Да ли никшићка власт жели да сруши Камени град, монументално уметничко дело Ратка Вулановића на падини Требјесе, зато што се после 16 година сетила да чувени вајар није добио дозволу за градњу или је посреди исти онај разлог због ког цетињска власт Улицу Вука Караџића преименује у Исландску?


 
Никшићки снег у пролеће прија уз добро вино. Али је црногорска студен непријатнија него икад. Ваqда зато што добродошлицу на аеродрому у Подгорици умеју да пожеле само билборди на руском. У хладном комбију до Никшића, возач у девет ујутро овај пар НИН-ових ушију части причом о “лудим Србима које нека генетска грешка опет тера да ратују с цијелим свијетом”. Знам шта следи, па ћутим. Возач одмах прелази на црногорске хитове “како је краq Александар 1920. укинуо црногорску цркву” и “како је СПЦ узурпирала туђу имовину и на Косову и у Црној Гори”. Ту већ проценим да је ред да ми проради “генетска грешка”, чисто да би возач био у праву. Краq Александар није могао да укине нешто што никад суштински није постојало. Ућута возач. Таман згодно да га питам за вајара Ратка Вулановића.

Зна возач да никшићка ДПС власт хоће да руши Камени град који је Ратко Вулановић подигао пре деценију и по у најлепшем делу града, на падинама Требјесе, између Саборне цркве светог Василија Острошког и Дворца краqа Николе. Мршти се возач и пита да ли само због Ратка долазим у Никшић. Само. Кад је ницао Ратков Стоунхенџ на Ади циганлији (много мањи од овог никшићког), Милан Дамњановић, новинар НИН-а, написао је 1997. године да Ратко Вулановић има “протекцију” у НИН-у само зато што помера и премешта планине. Изгледа да је возачу све јасно: “Пазите како пишете, да му не бисте наудили.”
После ћутимо до Никшића.

У Ратковом атеqеу пећ на дрва па се ласно загрејати. Ратко Вулановић, родом Никшићанин, каже да он није вајар. Да је скулптура одавно постала досадна. А да је његово да обликује пејзаж. Показује ми слике – “записе” и неке нове скулптуре, камене гране с “трњем”, ваqда да спречи насилнике. Успут прича како су дошли да руше Камени град: “Спектакл. Полиција. Багери, чуда. Донијели рјешење у петак (14. март), дошли у суботу (15. март) да руше. Било нас неколико, Оqа (супруга Раткова, прим.н.), ја, новинари, па смо сјели на онај камен, па ако носе, нек и нас понесу. А предсједник општине ми заказао у понедјеqак (17. март) да се сретнемо. Прво ваqда да сруше па да се договоримо? Нису срушили. А нисмо се ништа ни договорили. Ја ћу да браним Камени град. Ако га сруше, тужићу их. Ако ћемо на суд, идемо на суд.” Јер, ако Камени град нема вредност за општинаре и урбанисте града Никшића, за њега има. Судбинску. Зато што је направqен у времену кад се све рушило (1993) и “тако постао симбол хаоса који још увек траје”. Италијански архитекта Освалдо Мартинез, стручњак за заштиту споменика културе, старих градова и уметничких дела, ових је дана у Никшићу затечен тиме што је некоме пало на памет да уклања Камени град. Мартинез каже да и у Италији постоји много малих места која у убрзаном развоју губе везе са традицијом и историјом, али да стручњаци, уметници, историчари, као и грађани учествују у спасавању споменика културе и уметничких дела. И саветује Никшићанима опробани рецепт – живи зид. “Па да видимо хоће ли власт палицама ударити на те qуде”, каже Мартинез.

Машине предузећа “Божовић” су, дакле, изашле на терен, али нису рушиле. Све је одложено. Стигло је дотле да је 21. марта донета нова одлука по којој Вулановић у року од седам дана треба да уклони Камени град, који је поставqен “без претходно прибавqеног одобрења издатог од надлежног органа локалне управе”. И уколико Вулановић не поступи по овом решењу Комуналне полиције Општине Никшић, а по свему судећи – неће, спровешће се административно решење о трошку Вулановића. Жалба на решење не одлаже извршење. Ето тако пише у новом решењу.

