Како је београдски таксиста надмудрио безобразног кл�

Zanimljiva prica, vredi procitati Smile

Недавно се једном београдском таксисти десила несвакидашња ситуација коју је описао у статусу на свом Фејсбук профилу. Ово је његова исповест.
taksi Како је београдски таксиста надмудрио безобразног клијента

Прошлу ноћ, негде око 1,30, примих вожњу у једној улици на Палилули. Долазим на адресу и видим женску силеуту како једном руком покушава да задржи велики кофер да не падне, а другом, у којој држи неку торбицу, покушава да намакне неки широки шал на главу, не би ли се ваљда заштитила од кише која је почела да пада. Заустављам се и излазим да спакујем онај велики кофер у гепек, док се она за то време пакује на задње седиште.

„Добро вече, реците“, кажем.
„Идемо до аеродрома“.
Крећем.
„А, колико ће то да кошта?“, упита.
„Нешто мало мање од две хиљаде.“
„А је л’ може за хиљади и по?“
„Не може, али ето, може за 1700. Да се нађемо на пола.“
„Па добро кад хоћеш већ да се цењкаш, нека ти буде 1700.“
„Слушај дилеју… Ја хоћу да се цењкам, а она тражи ми да буде јефтиније!?“, помислим, али ћутим и возим. Видим да је тукла по неком алкохолу, па ми се нешто и не мили да почињем разговор.

Успут сам сазнао и да има 37 година и да се несрећно заљубила у „клинца“ како рече од 21 годину и да има америчко држављанство, где је и живела 17 година и да јој је доста Србије, па иде код ћалета у Мајами, са уверењем да се овде никада више неће вратити и тако бла, бла у недоглед уз моје, пристојности ради, повремено одобравање.

У једном моменту, док смо се возили ауто путем, негде после скретања за стари новосадски ауто-пут она рече:
„Јао, пребићеш ме када ти нешто будем рекла, али то нећу још да ти кажем.“
Наравно, истог тренутка сам помислио да има намеру да ми не плати вожњу, или да у најбољој варијанти има само поменутих 1500 динара, око чега и не бих правио неки проблем.
„Далеко било да Вас пребијем. Па ја уопште нисам агресивне природе“, озбиљног израза лица кажем и као одговор добијем комплименте типа:
„Ма видела сам ја одмах да си ти супер лик. Фаца. Још сте једино ви таксисти у овој смрдљивој Србији задржали тај неки шмекерски дух, ово оно, итд.“
„Е мој Владимире, ова, колико те хвали, нема ни тих 1500 динара“, пролете ми кроз главурду, али се и даље пристојно осмехујем.

Долазимо испред првог улаза у аеродром, заустављам се и са новчаником у руци излазим. Излази и она, долази позади и покуша да отвори врата гепека.

„Неће“, рече.
„Неће“, кажем и ја „баш сам глуп, заборавио сам да притиснем дугме, а код Форда се гепек отвара само изнутра“, кажем уз осмех и настављам „дајте, да наплатим оних 1700 динара, да се не шетам два пута без потребе. Лако ћемо за кофер, имате времена. Авион Вам полеће тек за три сата“, трица…
Мук.
Гледа ме и ћути.
У следећем моменту, приђе ми ближе (као срамота је нешто) и тихо рече:
„Јао, ја стварно немам пара да ти платим.“
„Не разумем“, правим се невешт.
„Знаш, ја сам све паре заменила у доларе и стварно немам ни динара.“
„Па то бар, госпођице, није никакав проблем. Ја сам, као што сте малопре рекли, шмекер и нећу сад да правим неку буку око тога“, са осмехом кажем, направим фину паузу да сачекам њен осмех; добијам поменути, и наставим:
„Постоји унутра мењачница, није никакав проблем да Вас сачекам док размените новац.“
Мууууууу…

Благотелећи поглед и оклембешена вилица су вредели више него свих оних 1700 динара.

