Da li vam se nekada dogodilo da sretnete nekoga kada to izgleda potpuno nemoguce? Sudbina po nekada tako povuce konce da se nadjete u cudu i zapitate kako je to moguce. Opisite takve susrete. Ja cu poceti sa najskorijim, od pre tri dana, a vec ga je SF pomenuo u dopisivanju i upoznavanju. Dakle, kako sam upoznao SF-a

Krenem ti ja lepo u gradsku bolnicu da pokupim neke rezultate. Obicno, kad idem sa faksa, odsetam do Kneza Milosa i sacekam trolu (40), ali mi se zurilo, pa uletim deo puta u 23-jku, da bih mogao da hvatam i 28 i 77. Sidjem jednu stanicu iza poste, eto 77-ice, uletim i pravo na sredinu, ima mesta kolko hoces, a na sedistu ispred mene sedi tip, plava kosa, plave oci, bradica skoro ko moja, ma poznat do bola. Zagledam se ja malo, razmisljam - jeste on, nije on - vec mi neprijatno da zurim u coveka pa skrenem pogled. Vidim, i on reaguje. Ne drzi ga mesto. Ustane i stane preko puta mene. Naravno, ne verujuci da je tako nesto zaista moguce, u startu odbacim ideju da je to SF, pomislim da je verovatno neko ko lici na njega, a znam ga samo sa slika. E, sad ide najpisicniji deo. Ja zveram negde bez veze, on gleda u mene, osecam krajickom oka. Onda on skrene pogled, a ja gledam u njega, sve u nadi da cu potvrditi sumnje. Da je neko gledao sa strane, samo bi cekao kad cemo se smuvati, tako smo se intenzivno smekali. Pogledam na sat i pocnem da smisljam u glavi privatnu poruku - "Jesi li dana tog i tog u toliko i toliko sati bio u busu 77..."
Kad li se decko odvazi, pridje mi i zapita
- Ja se izvinjavam, da niste vi slucajno gospodin Nebojsa Jovanovic?
- Ivane, ti si, ne mogu da verujem!
Onda smo se par minuta iscudjavali okolnostima, a bogme i slatko nasmejali istovetnim reakcijama
- Blam me bio da pridjem, al ko rekoh mladji sam - rece Ivan
- Ista stvar, evo vec smisljam poruku - odgovorim ja - bice dobra tema za ponedeljak
Uto on izadje i ode kod nekog ortaka, a ja produzim dalje. Narednih pola sata nisam mogao da skinem osmeh sa lica, da me je neko video pomislio bi da sam luda koja se ceri samom sebi


Ako imate slicnih dozivljaja, podelite ih sa ostalima...

p.s. Stavio sam ovo kao lepljivo, bice dok se ne vratim iz Amerike, posle cu da ga razlepim ako ne bude interesovanja...

Loodo burazeru.

Imam i ja 1 slucaj koji bi mogao ovde da se opise

Kad sam bio kljinjo ,isao sam cesto na selo na raspust,za vikend...
Tu sam upoznao Sasu,koji je vremenom postao moj prijatelj,isli smo sa drustvom na more i sl...Ali malo obaveze,malo sto prestadoh ici na selo,malo sto sam se odselio 700km i od moje kuce,ali od 2000te godine izgubio sam coveka iz vida.I prosle godine sam stanovao par meseci u jednom malom selu,nije bas bogu iza nogu ali je u liniji sa nogama  gde su preko puta zgrade u kojoj sam stanovao pravili kucu.Kada sam krenuo na posao pogledah na momke koji su postavljali keramiku na ulazu u tu kucu i koji pogub   ugledah ga.
Nemoguce. :    : Prvo,znam covek je studirao ne radi on plocice drugo,ma otkud on ovde,bas ovde,da bude :  : A tek on kako se izgubio kada je mene ugledao.hahaha.Svet je stvarno mali.

