Tamo daleko
Ta pesma bi mogla biti proglašena himnom srpskog vojnika

Od svih najrodoljubivijih, najoplakanijih, najmelodičnijih, okrvavljenih, najnacionalnijih, najosećajnijih, najvojničkijih, najseljačkijih naših i nenaših pesama, pesma "Tamo daleko" bi se mogla proglasiti himnom srpskog vojnika.

Posle Cera i Kolubare, srpski vojnik je doneo na Krf silinu Obilića, ali i nežnost Strahinjića Bana, i tu, u Homerovoj postojbini, muški odbolovao svoju tragediju, koju će prometejski pretvoriti u pobedu.

U pesmi "Tamo daleko" srpski vojnici boluju za Srbijom, svojim selom, svojom dragom, čeznu "za daleku varoš Beograd", za "mladost koja prolazi i život bedni". U jednoj verziji pesme vojnik čezne za majkom, za cvetkom iz mladosti, poziva dragu da ga voli... Daleko od mora je i cveće i sreća njegova, Dunav, Drina, Đetinja, Kolubara, Drim... Jedan vojnik se seća crkvice u kojoj se venčao a koju je okupator srušio... Seća se svoje ikone, slave, Veljkovog grada "daleko od mora"... On je daleko, i Krf i Srbija jedno od drugoga...

Za glavni deo pesme, na Krfu se "vezala" još jedna melodija. Italijanski novinar Pizani, koji se sa srpskom vojskom povlačio preko Albanije, naziva je "Krvava noć". Odjek albanske Golgote odmah je ušao u pesmu i zloslutno pitanje - "O, zar je morala doć".

Duhovna hrana

Ova melodija sa ruskim tekstom i danas se čuje u Ukrajini. Nisu li, možda, ruski artiljerci, oni koji su zajedno sa Srbima branili Beograd 1915. ostavili ovu melodiju, a naša vojska je prenela u Solun i na Krf? Možda su tako u jednoj verziji pesme spojena dva dela u jednu kompoziciju?!

Pesma "Tamo daleko" i tragičarski guslarski deseterac bili su duhovna preokupacija srpskog vojnika na Krfu. Kada su naši preneli pesmu u Francusku, Englesku, Švajcarsku, dubina patnje koja izvire iz nje zahvatila je i sve druge. Postala je najčuvenija pesma srpske tragedije u Velikom ratu. S druge strane, gusle su podsećale na istorijsku dramu. Povlačeći se sa srpskom vojskom kroz Crnu Goru, Gerhard Gezeman je primetio da uz gusle, narod najavljuje još jednu tragediju. Znači, prvo gusle, pa onda "Tamo daleko".

Istinski osećaj ne poznaje granice. Širi se. Osvaja. Na Krf stižu ostala braća - dobrovoljci i odmah prihvataju melodiju i reči pesme kao svoju. Oni koji su u otadžbini daleko od mora, tako i pevaju - "daleko od mora", a oni blizu mora - "daleko kraj mora." Ali, pored "Tamo daleko", dobrovoljci čuju i "O, zar je morala doć", ponekad zajedno, i to prihvataju...

Svi učesnici Solunskog fronta prihvataju ovu pesmu kao svoju: Englezi su je naslovili "For anjay over there"; naši veliki prijatelji Francuzi - "Au loin, au lon sur Corfu"; Česi i Slovaci - "Tam v dali"... Ipak, niko je nije mogao bolje doživeti od srpskog vojnika.

U knjizi "Moje uspomene i doživljaji 1892-1919.", Tadija Pavlović piše: "Mesec mart 1916. Kiše koje su stalno padale u mesecu februaru prestale su... Fizičko oporavljenje i nova ratna oprema povratili su one vojničke šale i viceve. Po logorima se orila pesma - Tamo daleko, daleko od mora".

Ratnik Sveta Živković u knjizi "Golgota i Vaskrs Srbije 1916-1918" piše: "Kažu da nas je pesma održala... Mislim da se to odnosi i na našu narodnu pesmu i na naše guslare, ali znam da je tih teških izbegličkih i ratničkih dana pesma doista bila jedna od duhovnih namirnica. Sa svih strana se čula pesma. Najčešće grupna - Tamo daleko, kraj plavog Dunava..."

