"So golema žalost i počit ja ostavame ovaa spomen-ploča za Makedoncite vojnici mobilizirani od srpskata, okupatorska vlast i zaginaa za tugi interesi i podelba na Makedonija..."
Слика преузета са:НСПМ
----------------------------------------
КАЈМАКЧАЛАН -Алекса Шантић


Путниче, стани! Овде леже они!
Гомиле ове прах краљева крију.
С капом у руци њима се поклони,
И редом тако ижљуби их свију!

Из ових хумка, из хрњаге кама,
Где труба свести срца јака сврста,
Празници славе гранули су нама
И мученике скинули са крста.

Овде су вечни, што ватрама жртве
И билом срца пробудише мртве -
Србине, стани! Овде леже они!

Ово су наше лавре и олтари;
Њиховим светлим сјајем се озари,
И чело своје молитвом приклони!

Јад и беда људска !!!
Па који то "македонци" , колико знам постоје Срби , Бугари  и Грци !!!

makedonija je izmedju dva svjetska rata ili za vrijeme balkanskih, ne sjecam se tacno,bila okupirana od strane srbije, hehe i makedonci vas nazivajatu okupatorima....

Pa tvoji su non-stop okupirani, celo vase postojanje ste bili pod okupacijom, pa okupatori vas bre smislili i doneli vam veru

Ni sad niste slobodni, medjunarodne snage vas drze k'o na lancu a i 49% teritorije vas jebe kako im se cefne, hahahaha

Mala škola za Velike Srbe - lekcija br. 14


Izdahnite sav zrak iz svojih pluća, skupljajući blago područje trbuha. Nemojte to činiti na silu; morate samo imati osjećaj da ste "ispraznili" sav stari zrak...

Duboko udahnite. Rastegnite dijafragmu i pustite da u vaša pluća uđe svjež zrak. Kratko zadržite zrak – samo da se sve u vama za trenutak smiri, a da vaša krv udahne kisik...

Zatim ponovno ispustite sav zrak iz pluća.

Izgovorite šest puta uzastopice sljedeće rečenice, prvo tiho a onda sve glasnije i glasnije:

POJAM BOŠNJACI KORISTI SE I POSTOJI VEĆ OD 15. VIJEKA.

U SREDNJOVJEKOVNOJ Bosni, STANOVNICI SU SE NAZIVALI IMENOM BOŠNJANI. SA STABILIZACIJOM OSMANLIJSKE VLASTI, RIJEČ BOŠNJAK U POTPUNOSTI ZAMJENJUJE SREDNJOVJEKOVNO BOŠNJANIN.

BOŠNJACI SE U KRALJEVINI JUGOSLAVIJI I U SFRJ NISU MOGLI IZJAŠNJAVATI KAO BOŠNJACI NEGO KAO SRBI ILI HRVATI ILI MUSLIMANI ZATO ŠTO IM JE TO BILO ZABRANJENO OD STRANE HRVATSKIH I SRPSKIH NACIONALISTA I KOMUNISTA.

BOŠNJAČKI NAROD VIŠE NIKADA NEĆE MOĆI BITI POTLAČIVAN OD STRANE SRBA I Hrvata. MI SRBI MORAMO POŠTOVATI BOŠNJAČKI NAROD.

Duboko udahnite. Zatim ponovno ispustite sav zrak iz pluća.

Ponovite ovu lekciju jednom sedmično.

Izvor? Laza Lazarevic, treci sprat Nema pre Bosnjanin nikakvih fantomskih Bosnjaka, dakle islamizirani Srbi, Hrvati, Crnogorci, Albanci...........dakle nema bogumila

Ma dzabe ti moralles da ponavljas to samom sebi 100 puta, u dubini duse ti znas sta je istina........

Ko to pominje Bošnjake? Turci.
Kada su se naselili na sadašnjim prostorima? Nezna se jer nisu se naseljavali.
Kos u Bošnjaci? Srbi i Hrvati koji su primili islamsku veru.

