Kako izlečiti hroničan umor?

Autor: mr Igor Krnetić    



Sindrom hroničnog zamora (SHZ) je onesposobljavajući i kompleksan poremećaj za koji je karakteritičan izražen umor koji se ne smanjuje odmaranjem i koji se pojačava fizičkom i mentalnom aktivnošću, uz prisustvo različitih nespecifičnih simptoma. Osobe sa SHZ često funkcionišu na značajno nižem nivou od onog za koji su bili sposobni pre pojave bolesti.

Dijagnostika SHZ je specifična, a tretman kompleksan i zahteva individualiziran pristup. Preliminarna istraživanja sugerišu upotrebu bihejvioralno - kognitivne terapije (BKT) u tretmanu SHZ sa ciljem pomaganja pacijentima da nauče upravljati svojim aktivnostima, stresom i simptomima. U ovom tekstu prezentujemo model primene bihejvioralno - kognitivnih principa i tehnika u tretmanu SHZ koji smo razvili u Psihološkom savetovanju Krnetić (PSK; www.krnetic.com).

Definisanje simptoma
Za SHZ karakterističan je ekstreman zamor koji:

    * traje 6 ili više meseci
    * nije rezultat trenutnih napora
    * ne smanjuje se odmaranjem
    * uzrokuje značajnu redukciju dnevnih aktivnosti

Pored zamora karakteristično je 8 dodatnih simptoma:

    * slabljenje spsobnosti pamćenja i/ili koncentracije
    * osetljivo grlo
    * osetljivi limfni čvorovi
    * mišićna bol
    * bol u zglobovima bez otoka i crvenila
    * glavobolje nove vrste, obrazaca ili izraženosti
    * neokrepljujući san
    * zamor posle aktivnosti, koji traje više od 24 sata

Simptomi SHZ i njihove posledice mogu biti ozbiljni i onesposobljavajući jednako kao simptomi multiple skleroze, lupusa, reumatoidninog artritisa, urođene srčane mane i sličnih hroničnih stanja. Ozbiljnost simptoma varira od pacijenta do pacijenta, kao i tokom vremena kod istog pacijenta.

Uz to, kod 20% do 50% pacijenata sa SHZ prisutni su sledeći uobičajeni simptomi:

    * bol u stomaku
    * netolerancija alkohola
    * bol u grudnom košu
    * hronični kašalj
    * dijareja
    * vrtoglavica
    * suve oči ili usta
    * aritmija
    * bol u vilici
    * mučnina
    * jutarnja ukočenost
    * psihološki problemi (depresija, anksioznost, panični napadi)
    * osećaj nedostatak vazduha
    * kožne senzacije
    * mravinjanje
    * mršavljenje

Dijagnoza
Da bi bio dijagnostikovan SHZ, pacijent mora zadovoljiti dva kriterijuma:

Izražen hronični zamor koji traje 6 meseci ili duže, uz odsustvo drugih medicinskih stanja.

Istovremeno prisustvo 4 ili više simptoma:

    * slabljenje spsobnosti pamćenja i/ili koncentracije
    * osetljivo grlo
    * osetljive limfne čvorove
    * mišićnu bol
    * bol u zglobovima bez otoka i crvenila
    * glavobolje nove vrste, obrazaca ili izraženosti
    * neokrepljujući san
    * zamor posle aktivnosti, koji traje više od 24 sata

Simptomi moraju perzistirati ili se ponavljati tokom 6 ili više uzastopnih meseci i ne smeju postojati pre pojave SHZ.

Pri tome, ne postoje fizički znaci koji ukazuju na SHZ, niti postoje dijagnostički laboratorijski testovi za SHZ. Pacijetni koji pate od simptoma SHZ moraju biti pažljivo evaluirani pošto je mnoga medicinska stanja teško razlikovati od SHZ. Tako, na primer, istraživanja u SAD (Centers for Disease Control and Prevention; CDC; www.cdc.gov/cfs) ukazuju da je manje od 20% pacijenata sa SHZ dijagnostikovano.

Slična medicinska stanja
Opisana su brojna oboljenja sa sličnim spektrom simptoma:

    * fibromialgični sindrom
    * mialgični encefalomijelits
    * neurastenija
    * višestruka senzibilitacija na supstance
    * hronočna mononukleoza

Iako su primarni simptomi drugačiji, hronični zamor je često prisutan kod ovih stanja.

