Kad prasići utihnu

Ćurka neće proći. No passaran. Ne dam. To u moju kuću može da uđe samo na podvarku, i to u slučaju da dotaknem dno života, pa da nemam za krmenadle. Granica stvarno negde mora da postoji. Pristao sam da živim u zemlji u kojoj lipa ne miriše. Nekako sam prihvatio i to da ovde fudbal neće nikada zaživeti. Progutao sam i činjenicu da više od pola godine provedem ispod nule.

Pomirio sam se sa skoro svim glupim običajima, ali ćurka predstavlja direktan atak na moj integritet i nacionalni identitet. Ako nešto ne podnosim, onda je to prvo jutro nakon Dana zahvalnosti ili Božića (po gregorijanskom kalendaru), kada me obavezno iza prvog ugla sačeka neko kome suva ćuretina i gnjecava krompir-salata vire iz ušiju sa obaveznim pitanjem:

- Kakva je bila vaša ćurka?

- Mi ne jedemo tu pticu, jer je ćurka u Srbiji sveta životinja.

- Je l'? Nešto kao krava u Indiji?

- Pa da, samo što smo mi daleko manja zemlja, pa nam ne doliči da obožavamo rogatu marvu. Nama je dobra i živina; prema svecu i tropar.

Zašto osećam toliku netrpeljivost prema gastronomskom specijalitetu Severne Amerike? Pa iz prostog razloga što je on odavno izašao iz tog okvira i postao produžena ruka, trojanski konj, novog svetskog poretka, nadnacionalnog kapitalizma i globalizma koji preti da nam, pored svesti, uniformiše i jelovnik.

Umotana u celofan, očišćena i zamrznuta ćurka predstavlja simbol novog načina života i razmišljanja, stoji rame uz rame sa "Mekdonaldsom", najisturenijim jurišnikom u osvajačkom pohodu kome se ne vidi kraj. Pored toga, kada bih se priklonio ćurećem belom mesu, izgledalo bi kao da sam izdao prase, a to je isto kao i da sam izdao uspomenu na svoje detinjstvo.

Sećam se mraznog zimskog jutra, puste ulice i ušorenih kuća iz čijih se dvorišta razleže groktanje i skičanje. Čuju se samo oni mali beli, od 10 do 12 kg, vitki kao ribice i spremni da padnu za dobrobit porodica koje slave najveći hrišćanski praznik. U tom trenutku, negde u vrhu sokaka, kroz maglu se pojavljuje stamena figura deda Ive, jednog od najvažnijih članova našeg komšiluka.

Opasan kožnom mesarskom keceljom, sa urolanom futrolom u kojoj se nalazi dvanaest noževa oštrih kao brijač, deda Iva kreće da pokaže svoje umeće. Čovek koji kolje po kućama. Sigurnim korakom ulazi u prvo dvorište, gde ga već čeka ustreptala domaćica sa rakijicom, dok se domaćin rve sa budućom pečenicom koja, očigledno, nema nameru da se preda bez borbe. Pridošlica prihvata ponuđeno piće, ali "samo jedno da smirim ruke", znalačkim okom odmerava žrtvu (prase, ne domaćicu), vadi prikladan alat i kreće na posao.

Desnim kolenom klekne na njega (na prase, ne na domaćina), levom rukom ga čvrsto uhvati za njušku i onda u deliću sekunde zada jedan ali smrtonosan udarac. Kroz grkljan pravo u srce, dva trzaja nogama i gotovo. - Al' ima laku ruku, svaka mu čas' - komentarišu lokalni zgubidani koji su došli da gledaju predstavu. Sledi čišćenje, šurenje i soljenje. Prolazno vreme po prasetu - 20 minuta i deset sekundi. Ležerno, skoro nezainteresovano, stavlja bakšiš u džep umašćene kecelje i polako kreće dalje prema sledećoj kući, gde ga sa nestrpljenjem očekuju. Svi, osim praseta.

. . .

Već negde oko podneva deda Iva lagano izlazi iz poslednjeg dvorišta, malo umoran, ali svestan važnosti posla koji je obavio. I dalje hoda lagano i uspravno, blago se njišući u kukovima. Odmerenim korakom gazi "bulevarom palog praseta" u suprotnom smeru prema svojoj naherenoj kućici. Gde on prođe, više se ne čuje ni skičanje ni groktanje. Prasići su utihnuli. Ostala je samo tišina pojačana snegom koji polako zatrpava pustu ulicu.

A za to vreme u kućama se odvija prava drama. Glavno jelo je već u rerni, ali ima toliko pratećih komponenti koje treba pripremiti da zajapurene žene jedva stižu da dignu glavu. Srećom, muževi im daju zdušnu moralnu podršku uz rakiju, sir i kiseli kupus, pa tako sve ipak stigne da se u planirano vreme nađe na trpezi pred ozarenim članovima porodice.

Uštirkani batistani stolnjak i stara porodična srebrnina, uglancana do bola, dominiraju ambijentom. Počinje se, normalno, rindflajšom, koji u stopu prati supa sa domaćim rezancima, a nakon nje, čisto kao zagrevanje, tzv. peting, na sto se spušta činija sa onom pravom mučeničkom, pravoslavnom sarmom. Meze i rusku salatu namerno nisam pomenuo, jer služe isključivo da zavaraju glad.