Ante Kovač, dobrovoljac u srpskoj vojsci od 1916, piše: "Trećeg maja u noći veremo se svojim pukovima. Prva četa sedmom, druga i četvrta osmom, a treća devetom puku. Vidimo male vatrice iz rezerva i na sve strane čujemo pesmu "Tamo daleko" i onu: "Ta zar je morala doć..."

U knjizi "Srpska drama", italijanski novinar Feri Pizani kaže: "Posle borbe na Strumici ostao je živ samo jedan čovek. Bio je to srpski pešak, Ciganin. Nosi violinu pod miškom, jer je u isto vreme i svirač i ratnik. Svaki slovenski puk ima tako po jednog čija ih violina i pesma u časovima bola i tuge blaži. Bog zaštiti svirača! Iako na tri mesta ranjen, uspe da izmakne zločincu, neprijatelju... A ovaj Ciganin opet sviraše onu staru narodnu pesmu:

Da li će jednom proć'
ta crna nesrećna noć,
otkad si dragane moj,
otiš'o u krvav boj?!

Krvava noć

Pizani piše dalje: "... Srba ima još 20, malo posle samo 10, potom 5... Ostaju dvojica, pa malo potom jedan jedini: ovaj Ciganin... U maloj kolibi Ciganin peva kao one kobne noći što pevaše..." Svoju priču o pesmi "Krvava noć", Pizani ovako završava: "Iz sviju srpskih logora dopirala je muzika. Kao da moćni ritam jedne vojske koja se budi prelete preko čarobna ostrva! Svi pevaju. Spašeni su.

Njihova duša je bila samo uspavana! Mi ćemo videti Dunav! Pevaju 'Krvava noć'! Drugi, novi glasovi, pridruživahu se prvome, praćahu ga, tako narandžina šumica zabruja sva. I sve drugi i drugi, novi, sve mnogobrojniji glasovi pevahu tužni refren:

Da li će jednom proć'
Ta crna krvava noć..."

Žal za selom

Grci-Krfljani i francuski vojnici na Krfu čudili su se Srbima: "Kakav je to narod, umiru a pevaju!" U sedam velikih logora u kojima je srpska vojska bila razmeštena na Krfu, umiralo se, ali i orilo od pesme i igrana su kola.

Stela Frenklin, australijska književnica, stupila je godine 1917. u Bolnicu žena Škotske na Solunskom frontu. Pišući roman o stradanjima srpskih ratnika, ona primećuje i šta Srbi pevaju - "Tamo daleko", pesmu o selu, o devojci, o zemlji... "Srbi su je neprekidno pevali. Ali morali su ponovo u borbu, sa velo malo nade da će se vratiti u Srbiju".
Piše: Žarko Petrović

Dobroj pesmi nema kraja
Iz velikog rata izašla je velika pesma

Tako je zabeležila Stela Frenklin, ali se u jednom prevarila: Srbi su se vratili i oslobodili svoju zemlju!
Nije potrebno upuštanje u potpunu muzičku analizu ove pesme, niti iscrpnu istoriju njenog nastanka, jer su druge vrednosti preče, važnije... Ne postoji u svetu i svim vremenima ljudskih ratova pesma u kojoj su se stekli svi bolovi čoveka rodoljuba, napaćenog, u isto vreme i oduševljenog za ono što će doći, kao u pesmi "Tamo daleko"...

Dobroj pesmi nema kraja. Jednostavno - iz Velikog rata izašla je Velika pesma. I večna.

TAMO DALEKO
I verzija

Tamo daleko,
Daleko od mora,
Tamo je selo moje.
Tamo je Srbija.
Tamo daleko,
Gde cveta limun žut,
Tamo je srpskoj vojsci
Jedini bio put.
Tamo daleko,
Gde cveta beli krin,
Tamo su živote dali
I otac i njegov sin.
Bez otadžbine,
Na Krfu živeh ja,
Ali sam uvek klic'o:
Živela Srbija!

