Nije sramota plakati... :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

Kiša je stala.

Sunce se poigrava sa kapima koje su se zadržale na staklu prozora, praveći u svakoj po jednu malu dugu. Kao da vidiš dušu kiše. . . Pokisli pas se šeta po keju Kolubare. Nezainteresovano obilazi granje koje je nanela voda. Odlazi. . .

Kolubara još manje zainteresovano teče, nosi granje i šapat zaljubljenih parova koji su noćas sedeli na nekom sličnom keju, negde uzvodno. . .

Konobarica prilazi susednom stolu, uzima porudžbinu, vraća se za šank. Za stolom sede dve petnaestogodišnjakinje. Prvi put u životu su pobegle sa časa. Čitaju neki teenage časopis. . .

-Jao kako je sladak-ushićeno će prva, gledajući zaljubljeno u sliku nove glumačke zvezdice na usijanom nebu Hollywood-a;
-Da, pogledaj kako ima slatke oči-uzvraća druga ništa manje ushićeno-Tako bih volela da ga upoznam. . .

Nastavljaju da se kikoću polutiho, uživaju u prvim danima srednjoškolkog života. Stiže i topla čokolada, jednoj bela, drugoj crna. . .

Sa zvučnika se čuje neka balada. . . Bas gitara se provlači kroz teški vazduh, prede kao stari mačak pored peći. . .

-. . . znam, želiš da sam tu da hodamo po tlu toplom od suza. . .

Otišla je. . .

-. . . Noć kad mene ne bude, pomisli da san pada ti na lice. . .

Spustila je kesu sa tunikom dobijenom za rođendan na sto, sa nekom setom duboko u crnim očima. . . Kao da je neko umro. . . Kesa dodiruje sto. . . Zemlja pada na sanduk. . . Tupi zvuk se poklapa sa tonom bas gitare. . . Izašla je, nije se okrenula više.

Čudan osećaj, kao da se duša rasipa poput gomilice peska na vetru. Taman veo pada na oči. . . Sve bledi, magla tuge se navukla nad srebrno jezero bivše sreće. . . Pritisak unutar lobanje postaje neizdrživ. Oseća se kao da će mu mozak eksplodirati. Da li je ovo nesvestica ili umire?

Krv pulsira u vrhovima prstiju koji kao da su tamo negde daleko na horizontu, a ne na hladnom stolu ispred lica. . . Kreću polako ka plastičnoj kesi na stolu. Privlače je na grudi. . . Vazduh izleće iz kese pravo ka njegovim nozdrvama, molekuli kiseonika i vodonika pomamno plešu pred požutelim licem. Zna dobro taj miris. . . Miris nje. . .

Seća se hladnih februarskih jutara kad bi se probudio pored nje. . . Obično bi se probudila par minuta posle njega, pogledala ga očima iz kojih sija večno proleće, očima koje bi vratile laste sa juga usred zime. . .

-Dobro jutro. . . -i poljubac. . . Mekani pliš njenih usana bi zagrlio njegove i. . .

Uhvatio je sebe kako grize usne. . . Devojčice su otišle od susednog stola. Nešto toplo je kliznulo niz obraz. Zabio je lice u mekanu tkaninu što viri iz kese i plakao kao nikada u životu. . . Nije ga bilo briga da li neko gleda. Ionako je samo nepoznato lice, neko ko nije iz ovog grada, samo podstanar tuđih života i svog. . .

Ne zna koliko je ostao tako. Ustao je kad su suze presušile. Nema veze, doći će one opet. . . Večeras, kad se seti da nikada više neće otići kod nje posle posla. . . Da će ga sačekati iznajmljena soba. . . Mesto gde su nekada vodili ljubav i šaputali jedno drugom. . . Prazna i hladna. Sijalica ne radi. . . Nema novca da je kupi. . . Plata kasni. Sešće za sto da jede pri slabom svetlu iz hodnika. . . Ćufte se kupaju u crvenom sosu, spremljene brižnom rukom majke. . . Ona će tada spavati, neće joj ništa reći, bar ne do vikenda. . . I ona je volela i voli nju. . . Srećna jer je on srećan, njeno dete, student u stranom gradu. . . Dobro je da ima nekoga ko će da pazi bar koliko-toliko o njemu. . . Kako bi voleo da je ponovo dete. . . Daleko od svega ovoga. . . Da se zavuče između mame i tate ispod jorgana i da se vrpolji dok ga golicaju. . .

Bar će oni spavati mirno. . . On će na podu, ne može da legne u taj krevet, bar ne noćas. . . Tu mu je rekla da joj nikada nije bilo lepše nego sa njim. . . Mislio je da je to jer ga voli. . . Previše praznog prostora u krevetu, u duši, životu. . .

Ostavio je kesu na stolu, novac između tacne i šolje za kafu i polakao izašao. . .

U piksli je ostala cigareta, dim se u vidu tankog sivkastog pramena izvija ka plafonu. . . Odlazi. . . Napolju ga čeka sveže okupani grad. . . Njen grad. . . Ulice koje mirišu na uspomene, nose tragove njenih malih nogu dok trče po snegu koji se topio od topline njihove ljubavi. . . Snegu koji je otresao sa vunene kape koju mu je ona kupila. . . Njene ulice. . .

Nema veze. . . Neka ih. . . Neka svi budu srećni. . .

I pas sa keja-neka nađe neko toplo mesto da prespava noćas i kost sa velikim komadom mesa. . .

I konobarica-kad završi smenu i sa bakšišem u džepu krene kući, da kupi sutra rukavice mami i šal tati, a za nju ne mora da ostane, njihov osmeh je najveći poklon. . .

I dve srednjoškolke-nek nađu neku svoju zvezdicu, ma neka one budu zvezdice, da za njima onako uzdišu. . .

I ona. . . Nek nađe sreću. . . Šta god želi. . .

On odlazi. . .

Ostavlja i svoju dušu na onom stolu da se ogleda u kapljicama kiše dok ne ispari zajedno sa njima. . . Ne treba mu više. Nestaje u masi ljudi na ulici. . .

Niko. . .