Druga stanja koja mogu prouzrokovati slične simptome. Brojna klinički definisana oboljenja mogu prouzrokovati zamor: hipotireoidizam, apneja u spavanju i narkolepsija, veliki depresivni poremećaj, hronična mononukleoza, bipolarni afektivni poremećaj, šizofrenija, poremećaji ishrane, karcinom, autoimune bolesti, hormonalni poremećaji, subakutne infekcije, gojaznost, zloupotreba alkohola ili narkotika, reakcije na medikamente. Dijagnoza bilo kojeg od navedenih stanja isključuje dijagnozu SHZ, osim ukoliko je dijagnostikovano stanje adekvatno tretirano, te više ne objašnjava zamor i druge simptome karakteristične za SHZ

Mogući uzroci
Uprkos istraživanjima uzroci su nepoznati. Dosadašnja istraživanja su se fokusirala na odvojene uloge imunološkog, endokrinog i nervnog sistema. Trenutno je u fokusu naučnih studija uloga njihove interakcije, kao i genetskih i sredinskih faktora. Takođe je važno napomenuti da SHZ nije uzrokovan depresijom. Naime, iako ove dve bolesti često koegzistiraju, mnogi pacijenti sa SHZ nemaju depresivni, niti bilo koji drugi psihijatrijski poremećaj.

Faktori rizika
Ljudi svih uzrasta, bez obzira na pol, etničku i socioekonomsku pripadnost mogu imati SHZ. Najčešće se javlja kod ljudi starosne dobi između 40 i 50 godina, kod žena 4 puta češće nego kod muškaraca. Iako se mnogo ređe javlja kod dece nego kod odraslih, SHZ se može razviti i kod dece, naročito u doba adolescencije.

Obuhvatan tretman
Ne postoji jedna terapija koja pomaže svim pacijentima sa SHZ. Pošto je uzrok nepoznat, tretman mora biti usmeren na smanjenje simptoma i poboljšavanje funkcionisanja. To pre svega podrazumeva promenu životnog stila uz medikamentoznu terapiju i pažljivo superviziranu fizikalnu terapiju sa vrlo umerenim pristupom. Iako doktori oklevaju da dijagnostikuju SHZ, tačna dijagnoza je veoma važna za planiranje, evaluaciju i ishod tremana, pošto je prema istraživanjima (CDC) kasna dijagnoza povezana sa slabijim ishodom tretmana, odnosno duže prisustvo bolesti pre dijagnoze implicira komplikovaniji razvoj bolesti.

Oporavak
SHZ zahvata svakog pojedinca različito. Neki ljudi ostaju vezani za kuću, dok se kod drugih stanje popravi do tačke da mogu nastaviti sa poslom i drugim aktivnostima (najčešće uz prisustvo simptoma). Prema različitim studijama, stepen oporavka iznosi od 8% do 63%, a medijana je 40% za follow-up istraživanja. Potpun oporavak je redak, jer u proseku kod 5% do 10% pacijenata dođe do totalnog oporavka.

Navedeno ukazuje da je dijagnostika SHZ specifična, a tretman kompleksan i zahteva individualiziran pristup.

Bihejvioralno-kognitivna terapija (BKT) ima značajnu ulogu za učenje pacijenata kako da se nose sa ovom bolešću i za razvijanje bihejvioralnih obrazaca i strategija za ublažavanje simptoma. Preliminarna istraživanja sugerišu upotrebu BKT u tretmanu SHZ s ciljem pomaganja pacijentima da nauče upravljati svojim aktivnostima, stresom i simptomima. Oblast upotrebe BKT u tretmanu SHZ se još uvijek istražuje, a ovdje prezentujemo model koji smo razvili u PSK.



Terapijska strategija ovog modela zahteva stvaranje dobrog radnog saveza i vrlo jasno i precizno postavljanje ciljeva i formulisanje problema. Tek nakon što su postignuti ovi preduslovi, prelazi se na razvijanje individualiziranog plana tretmana. Kad se pređe na učenje bihejvioralno-kognitivnih principa i tehnika, te kreiranje domaćih zadataka na osnovu njih, izuzetno važnu kariku našeg modela predstavlja upravljanje pacijentovom responzivnošću na primenu ovih principa i tehnika. Da bi to bilo moguće, ističemo važnost navedenih preduslova tretmana (dobar radni savez, jasno i precizno postavljeni ciljevi i formulisani problemi).

Bihejvioralne tehnike koje se upotrebljavaju su:

    * progresivna mišićna relaksacija (PMR)
    * self-management tehnike


PMR se ne upotrebljava u svrhu recipročnog inhibiranja određenih reakcija (sistematska desenzitizacija), već s ciljem učenja pacijenta opuštanju kroz primenu blagih fizikalnih vežbi.

