Hvala na linku pomislio sam da je u pitanju neki zvanični stav makedonije, a ustvari je samo vandalizam u Makedoniji koji potiče od pojedinca ili male grupe. 

Славна историја нашег заборава
Док запуштена српска војничка гробља из Првог светског рата вапију за одговорном заштитом државе, појединци се сами организују и воде озбиљну бригу о њиховом сређивању

Плоча која је постављена пре неколико месеци на Кајмакчалану, на коју нико из Србије званично није реаговао (Фото А. Цвијић)
Запуштена српска војничка гробља из Првог светског рата нису тако редак призор у Македонији. Гробља која су прекривена прашином и потпуно зарасла у дивље дрвеће и шибље, гробови расути по шумама још су чешћи призори на некадашњим просторима на којима су се одвијале жестоке и крваве битке на Солунском фронту.
Славна историја нашег заборава?
Ретке су државе које себи допуштају такав „луксуз”: погледајте Француску. Од Београда па надаље, француска војничка гробља пример су поштовања једне земље и народа према својим припадницима који су дали животе у ратовима и борбама новије светске историје. У Србији је, пак, много тога па и борба против заборава препуштено доброј вољи и ентузијазму појединаца: уморни од тога да подсећају надлежне на оно што им је дужност, кренули су да сами својим средствима и напорима учине нешто како би се, макар сређивањем вечних почивалишта у туђини, хиљадама српских војника чији посмртни остаци тамо леже одала почаст и оживело сећање на њих.
Уочи годишњице битке на Кајмакчалану (14. септембар 1918. – 30. септембар 1916), пре две и нешто недеље, из Београда је у Македонију кренула група од двадесет планинара из Планинарско-смучарског друштва „Копаоник” и десет чланова Удружења ратних добровољаца од којих су неки били и потомци српских војника који су се борили на овим просторима. Вођа пута био је Станоје Стојковић, а циљ је, поред пењања на врх Кајмакчалана, било рашчишћавање запустелог српског војничког гробља у селу Скочивир, на четрдесетак километара од Битоља.
Готово за неповеровати: од 1918. године до данас ово гробље, од око 3.500 квадратних метара, и на којем је сахрањено око 500 српских војника погинулих у борбама на Кајмакчалану, нико није посетио нити, наравно, одржавао.
Група је била прва после деведесет година која је не само дошла да гробље види него и да га, у дводневној акцији рашчишћавања, уз све потребне дозволе македонске државе, среди како би у наредним годинама могло бити једно од очуванијих споменика из Првог светског рата.
Село Скочивир, које подно планине Ниџе и њеног највећег врха Кајмакчалана лежи уз Црну реку, највећу притоку Вардара, некада је било значајно и веће; сада је запустело. Од готово стотинак породица данас једва да има више од десет душа које у њему живе. Чак и да желе да се у знак сећања на српске изгинуле војнике неки од сељана одуже тако што ће гробље макар чистити, не могу: притисла старост и немоћ. Узгред, у том Скочивиру се налази још једно српско војничко гробље из Првог светског рата – оно је у бољем стању, ограђено, али ће и њега једном стићи иста судбина заборава.
Гробље које је требало рашчистити налази се уз саму скочивирску цркву: до ове акције било је, може се слободно рећи, највећа шума у крају. Планинари и добровољци међу којима је био и неуморни осамдесетогодишњак Радојица Смиљковић, деда Раја, из Смедерева, прионули су својски: пошто је највеће дрвеће посечено електричном тестером, уз обезбеђени алат два су дана чистили гробље од пањева, грања, зараслог шибља и трња, све уредно сврставајући их у гомиле које су одношене или стављане у страну не би ли биле искоришћене за потпалу.
Из огромног густиша изронио је, на крају акције, пропланак с потресним призором: у сенци високог белог звоника и ретког дрвећа, остављеног да баца хлад, између зарђалих безимених гвоздених крстова пободених у земљу или палих стајали су нахерени и искривљени, лежали сломљени или сачувани цели надгробни споменици с којих су планинари срицали негде једва читљива имена сахрањених српских војника. Умрлих од рана, од глади... Споменици-подсетници, тешки, од камена, које су, по завршетку Првог светског рата, до Скочивира на таљигама вукли очеви, браћа, шураци из Србије..., да их у овом далеком селу у које ће ко зна када, и да ли уопште поново крочити, поставе изнад глава својих најближих.
Импровизовано, али искрено и од срца, гробље је после девет деценија опојано, уз споменике су упаљене свеће које су донете из Београда. Договорено је да се и идуће и наредних година организују сличне акције, а ово гробље настави да одржава и уређује. Планинари и добровољци су спремни да то и даље чине; може ли држава да коначно почне да и сама о томе размишља?
Анђелка Цвијић
----------------------------------------------

Када су војници плакали
У шумама Кајмакчалана, највишем врху Ниџе (висок 2.525 метара) на чијем су врху вођене најстрашније борбе на Солунском фронту (између српске и бугарско-немачке војске) и на којем је највећи број изгинулих, на готово свим странама, расути су гробови незнаних и знаних српских војника из Првог светског рата. Њих, запуштене, углавном зарасле у шумама и шумарцима, понеки туриста који џипом крене на врх Кајмакчалана или македонски ловац који туда прође, погледа, очисти, ода им почаст. Овога пута, добровољци су на обележју места где је погинуо одали почаст храбром потпуковнику Војину Поповићу, војводи Вуку, кога је убио бугарски војник и за којим су – по сећањима лекара – српски војници, његови борци који нису пустили гласа док су им секли удове и видали ране, плакали као мала деца док су га мртвог носили.
А. Ц.
-------------------------------------------------
Српска окупаторска власт
Пре неколико месеци, на врху Кајмакчалана, између капеле с тужно искривљеним крстом на врху (само што не падне!) у којој је почивало срце Арчибалда Рајса док га у Другом светском рату непријатељ није извадио и вероватно бацио, и спомен-костурнице српским војницима, неки „храбро непотписани” починилац забетонирао је плочу на којој стоји: „Опрости им Господе. Со голема жалост и почит ја оставаме оваа спомен-плоча за Македонците војници мобилизирани од српската, окупаторска власт и загинаа за туги интереси и поделба на Македонија. Нека им е вечна славата!” Српска држава до сада, колико је познато, није реаговала, иако су надлежне службе о томе обавештене.
А. Ц.

Пренето са...

nije to stav vecine Makednoca... verujem da oni uglavnom znaju da su brozova izmisljotina i da poticu ili od srba ili od Bugara.. bilo kako bilo, ja ih gotivim (ne racunam ova govna koja imaju ovakve stavove, izrazene na ovoj ploci)

Шта рећи на ово? Као народ и држава још добро пролазимо...