Зовем вајара Пека Никчевића, директора Центра за културу, чије канцеларије гледају на монументалне Раткове скулптуре. Јер чујем да је пријава за рушење из Центра за културу дошла у Комуналну полицију. Никчевић је у Косовској Митровици. Тамо је професор на Ликовној академији Приштинског универзитета. У телефонском разговору за НИН каже да не зна ништа о томе, да Центар за културу у то није умешан, да је то спор на релацији Општина – Вулановић. И кратко понавqа да “треба питати Ратка има ли папир, има ли дозволу за градњу”. Он је, каже, у принципу, на страни уметника, јер је и сам уметник, али да су закони неумоqиви, да се “увијек треба осигурати дозволама”.

Сем признаница и одлука тадашње црногорске владе и никшићке општине о помоћи Вулановићу да подигне Камени град – један од последњих клесара нашег доба каже да нема папир: “Радио сам и радим тамо гдје ме зову. Пола милиона ондашњих марака је уложено у Камени град. Тај новац нисам могао скупити сам.” Новац није, али камен јесте. А тако велике комаде је могао наћи само по Херцеговини и Црној Гори.
Остало је записано, опет у НИН-у, у тексту новинара Стевана Станића о Каменом граду (15. октобар 1993) да је Мило Ђукановић, треба ли подсећати – Никшићанин, кратко рекао: “Ратку дајте све што му треба.” А тад се, као и сад, Милова поштовала. Зато је Вулановић написао писмо црногорском премијеру пре неки дан. Мило му, каже Ратко, још није одговорио.

Отишао је НИН код председника општине. Небојша Радојичић. Тврда струја ДПС-а, прича се по подеqеном Никшићу. Разуме се, подеqеном на Србе и Црногорце. Нема времена Радојичић ни за киселу воду с НИН-ом: “Урадили смо планску документацију за уређење читавог комплекса. За Камени град не постоје папири. То није трајна изложба. Трајала је можда и више него што је требало. Тражили смо од умјетника да је склони. Улазимо у велику реконструкцију дворца, преуређење читавог тог комплекса од 30.000 квадрата. Никшић ће да добије ботаничку башту, умјетничке атеqее.” Зашто ту нема места и за Вулановићев Камени град? “Зато што нема”, суво ће Радојичић. А зашто је општина багерима кренула на уметничко дело, као да је Вулановић подигао приватну кућу на туђој земqи и без дозволе? Па и тад се у овом нашем транзиционом региону пре легализује него што се руши?
“Лоша је интерпретација да смо ми багерима дошли да рушимо умјетничко дјело”, изричит је Радојичић. “Ми смо тражили од умјетника да то уклони. Он није хтио. Каже да нема средстава. Ја заиста мислим да 20.000 еура општина не може тек тако дати. А толико је механизација, да се скулптуре размонтирају, под његовим надзором. Виђећемо. Не видим разлог зашто толика бука”, окончава разговор с НИН-ом председник Радојичић.
Ваqда зато што су се, како причају виђенији Никшићани, према Каменом граду понели као да је контејнер који је засметао неком урбанисти у његовој “ингениозној” замисли да ту направи ботаничку башту, коју, ваqда ниједан град на свету још није видео. А Камени град је, ту, у међувремену, заиста постао заштитни знак града Никшића. Нешто по чему се Никшић разликује од свих других градова. И по чему се спаја с Београдом. А то што од њега неко упорно хоће да направи градско ђубриште и ругло, то опет на душу града. Градска чистоћа као да има наредбу да чисти само десет метара до Каменог града, а даqе ни макац. Мада, стотинама тона стена које подупиру небо и изблиза делују застрашујуће а издалека магнетски привлачно – то нимало не смета, као ни дечије шкрабање по њима.