Self-management tehnike su:

    * trening samoefikasnosti
    * trening samoinstrukcija
    * trening samokontrole


Teorijska postavka treninga samoefikasnosti jeste da je ponašanje određeno očekivanjem. U tretmanu SHZ, očekivanje je bitno jer se odnosi na cilj tretmana, koji je neizvestan. Zbog toga je potrebno kod pacijenta razviti očekivanje da ishod zavisi i od nepoznatih faktora, ali u isto vreme i očekivanje sopstvene efikasnosti u ponašanju (pridržavanje tretmana).

Cilj treninga samoefikasnosti je dvostruk:

    * korištenjem principa i tehnika koje je postavio Bandura razviti osjećaj samoefikasnosti (osećaj pacijenta da će umeti izvesti određena ponašanja koja zahteva tretman)
    * korištenjem principa i tehnika koje je postavio Elis razviti kod pacijenta bezuslovno prihvatanje sebe, koje se zasniva na proceni ličnih osobina i ponašanja, ali ne i globalne lične vrednosti na osnovu tih osobina i ponašanja


Suštinska bihejvioralna komponeta treninga samoefikasnosti je omogućavanje samostalnog izvođenja aktivnosti uz fiziološku komponentu pozitivnog emocionalnog stanja. Glavni rezultati su zdrava nada i bezuslovno prihvatanje sebe, a oni utiču na formiranje racionalnog očekivanja koje doprinosi nameri (pozitivna motivacija) da se počne i nastavlja sa primenom propisanog tretmana.

Ponašanje je ishod samoinstrukcija, predstavlja teorijsku postavku treninga samoinstrukcija koji se zasniva na principima i tehnikama koje je postavio Majhenbaum.

Sastoji se iz tri koraka:

    * osveštavanje disfunkcionalnih samoinstrukcija (npr. “Ne mogu ništa raditi, tako sam umoran.”)
    * traženje alternativnih samoinstrukcija (npr. “Umoran si, ali radi koliko možeš (ne preko toga!).”
    * probavanje i izbor najdjelotvornijih samoinstrukcija po principu učenja kroz pokušaje i pogreške.


Rezultat su kratke i jasne samoinstrukcije kojim pacijent u kritičnim momentima upravlja svojim ponašanjem preko pozitivne odluke da se primeni tretman.

Trening samokontrole zasniva se na Kanferovoj teorijskoj postavci da se ljudi samokontrolišuća bića (teorija samoregulacionih sistema).

Sastoji se iz tri koraka:

    * samoposmatranje (self-monitoring), odnosno nadgledanje kako se izvode naučena ponašanja
    * ocena ponašanja (npr. „Ovo je bilo dobro / korisno / pomažuće, a ono je bilo loše / nekorisno / odmažuće.“)
    * potkrepljivanje pozitivnog uz zanemarivanje negativnog ponašanja.


Treći korak je ključan i podrazumijeva učenje pacijenta aktivnom fokuiranju na pozitivno ponašanje i razmišljanje (umesto na negativno), hvaljivanju sebe (npr. “Bravo!” “Svaka čast!”) i nagrađivanju sebe (npr. šetnja, film, kupovina, restoran, masaža). Trening samokontrole ključan je za uspešno upravljanje pacijentovom responzivnošću na primenu ovih principa i tehnika (nadgledanje).

Kognitivne tehnike koje koristimo u našem modelu su sve naučno evaluirane tehnike, koje mogu biti upotrebljene za otklanjanje emocionalnih blokada koje se tiču SHZ, kroz identifikovanje disfunkcionalnih stavova, uverenja i kognitivnih procesa, te razvijanje funkcionalnih stavova, uverenja i normi, kao i efikasnih strategija za kontrolu disfunkcionalnih kognitivnih procesa (ruminiranja i brige).

Tu spadaju:

    * preuokviravanje (npr. „Moj organizam me upozorava, a ne sprečava)
    * kognitivna restrukturacija (npr. Elisova RE&KBT, Bekova KT, itd.)
    * kontrola disfunkcionalnih kognitivnih procesa (npr. stop-tehnika, distrakcija, Velsov ATT)
    * Elisova racionalno - emotivna imaginacija
    * racionalno donošenje odluka, itd.