Gde li nađe samo ovaj tekst pun apsurda i nebuloza.

Nego nisam mogao da shvatim gde se nalazi ona makedoska ploča i sa kog je to sajta? Pre komentara bih da se upoznam sa takvim činjenicama.

onda ko su makedonci, ako su se od srba odrodili ljudi koji praktikuju istu vjeru, sta onda ocekujes od muslimana...za tu gore lekciju imam masu dokaza...guglaj malo i citaj i druge forume a ne samo velesrpske...

Jedino da počnem da se informišem preko veliko-muslimanskih foruma i linkova ba. Ne pada mi na pamet. Da ne razvučemo diskusiju na pogrešan kolosek moje je mišljenje onako kako sam rekao i ne može ga promeniti neki tamo Alija (Ilija).

Nisu se samo Makedonci odvojili nego i Crnogorci koji su mnogo bliži matici Srbiji čak i po govoru (isti jezik- valjda i to nešto govori). Nisu se svi odvojili od Srbije nego od Beograda i njegove centralizacije još u staroj Jugoslaviji koja traje i dan danas. Da se sada pusti referendum na jugu Srbije (Niš, Leskovac, Vranje, Pirot, Prokuplje) za odcepljenje od Beograda prošao bi mnogo lakše nego odcepljenje Crne Gore. Ne zato što mrze Srbiju nego Beogradizaciju.

  I svi sa treceg sprata!

Aj zajebi te tvoje licne, seksualne, zoofilicarske kakve god vec fetise i frustracije i pusti lepo ljude da pricaju o temi, a tema je "jad i beda koja je pogodila Makedonce pa su prsli nacisto"  


Srpska okupatorska vlast

Pre nekoliko meseci, na vrhu Kajmakčalana, između kapele s tužno iskrivljenim krstom na vrhu (samo što ne padne!) u kojoj je počivalo srce Arčibalda Rajsa dok ga u Drugom svetskom ratu neprijatelj nije izvadio i verovatno bacio, i spomen-kosturnice srpskim vojnicima, neki „hrabro nepotpisani" počinilac zabetonirao je ploču na kojoj stoji: „Oprosti im Gospode. So golema žalost i počit ja ostavame ovaa spomen-ploča za Makedoncite vojnici mobilizirani od srpskata, okupatorska vlast i zaginaa za tugi interesi i podelba na Makedonija. Neka im e večna slavata!" Srpska država do sada, koliko je poznato, nije reagovala, iako su nadležne službe o tome obaveštene.

Izvor: Politika
......................................................................................................................................

Slavna istorija našeg zaborava     2009-09-28

Slavna istorija našeg zaborava Dok zapuštena srpska vojnička groblja iz Prvog svetskog rata vapiju za odgovornom zaštitom države, pojedinci se sami organizuju i vode ozbiljnu brigu o njihovom sređivanju

Zapuštena srpska vojnička groblja iz Prvog svetskog rata nisu tako redak prizor u Makedoniji. Groblja koja su prekrivena prašinom i potpuno zarasla u divlje drveće i šiblje, grobovi rasuti po šumama još su češći prizori na nekadašnjim prostorima na kojima su se odvijale žestoke i krvave bitke na Solunskom frontu.

Slavna istorija našeg zaborava?

Retke su države koje sebi dopuštaju takav „luksuz": pogledajte Francusku. Od Beograda pa nadalje, francuska vojnička groblja primer su poštovanja jedne zemlje i naroda prema svojim pripadnicima koji su dali živote u ratovima i borbama novije svetske istorije. U Srbiji je, pak, mnogo toga pa i borba protiv zaborava prepušteno dobroj volji i entuzijazmu pojedinaca: umorni od toga da podsećaju nadležne na ono što im je dužnost, krenuli su da sami svojim sredstvima i naporima učine nešto kako bi se, makar sređivanjem večnih počivališta u tuđini, hiljadama srpskih vojnika čiji posmrtni ostaci tamo leže odala počast i oživelo sećanje na njih.