И опет: зашто?
Да ли никшићка власт жели да сруши Камени град зато што се после 16 година сетила да чувени вајар није добио дозволу за градњу или је посреди исти онај разлог због ког цетињска власт ових дана Улицу Вука Караџића преименује у Исландску? У знак захвалности Исланду, као првој држави која је признала независну Црну Гору. Јер Вук, који је писао да су Црногорци “Славени српске гране и грчкога закона”, баш и није подобан на Цетињу у независној држави црногорској.

Тако и Ратко Вулановић може само да нагађа да ли су вест о националној пензији Републике Србије и српско државqанство које је недавно добио повод за рушење Каменог града. “Или некоме смета православни дух Каменог града, као што је и капелица на Ловћену, прије Мештровића, била православна, а сада више није?”, пита се Вулановић. Или је то опет само “генетска грешка”?
У праву је Милован – Мики Радуловић, сликар, још један симбол града под Требјесом, кад каже да “умјетност политику и агресивност не трпи”. Зато га НИН тражи у селу Растовац, крај Никшића, где му је атеqе. На крају се сретнемо у једном од никшићких кафића, који се деле на српске и црногорске. Ту су и сликар Миомир – Мишо Вемић и Ратко Вулановић. “Руку на срце”, каже Радуловић, “ружно је да нешто негдје стоји, а да се не чува с qубавqу. Неће да га руше, ни да бог. Није мене жао Ратка, мене жао дјела. Ако већ не знам које силе утичу, зато сам да се нађе што сретније рјешење за преношење. А рушење је само по себи катастрофа. Мора се, исто тако, наћ’ оправдање за попуњавање тог простора, јер је Камени град ту заживио, добио је физиономију на том простору између дворца и манастира. Сад је то цјелина. То је мој визуелни доживqај.” Да ли уметност треба да трпи од урбанистичког плана? Смеје се Радуловић: “Обично се урбанистички план приклања умјетности.”

Мишо Вемић, никшићки сликар родом са Жабqака, верује да ће дело заштитити само себе како то увек и бива: “Већ се заштитило. А знате ли кад ови концептуалисти поставе канту пуну ђубрета као експонат, па им то нека чистачица однесе у контејнер мислећи да је ђубре умјетничко дјело, онда организатор изложбе да двадесет хиqада фунти умјетнику да врати експонат у пређашње стање. О томе треба да мисле и ови наши општинари. Ипак, вјерујем да је та жеqа да се Камени град измјести и поруши отишла са зимом, и дошло је проqеће за умјетност у Никшићу.”

Пред полазак комбија за Подгорицу, Вулановић ми прича како је никшићки крај у којем је данас његова и Оqина породична кућа педесетих година био пустопоqе. И на том поqу цигански гроб. “Кад је почела Жеqезара да се гради и пут да се ради, избјегли су два метра и помјерили пут. И ено га цигански гроб два метра од пута. Махмут Ајдар Салкановић се звао несрећник који је ту убијен. Урбаниста није рекао: склоните гроб, треба ми за пут. Зашто не би с мојим гробом могли тако да ураде?” пита Вулановић.
Речи Милана Дамњановића о скулптурама Ратка Вулановића дају одговор на свако питање: “Градови и постоје да би имали срце. Скулптор Ратко Вулановић је покушао да нашем и свом граду да Камено срце у времену када је он имао само такво срце. Али не као израз осуде, надмоћности и презира, већ само као део једног осећања, чврстог, каменог осећања о наставку наше уснуле културе.”
Зато је некоме и важно да препукне камено срце.


Зора Латиновић
Извор:НИН

Kameni grad za čen belog luka



Među nama živi Ratko Vulanović, ličnost mitskih osobina, koji je celi svoj život posvetio kamenu kao nerazdvojniku smisla svoga života, videći ga kao znak božanskog prisustva
 Ako bi nekom dečaku uzrasta Egziperijevog Malog princa ili osobi sa skromnijom školom trebalo objasniti pojam Sizifa ili rastumačiti šta je to Sizifov posao, teško da bi ti bilo sasvim uspešno ako bi se krenulo od mita, po kome je Sizif sin Eola i Enarete, zbog toga što nije dovoljno poštovao bogove osuđen da u donjem svetu neprekidno gura veliki kamen uzbrdo i da kada stigne do vrha brda, neka velika neljudska sila učini, da se kamen izmakne i skotrlja na dno padine.

