Bili smo tri meseca nerazdvojni.  Non stop se culi kada nismo mogli da se vidimo.  Trebali smo da budemo u vezi ali ja sam stalno nesto odugovlacila jer sam se plasila vezivanja s obzirom da se meni on mnogo svidjao i plasila sam se da svu tu idilu ne upropastim.
On je imao neke porodicne probleme ali nije zeleo da prica o tome, zeleo je da svaki trenutak provodimo lepo.
Poslednji put kad smo se videli delovao je jako mirno.  Pitala sam ga li ima i dalje probleme on je rekao da ima ali i to moze da se resi.  Bio je na razgovoru sa psihologom i odusevili su se kako razmislja.  E onda je prestao da se javlja, da izlazi u ulicu, ja sam mu slala poruke ali sam mozda bila naporna i imala sam utisak da ga smaram.
Pre pet dana su mi javili da je izvrsio samoubistvo.  Imao je 20 godina.

Krivo mi je sto ga nisam terala da mi prica kakve probleme ima.
Krivo mi je sto nisam videla da je jako nesrecan.
Toliko boli sto ga vise nema da sam pocela da umisljam da su sve stvari koje se desavaju oko mene povezane sa njim.
Nijednom se nismo poljubili a zelela sam da mu skocim u zagrljaj milion puta.
Lupam glavu trazeci razlog zasto je to uradio, jer je imao planove za buducnost, nikad nije klonuo duhom.
Cini mi se da je sve teze od kako je proslo ono sok-stanje.
Dolazim do dela kada treba da prihvatim cinjenicu da ga vise nema ali imam neki osecaj da je on tu kraj mene.  Svasta mi se mota po glavi.  Pocnem iznenada da placem.  Vrtim sve nase razgovore u glavi i jos mi je gore.  Imam utisak kao da se ceo svet izmenio.
Bacam i na sebe krivicu, jer da smo se smuvali mozda bih uspela da ga izvucem iz toga.
Hiljade i hiljade misli.
Po ceo dan trazim neke obaveze i nikad nisam kuci jer se plasim da ostajem sama sa svojim mislima.
Ali dodje onaj prokleti trenutak pred spavanje.
Htela sam da idem kod psihologa ali moj otac je rekao na to da se ne glupiram i da ne dramim.

Zanima me da li ste imali takva iskustva, da li imate neki savet, a i ako nemate nema veze jer sam imala potrebu da sve ovo napisem.
Hvala unapred.

nadji sebi momka...

Ne znam sta bih ti pametno rekao, nisam doziveo nista slicno... pretpostavljam da je u ovoj situaciji normalno da prolazis kroz to sto prolazis. Pokusaj samo da ne krivis sebe toliko, koliko god ti to bilo tesko...to je najgore sto mozes da uradis. Na kraju ce vreme uciniti svoje.

E, svasta. Primitivizam level beskonacno.

Каква тролчина!

Ал ај да се играмо. Ја сам имао једну Туркињу старију две године и онда сам морао да се вратим у Србију кад ми се завршило период праксе и договорили смо се да пробамо на даљину, чак сам убрзо и ишао сам опет тамо, све је било бајно и сјајно и онда ми је написала на виберу да не може више. Ја реко добро, блокиро је свуда и обрисао је скроз из телефона и свега и сад стално враћам филм уназад и знам да сам пустио у њу пар пута случајно а да сам јој само једном дао таблету. Тако да сад бројим месеце и чекам кад ће Турци да ми куцају на врата са сабљама.


Поука у твом случају: Боље што нисте ништа радили него да ти је направио дете и убио се одма после. Онда би имала између осталог и очигледног два додатна проблема, први да се убио што ти је направио дете, а други што ћеш детету кад буде имао 20 година да причаш да му се ћале убио чим га направио.

Ti nisi kriva sto se on ubio. Njegovo samoubistvo nema apsolutno nikakve veze sa tobom. Razmisljanja o tome sta je mozda moglo da bude drugacije su destruktivna nakon tragedije i mogu da te uvuku u depresiju. Niko ne zna sta je moglo da bude pa ne znas ni ti. Nesrece se desavaju. Nadji nacin da se nosis sa tugom koja ce verovatno uvek biti prisutna kad se setis njega.

On je bio bolestan. To je glavno da razumes. Njemu je bilo potrebno lecenje i paznja lekara, verovatno promena okoline, nacina zivota i lekovi. Duboke ozbiljne depresije nisu "tek tako". I ne nestaju "tek tako" zabavljanjem sa nekom devojkom iz kraja. I razgovorima sa njom. Prvi put kad bi se posvadjali ili raskinuli to bi mogla da bude inicijalna kapisla da se on ubije. Tinejdzeri samoubice su tempirana bomba. Sa njima se dugo i predano radi. Onda bi krivila sebe sto se ubio. Mislim da je bolje za tebe sto se nisi upustila u vezu sa njim. Jer bi pre ili kasnije pocela da zivis kroz njegove probleme i zakomplikujes sebi zivot tako mlada.

Strasne stvari i tragedije se desavaju. Budi zrela, ne padaj u ponor ti, zato sto je neko drugi odlucio da ga vise nema. Kad pocnes da razmisljas o tome sta je moglo drugacije, preseci sebi misli i idi radi nesto drugo. Teraj od sebe scenarija. Jedino dozvoli sebi da budes tuzna zbog toga sto njega vise nema, to je normalno i vremenom ce biti lakse.

Imas meko srce...vreme ce ga pretvoriti u kamen...

Hvala bookee, MunkaZe i inicio.
Lecim tugu u drustvu, ali izbegavam da pricam o njemu.  A i niko ne shvata tugu na isti nacin.
Kad se ovakve stvari dese valjda covek na sve ostale situacije gleda hladnokrvnije.  I to je ono sto me cini jacom ali i najslabijom u odredjenim trenucima.  

Ja sam poznavao dosta ljudi koji su se ubili...iz licnog iskustva mogu da ti kazem da to uglavnom nikad nije slucajno...

I jos kako je sredina tu involvirana u celu tu pricu...uvek ima tu neko ko soli....

Uglavnom oni najbolji...

Normalno je da prolazis kroz takvo stanje posle toga sto se desilo. To jeste nesto sto bi potreslo svaku osobu.

Veruj mi, ti nikako ne bi uspela da ga izvuces iz toga. Nema smisla ni razloga da krivis sebe.

Verovatno se to stanje u njegovoj porodici (ili koji god da je problem bio) pogorsalo i iskrslo naglo. To kazem zato sto, makar iz onoga sto pises, ne deluje kao tipicna depresivna osoba iako je ocigledno imao nesto zbog cega je isao kod psihologa ali ti planovi za buducnost... su retki kod suicidalnih osoba. To takodje znaci i da je tu tvoj potencijalni nacin da pomognes, ciju potrebu prirodno osecas, bio jos manji. Jednostavno ne mozes uticati na neke stvari, posebno kada se naglo pojave.