Uoči godišnjice bitke na Kajmakčalanu (14. septembar 1918. – 30. septembar 1916), pre dve i nešto nedelje, iz Beograda je u Makedoniju krenula grupa od dvadeset planinara iz Planinarsko-smučarskog društva „Kopaonik" i deset članova Udruženja ratnih dobrovoljaca od kojih su neki bili i potomci srpskih vojnika koji su se borili na ovim prostorima. Vođa puta bio je Stanoje Stojković, a cilj je, pored penjanja na vrh Kajmakčalana, bilo raščišćavanje zapustelog srpskog vojničkog groblja u selu Skočivir, na četrdesetak kilometara od Bitolja.

Gotovo za nepoverovati: od 1918. godine do danas ovo groblje, od oko 3.500 kvadratnih metara, i na kojem je sahranjeno oko 500 srpskih vojnika poginulih u borbama na Kajmakčalanu, niko nije posetio niti, naravno, održavao.

Grupa je bila prva posle devedeset godina koja je ne samo došla da groblje vidi nego i da ga, u dvodnevnoj akciji raščišćavanja, uz sve potrebne dozvole makedonske države, sredi kako bi u narednim godinama moglo biti jedno od očuvanijih spomenika iz Prvog svetskog rata.

Selo Skočivir, koje podno planine Nidže i njenog najvećeg vrha Kajmakčalana leži uz Crnu reku, najveću pritoku Vardara, nekada je bilo značajno i veće; sada je zapustelo. Od gotovo stotinak porodica danas jedva da ima više od deset duša koje u njemu žive. Čak i da žele da se u znak sećanja na srpske izginule vojnike neki od seljana oduže tako što će groblje makar čistiti, ne mogu: pritisla starost i nemoć. Uzgred, u tom Skočiviru se nalazi još jedno srpsko vojničko groblje iz Prvog svetskog rata – ono je u boljem stanju, ograđeno, ali će i njega jednom stići ista sudbina zaborava.

Groblje koje je trebalo raščistiti nalazi se uz samu skočivirsku crkvu: do ove akcije bilo je, može se slobodno reći, najveća šuma u kraju. Planinari i dobrovoljci među kojima je bio i neumorni osamdesetogodišnjak Radojica Smiljković, deda Raja, iz Smedereva, prionuli su svojski: pošto je najveće drveće posečeno električnom testerom, uz obezbeđeni alat dva su dana čistili groblje od panjeva, granja, zaraslog šiblja i trnja, sve uredno svrstavajući ih u gomile koje su odnošene ili stavljane u stranu ne bi li bile iskorišćene za potpalu.

Iz ogromnog gustiša izronio je, na kraju akcije, proplanak s potresnim prizorom: u senci visokog belog zvonika i retkog drveća, ostavljenog da baca hlad, između zarđalih bezimenih gvozdenih krstova pobodenih u zemlju ili palih stajali su nahereni i iskrivljeni, ležali slomljeni ili sačuvani celi nadgrobni spomenici s kojih su planinari sricali negde jedva čitljiva imena sahranjenih srpskih vojnika. Umrlih od rana, od gladi... Spomenici-podsetnici, teški, od kamena, koje su, po završetku Prvog svetskog rata, do Skočivira na taljigama vukli očevi, braća, šuraci iz Srbije..., da ih u ovom dalekom selu u koje će ko zna kada, i da li uopšte ponovo kročiti, postave iznad glava svojih najbližih.

Improvizovano, ali iskreno i od srca, groblje je posle devet decenija opojano, uz spomenike su upaljene sveće koje su donete iz Beograda. Dogovoreno je da se i iduće i narednih godina organizuju slične akcije, a ovo groblje nastavi da održava i uređuje. Planinari i dobrovoljci su spremni da to i dalje čine; može li država da konačno počne da i sama o tome razmišlja?