Mislim ova danasnja omladina, to sve ludo, pijano, drogirano
Vidim ja ulazi covek.. lici majku mu na ovog naseg gospodina doktora za zivotinje... al reko... ja sam video samo 2 slike... pritom te 2 dibidus ne lice jedna na drugu a i ovaj covek mi delovao previse opusteno, lezerno, mislim, ipak je on gospodin vd nacelink neke katedre , al reko... ma nije on... ma jes... vidi kako me sramzeljivo merka... on je... ma nije...
I ja ustanem... jerbo sam trebao da sidjem.. da se covek okrenuo pito bi ja... al ovako... blam jebote da startujem coveka u busu a on nece ni da me pogledi ljudski ...
Al moro sam da pitam.. e pa posto sam pito... i posto je u toku pitanja prosla stanica na kojoj sam trebao da sidjem a isao sam na jedan neodlozan posao istrcao sam na sledetju i uleto u bus u suprotan pravac.
E sad... krucijalni momenat njegove sumnje... ja se ne sam izbrijao u skorije vreme.. ovo plave kose sto ima na glavi ko i da nema...a ja nijesam imao vremena da se uredim i da se obucem u moje standardno jerbo sam pravo sa basketa istrcIo na aVtobus...
Al eto... tako ti je to... gde god krenes... burek!
I posle bureka, burek!
Mi gradimo burek , burek gradi nas!

U svakom slucaju,docarali ste nam susret tako da mogu da zamislim kako je to izgledalo!!!!

Ma burek je JEDAN

Pazi sad ovo...
Oktobra 1980 krenemo mi svrseni gimnazijalci po zakonu u vojsku. Nas 6 ortaka krenemo zajedno, cetvorica sidju u Zagrebu, a nas dvojica odemo do Ljubljane, odatle on u Postojinu a ja u Ribnicu. Za one koji ne znaju, Postojina je jugozapadno, a Ribnica jugoistocno od Ljubljane, tako da formiraju, grubo receno, osnovicu jednakokrakog trougla sa Ljubljanom u vrhu. Posle jedno pola godine krenemo ti mi na bojevo gadjanje, bio sam artiljerac, haubice 105 mm, a put nas vodi do Pivke, preko Postojine. Ide konvoj od preko 3e0 kamiona, sa sve haubicama, komorom i ostalim. Prodjemo Postojinu i na jednom putreljku pokvari se bas kamion u kome sam ja bio. Izadjemo dok ga ne poprave, kad u susret nam ide grupica od dvadesetak vojnika, i naravno medju njima moj drugar. Bili i oni na bojevom gadjanju, samo njegovo odeljenje imalo poporavni jer su lose gadjali pre par dana. Pitam ja vas, kakva je verovatnoca da se sve desi u istom danu, na istom mestu, da se pokvari bas moj kamion, a da od nekih 7000 vojnika koliko ih je bilo u postojinskom garnizonu bas ta grupica od njih dvadesetak prodje istim putem. Ima od tada skoro 25 godina a jos mi ne izbija iz glave...

to se zove sudbina,kada sretnes nekoga koga dugo nisi video na neocekivanom mestu.
Kao da ti sudbina vraca secanja......

Mene muci splet okolnosti, kako se sve to potrefi u vremenu i prostoru. Kad bi neko krenuo da racuna verovatnocu verovatno bi odustao...

Ti si jedan proklet covek Ima ceo zivot da te srecem po autobusima

Haha,ne mogu da verujem!Bas ste me lepo nasmejali!Drago mi je da ste se upoznali...
I ja sam imala neverovatan susret,prosle godine u ovo vreme...
Zamislite svoju najvecu ljubav iz srednje skole o kojoj nista ne znate skoro 10 godina,i zamislite da tu osobu sretnete sasvim slucajno,u setnji parkom,u gradu 2000km daleko od kuce...nisam mogla da verujem da ce se to ikad dogoditi...mozda je to sudbina?Opet zivimo u istom gradu...

Ma nema,zivot je neverovatan