„Али ја, па, буу, муу, бее…. па добро“, једва некако састави „дај ми кофер и ево идем право у мењачницу да разменим, па ћу одмах да се вратим и да ти донесем новац.“
„Јесте, мамицу ти твоју, сигурно ћеш да се вратиш. Шта, ја сам брабоњке јео кад сам био мали, а?“, помислим па кажем:
„Ма немојте без потребе да се са кофером цимате тамо вамо“, опет осмех, „отиђите слободно и размените новац, а ја ћу ево добро да Вам пазим на торбу док се не вратите.“
Једно полутихо „ок“ јој се једва отргло из уста…

Стојим испред улаза и чекам. Нема је буквално пола сата. Срећа па је јутро и нема толико гужве, па ни полиција, а ни комуналци не праве проблем што стојим (заустављање је дозвољено буквално на минут само ради истовара странака).
У међувремену, везом сам обавестио радио станицу моје фирме о „проблемчићу“ са наплатом, као и о томе да странке нема да се врати и рекао им да ћу кофер са стварима донети код њих уколико се странка не појави.
Није прошао ни минут, наилази полицајац и маше ми руком да се удаљим одатле.
„Пријатељу, имам мали проблем и молио бих те да ме пустиш да стојим овде још који минут. Странка ми је још пре пола сата изашла из кола и ушла у зграду да промени девизе јер није имала динара да ми плати вожњу, а њен кофер је код мене и ако одем, неће моћи да ме нађе.“

„Је л’ ти та странка једна онако нижа црнка, са напумпаним устима, припита?“, рече.
„Јесте“, кажем и већ знам шта следи.
„Ено је, пријатељу, она тамо доле са мојим колегама. Траже те. Каже да нећеш да јој вратиш кофере.“
Ја слушам и не верујем. Излазим из кола. У то, наилази и она у пратњи два полицајца.
„Добро вече, какав је то проблем?“, пита старији од њих.
Ја га и не гледам, него гледам у ону напумпаног женског преваранта и питам:
„У чему је проблем? Не разумем, зашто сте звали полицију!? Јесте ли ми рекли да немате динаре и да идете унутра да размените доларе и да Вас чекам!? Немојте да ме гледате, питао сам Вас у чему је проблем!“, настављам повишеним гласом.
„Јадан си“, каже она.

Значи у секунди ми је дошло да је тако завалим бекхендом по оним надуваним, балавим устима, али обзиром да то никако није долазило у обзир, благо повишеним гласом рекох:

„Ја сам јадан!? Срам Вас било. Довезао сам Вас до овде, и за вожњу која кошта две, тражио хиљаду и седамсто динара, а Ви ми доводите полицију, и ја сам јадан!? Срам Вас било. Хајде, платите ми вожњу и да идем.“
Она ме гледа и не проговара ниједну.
„Је л’ Вам добро?“, упитах је уз брижни израз лица, „хајде платите па да се растајемо.“
Она и даље ћути и гледа ме.
„Ја верујем да сам Вам симпатичан и да Вам је тешко што морам да идем, али имам обавезе и стварно бих пошао ако се слажете?“
„Јадан си, стварно си јадан“, презриво рече.
„Чекајте, Ви за који сат летите, јесте ли платили карту? Немојте да ме гледате. Јесте ли платили – јесте. Не видим у чему је суштинска разлика између мене и њих па да мени нећете да платите?“

Она ћути и гледа ме.
Гледају и слушају и људи који варе пљуге испред улаза у аеродром, тако да ми и би мало непријатно.
Полицајцу ваљда досадили и она и ја па проговори:

„Знате, по закону Ви не можете да јој наплатите на силу. Ја могу да Вам омогућим податке и да је тужите и то је једино што можемо да урадимо.“
„Стварно?“ подигнух обрве уз иронични осмех, „па да ли мислите да ја немам паметнија посла него да идем по судовима и тужим странке које неће да ми плате вожњу? Па да може тако, ја бих сваки дан имао по неколико оваквих пацијената. Не бива господине. Не бива.“
„Не знам заиста“, љубазно настави полицајац, „али као што рекох, Ви по закону морате да јој вратите кофер.“
Аааа, хоћете да се играмо? Па добро…
„Који кофер?“, уз зачуђујући поглед дочека их као шамар моје питање.
„Како који, па онај који Вам је оставила у гепеку!?“, рече зачуђено полицајац.
„А не господине, па Ви сте у великој заблуди. То је мој кофер“, рекох мирног израза лица.
„Молим!?“, рече у чуду он.
„Да, да, то је мој кофер и једино што ја могу да Вам дам је моја лична карта, па нека госпођица мене тужи уколико сматра и може да докаже да је поменути кофер њен.“

(Pravda)