----------------------------------------------

Kada su vojnici plakali

U šumama Kajmakčalana, najvišem vrhu Nidže (visok 2.525 metara) na čijem su vrhu vođene najstrašnije borbe na Solunskom frontu (između srpske i bugarsko-nemačke vojske) i na kojem je najveći broj izginulih, na gotovo svim stranama, rasuti su grobovi neznanih i znanih srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata. Njih, zapuštene, uglavnom zarasle u šumama i šumarcima, poneki turista koji džipom krene na vrh Kajmakčalana ili makedonski lovac koji tuda prođe, pogleda, očisti, oda im počast. Ovoga puta, dobrovoljci su na obeležju mesta gde je poginuo odali počast hrabrom potpukovniku Vojinu Popoviću, vojvodi Vuku, koga je ubio bugarski vojnik i za kojim su – po sećanjima lekara – srpski vojnici, njegovi borci koji nisu pustili glasa dok su im sekli udove i vidali rane, plakali kao mala deca dok su ga mrtvog nosili.

izvor: link

Hvala na linku pomislio sam da je u pitanju neki zvanični stav makedonije, a ustvari je samo vandalizam u Makedoniji koji potiče od pojedinca ili male grupe. 

Славна историја нашег заборава
Док запуштена српска војничка гробља из Првог светског рата вапију за одговорном заштитом државе, појединци се сами организују и воде озбиљну бригу о њиховом сређивању

Плоча која је постављена пре неколико месеци на Кајмакчалану, на коју нико из Србије званично није реаговао (Фото А. Цвијић)
Запуштена српска војничка гробља из Првог светског рата нису тако редак призор у Македонији. Гробља која су прекривена прашином и потпуно зарасла у дивље дрвеће и шибље, гробови расути по шумама још су чешћи призори на некадашњим просторима на којима су се одвијале жестоке и крваве битке на Солунском фронту.
Славна историја нашег заборава?
Ретке су државе које себи допуштају такав „луксуз”: погледајте Француску. Од Београда па надаље, француска војничка гробља пример су поштовања једне земље и народа према својим припадницима који су дали животе у ратовима и борбама новије светске историје. У Србији је, пак, много тога па и борба против заборава препуштено доброј вољи и ентузијазму појединаца: уморни од тога да подсећају надлежне на оно што им је дужност, кренули су да сами својим средствима и напорима учине нешто како би се, макар сређивањем вечних почивалишта у туђини, хиљадама српских војника чији посмртни остаци тамо леже одала почаст и оживело сећање на њих.
Уочи годишњице битке на Кајмакчалану (14. септембар 1918. – 30. септембар 1916), пре две и нешто недеље, из Београда је у Македонију кренула група од двадесет планинара из Планинарско-смучарског друштва „Копаоник” и десет чланова Удружења ратних добровољаца од којих су неки били и потомци српских војника који су се борили на овим просторима. Вођа пута био је Станоје Стојковић, а циљ је, поред пењања на врх Кајмакчалана, било рашчишћавање запустелог српског војничког гробља у селу Скочивир, на четрдесетак километара од Битоља.
Готово за неповеровати: од 1918. године до данас ово гробље, од око 3.500 квадратних метара, и на којем је сахрањено око 500 српских војника погинулих у борбама на Кајмакчалану, нико није посетио нити, наравно, одржавао.
Група је била прва после деведесет година која је не само дошла да гробље види него и да га, у дводневној акцији рашчишћавања, уз све потребне дозволе македонске државе, среди како би у наредним годинама могло бити једно од очуванијих споменика из Првог светског рата.
Село Скочивир, које подно планине Ниџе и њеног највећег врха Кајмакчалана лежи уз Црну реку, највећу притоку Вардара, некада је било значајно и веће; сада је запустело. Од готово стотинак породица данас једва да има више од десет душа које у њему живе. Чак и да желе да се у знак сећања на српске изгинуле војнике неки од сељана одуже тако што ће гробље макар чистити, не могу: притисла старост и немоћ. Узгред, у том Скочивиру се налази још једно српско војничко гробље из Првог светског рата – оно је у бољем стању, ограђено, али ће и њега једном стићи иста судбина заборава.
Гробље које је требало рашчистити налази се уз саму скочивирску цркву: до ове акције било је, може се слободно рећи, највећа шума у крају. Планинари и добровољци међу којима је био и неуморни осамдесетогодишњак Радојица Смиљковић, деда Раја, из Смедерева, прионули су својски: пошто је највеће дрвеће посечено електричном тестером, уз обезбеђени алат два су дана чистили гробље од пањева, грања, зараслог шибља и трња, све уредно сврставајући их у гомиле које су одношене или стављане у страну не би ли биле искоришћене за потпалу.
Из огромног густиша изронио је, на крају акције, пропланак с потресним призором: у сенци високог белог звоника и ретког дрвећа, остављеног да баца хлад, између зарђалих безимених гвоздених крстова пободених у земљу или палих стајали су нахерени и искривљени, лежали сломљени или сачувани цели надгробни споменици с којих су планинари срицали негде једва читљива имена сахрањених српских војника. Умрлих од рана, од глади... Споменици-подсетници, тешки, од камена, које су, по завршетку Првог светског рата, до Скочивира на таљигама вукли очеви, браћа, шураци из Србије..., да их у овом далеком селу у које ће ко зна када, и да ли уопште поново крочити, поставе изнад глава својих најближих.
Импровизовано, али искрено и од срца, гробље је после девет деценија опојано, уз споменике су упаљене свеће које су донете из Београда. Договорено је да се и идуће и наредних година организују сличне акције, а ово гробље настави да одржава и уређује. Планинари и добровољци су спремни да то и даље чине; може ли држава да коначно почне да и сама о томе размишља?
Анђелка Цвијић
----------------------------------------------

