Како би Србијом данас владао кнез Милош Обреновић

Споразумео би се и са САД и са Русијом, ако би било немогуће – само са једном

Данашњи кнез Милош би свакако живео у Београду, био би везан за Запад у мери у којој је Милош био везан за Османско царство, самосталан у мери у којој је он био, окренут напретку, али самосвојан...

Милош је Србију „задобио на мачу“, схватао ју је као своју имовину. Данашњи српски државници су Србију „привремено добили на изборима“ и очекују да им уз помоћ великих сила, и разних смицалица, народ ту тековину потврди

Милош је зависио од своје среће и ћуди, а ови људи зависе од народних слабости и мана, те зловоље великих сила

Преговарао би о независности Косова и изборио би поделу, а аутономију за Грачаницу и светиње. Ујединио би Србију и Републику Српску. Споразумео би се са САД и Русијом, а ако је то немогуће - са једном од њих

Можда би био убијен или изручен под неким изговором сили са којом се није споразумео. У сваком случају, судбина српских владара је често таква, кад су лоши, али понекад и кад су добри

Пише: Чедомир Антић

КНЕЗ Милош Обреновић (1780-1860, владао од 1815 до 1838 и од 1859 до 1860), вођа Другог српског устанка, родоначелник најмлађе српске династије и утемељитељ аутономне српске државе, важи и данас као најмудрији и најпредузимљивији владар нововековне Србије.

Симбол политике која у миру, дипломатским средствима и постепено – на комад, остварује своје циљеве, Милош је у јавности и данас често спомињан као алтернатива доминантној политици. Пре свега реч је о критици ратне политике, али и политике лишене постојаности, циља и чврстине.

Уколико желимо да сагледамо како би Милошева политика изгледала данас, морамо прво да сагледамо разлике.

КО БИ ДАНАС БИО МИЛОШ?

Један наш муслимански интелектуалац је у спору са традиционалистима изјавио да би Мехмед Други Освајач данас носио одело „Версаће“ и „Реј Бан“ наочаре. Несумњиво се ова домишљатост односи и на кнеза Милоша.

Људи из народа у нашој политици понекад својом сировошћу и довитљивошћу подсећају на Милоша Обреновића, али они су суштински заостак једног прошлог времена, предводници клијентеле београдских политичара, парламентарни уцењивачи и локалне кабадахије.

Данашњи кнез Милош би свакако живео у Београду, био би везан за Запад у мери у којој је Милош био везан за Османско царство, самосталан у мери у којој је он био, окренут напретку, али самосвојан...

Ото Дубисалв Пирх, пруски путник, писао је 1829. године да београдски везир не зна где је Берлин, док су у двор неписменог кнеза Милоша стизале стране новине. Кнез Милош модерне Србије дакле није онај ко не зна када је живео Бетовен или други који не зна начела Француске револуције. Кнез Милош модерне Србије не би могао бити ни изгубљени либерал или богаташ и „Круга двојке“.

СИРОМАШНА, АЛИ ПОСТАЛА - УЗОР

Велике су разлике између Кнежевине Србије у време Милошевих највећих успеха, и данашње Републике Србије.

Кнежевина је била несамостална, сиромашна, заостала земља чије је становништво било непросвећено. Она је у односу на развијене европске државе била сиромашнија него што је то данас случај. Ипак, будући да је била слободна, она је била привлачна за насељавање. Пошто је њен народ био слободан политички и економски, постао је могућ и њен убрзани развој.

Изградња државе и конструисање новог друштва и привреде били су олакшани чињеницом да су започети практично од ничега. Држава је грађена у време узлета европског национализма, међу балканским државама Србија је постала узор. На помоћи су јој били милиони Срба који су живели изван њених граница, а више од свих економски напредни Срби из Јужне Угарске (касније Српске Војводине).

Велике силе тог времена била су подељене. Оне ненаклоњене Србији – Аустрија и Османско царство – биле су оптерећене унутрашњим проблемима, застареле и неслободне за сопствене становнике.

Савремена Србија има више особина Османског царства него кнежевина. Оптерећена прошлошћу, Република Србија данас живи без јасног циља и државне и националне визије, под утицајем последица пораза, помућена југословенском државном визијом и распамећена нерадом и превисоким животним стандардом из времена социјализма.

