Nisam se puno bavio time, ali ja razumem da ako je sto vise ljudi ukljuceno u jednoj drzavi, zajednici, naciji kako god gde iskazuju direktno svoje interese, koji se zatim profilisu u neki zajednicki interes je prava demokratija.
Kod nas je to otprilike: daj mi napisi muzicke zelje, da znam sta da ti obecam pa kad me izaberes najebacu ti se majke ako nisi zadovoljan.
Problem je kod nas sto nemas opozicije. Ona koja da te debate profilise, ukazuje na nekorektnosti vlasti argumentovano, daje resenja.
Kod nas to ama bas nikada nisam cuo. Sve se svodi na ono sto Vucic vice: lopovi, lopovi izebrite me odmah hapsim lopove.
Ne mogu da razumem tako nizak nivo svesti gradjanstva.Ima rulja sve na raspolaganju: knige, informacije, medije, trnsparentnost pa ipak veruje debilnim obecanjima.
Ova sadasnja vlast je takva kakva jeste. Ona ce se usmrdeti sa tako jalovom opozicijom.
Niko, ama bas niko da trazi, ukaze razgovara sa danasnjim opozicionarima da su istrosen materijal.
Bukvalno su oni krivi za takvo stanje. Ljudi se zgrazavaju da im daju glas. I njima i ovima na vlasti, ali ovi na vlasti imaju medije pa mogu da farbaju.
Ne mogu da shvatim Voju sa 65 godina sa trostrukom sansom, sa teskim neuspesima da hoce da bude 'drzavotvorac'. Idi brate u penziju, vreme je za memoare.

   Но вратимо се парламентаризму и партијама. Демократија, "учи" бираче како они имају могућност избора различитих политичких опција. Привидно то је заиста тако, узимајући у обзир постојање многих партија и сталних сукоба међу њима. Али ако мало боље погледа, бирачу ће бити јасно да он има избор само једне једине политичке опције. Демократске - било либрал-демократске или социјал-демократске. И поред све нетрпељивости актера демократско-партијашког политичког живота, очигледно је да су разлике између појединих партијских програма, више у нијансама него у суштини. А треба рећи и да бирачи програме углавном и не читају, већ се опредељују на основу неких апсурсних детаља ( нпр. ко има лепше одело, или лепше зубе...). Толико о "квалитету" демократије и њеном самопрокламованом "пружању права на политичку различитост". Ко се и усуди да изађе из круга "дозвољене деснице", добиће најпогрдније етикете, и бити шиканиран а често и прогањан на сваком кораку. И то без имало (или довољно) права на аргументовану одбрану, у демократској јавности. Када се све то узме у обзир, види се да је демаскирана демократија веома блиска комунизму. Оба система красе и тоталитаризам и извесни плурализам, само што у комунизму постоји унутарпартијски плурализам, оличен у борби и међусобној чистки партијских фракција, док у демократији постоји борба политичких партија, чија је међусобна разлика на идеолошком плану, како већ рекосмо махом привидна, баш као и међусобна идеолошка разлика комунистичких фракција. И у комунизму и у демократији, критичари суштине владајућег система, бивају "дочекани на нож".

    Поменусмо демократски "квалитет". Намерно стављамо наводнике, јер демократија и парламентаризам као мерило правичности уводе квантитет а не квалитет. За демократију, важно је само ко је добио већину гласова, а потпуно се занемарује питање, да ли су и колико су стручни они који гласају, поводом питања о коме се гласа. Па тако на пример, глас тројце пекара важи три пута више од гласа једног економисте, када се одлучује о неком економском питању. Јер власт која је званично изабрана на принципу тзв. општег права гласа, бави се свим друштвеним питањима. Уместо да се доношење одлука сузи у границе стручности и компетентности бирача, демократија омогућава да сваки бирач о свему одлучује, што је апсурд, јер се не може свако у све разумети. Због тога закључујемо да демократски систем не доприноси доношењу квалитетних друштвених одлука. Шта рећи и на то да је у демократији могуће да мање од 30% бирача изабере власт, а негде је довољно и мање (пошто је довољан и минимално надполовичан излазак бирача на изборе, а негде се чак ни тај услов признавања изборних резултата, не поставља). Поставља се онда питање, о каквој је то владавини народа реч? А како тек гледати на појаву толиких "невладиних организација" које у демократским системима имају почасно место при креирању јавног мњења, иако их нико није бирао. Да антинародни карактер демократије по овом питању буде још драстичнији, доприносе и саме поменуте организације од којих многе представљају перјаницу у отвореној борби против матичног народа у датој држави. Али нису само оне те које су у служби глобалних центара моћи који се обрачунавају са остацима самосвести и суверености хришћанских државотворних народа. Јавна је тајна, да су многе политичке партије финансиране или чак и створене од стране истих центара, те су дужне и деловати по њеиховом диктату. Све те чињенице убедљиво сведоче о антинародном карактеру демократије.

Марко Б. Димитријевић