Tu obavezno istrpimo babu, koja se uvek sa setom seti pokojnog gospodina Nikolajevića. "On je za ručak jeo po dvanaest sarmi, ali onih predratnih, a ne ovih današnjih komunističkih, što ni na šta ne liče." Onda se deda nađe dirnut u živac i udari kontru pričom kako je on sa poručnikom Alempijevićem jeo u svoje vreme celo prase za fruštuk. Nama mlađima to je dobar znak, jer znamo da po završetku priča iz davnina sledi krešendo, to jest prelazak na ono glavno.

Glava kuće važno daje znak glavom i sredina stola se raščišćava da primi dugo očekivanu životinju koja svakako nije ćurka. Počasno mesto zauzima vruće, rumeno, hrskavo i slatko prase koje prosto mami svojim nadrealnim izgledom. Nešto kao apstraktna skulptura od koje ne možete da odvojite pogled, samo što je za jelo. U grobnoj tišini, domaćin polako uzima nož i pristupa sečenju. Taj delikatan posao zahteva dobro oko, sigurnu ruku i smisao za pravdu, jer svi cvile za omiljenim delom.

Ko će narodu ugoditi? Neko vapi za rebarcem, neko hoće butkicu, svi su za kožicu, a nađe se i neki izrod, koji izvoljeva za nusproizvodima kao što su rep i mozak. Ipak, sve se završava na opšte zadovoljstvo i uskoro se čuje samo zvuk zadovoljnog žvakanja, koje vodi najprimarnijem ljudskom instinktu - blagoutrobiju. Verovatno sam zaboravio da napomenem da je prase obično vrlo sočno. Ali u to vreme to što je curilo niz bradu zvalo se mast. Holesterol je kasnije izmišljen.

Ako malo bolje razmislite, prase predstavlja neizostavni i sastavni deo srpskog folklora; ili, ako hoćete da budem nešto precizniji, srbijanskog, jer su naša braća iz pasivnijih krajeva nekako više naklonjena jagnjetini, protiv koje nemam ništa - naprotiv. Bez njega (praseta) kum ne dolazi na svadbu, ne može se zamisliti ni ispraćaj u vojsku, a neizostavan je deo i svake mrsne slave. Zato je za mene prelazak na ćurku potez ravan veleizdaji, skrnavljenje dobrih starih običaja i zatiranje tradicije, koja jedina može da nas održi u surovom svetu pečalbarenja.

. . .

Svetli primer očuvanja tekovine naše gastronomske revolucije predstavlja Radiša Dobrosavljević, poreklom iz Despotovca, poslednjih tridesetak godina stalno nastanjen u Torontu. Svake zime pred Božić, Radiša putuje 200 km na sever do farmi Amiša, gde kupuje živo prase, ono belo ko ribica, od 10 do 12 kg. Zaveže mu njušku kanapom, stavi ga u prtljažnik i doveze do svoje kuće u Ričmond Hilu, gde ga već čeka vrela voda za šurenje i naoštren nož.

Na užas svih komšija, koje su odavno digle ruke od zvanja policije i društva za zaštitu životinja, moj dobri Rade obavi egzekuciju kao paganski sveštenik ritualni obred prinošenja žrtve. To nije sve. Njegovo zadnje dvorište od jutra se oseća na dim bukovine, koja daje najbolji žar za ražanj. Onda ga polako, sa merakom, ispijajući ljutu rakiju prokrijumčarenu iz zavičaja, satima okreće i zaliva pivom da dobije onu nedostižnu sjajnu, rumenu boju kože.

Ne bih želeo da me neko optuži za uskogrudost i kulinarski nacionalizam, ali ćurku nikada neću zavoleti onom iskrenom, toplom ljubavlju koju osećam prema prasetu. Moram da priznam da sam prvih godina svog bivstvovanja u Kanadi, sada se toga stidim, ali svako je grešan, pa i ja, pokušao da za jedan Božić svoje omiljeno biće iz carstva domaćih životinja zamenim ovom ružnom pticom.

Razočaranje je bilo veliko kao prerija Alberte. Već pri prvom zalogaju strani ukus sintetičke živine paralisao je svaku želju za daljim "uživanjem", a da ne pričam o tome kako je apsolutno onemogućen tako potreban čin "omršćivanja" nakon dugog božićnog posta. Što se tiče čuvenog belog mesa, po meni, ono može samo ponekad da posluži kao odlična zamena za hleb.

Gledajući sugrađane Kanađane kako ushićeno iz velikih supermarketa iznose zamrznute džinovske lopte koje treba da predstavljaju glavno jelo za najveći praznik, u isto vreme osećam i poštovanje i sažaljenje. Poštovanje prema tradiciji koja se gaji stotinama godina i sažaljenje zbog toga što znam šta propuštaju. Ali neću im reći. Zadržaću za sebe onu čaroliju mraznog zimskog jutra, iščekivanje deda Ive i porodični ručak sa pričama iz davnina i umašćenim rukama.

Zato, braćo Srbi i sestre Srpkinje, ne dozvolite da vas sablazne poroci u obliku ćurke i ostalih navlakuša novog svetskog poretka. Čuvajte prasetinu kao zenicu oka svoga. Ona nas je održala - njojzi hvala.

Nebojša Milosavljević, "Kišobran", Vankuver

Okej, svestan sam te činjenice da je tema možda malo zastarela.
Ali text je jednostavno fantastičan.
I siguran sam da ovakve teme treba uvek iznova oživljavati.

slazem se