Možda bi se to lakše razumelo i moglo slikovitije objasniti ako se mit prenese na našu okolinu i život pored nas.

Među nama živi Ratko Vulanović, ličnost mitskih osobina, stamene stature, atletskih mišića, nadljudske snage, spečenog lica, bele brade i zlatnih ruku. On je celi svoj život posvetio kamenu kao nerazdvojniku smisla svoga života, videći ga kao znak božanskog prisustva.

Decenijama svoj oblikovni svet ukorenjuje, usavršava i oblikuje kamenom, najpostojanijim prirodnim telom. Kiklopske dolmene ili planetarni reper Stounhendža sigurno nije video, ali je intuitivno i ko zna sa kakvim prosvetljenjem spoznao ispolinsku snagu, večitost i postojanost kamena i upustio se u avanturu da kamenom, odnosno njegovom zatomnjenom snagom iskaže snagu čoveka u njegovom zagrljaju. U stalnoj kohabitaciji sa prirodom počeo je sa belim i šarenim oblucima. Brzo je prešao na manje blokove koji se mogu rukama prenositi, počeo je da im menja oblike sa klesarskim dletom, da kamenu udahnjuje život. A onda je, poslušavši savet iz Druge knjige Mojsijeve, sklonio oštre klesačke alate, zadržao samo najteži čekić i najgrublji tesač, vratio se iskonskom korišćenju i obradi kamenih gromada, onako kako se to radilo sa dolmenima, menhirima, piramidama, teškim tvrđavskim zidovima i počeo kamenom da gradi čitav jedan grad. Teške blokove od više desetina tona, najviše in virgo intacta slagao je jedan na drugi, pa treći, stoti, dok nije iznikao čitav kameni grad

Kako je ova gradnja izgledala nadljudska i kako je ljudima zabranjeno da se takmiče sa bogovima, bogovi Donjega sveta počeli su da ruše delo našeg vrlog kamenograditelja preslikavajući Sizifovu sudbinu.

A, evo, kako je bilo. Danima, mesecima, godinama, licem u lice sa kamenim gromadama, Vulanović je odvaljivao Lubardina brda i egipatskim domešateljstvom, svojim snažnim rukama, prenosio ih podnožje lepote rođenog tla. Jednog dana 1996. godine, tu pored moćne Budvanske tvrđave, na njenoj goloj kamenoj ploščadi, pored njenih moćnih tvrđavskih zidova uspeo je da izgradi kamenu simfoniju koja je bila najurbanija skulptorska kreacija u čitavoj Jugoslaviji. Monumentalnija od Kalderovih, Neizvesnog, Gerica, koji su mogli da mu pozavide na invenciji i čeličnim rukama koje iz kamena izvlače čudesnu sinergiju lepote, ushićenja i strahopoštovanja.

Pravi ljubitelji umetnosti, silni turisti, obični građani nisu mogli biti ravnodušni pred čudesnim sklopovima u kojima su se mogla prepoznati i naslutiti kamena carstva Luksora, Balbeka, Pompeje, njihove fantazmagorične ulice, pjacete, kolonade, kapiteli i portali.

A, onda su naši bogovi Donjeg sveta uprli svoj prst prema našem Sizifu i naredili da se kameni grad ima srušiti. I nije bilo druge, ceo taj oboren kameni grad vraćen je kući u Podostrog.

I, kako je suđeno Sizifu: ponovo kamen na kamen i ponovo neumorni kamenograditelj Ratko Vulanović, sada u Nikšiću, gradi novi, još veći i mnogo lepši kameni grad. On još stoji moćan i jedinstven na svetu, podno jedne crkvice u Nikšiću.

Koliko bi se država i gradova na svetu ponosilo ovom umetničkom i nadasve ljudskom podvigu? Ali! Ponova su juče zli dusi, oni što su donedavno obećavali i tvrdili da će sve biti isto, oni što udariše na veru, na pismo, na profesore, na barjak, na krstove, što sad čine da više ništa ne bude isto, narediše da se iz Nikšića uklone ulice ljubavi i umetnosti.

