Kako je skončao Duško Radović...

Duško Radović je tih godina, 1982-83, bio u punoj formi. U 7 i 15, za većinu je počinjao radni dan emisijom ’Beograde, dobro jutro’. Iako u suštini više humorističke, no satirične, njegove žaoke su pogađale. Neke od njih, poput one ’Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih’, sa današnjeg stanovišta zvuče prilično benigno, a tada su bile razlog da moćni čovek gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, njegov predsednik Ivan Stambolić, okrene telefon redakcije Studija B i skine emisiju sa programa. Takva su to bila vremena.


Odjeka je bilo i u domaćoj i u svetskoj javnosti. Neki bezobrazni strani novinari u tekstovima iz Beograda postavljali su pitanje ko to sme da ubija ljude po medijima (tada su im ubijali emisije, a u docnije doba su novinari bili i fizički likvidirani).

Posle zabrane Radovićeve emisije shvaćeno je da je mnogo veća šteta od eventualne koristi takve političke odluke, pa je i sam Stambolić krajem 1983. pozvao na razgovor nekoliko ljudi iz Studija B. Prisutni su bili Slobodan Glumac, glavni i odgovorni urednik ove tada popularne radio-stanice, Duško Radović, Beograđanima dobro znani Đoko Vještica i u to vreme vođa novinarske ekipe Milorad Roganović.

Pokušavajući da izgladi nesporazum, s obrazloženjem u stilu narodne izreke “ko radi, taj i greši”, posle desetak minuta, Stambolić predlaže da se Duško Radović vrati u emisiju “Beograde, dobro jutro”. Bilo je to iznenađujuće, pa su za trenutak svi ostali bez teksta.

Prvi se oglasio Duško: “Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme.” Izrekao je svoj politički epitaf. Posle toga svi su ustali i otišli.

Drugi deo priče, zapisuje Roganović, nastavio se 1984. godine: “Već je bio pao u krevet. Slobodan Glumac i ja otišli smo u bolnicu da ga vidimo. Na izlasku, pitali smo doktora: ’Je li rak?’ ’Kamo sreće da je’, rekao je, ’rak bismo znali da usporimo. Izgleda da je čiča rešio da umre.’”

Milorad  Roganović dalje kaže: “Imajući sve ovo u vidu, dajem sebi za pravo da mislim da je Dušan Radović ubijen u svojoj šezdeset i drugoj godini. Državu Srbiju nije moglo da opere ni to što mu je mesec dana pred smrt dala i uručila Sedmojulsku nagradu.”

Kada su ga najurili sa radio-talasa, u to vreme iz ovde najslušanije emisije, on je počeo da se topi; odjednom su pantalone koje je stalno nosio na tregerima postajale sve šire i šire, da bi na kraju postale toliko široke da je jedva hodao. Umirao nam je pred očima. Iz pijeteta prema njemu, tri a možda i četiri godine njegovu sobicu, taj njegov golubarnik, kako ga je i sam zvao, u jednom ćošku na 23. spratu Beograđanke, držali smo nenastanjenu. Sve sa papirima na stolu, bilo je kao kada je on bio tamo...

I dugogodišnji popularni novinar Đoko Vještica svedoči da je Duško “izuzetno teško podneo skidanje sa programa” i da se od toga nije oporavio. Kaže da je bio “ne osetljiv, nego preosetljiv” i da mu je “svaka nepravda teško padala”.

“Bio sam svedok njegovih stvaranja”, kaže Vještica. “Jer, u ranim jutarnjim satima, pored tonca, on i ja smo bili jedini u Studiju B. Bilo je dana kada mu nije išlo. S vremena na vreme ušao bih u njegovu sobu: korpa je bila puna zgužvanih šlajfni, pepeljara prepuna opušaka, on natmuren... Kada mu ne bi krenulo bio je najnesrećniji čovek na svetu. Odlazio je iz studija sa velikim treskom vrata. Potom ga nije bilo po dva-tri dana, dok mu se opet 'ne slože sve kockice u glavi'. I, eto, takvog Duška, preosetljivog pesnika, stave na tapet. I naravno da se sve slomilo...”

Đoko Vještica prijateljski je zamerio Dušku Radoviću što nije skupio snage i odbio Sedmojulsku nagradu, koju su mu “pred smrt gurnuli”. Trebalo je, kaže, da im odgovori: “Neću, hvala. Zbog vas sam se razboleo i, evo, uskoro me neće biti...”

Slično je, veli, sa dodelom nagrade pred smrt, postupljeno i sa popularnim glumcem Zoranom Radmilovićem...

O teškoj životnoj drami Duška Radovića, posle ukidanja njegove emisije “Beograde, dobro jutro” svedoči i Zvonko Pantić, takođe jedan od vodećih ljudi Studija B u proteklim decenijama. Pantić podseća da je Duško stalno bio “trn u oku” i da je “stalno bio tema” tadašnjih političara, iako nije bio politički angažovan.

“On je na svet oko sebe, na ono što se dešava, gledao kao svaki običan čovek. Bilo je tu aforizama od pijace do politike. Ali, nikad ništa namešteno, da nekog nagrdi, a nekog uzdigne. I kada su ga skinuli sa programa, on nikada ni jednu reč nije rekao protiv njih. Nosio je to u sebi...”, kaže Pantić.

Podseća Pantić i na anegdotu koja se tada mogla čuti: “Kada se Predsedništvo Komiteta ujutru skupi, valjda je to bilo ponedeljkom, Stambolićevo prvo pitanje je bilo: ’Je l’ onaj matori opet nešto lupetao?’”

Taj matori, kaže, bio je Duško Radović.

A Duškov brat Brana Radović podseća da je Predsedništvo Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije 8. novembra 1982. godine razmatralo “aktuelna idejno-politička pitanja informativnih delatnosti” i da je 16. novembra objavilo zaključke u kojima stoji: “Aforizmi u popularnoj satiričnoj emisiji ’Beograde, dobro jutro’ u poslednje vreme sve češće imaju obeležje političkih poruka sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom. Sadržina tih poruka ponekad je krajnje destruktivna i neprihvatljiva. Potrebno je izvršiti podrobniju analizu idejne usmerenosti ovakvog delanja.”

Usledila je analiza, ali i zabrana emisije.

Brana Radović kaže da je Ivan Stambolić telefonom zvao Duška i tražio da prekine emisiju “Beograde, dobro jutro”, a ako to ne učini da će uslediti zabrana Studija B.

“Duško je pristao da prekine sa emisijom, da ne bi zaposlene u Studiju B doveo u situaciju da ostanu bez posla”, veli.

Brana Radović potvrđuje da se Duško razboleo kada je skinut sa programa. Kaže: “Krenulo je od stresa. Otkazao mu je centar za disanje. Trajalo je to godinu i nešto dana. Za to vreme on se sušio, slabio, sve teže je govorio...”

Osim pisama upućenih na pomenute adrese, Brana napominje da je pisao i supruzi Ivana Stambolića.

Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu.

(izvor)