Tamo daleko

Stihovi: Mihailo Zastavniković
Zapis: Žarko Petrović

O, zar je morala doć,
Ta tužna, nesrećna noć,
Kada si, dragane moj,
Otiš'o u krvav boj?
Tamo daleko,
Daleko od mora,
Tamo je selo moje,
Tamo je Srbija,
Tamo daleko,
Gde cveta limun žut,
Tamo je srpskoj vojsci,
Jedini bio put.
Tamo daleko,
Gde cveta beli krin,
Tamo su živote dali
I otac i njegov sin.
Bez otadžbine,
Na Krfu živeh ja,
Ali sam uvek klic'o:
Živela Srbija!

Ovako su Česi pevali srpsku pesmu "Tamo daleko". U stvari, to je prevod ovih stihova naše pesme:
Tamo daleko, daleko od mora,
Tamo je selo moje, tamo je ljubav moja.
Bez Otadžbine, na Krfu živim ja,
I opet kličem burno: Živela Srbija!
Tamo daleko, gde cveću nema kraj,
Tamo su deca moja, tamo je pravi raj.
Tamo daleko, kraj Save, Dunava,
Tamo je varoš moja, tamo je Beograd.

Ovaj naslov dali su Česi i Slovaci legendarnoj pesmi "Tamo daleko". Ne zna se prevodilac, ali je melodija ista i tekst je odmah posle rata objavljen u ediciji Jovana Frajta.

Čeh Libor Hejhal, hirurg (majka mu je Srpkinja, rođen i školovao se u Beogradu) mnogo je učinio za jugoslovensku medicinu u oblasti srca i krvnih sudova. Jednom, predosećajući smrt (od srca!) rekao je: "Kad umrem, voleo bih da mi sviraju pesmu "Tamo daleko". U Pragu, velikom doktoru svirali su na sahrani "Tam v dali"...

VOJNIKOVO PISMO

Evo ti pismo šaljem.
U krvav odlazim boj.
Ako se više ne vratim,
Sačuvaj pismo to.
Ko li će za mnom tužit,
Ko li će suze lit?
Ko li će na mom grobu,
Beo cvet posadit?
Majka će za mnom tužit,
Sestra će suze lit,
A moja mila draga
Beo cvet posadit.
Posadi belu ružu
Na vrhu groba mog,
Možda reč prozori,
Tako je rek'o Bog.
Piše: Žarko Petrović

Grkinje su ih volele
Posebno su bile oduševljene oficirima

Sa Krfa, Vida, iz Tunisa, Rusije, ratnici su slali svoja pisma u Srbiju i sa bolom pozdravljali sve u otadžbini. Njihove reči su pune čežnje ali i obećanja da će se vratiti i osloboditi zemlju... Njih ovde neću navoditi, već ću navesti nekoliko redova iz pisma jedne Grkinje, napisanog onda kad su srpski vojnici napustili Krf. Preveo ga je Čedomir Milošević, a nalazi se u knjizi "Golgota i Vaskrs Srbije 1916-1918":

"... Otkako su Srbi došli na Krf, ja ne volim svoju rasu... Za nas bi bilo bolje da vi niste došli na Krf, jer nam je sad gore... Za poslednje tri godine toliko sam se bila navikla na ta pitoma lica vaših vojnika, na njihove poštene i dobroćudne oči... Čudna ste vi rasa...

Razgovarala sam neki dan sa jednim ruskim pukovnikom o tome. On veli da je to osobina svih Slovena. Ako je to tako onda blago ženama i kćerima Slovena... Ove poslednje tri godine dok ste bili ovde, proživele smo lepo i prijatno... Svaki dan sam trčala na prozor da vidim nekog srpskog oficira, samo da mi se javi, pa ma ko to bio, i da se prijatno na mene osmehne...

Vaš narod stalno peva, i na to pevanje i taj žagor bila sam se toliko navikla... Šta nam vredi i lepota i sve druge lepe osobine, koje su Srbi kod nas našli, kad niko u tome ne ume da uživa... Blago onim devojkama koje su Srbi odveli odavde i spasli života na ovom ljubavnom ostrvu"...

Mladi kapetane

"Mladi kapetane,
Odakle ideš ti?"
"Ja idem sa Balkana,
Iz boja krvava".