I, ponovo je naš Sizif pred novim mukama, ponovo je pred enigmom kada će Sizifov kamen nizbrdo, a onda kuda će sa oborenim kamenim gromadama? Nada se pojavila kada je saznavši za pomol varvarstva u Nikšiću iz Italije hitno doputovao Osvaldo Martinez, reprezent međunarodne asocijacije za spasavanje umetničkih dela. Ali, ko danas poštuje međunarodna prava?

Trenutno ne postoji rešenje. U pitanju je preseljenje hiljade tona kamena. Crnogorske zvaničnike i njihove kulturtregere ne interesuju nacionalne vrednosti, nemaju od njih nikakve koristi, a gromadna skulptura ne može da stoji po njihovim hacijendama.

Kolaju razne ideje – od prve, da se novi kameni grad gradi na vrhovima Divljana, možda najkraćoj vezi sa dobrim duhom slovenskog boga Vida. Drugi predlažu Varvarin ili Miličinu Batajnicu, najtragičnija poprišta NATO masakra, u kojima bi kameni grad postao večiti memento zločinačkoj uvertiri 21. veka. Predlaže se i srpski grad, koji ima, što nemaju drugi naši gradovi, kako bi Jagodina postala mesto na rutama turista i ljubitelja umetnosti.

Moglo bi to biti i bilo koje mesto u Crnoj Gori ili Srbiji gde, u većoj meri, žive časni i uspravni ljudi koji bi svom potomstvu ostavili spomenik sizifovske istrajnosti i vere u pobedu dobra nad zlom. Nije bez značaja, jer je u istoj duhovnoj ravni sa plemenitim porukama kamenog grada, okolnost da je sa njega skinuta svaka lukrativna ideja. Njegov autor je svestan da grad nema cenu i on ga bez nagrade predaje njegovim budućim korisnicima i starateljima za jedan čen belog luka (allium cepa) koji bi ga štitio od svakakvih anđaminih poslova. Uostalom, glavno priznanje je Vulanović već primio 1988. godine. Tada je dobio „Politikinu” nagradu za umetnost sa kojom je, između ostalih, ušao u vrh srpske umetnosti.


Mihajlo Mitrović
Извор:Политика

ITALIJANSKI STRUČNjACI ZAPREPAŠĆENI IDEJOM DA SE UKLONI UMJETNIČKO DJELO RATKA VULANOVIĆA 

  Italijani brane "Kameni grad"


Zaprepašćeni idejom da će "Kameni grad", djelo vajara Ratka Vulanovića, koje se nalazi u blizini Dvorca kralja Nikole u Nikšiću biti srušeno, juče su u grad pod Trebjesom stigli arhitekta Osvaldo Martinez i dizajner Marcija Framarin. Stručnjaci iz Italije koji se već duže vrijeme bave zaštitom spomenika kulture, starih gradova, umjetničkih djela zatečeni su time da nekome može pasti na pamet da ruši autentično umjetničko djelo, koje poslije kamenih skulptura Henrija Mura niko nije napravio. Ratko Vulanović je odlučan da svim sredstvima brani svoje djelo, čija je umjetnička vrijednost neprocjenjiva. osim toga on podsjeća da su radivi na postavljanju i izradi "Kamenog grada" koštali oko pola miliona eura. Italijani nazivaju rušenje umjetničkog djela vandalskim činom i smatraju da vinovnici moraju da snose posljedice za svoj postupak.
Vulanović smatra da je ovo početak jedne nove priče, jer tokom narednih dana očekuje i stručnjake iz UNESKO-a. Slučaj "Kameni grad" može zavšiti i na sudu.
Osvaldo Martinez, kaže za "Dan" da pažljivo osluškuju sve što se dešava, te da su spremni da obavijeste sve nadležne institucije u Italiji i šire kako bi zaštitili ovaj spomenik kulture.
- Ovakve situacije je moguće spriječiti ne samo mobilisanjem stručnjaka, već i običnih građana. Rizik malih mjesta, koja doživljavaju ubrzan razvoj, je gubitak veze sa tradicijom i istorijom. U Italiji ima mnogo takvih primjera, ali krećući se po svijetu sagledavamo situaciju i ukazujemo na rizične situacije. Mogu reći da je "Kameni grad" simbol ne samo umjetnosti, već i filozofije. Sve ono što ima umjetničku vrijednost ima i vremensku - kazao je Martinez.
On ističe da je kao arhitekta posmatrajući djelo Ratka Vulanovića, osjetio prostor, ideju i ravnotežu u haosu.
- Osjetio sam dramu. Povezao je sa istorijom ovoga mjesta. Stiče se utisak da umjetnik komunicira sa istorijom na jedan dramatičan način i povezuje tako generacije. Želimo da ova ljepota ostane i da vidimo mnogo mladih koji se drže za ruke braneći tako ovaj prostor - kaže on, dodajući da se nada kako će se umjetnici udružiti i braniti "Kameni grad".
Marcija Framarin kaže da se "Kameni grad" fantastično uklapa u ambijent.
- Daje snagu objektima koji se nalaze oko njega, pruža dubinu i otvorenost zelenilu koje ga okružuje. Kao bilo koje umjetničko djelo, vrijednost je u onom koju mi osjećamo, a to su različiti pristupi - kaže Framarin.
L.N.