Српски сељак (грађана скоро и да није било) желео је пре 180 година да што мање плаћа држави, данашњи становник Србије жели да га држава плаћа.

Кнез Милош је Србију „задобио на мачу“, схватао ју је као своју имовину. Данашњи српски државници су Србију „привремено добили на изборима“ и очекују да им уз помоћ великих сила, и разних смицалица, народ ту тековину потврди. Милош је дакле зависио од своје среће и ћуди, а ови људи зависе од народних слабости и мана, те зловоље великих сила.

ХТЕО ДРЖАВУ ДО ВАРДАРА И ПРИЗРЕНА

Кнез Милош је за циљ имао да сачува своју власт. Очување власти и државе у то време сводили су се, често, на исто. Кнез је био примитиван и самовласан, али - да ли је у тадашњој Србији, држави у настајњу, нека друга политика могла да има више успеха?

Кнез је био успешан, пре свега зато што је био изузетно мудар и политички талентован. Кнез је желео да створи („обнови“) независну српску државу. За циљ је имао испуњење одредаба Букурешког уговора из 1812. године. Крајњи циљ била је обнова Србије – државе која би се простирала од Саве до Вардара и од Београда до Призрена.

Размишљао се и о уједињењу целокупног српског народа, али кнез Милош је био практичан и прагматичан. Кнез је, и поред своје ускогрудости и непросвећености, разумео епоху.

Његови циљеви нису били само лични и политички. Он је предвидео стварање београдског градског насеља на Сави (зато је чак спалио село Палилу). Први је планирао изградњу железнице: у време када је то била новина за Немачку и Француску, чак 20 године пре него што су изграђене аустријске пруге са којима би могла да се споји.

У његово време почео је развој српског бродарства које је средином 19. века било наша изузетно важна привредна грана. Кнез Милош је успео да, упркос великим поделама и отпорима, од Османског царства добије уступке и заокружи српску државност. Притом, осим два ограничена случаја (устанак 1815 и мањи сукоби 1833 године) није услазио у велике и тешке ратове.

У ратове је ишао да победи.

Савремени српски председници и министри никада нису представили јасан и нови државни циљ. Заинтересовани за европско уједњињење у време када од ове велике идеје остаје сложена пракса, а уместо државника преплаћени бирократи, они су покушали да лични каријеристички ентузијазам прошире на читаву нацију.

Идеја Европске уније код нас је представљена и као наставак југословенског експеримента социјалне државе! Уместо да им постане средство, као и већини других евроспких нација, за наше државнике ЕУ је циљ! Опзиција је, пак заробљена у прошлости.

Један њен део држи се у јавности концепта „Велике Србије“, али притом идеологију заснива на у пракси оповргунтим културолошким тезама старим сто осамдесет година. Конзервативна реформска опозиција свела се на одбрану постојећег, па макр била реч и о неуспесима њихових противника – Резолуцији 1244 или „Државној заједници“.

РАЗДВОЈИО СВОЈЕ И ДРЖАВНО

Кнежевина Србија је била сиромашна, али је њен кнез после успоставе аутономије представио Порти да у њој живи скоро упола мање становника него што је заиста био случај. Пошто је од свих наплаћивао порез, Кнез Милош је ускоро располагао огромним богатством. Без тог великог новца Србија свакако не би стекла своју самосталност.

Кнез Милош је рођен у сиромаштву и његова похлепа много је нашкодила политичким односима у ондашњој Србији. Ипак, за разлику од велике већине дашањих српских државника, макар је раздвојио шта је његово, а шта државно, па је у време одласка у прогонство чак нађено да је у државној каси било нешто мало више новца него у његовој личној.

Треба рећи да је Кнез Михаило као његов наследник већину тог новца вратио Србији, док је кнежев једини унук Велимир Теодоровић сав иметак оставио као задужбински фонд Велиминаријум.

Данас су прилике другачије. Уместо да ми подмићујемо, нас непрекидно подмићују.

Недавно је објављено да српске невладине организације располажу са новцем који превазилази милијарду евра. Већина тог новца стигла је од наше или страних влада ! САД су само 1997. у развој демократије у Србији уложиле око 20 милиона долара.

Држава и већи део народа годинама живи од незарађеног новца – приватизације и зајмова. Поједини наши медији, режисери, драмски писци, новинари... не скривају да су на страној плати.

