Potresna svedočenja žena iz Sigurne kuće u Užicu koje su bile i ostale žrtve nasilja

Užice - Oboje su došli iz obližnjih sela u grad, zbog posla. Njeni roditelji su bili siromašni. Otac je bio pijanac, grub, jedva je čekala da ode i započne novi život... Upoznala je njega i zasnovali su porodicu. Dobili su dva sina. On je uglavnom pijan, grub, nasilan. Ona trpi, sklanja se, smišlja načine da ga odobrovolji, da izbegne batine što je moguće češće...Krenula su i seksualna iživljavanja... Sinovi sve to čuju. Stariji, kao i ona nekada, odlazi od kuće i pokušava da započne svoj život. Mlađi, sa 16 godina, pokušava da zaštiti majku. Sve češće je bolesna... sledi i dijagnoza - rak materice. Lečenje i borbu sa bolešću započinje, naravno, sama. Ni tada nema milosti prema njoj - očajan je što ima ženu "bogalja". Preti da će je takvu, nesposobnu, ostaviti. Nažalost, pretnju ne ostvaruje, već ostaje, zlurado komentariše njen izgled i iscrpljenost posle hemoterapije. Jedne večeri odlučuje da je izbaci iz kuće i ona konačno, na predlog policije od koje je prvo zatražila pomoć, stiže u Sigurnu kuću.

Za novo zdanje prikupljene samo 3.000 evra
Prihod od 100 prodatih knjiga "I ovo je život", koja košta 200 dinara, autorka će pokloniti za izgradnju regionalne Sigurne kuće u Užicu, koja se trenutno nalazi u iznajmljenom prostoru. Kampanja za izgradnju počela je u decembru prošle godine, formiran je koordinacioni tim, mnoge velike firme su obećale novac, ali obećanje nisu ispunile. Od potrebnih 55.000, prikupljeno je svega 3.000 evra. Inače, Sigurna kuća u Užicu, čiji je osnivač Humanitarno udruženje ARD, za pet godina udomila je više od 300 žena i dece žrtava porodičnog nasilja iz Užica, Arilja, Bajine Bašte, Kosjerića, Čajetine i Požege, a SOS telefon je pozvalo njih više od 8.000.

To je jedna od ukupno šesnaest ispovesti žena žrtava porodičnog nasilja, koje je Ružica Jelisavac, socijalna radnica i koordinatorka Sigurne kuće u Užicu, objavila u svojoj prvoj knjizi "I ovo je život". U prepunom Čitalištu Narodne biblioteke u Užicu, promovisana je nedavno ova knjiga, za koju je Milenko Čurović -Kičanski, socijalni radnik i pesnik iz Beograda, u svojoj recenziji zapisao da predstavlja "svedočanstvo burnog vremena, neusklađenih emocija i bežanja u stranputice".
Modrice i bez batina u uglednoj porodici
Ružica Jelisavac se pita šta reći za majku koja zna da je njena šenaestogodišnja kćerka pozivala SOS telefon i molila da se pomogne njenoj porodici?
"Danima smo joj objašnjavali da majka mora da se javi. Ona je govorila da više ne može da podnese očevu torturu, koji ih ne tuče, pogotovo ne mlađeg brata, on je njegov sin...ali ona i majka su trpele sve poznate i do tada nepoznate načine vređanja, iznurivanja. Naročito mu je bilo veliko zadovoljstvo da im onemogući da spavaju ili da im prekida san. Pretila je majci da će se ubiti, ako ih ne spase i ne izvede iz takvog okruženja. Objašnjavala je da mlađi brat ne ide u školu, beži sa časova i druži se sa sumnjivim društvom. Ali pred majkom je "ogromna dilema". Pa oni su ugledna porodica, šta će svet reći? Nikad je nije udario. Niko nije video nijednu modricu. Zašto onda da idu? To je rekla jedna majka i ništa nije preduzela. Nažalost, ona je intelektualka, beleži u svojoj knjizi Ružica Jelisavac.

Knjiga je inače posvećena upravo ženi, o čijoj tragediji je započet ovaj tekst, o četrdesetpetogodišnjoj Gagi, jedinoj kojoj je autorka pomenula ime u svojoj zbirci, a koja je svojim duhom, uprkos velikim problemima i bolesti, unosila vedrinu u ovu tužnu kuću. Gaga je uspela da dobije invalidsku penziju od 8.800 dinara. Dovoljno za lekove i da nešto od toga pošalje sinu u vojsku. Međutim, bolest je napredovala i ubrzo je umrla. Pre smrti, molila je autorku i stručni tim da zaposle njenog sina kada dođe iz vojske, ali da suprugu nasilniku ne dozvole da prisustvuje njenoj sahrani.
U zbirci su zabeležene životne priče žena različite dobi, socijalnog statusa i stepena obrazovanja, koje su bile u Sigurnoj kući u Užicu. Prednjače pozitivni primeri žena koje su uspele da se otrgnu od nasilnika i obezbede bolji život sebi i svojoj deci, ali i dva primera žena koje to ipak nisu uspele.