Živi zid

Martinez ističe da i u Italiji postoje gotovo istovjetni slučajevi, ali da ljudi sasvim drugačije reaguju.
- Kada se nađu ispred katastrofe, prvo nastupa strah, potom se budi svijest i hrabrost, ali to nije i slučaj u Crnoj Gori. Svijest ljudi je na sasvim drugačijem nivou. Kako sam saznao iz brojnih razgovora, ovdje se ljudi plaše za sebe. U Italiji postoji udruženje "Metropolis" koje se rukovodi parolom "ja pomažem tebi, ti meni". I upravo su oni spremni da dođu i pomognu Nikšićanima kako bi svi zajedno, praveći živi zid, zaštitili "Kameni grad". Pitam se da li će vlast koja je po svemu sudeći ključ cijele situacije palicama udariti na te ljude - kaže Martinez.

Извор:ДАН

Завршни чин: 
-------------
Kameni grad više ne postoji
NAKON 16 GODINA, VLASTI U NIKŠIĆU JUČE POČELE SA UKLANJANJEM KOMPLEKSA SKULPTURA RATKA VULANOVIĆA

 Nikšić - Kameni grad vajara Ratka Vulanovića, kompleks grandioznih skulptura, nakon šesnaest godina, od juče ne postoji.
Lokalna uprava je, šesnaest godina nakon otvaranja kompleksa vrijednog oko pola miliona tadašnjih maraka, ustanovila da umjetnik nema potrebnu dozvolu, a da će na tom mjestu biti sagrađena botanička bašta. Grad, sastavljen od kamenih gromada teških i po nekoliko tona, biće deponovan u Tehnobazu, sa kojom je Opština sklopila ugovor na 30 dana, a nakon toga Vulanović će morati da ga odnese.
Mehanizacija, angažovana od lokalne Komunalne policije, počela je demontažu, a načelnik Zdravko Vlahović kaže da će odvoženje ići glatko.
- Izmjestićemo ga u toku naredna dva-tri dana. Odlučili smo da ga prvo demontiramo, kako bismo brže obavili posao, a onda je transport najmanji problem. Odluku smo donijeli, jer za Kameni grad na postoji nijedno odobrenje, niti pozitivno mišljenje od Ministarstva kulture ili Zavoda za zaštitu spomenika kulture - kazao je Vijestima Vlahović.
Zavod je prije nedjelju dana lokalnoj upravi potvrdio da Kameni grad nije zaštićeni spomenik kulture, da prije njegovog postavljanja 1993. godine nije tražena dozvola i podsjetio na mišljenje te institucije iz 1994. godine. Opština, kako je nedavno izjavio predsjednik Nebojša Radojičić, planira da na tom prostoru od oko 30.000 kvadrata, između Saborne crkve Sv. Vasilija Ostroškog i Dvorca kralja Nikole, napravi botaničku baštu i umjetničke ateljee.
- To nije trajna izložba. Trajala je možda i više nego što je trebalo - kazao je nedavno Radojičić.
On je objasnio da je lokalna uprava tražila od umjetnika da ukloni skulpture, ali da on nije htio ni mogao, jer to košta 20.000 eura.
Početku demontaže, tokom koje su oštećene dvije gromade, prisustvovala je Vulanovićeva supruga Olivera koja je podsjetila da je u to umjetničko djelo Ratko uložio 15 godina života, da su ga tada svi podržavali i hvalili se djelom.
- Kada se Kameni grad pravio, nijesu tražene formalne dozvole. Bila je dovoljna finansijska pomoć premijera Mila Đukanovića i svih struktura grada. Za izgradnju Kamenog grada Đukanović je dao 100.000 maraka a Stanislav-Ćano Koprivica 30.000. Ratko je uložio pola miliona maraka i djelo zavještao svom rodnom gradu koji mu se, evo, na najbolji mogući način odužio - rekla je, drhtavim glasom, Olivera i najavila da će zbog žestoko i varvarski pogaženih autorskih prava sudske sporove voditi do Strazbura.
Na prvu vijest o rušenju Kamenog grada Vulanović je izjavio da će ga ponovo napraviti jer i Feniks je nastao iz pepela.
S. MANDIĆ, S.BLAGOJEVIĆ

