„Da li zalimo (vise) osobu koje nema - zato što ona vise fizicki ne postoji ili zalimo (vise) sebe jer će nam biti uskraceno sve ono sto smo do sada imali, nestankom osobe koja više ne postoji?”

sebicnost nam je zapisana u svakoj celiji, zalimo same sebe zbog onog sto smo izgubili, bez da se i zapitamo zato smo to na prvom mestu i dobili.

Naravno da prvenstveno vise zalimo sebe hteli mi to ili ne tako je.Ljudi su u principu sebicni od pamtiveka.To je jasno...

Ne slazem se! Naravno da vise zalimo ( ili bolje da kazem zalim ) osobu koje vise nema.

U sustini zalosno je to kako god da okrenes.

Kako god okrenes, svodi se na isto- zalimo sebe. Da, mozemo reci da zalimo osobu koje vise nema, ali zalimo je zato sto nedostaje nama. Ili, da odemo u krajnost- osobi koje vise nema apsolutno je svejedno. Ostali smo samo mi, i zao nam je nas, samih i jadnih. U sustini, zalimo za sigurnoscu koju smo izgubili- navikli smo se da je neko tu, uz nas, i onda kada ga nema vise nasi mali svijetovi su poljuljani, jer gubitkom drage osobe, gubimo i dio sebe.

To je sve samo posledica "kačenja". U suštini ne žalimo osobu koje više nema, niti žalimo sebe, već ne želimo da prihvatimo ideju da ta osoba više nije tu i da nam više neće biti omogućena zadovoljstva koje nam je ta osoba pružala. S toga pokušavamo da rekonstruišemo stvarnost na taj način što po svaku cenu želimo da povratimo datu osobu... Ali to je varka, obmana (pomisao da ne možemo dalje živeti bez te osobe).

Postoje 2 leka; jedan se zove zdrav razum, drugi se zove vreme.

zalimo sto gubimo sve ono sto nam je ta osoba davala (i sto smo mi njoj mogli da damo) ali mislim da to uopste nije sebicno ili,ako jeste,to je neki normalan sebicluk.

A sto onda zalimo ljude kojih nema a nismo ih licno poznavali,recimo na primer,ja se uvek rastuzim kad cujem da je neko umro,vrlo cesto placem kada mi neko isprica koga je izgubio...

Mislim da se to moze gledati iz dva ugla,

1.Zao nam je te osobe,iako ona sama ne zali sebe jer ne moze,nema je!

2.Zao nam je nas samih jer ce nam ta osoba nedostajati ili nas njena smrt podseca da cemo tokom zivota gubiti mnogo dragih ljudi,pa cak ni nas biti nece!

Svaka vest o necijoj smrti me podseti na to koliko je zivot u stvari samo iluzija, i osetim se porazeno.

"Da li zalimo (vise) osobu koje nema - zato što ona vise fizicki ne postoji ili zalimo (vise) sebe jer će nam biti uskraceno sve ono sto smo do sada imali, nestankom osobe koja više ne postoji?”

misim podjednako.
ja sam izgubila dragu osobu i zao mi je zbog onoga sto je ona jos mogla da uradi u svom zivotu ali isto tako zalim i za onim sto sam od nje dobijala (paznja, ljubav...)

Ja cu prepisati nessto iz knige Derviss i smrt koju trenutno ccitam(po ko zna koji put=) a ima veze s ovom temom. I sa ccime se u potpunosti slazem.

** Smrt je jekin,sigurno saznanje,jedino za ssto znamo da ce nas stici. Izuzetka nema, ni iznenadjenja,svi putevi vode do nje, sve ssto ccinimo to je priprema za nju, priprema ccim zakmeccimo udarivssi ccelom o pod, uvijek joj blizze,nikad dalje. Pa ako je jekin, zassto se ccudimo kad dodje? Ako je ovaj zzivot kratak prolazak ssto traje samo ccas, ili dan, zassto se borimo da ga produzzimo joss dan ili ccas. Zemaljski zzivot je varljiv, vjeccnost je bolja.
    Zassto vam srca od straha drhte kad se u predsmrtnim mukama noge omotaju jedna oko druge? Smrt je preseljenje iz kuce u kucu. To nije nestanak vec drugo rodjenje. Kao ssto prsne ljuska jajeta kad se pile potpuno razvije,tako dodje vrijeme da se rastave dussa i tijelo. Smrt je nuzznost u neizbjezznosti prelaska u drugi svijet,u kome ccovek dostizze svoj puni uspon.
    Smrt je propadanje stvari a ne dusse.
    Smrt je promjena stanja. Dussa poccinje da zzivi sama. Dok se nije rastala od tijela, ona je prihvatala rukom, gledala okom, slussala uhom, ali je susstinu stvari saznala sama sa sobom.
    ....ne tugujte ,radujte se raju koji vam je obecan.''

Tuga za nestalim je normalna,svojstvena ljudima. Slazzem se s onima koji su napisali da zalimo nas same ustvari,zalimo jer smo izgubili osobu koju smo jako voleli,na koju smo bili naviknuti. Kad bi se ccovek mogao odreci svega materijalnog, patnja bi isto nestala. U to verujem.