti moguće pre početka novembra. Time sam mogao da dobijem na vremenu znajući da mi je diplomata u julu rekao da sredinom oktobra očekuje povratak u Beograd. Čim se vratio s jutarnjeg koordinacionog sastanka kod ambasadora, generalu sam podneo izveštaj o Milanovićevom pozivu.
       Jugoslovenski obaveštajac ponovo me je pozvao da bi čuo da li prihvatam ručak s njim, i ja sam prihvatio. Naš susret je najzad zakazan za 1. oktobar. Na tom ručku postavio mi je pitanja vojne prirode na koja sam sasvim bio u stanju da odgovorim. Umesto toga, rekao sam mu da se ta pitanja razmatraju na nižem hijerarhijskom nivou i da nemam informacije koje njega zanimaju. Tada mi je najavio da će ta pitanja postaviti "Grku", ili "Grcima", jer u francuskom govornom jeziku ne može se razlikovati da li je reč o jednini ili o množini.
       Izvukao sam više zaključaka posle ovog ručka. Po svoj prilici, Jugosloveni su i dalje bili uvereni da NATO, uprkos svojim tvrdnjama, nije bio politički spreman da izvrši udare. Francuska, prema mišljenju Jugoslovena, ne bi učestvovala u toj operaciji, što je pretnju NATO-a činilo manje uverljivom. Argument Srba, kojim su podržavali svoje uverenje, bio je da Francuska nije u znatnom obimu učestvovala u bilo kakvim kontakt grupama. Učinio sam koliko sam mogao u nastojanju da svog sagovornika uverim da se vara. Međutim, ukoliko je grešio kad je u pitanju stav Francuske, utoliko je imao pravo kad je reč o saglasnosti politike udara: i dalje je bilo teško uspostaviti tu saglasnost.
       Posle povratka u kancelariju, nisam bio u prilici da generalu podnesem izveštaj o tom drugom ručku. Trebalo je da poleti avionom na neki značajan sastanak u Portugalu, a već je bio u zakašnjenju. Šofer ga je nestrpljivo čekao i kad je general pristigao sa svojim ađutantom, reče mi da se previše žuri. Složio sam se da izveštaj može i da pričeka. Ništa se značajno nije dogodilo tokom večere, sem ako to ne bi bio začetak objašnjenja Miloševićevog nepopustljivog stava prema kontakt grupama.
       Precizna pitanja g. Milanovića uverila su me da ne znam dovoljno o onome što se priprema da bih u vojnom predstavništvu korektno obavljao svoj posao.
       Da bih bolje pratio ono što se događa, otišao sam da se vidim s oficirom zaduženim za operacije. Objasnio mi je dokle smo stigli i poverio mi svoju fasciklu ukazujući mi na dokumenta koja bi bilo korisno da pregledam.
       U jednom radnom dokumentu iz te fascikle našao sam vrlo zanimljiv opis. U njemu se jasno isticala širina razaranja koje je NATO nameravao da nanese Jugoslaviji ako Beograd ne popusti pred međunarodnom zajednicom. Korišćenjem tog opisa nisu se ni na koji način mogli kontrirati ili izbeći udari NATO-a; obznaniti opis, to naše trupe nije dovodilo ni u kakvu opasnost. Nasuprot tome, da su Grci u celosti preneli taj dokument Jugoslaviji, bolje bih razumeo sumnje naših protivnika u sposobnost našeg političkog delovanja. Znači, trebalo je apsolutno izbeći masakr koji se pripremao, kojim bi se samo povećala nesreća Kosovaca ne rešavajući problem Kosova. Neophodno je bilo da svog srpskog sagovornika ubedim da je za njegovu zemlju jedino rešenje da popusti pred Ujedinjenim nacijama i NATO-om.
     
       Prevod: ĐORĐE DIMITRIJEVIĆ
       (Nastaviće se)

Fenomenalno je kada penzionisani general iz ere druga Tita krene da nam objašnjava kako investicije multinacionalnih kompanija zapravo predstavljaju agresiju.

Svi smo znali tada da će nas bombardovati, o tome se mesecima pričalo.
Hoće li /neće li....

Čim sam čuo da su pregovori u Rambujeu propali pomislio sam: "Bombardovaće nas"

A za vreme bombardovanja, na Netu i CNN-u smo mogli otprilike saznati za "program"
za naredni dan, svih 78 dana

Cekaj ti si znao da ce oni potvrditi da su fasisti, i opet nakon toga podrzavas njih protiv svog naroda? Sta si ti uopste?

nemojte se svadjati nego procitajte makar pola sta gore pise...a ovo prvo mozete i preko pp-a!

Braća Čvorović

Pitam se koliko je taj penzoš puta pao sa drveta špijunirajući NATO ?

Ma ne one je hakerisao sigurno 

Deda špijunirao prerušen u žbun, a njegov unuk izhakao NATO internet mrežu. Porodica Čvorović ima potomke dostojne dedova!

To bombardovanje je bilo najavljeno bar 6 meseci ranije, sad Ameri su glupi, što kažu to i urade.

Hm, ili je unuk to sve skinuo sa mreže ovih dana kako bi stari napisao knjigu/članak
i zaradio neku dobru kintu