Извор:Вијести

Eпилог-Рушење
---------
Omča za Kameni grad
V. KADIĆ, 16.04.2008 20:05:43 Ocena: 5.00 (Glasova: 1)  Komentara: 1 

NIKŠIĆ - Megalitski kompleks - „Kameni grad“, monumentalno delo nikšićkog vajara Ratka Vulanovića, polako nestaje. Na prostoru između saborne crkve Sv. Vasilije Ostroški, dvorca kralja Nikole i zgrade Centra za kulturu, ovo delo „vladalo“ je punih 16 godina, a moćne mašine preduzeća „Mandić“ u sredu pre podne počele su da ga uklanjaju.
Čelične sajle vezane oko kamenih gromada od jutra su čupale ono što je ovaj umetnik stvarao početkom devedesetih godina, u vreme kada mu se tadašnji DPS uveliko divio zajedno s lokalnom upravom i tadašnjim čelnicima Centra za kulturu. Nažalost, ista politička garnitura koja i dalje vodi nikšićku i crnogorsku politiku promenila je mišljenje.
Obrazloženje nadležnih je poznato - Ratkovo delo podignuto je na opštinskom zemljištu, i to bez dozvole!
- Devedesetih godina im nije smetalo. Čak je i Vlada Crne Gore finansirala projekat sa oko 100.000 tadašnjih maraka. Došla su, očigledno, neka druga vremena - priča za „Novosti“ Olivera Vulanović, Ratkova supruga.
Gorčina na njenom licu je vidljiva, ali je gnev, ipak, uspela da suzbije.
- Uništavaju nešto što je Ratko dugo stvarao. Ponosili su se Nikšićani ovim „kamenom“, postao je simbol grada. Nije danas Ratko u svom rodnom gradu. Gore je, u Beogradu, jer ovaj zločin on ne bi mogao da podnese. I sam je govorio da mu kidaju dušu. Projekat je zaista jedinstven i Ratko ga je posebno voleo jer je u njegovom Nikšiću i Crnoj Gori.Vulanovići neće sedeti skrštenih ruku. Pravdu će potražiti u Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.
- Reč je o nasrtaju na umetničko delo koje je zakonom zaštićeno. Ovaj vandalski čin naći će se pred najuticajnijim evropskim sudom u koji verujemo. Pričinjena šteta se mora obeštetiti, a oni koji su doneli ovakvu odluku moraće da snose odgovornost - kaže Olivera Vulanović. - Ovaj kriminal nad kulturom dešava se ispred zgrade Centra za kulturu, a da niko nema hrabrosti da kaže - „stop“. Posmatrala sam ljude kako vire iza prozorskih zavesa, nemo posmatrajući događaj koji mora da zapeče savest svih onih koji drže do časti.
Kamene gromade biće premeštene u Auto-bazu na Kapinom polju, nedaleko od grada.
Tamo će ostati mesec dana, a posle toga, ako ih Ratko ne preuzme, završiće na deponiji u Riđanskim rupama.