Када су војници плакали
У шумама Кајмакчалана, највишем врху Ниџе (висок 2.525 метара) на чијем су врху вођене најстрашније борбе на Солунском фронту (између српске и бугарско-немачке војске) и на којем је највећи број изгинулих, на готово свим странама, расути су гробови незнаних и знаних српских војника из Првог светског рата. Њих, запуштене, углавном зарасле у шумама и шумарцима, понеки туриста који џипом крене на врх Кајмакчалана или македонски ловац који туда прође, погледа, очисти, ода им почаст. Овога пута, добровољци су на обележју места где је погинуо одали почаст храбром потпуковнику Војину Поповићу, војводи Вуку, кога је убио бугарски војник и за којим су – по сећањима лекара – српски војници, његови борци који нису пустили гласа док су им секли удове и видали ране, плакали као мала деца док су га мртвог носили.
А. Ц.
-------------------------------------------------
Српска окупаторска власт
Пре неколико месеци, на врху Кајмакчалана, између капеле с тужно искривљеним крстом на врху (само што не падне!) у којој је почивало срце Арчибалда Рајса док га у Другом светском рату непријатељ није извадио и вероватно бацио, и спомен-костурнице српским војницима, неки „храбро непотписани” починилац забетонирао је плочу на којој стоји: „Опрости им Господе. Со голема жалост и почит ја оставаме оваа спомен-плоча за Македонците војници мобилизирани од српската, окупаторска власт и загинаа за туги интереси и поделба на Македонија. Нека им е вечна славата!” Српска држава до сада, колико је познато, није реаговала, иако су надлежне службе о томе обавештене.
А. Ц.

Пренето са...

nije to stav vecine Makednoca... verujem da oni uglavnom znaju da su brozova izmisljotina i da poticu ili od srba ili od Bugara.. bilo kako bilo, ja ih gotivim (ne racunam ova govna koja imaju ovakve stavove, izrazene na ovoj ploci)

Шта рећи на ово? Као народ и држава још добро пролазимо...