"Mladi kapetane,
Znaš li mi dragog ti?
Običan vojnik beše,
Jovan mu ime bi".

"Mlada udovice,
Znao sam dragog tvog.
U mojoj četi beše,
Kraj mene pogin'o.

Mlada udovice,
Ne plači sada ti,
Jer rata više nema,
Ni borbi krvavih".

Pesma datira još iz balkanskih ratova. Pored teksta koji stoji uz notni zapis ove pesme, postoji i ovaj koji se ranije dosta pevao:
Mladi kapetane, otkuda ideš ti?
Ja idem od gore, iz boja sa Balkan,
Mladi kapetane, ne poznaš li ti
Jedan mladi vojnik na koj' to ime Žan?

Mlada hubavice, kak' da ga ne poznam!
Moja četa beše i ubit pred men' padna.
Mlada hubavice, ela si pred mene,
Da budeš mojta mlada kapetanka.

Mladi kapetane, ja nisam dostojna
Da budem tvoja žena, već mlada kaluđerka.
Moja hubavice, ja sam tvoj Žan,
Pređe kao prost vojnik, sada kapetan.

Prema rečima velikog znalca istorije Prvog svetskog rata i autora izuzetne knjige "Solunci govore" - Antonija Đurića, pesma "Mladi kapetane"vezana je za 4. pešadijski puk "Stevan Nemanja" Drinske divizije koji je bio sastavljen od ratnika Užičana.

Svetislav i Đorđe, dedovi autora zbirke (ratovali su protiv Turaka, Bugara i Švaba), mnogo su voleli ovu pesmu. A bili su ratnici 4. puka, ponosnog, nepobedivog...
Piše: Žarko Petrović

Vinaverova oda mladima u ratu
"Svakom obraz osvetlasmo, sve od sebe, sobom dasmo"

Izgurasmo, izdurasmo,
Izgrcasmo, iskičmasmo,
Svakom obraz osvetlasmo,
Sve od sebe, sobom dasmo,

Ograjšima oblistasmo,
Odagnasmo, ogrejasmo,
Kao sunce prosijasmo,
Odolesmo, otrajasmo."

Ovako je književnik Stanislav Vinaver, jedan od 1300 kaplara, napisao o đačkoj omladini u ratu. I svi su tako zajedno, i mladi i stari, i sva braća zajedno - odoleli, oslobodili... zapevali i odigrali Brankovo kolo... i stvorili zajedničku državu.

More je plavo, široko,
Široko, plavo, duboko.
Nigde mu kraja videti,
Ne mogu misli podneti.

Lađa se kreće francuska
Sa pristaništa solunska.
Transport se kreće Srbadi.
Srbadi, braća ranjeni.

Svaki se vojnik borio,
U rovu slavu slavio,
Srećan se Bogu molio,
Da bi se kući vratio.

Radosti nema ni za tren.
Naiđe švapski sumaren,
Svi mole svetog Nikolu,
Njegovu silu na moru.

Putujem tužan, žalostan,
Pomislih: Bože, nisam sam,
I moja braća putuju,
Da sa mnom zajedno tuguju.

Ovu, prvu verziju pesme je posle rata u ediciji Jovana Frajta objavio Nikolas Balon, pariski muzičar koji je i komponovao rondo na ovu temu.

Lađa se kreće francuska

Lađa se kreće francuska
Sa pristaništa solunska.
Transport se kreće Srbadi,
Ranjeni, braća bolesni.

Moleše svetog Nikolu,
Najveću silu na moru,
Živi se vratili kućama,
Živela bratska sloboda!
Živela bratska Francuska!

Ova verzija pesme, verovatno originalna, nalazi se na francuskoj gramofonskoj ploči "Veliki rat" koja je snimljena odmah po završetku rata, a peva je Živan Vasić.
Srpska pesma o francuskom ekspedicionom korpusu u Solunu

Pre nego što je počela velika ofanziva Franše D'Eperea na Vardaru, trupe su bile tesno povezane na tom "mostobranu". Zbog nedostatka zadovoljavajuće sanitetske službe, ranjenici su bili evakuisani brodom ka bolnicama južne Francuske, bolje opremljenim za lečenje.