ZBOG PENZIJE
MEĐU Ratkovim sugrađanima u sredu se čuo komentar da je „Kameni grad“ platio cenu što je Vulanović krajem prošle godine postao uživalac nacionalne penzije Srbije.
- I ovde je politika uzela danak - bio je kratak komentar ogorčenih Nikšićana.

PREDLOG
PRE mesec dana Ratko je predlagao da mu se da određeni rok kako bi svoje delo premestio na svoje imanje u selu Laz, bez oštećenja. Epilog - rušenje.

Извор:новости

Сам брани српски Стоунхенџ
Б. СУБАШИЋ | 18. новембар 2011. 20:52 | Коментара: 0

Ратку Вулановић, коме је Ада Циганлија и кућа и атеље, вандали срушили скулптуре. Једини остао да зимује у овој уметничкој колонији која је некад била пуна живота

ВАНДАЛИ су се окомили на Камени град на улазу у Аду Циганлију и срушили неколико огромних скулптура у "српској Стоунхенџу", жали се аутор вајар Ратко Вулановић. Насилници су недавно напали и малу уметничку колонију на шпицу Аде безобзирно уништавајући Вулановића дела.

Стари вајар наглашава да је Камени град одолео чак и бомабардовању 1999. кад су ракете сравниле оближње складиште "Југопетрола" и уздрмале околне зграде, а мегалити су остали усправни. Испоставило се да су наши вандали убојитији од НАТО ракета, јер су са застрашујућим бесом и силом успели да расклимају камене стубове и оборе их на тло.

- Камени град се може оправити и учврстити за два дана, када бисмо са градилишта новог моста на Ади позајмили једну дизалицу - каже Вулановић.

- Већа мука је како поправити штету у главама људи који су спремни да уложе толико снаге у рушење. Замислите шта би учинила таква енергија да се уложи у нешто корисно.

Упркос вандалима и новембарском мразу, стари вајар се не предаје и каже да неће напустити Аду која му је двориште и галерија. Атеље препун књига и цртежа је његова кућа из које излази рано ујутро, умива се леденом водом на чесми, а затим по цео дан клеше камен и дрво.

- Ада много даје и много узима. Када је на Теразијама нула овде је минус десет, али без муке нема ни стваралаштва - каже Вулановић. - Жао ми је што године чине своје и што сам једини остао да зимујем у овој малој уметничкој колонији која је некад врила од живота.

Вајар Ратко Вулановић је један од последњих бранилаца времена кад су чукарички рукавац и шпиц Аде били стециште уметника, новинара, аласа, боема, авантуриста и особењака ...

- Ада је тада била дивља, али то није сметало људима да долазе и лети и зими - сећа се Вулановић. - Данас је острво дотерано као тржни центар, али нема оних људи о којима је писао Капор и направио легенду о Ади. Ипак примећујем да неки људи застају пред мојим атељеом. У стању су сатима да стоје и посматрају како радим на скулптури од дрвета и љутог камена.

Стоунхенџ ТРАЖИ ДИЗАЛИЦУ

КАМЕНЕ громаде "београдског Стоунхенџа" Вулановић је пре двадесетак година поставио, уз помоћ механизације тадашњих грађевинских предузећа, на пусту пољану превлаке која спаја копно Чукарице с Адом Циганлија.

- Био бих најсрећнији да градске власти поново издвоје на два дана једну дизалицу да се поправе скулптуре које су вандали срушили - каже Вулановић. - Камени град је мој поклон Београду, а највећа награда ми је то што су га млади Београђани прихватили као своје власништво и због њих га треба сачувати.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:354062-Sam-brani-srpski-Stounhendz