- Knjiga sugeriše na načine izlaska iz okruženja u kojima se doživljava nasilje. Ispovesti su mi poslužile da javnosti prenesem koliko je teško živeti sa nasilnikom, nasiljem i ogromnim bolom u duši, ističe autorka, poručivši da njena namera nije bila da se predstavi kao književnica, već da ukaže na veliki problem i uputi apel društvu da pomogne žrtvama porodičnog nasilja.

Posebno je potresna ispovest starice (85) koja se u Sigurnu kuću sklonila od sina nasilnika. Bila je pomoćna radnica u jednom velikom preduzeću. Iako je u braku trpela supruga nasilnika i pijanca, koji je tukao i njihovo petoro dece, takav bračni život je opisivala "kao svaki drugi brak". Sinovi i kćerke su otišli od kuće i formirali svoje porodice. Nesrećnim slučajem poginuo je njihov najstariji sin, ali ona i njen suprug, koji više nije bio grub, morali su da nastave život u svom dvosobnom stanu. Ubrzo je umro i njen suprug. Ostaje sama, zabrinuta za egzistenciju... Ceo dan plete i sve to uspeva da proda na pijaci. Zarađeni novac je dovoljan za džeparac unucima, koji su je često posećivali. Međutim, usledio je novi preokret. Njen najmlađi sin sa drugom suprugom, oboje ogrezli u alkoholu i bez najave, useljavaju se u njen stan. Ograničavaju joj kretanje, a pristup kuhinji i frižideru dozvoljavaju joj samo kad od njih dobije odobrenje. Jela je kad joj dozvole, veoma retko, a novac od prodaje pletiva morala je da im daje kako bi kupili alkohol. Sin ju je tukao. Niko joj nije pomogao, ni kćerke, ni Centar za socijalni rad, ni policija, ni komšije... Sin i snaha smišljaju način kako da je nagovore da im ustupi stan. Potpuno pijani, postavili su je na ivicu simsa, prebacili preko terase, bili u dilemi da li da je bace sa drugog sprata. Prestravljena starica pristala je da potpiše ugovor o poklonu stana, koji su njih dvoje unapred pripremili.

- Na sreću, komšije su konačno "otvorile prozore", videle šta se događa i konačno pozvale policiju, koja ju je dovela u Sigurnu kuću, beleži u svojoj knjizi Ružica Jelisavac priču starice koja je kasnije pokrenula krivični postupak uz podršku svoje unuke i otišla iz Sigurne kuće sa saznanjem da ima pravo na život dostojan čoveka.
- Nisu sve žene uspele da pronađu svoj zasluženi mir i bar jednu noć utonu u miran san. To sigurno neće moći ni ona kojoj je muž stavio dvomesečnu bebu u zagrejanu rernu "jer je bio pijan i nije znao šta radi", kako su on i ona sutradan opravdali njegov postupak. Nakon noći provedene u jednom motelu gde ju je Centar za socijalni rad smestio do dolaska u Sigurnu kuću, rekla je da se vraća, da ne želi da ode iz svoje kuće, od "svog muža". Ona se i dalje nečemu nada. Nažalost, njeno detinjstvo je bilo utkano u okove začaranog kruga, niko joj nije pokazao izlaz, a sama nije imala hrabrosti ni da ga traži, ni da pravi pukotinu u tom krugu. Nastaviće da dodaje nove lance i okove, ovoga puta utkaće detinjstvo svojih kćeri, ako bude sreće da požive, piše autorka.
- Nasilje uvek rađa nasilje. Laž je kada majke kažu da nasilje moraju da trpe zbog svoje dece, jer će deca postati nasilnici ili žrtve nasilja, ističe Jelisavac i poručuje da je za rešavanje problema potrebno promeniti svest o tome da nasilje u porodici sme da se trpi.

Izvor: Danas

Porodica postaje pakao kad nestane medjusobno razumevanje i ravnopravnost medju polovima,spoljasni uticaji nebi trebali da uticu u tolikoj meri na brak i porodicu,ali sta cemo kad ima dosta tvrdoglavih i glupih ljudi ne samo u nasoj zemlji nego i u citavom svetu