Brod diže sidro u luci Solunskoj;
Ranjenici, iscrpljeni, izgladneli, jadni, ječe.
Sve više uzburkano more odvlači ih sa sobom,
I svako se seća šančeva gde su se hrabro borili
protiv Nemaca.
Neka nam Bog svima pomogne da postanemo braća
I neka nam dozvoli da se vratimo kućama,
Mi i naši neprijatelji Nemci.
Sveti Nikola od Mora, pošalji nam mir.
Pomozi nam i ti da živimo kao braća!
Neka žive naša francuska braća!
I neka živi Sloboda!
Piše: Žarko Petrović

Hej sloveni, sokolska himna
Pesmu je komponovao Čeh Samuel Tomašik 1834. u Pragu

Hej, Sloveni, jošte živi
Duh naših dedova,
Dok za narod srce bije
Njihovih sinova.

Živi, živi duh slovenski,
Živeće vekov'ma!
Zalud preti ponor pakla,
Zalud vatra groma!

Nek se sada i nad nama
Burom sve raznese,
Stena puca, dub se lama,
Zemlja nek se trese!

Mi stojimo postojano
Kano klisurine,
Proklet bio izdajica
Svoje domovine!

U Pragu je Samuel Tomašik čuo staru poljsku pesmu "Jeszcze Polska nije zginela poki mz žujemz" i njome inspirisan, napisao je stihove "Hej Slovaci, gešte naša slonjenska reč žige". Kasnije je promenio naslov u "Hej, Sloveni" i tako pozvao sve Slovene na slobodu. Bilo je to godine 1834.

Pesma se proširila na sve slovenske krajeve, a kod nas se odomaćila pre sto godina i počela da poprima ulogu pesme-vodilje. Tako je ona dočekala i Veliki rat. Često su je Česi i Slovaci u ratnim sudarima pevali ne bi li izbegli bratsko krvoproliće. Na žalost, događalo se i to da su se uz istu pesmu klali sa braćom Srbima i Rusima.

"Hej, Sloveni" je bila sokolska himna. Sokolstvo je osnovano u Češkoj kao organizacija za telesno vaspitanje. U predratnoj Jugoslaviji bila je to jaka organizacija sportskog ali panslavenskog karaktera. Sokoli Hrvati i Slovenci u Austro-Ugarskoj najljući su neprijatelji Habsburgovca. Masovno se predaju u toku rata Rusima i stupaju u dobrovoljce srpske vojske.

U vreme Velikog rata, pesmu "Hej, Sloveni" srećemo u različitim prilikama sa drugim poznatim patriotskim pesmama. Ona iskazuje neuništivost i snagu slovenstva. Tada se još osećalo d će se ta pesma uvek pevati. Tako je i bilo: nekadašnja sokolska himna, danas je himna Jugoslavije!

Ja ljubim Milu

Ja ljubim Milu očiju plavih,
Što ima ruse kose na glavi,
Ja ljubim Milu i drugu neću,
Za nju ja živim, za njom umreću.

Ustašca njena, ruža rumena,
A njedra bujna ko' salivena.
Ja ljubim Milu i drugu neću,
Za nju ja živim, za njom umreću.

Ti si mi, Mila, rajski anđelak,
A među cvećem sitan đurđevak,
Ja ljubim Milu i drugu neću,
Za nju ja živim, za njom umreću.

Ovu pesmu naročito su pevali pripadnici jugoslovenskih dobrovoljačkih odreda iz Slavonije i ona se čula čak i u Kijevu, Dobrudži, Odesi... Dopisnik "Politike" (slao je posleratne dopise iz Albanije) M. Jelić ,u svojoj maloj knjižici "Albanija", kaže da je jedna od najpevanijih pesama u Draču, Elbasanu, Valoni, Tirani bila "Ja ljubim Milju". Danas se ova pesma peva: "Ja ljubim Milu", međutim, tačno je ono kako je ranije pevano: "Ja ljubim Milju".

Uz glavnu melodiju koju autor knjige donosi, izvođači (u horu) dodavali su i pripev:
Ti si Mila moja, moja, moja,
Ja sam tvoj.
Piše: Žarko Petrović

Lađe sudbonosne

Na lađama su srpski vojnici umirali, sa njih bacani u more. Lađe su im donosile smrt i život. Na lađama su poslednji put marširali, na lađama su - pevali... Rodne livade i njive, brda i doline Srbije jedino su bile važnije od lađa... A one su služile da ih vrate kućama...