Motivacija postignućem odnosi se na motivisanje pacijenta anticipiranjem pozitivnih efekata uspješno obavljenom i pozitivnim emocijama potkrepljenom aktivnošću. Naime, suprotno zdravorazumskom uverenju da prvo dolazi do javljanja motivacije za određenu aktivnost, a zatim do izvođenja te aktivnosti (npr. „Počeću sa tretmanom čim mi se javi motivacija.“), prema modelu motivacije postignućem potrebno je prvo započeti aktivnost, a postignuće zatim dovodi do povećanja motivacije za tu aktivnost (npr. „Primeniću propisani tretman, pa ako mi bude bolje, naravno da ću nastaviti.“). Za primenu ovog modela motivacije razvijene su tehnike koje se zasnivaju na imaginaciji postignuća.

Naučne evaluacije trebale bi da provere efikasnost ovog modela primene bihejvioralno - kognitivnih principa i tehnika u tretmanu SHZ. Takođe, verujemo da se ovaj model može primenjivati za psihološki tretman bilo kojeg sindroma ili problema koji je na bilo koji način povezan sa smanjenom pozitivnom motivacijom (namera) ili ne pridržavanjem medicinskih tretmana, preporuka i saveta, ali i sa ne pridržavanjem bilo kojih dugoročno korisnih pristupa, preporuka i saveta u bilo kojoj oblasti života (ponašanje).

Извор: Стетоскоп

Heh... 50% opisanog moze da se primeni na mene... ako ne i vise... 

Ja definitivno bolujem od ovoga...

Nekakvu, mogu reci, vrstu hronicnog umora sam osecala kada sam bila anemicna i to je bas uzasno stanje. Mogu samo da zamislim kako je onima koji imaju simptome opisane u ovoj temi.

Jeste li kronično umorni?



Ako biste skupili 100 osoba koje poznajete i pitali ih tko se osjeća svježe i zaista dobro, koliko njih bi dignulo ruke?! Vjerojatno tek nekoliko.

U izvješću jedne studije objavljene u Good Health today navodi se kako veliki broj ljudi pati od kroničnog umora, iscrpljenosti ili neispavanosti. Poremećaj je nazvan semi-somnija. Takve osobe nemaju simptome prave insomnije (ozbiljnog poremećaja sna) pa nikada ne zatraže stručnu pomoć. Problem je uzrokovan kombinacijom nedostatka sna i sna loše kvalitete, a nastaje kao rezultat moderne kulture i načine života u kojem se uvijek natječemo s vremenom i obvezama.

Koliko se razlikuje semi-somnija od prave nesanice?

U izvješću se navodi kako su ljudi izgubili iz vida da je san svrhovit sam po sebi, da je nužan za emotivno, psihičko i fizičko zdravlje, te da je jednako važan kao zdrava prehrana ili tjelovježba.

Kada zaspimo, prolazimo kroz cikluse dubokog sna u kojima se naš imunološki sustav regenerira, a REM (rapid eye movement) faza u kojoj sanjamo, nužna je za nošenje sa stresom i emocijama. Ako ne spavate dovoljno, dolazi do poremećaja u ciklusima, te se smanjuju šanse za REM fazu, a ponekad uopće ne ulazimo u nju.

Kratkoročno zbog nedostatka sna možete postati živčani, napeti, lošije koncentracije, a dugoročno to vas može dovesti do depresije, pretilosti, pojave dijabetesa, bolesti srca i do srčanog udara.

Nedostatak sna može biti povezan s bračnim problemima, razvodom, nezaposlenošću ili nezadovoljstvom poslom, ali može i uzrokovati sve te probleme. Radi se o obostrano uzročno-posljedičnoj vezi, gotovo začaranom krugu.

Semi-somnija ne računa se po tome koliko sati spavate, nego po tome koliko ste se odmorili u snu za sljedeći dan. Želite li znati patite li od ovog poremećaja morate se upitati: Na ljestvici od 1 do 10 koliko se dobro osjećam od 11 do 14 sati? Ako ste se ocijenili s 5, onda ste upola dobro koliko biste trebali biti. Čak ako ste dali si i 7, još uvijek biste se trebali osjećati bolje. To je razdoblje dana u kojem biste trebali biti na vrhuncu, a ako to ne mislite morate promijeniti navike sna.

Živimo u društvu, koje prihvaća umor kao nešto najnormalnije, dani kada se osjećamo poletno zaista su rijetki. Naučili smo živjeti „na pola“. Mislimo da živimo „punim plućima“ ukoliko stižemo na sve strane i ukoliko stalno grabimo naprijed, međutim „život punim plućima“ zapravo bi značio imati dovoljno energije za ono što volimo i uživati dok to radimo.