Наши богаташи, будући парадокслано настали у реалном социјализму, не гаје нити један идеал, па често ради личне добити жртвују општи интерес.

Наши политичари су листом личности без личног имања и каријере, званично, по савету маркетиншких стручњака, сви су готово једнако имућни (око 50,000 евра уштеђевине, зато што народ не верује онима који се хвале да немају ништа, а сумња у много успешне). У суштини, мало је сумње да постоји неки вођа српске странке или било ко међу неколико стотина чланова политичке елите (власти и опозиције) ко није милионер. Иако је један од њих обећао, откривених новостечених десетак милиона евра није оставио као задужбину, али је уредно пријавио да је поново имућан као остали (око 50,000 евра).

Нашу политку добро илуструју следеће бројке. Око 350 милиона евра годишње уложимо у Косово и Метохију, а тамо нашем народу нити је шта боље, нити су заштићени интереси наше државе. Напротив, од њих смо створили вишеструко бројну посаду турских градова из времена кнеза Милоша – људе који живе у беди и без посла, зависе од туђе помоћи и по занимању су припадници свог народа.

Зато, данас улажемо око 20 пута мање новца у српски народ изван Србије (дакле у региону и дијаспору око 3,5 милиона људи) него Хрватска у свој народ у Босни и Херцеговини.

ПРЕГОВОРИ О ХАТИШЕРИФУ ЗА УЗОР

Добар пример политичких метода кнеза Милоша били су преговори око хатишерифа којим је успостављена српска аутономија, кнез добио право наслеђа у породици, а Србији обећано проширење на истоку и југу (присаједињење шест нахија).

У то време (1829 године) трајао је Руско-турски рат. Кнезу је саветовано да не ступи у рат. Зато је снабдевао османске снаге, али су капетани српских бродова, по његовом налогу шпијунирали турске снаге и јављали све Русима. Кнез је притом удесио да до Турака стижу непотпуни товари покварене хране и лоше робе. Када је рат завршен од Порте је тражио да плати изузетно високу цену за ове услуге. Турци су разумљиво одбили да му плате.

Касније је у прговорима обећао изузетно висок мито султану и његовом окружењу. Када је по успостави аутономије требало да тај новац и исплати – затражио је од Порте да „пребију“ дугове. Дакле исплатио их је новцем који су му дуговали за лошу или неиспоручену робу.

Анегдота говори да је приликом избора српске заставе препоручио да се усвоји руска која би била истицана наопако, пошто би тако капетани бродова по потреби могли да их прикажу као руске.

ШТА МИЛОШ И КАКО РАДИО ДАНАС?

Прво, постигао би да Србија има буџетски суфицит и значајно би умањио спољнотрговински дефицит. Радикално би умањио дугове земље и оштро би смањио плате у јавном сектору. Приватизовао би велику већину јавних предузећа.

Стврио би јефтину али ефикасну државу. Успоставио би „узоран“ демократски поредак (пошто је то мода овог времена), више у форми него у суштини (такође у складу са трндовима). Уложио би велики новац да заштити политичке и економске интересе Србије и српског народа тамо где заиста живи – север Косова, Република Српска, делови Црне Горе.

Преговарао би о независности Косова и изборио би поделу, а аутономију за Грачаницу и светиње. Ујединио би Србију и Републику Српску. Споразумео би се са САД и Русијом, а ако је то немогуће - са једном од њих.

Коначно, био би збачен – као што је и некада збачен – мало због својих лоших особина, мало зато што би постигао све наведено.

Можда би био убијен или изручен под неким изговором сили са којом се није споразумео. У сваком случају, судбина српских владара је често таква, кад су лоши, али понекад и кад су добри.

Ко од Срба жели да буде популаран по сваку цена, као „мис света“, или да га на изборима „продају“ као пиво, ко народу говори оно што он жели да чује и подилази његовим манама сиротињи или екстремизму, не треба да очекује да ће имати истинског дугорочног успеха и да ће га историја добро забележити.

Categories: АнтићКритика власти

http://fakti.org/autori/antic/sporazumeo-bi-se-i-sa-sad-i-sa-rusijom-ako-bi-bilo-nemoguce-samo-sa-jednom