Izvor: Covermagazin

Kad bi postojale tablete protiv umora i za pamcenje, bila bih vrlo srecna :-)
Imam jedno pitanjce: sta znaci mravinjanje, u prvom textu? Nesto kao zmarci?

Za ovo drugo postoje, ali za ovo prvo ne znam...

sex sex i ponovo sex sa zaljubjenostom leči se sve a posle može spavati

Jeste... a ima i ona da ilovaca leci sve...

Sindrom hroničnog umora

Definicija

Poremećaj koji karakteriše hronični umor bez očiglednog razloga, a praćen je različitim psiho-fizičkim simptomima.

Epidemiologija

Oko dva puta češće su zahvaćene žene nego muškarci ovom bolešću. Bolest se najčešće javlja između 25-45 godine.

Uzrok bolesti

Još nije sasvim jasno razjašnjen uzrok ovog poremećaja. Međutim, postoji nekoliko hipoteza koje pokušavaju objasniti nastanak poremećaja: postinfekcijski mehanizam, imunološki uzrok i depresija.
Postinfekcijski sindrom se odnosi uglavnom na stanja koja nastupaju posle virusnih infekcija. Takođe je uočeno da akutne infekcije mogu ubrzati razvoj hroničnog umora, a kod nekih bolesnika mogu se dokazati po povišenom nivou antitela na pojedine viruse.
Imunološka podloga hroničnog umora leži u činjenici da se kod nekih bolesnika mogu dokazati različite anomalije imunološkog sistema. Međutim, ni jedan poremećaj nije dokazan kod svih obolelih.
Činjenica da čak 2/3 bolesnika pokazuje simptome depresije možda ukazuje da je sindrom hroničnog umora psihijatrijski problem. Iako depresija može nastati sekundarno kao odgovor na primarnu bolest, ipak je broj depresija kod hroničnog umora znatno veći nego kod nekih drugih bolesti.

Klinička slika

Bolest uglavnom nastupa naglo kod do tada sasvim zdravih osoba. Isto tako, neka bolest može biti okidač za razvijanje sindroma hroničnog umora. Pogođena osoba navodi osećaj izuzetnog umora. Uz to se javlja konstantno povišena temperatura, bolovi u mišićima i zglobovima, povećani limfni čvorovi. Vremenom simptomi bolesti slabe ili potpuno nestanu, da bi se onda opet javili. Bolesnici navode da preterani stres ili napor mogu brzo prouzrokovati ponovno javljanje simptoma.
Bolest može bolesnika potpuno onesposobiti za bilo kakav rad i potpuno ga izolovati iz zajednice uz tada preko potrebnu medicinsku i psihološku pomoć. Ali, bolest može proći i pod znatno lakšom kliničkom slikom kada bolesnici i dalje mogu normalno obavljati životne zadatke.

Dijagnoza bolesti

Nažalost, ne postoji nikakav simptom karakterističan za ovaj poremećaj koji bi sa sigurnošću dokazivao bolest. Fizikalni pregled i laboratorijski nalazi mogu dokazati tek pojedine segmente globalnog problema. Zato se danas koriste još uvijek neprecizne klasifikacije i kriterijumi koji pokušavaju pomoći u dijagnozi i lečenju ove bolesti.

Terapija bolesti

Danas još ne postoji specifična terapija koja bi mogla izlečiti sindrom hroničnog umora, pre svega što se pouzdano ne zna uzrok bolesti.
Ipak, pojedini simptomi poput povišene temperature, bolova u mišićima i zglobovima, mogu se lečiti standardnom terapijom za takve poremećaje. Isto tako, ponekad je zbog učestalih depresivnih epizoda potrebna i psihijatrijska pomoć.
Odmaranje i potpuno izbegavanje bilo kakvog napora može biti kontraproduktivno i može dovesti do potpunog slabljenja i gubljenja kondicije.
Ne preporučuje se uzimanje neproverenih lekova i medikamenata. Kod mnogih bolesnika korisnom se pokazala psihoterapija.
Bolesnika je svakako korisno uputiti u njegovu bolest i ukazati mu na probleme koje može očekivati, te mu obasniti da ne postoji jednostavna terapija koja bi ga rešila bolesti. Zato je potrebna široko obuhvatna terapija koja se sastoji od fizičkog i psihičkog pristupa bolesniku.

Izvor: Medicina.hr