Iz Rusije, gde su se dobrovoljci okupili, lađe "Car", "Dnjepar", "Carica", "Dvinsk" kretale su se ka solunskoj luci sa dragocenim teretom - oduševljenim budućim Jugoslovenima.
Iz Čikaga, Hrvati dobrovoljci preko Bizerte stigli su na prilepsko bojište noseći transparent "Jugosloveni za ujedinjenje", opet lađom... Iz Klivlenda Slovenci.

Krajem 1915. godine, 480 dobrovoljaca iz Amerike - Crnogoraca, Bokelja, Bosanaca, krenulo je za Srbiju... Lađa je kod San Đovanija di Medua naletela na minu...

Dobrovoljci iz Rusije nikada nisu zaboravili putovanje preko Severnog mora do Engleske, da bi otuda stigli u Srbiju, niti lađu "Car" i pesmu "Na severu ledeno je more".

Golgota preko Albanije... Mladi muzičari, trojica braće Urkić, bore se za život, ali ne bacaju svoje instrumente. Najstariji umire, braća ga sahranjuju i saznaju da će uskoro stići lađa u Valonu da ih odveze u Afriku. Lađa dolazi u luku, a drugom Urkiću ostaje samo da je vidi i čuje njenu spasilačku sirenu... Umire. Brat ga sahranjuje, čeka novu lađu i kreće za Afriku. Već na lađi i on se bori za život... Stiže u bolnicu i umire... Niška podoficirska muzička škola, gudure Albanije, smrt, lađe...

Preživeli odlaze francuskim lađama... Krf, Vido... Mnogi odlaze u Plavu grobnicu, mnogi umiru pred dolazak nove lađe... Na lađi - pesma. Možda najlepša, možda himna - "Lađa se kreće francuska"!

Bizerta... Jedna lađa kruži oko pristaništa. Niko joj ne daje znak da pristane. Pristanište ćuti. Jedan čovek, okrenut lađi viče iz sveg grla: "Miserables! Miserables! Jadnici! Jadnici!" Proneo se glas da su stigli srpski vojnici - tifusari. A na lađi, vojnici bez udova, u zavojima, skoro nepomični. Poručnik, ranjen u nogu, ustaje, odgovara: "Nema toga ovde, nema" i komanduje postrojavanje. Vojnici ustaju, jedan vadi frulu i nevešto, nejako, poslednji put, svira "paradni marš"... Iza koraka, stopala nesrećnih vojnika, po kojima je pala komanda "Napred! Marš!", lipti krv... Marširaju ratnici sa Cera i Kolubare. Za njima krv ostaje po palubi... Krvavi marš... frula nesrećnog seljaka... mučenici marširaju, krv maršira sa njima. Lađa se približava pristaništu, sakuplja se poslednja snaga za reči: "Toga ovde nema, nema..."

Lađama i na lečenje i školovanje... "U solunskoj luci, bolesni đaci koji su prešli Albaniju" - kazuje ratnik Jovan Ćirić - "sa divljenjem posmatraju francuski brod "Provansa" koji treba da ih odvede u Francusku da se leče i nastave započeto školovanje kako bi se jednoga dana vratili i pomogli svome narodu... Ja sam jedva koračao a jedan mi je kolega dobacivao: 'Ajde, 'ajde, nećemo dugo, sve će nas pobacati u more! Ali na brodu se ipak stalno čula naša pesma. Francuski mornari su se čudili odakle nam tolika snaga... Evo, najzad i Marselj... Mnogi su klečali i ljubili francusku zemlju kao neku svetinju... A na pristaništu, gledajući te jadne ali ponosite mladiće, žene, majke, samo su ponavljale "pauvres Serbes" (jadni Srbi). A ti srpski mladići u pocepanim i nagorelim šinjelima ili u potpuno oveštaloj odeći, obrazovani u kolonu dvojnih redova, marševskim korakom prolazili su glavnim ulicama Marselja. Sa njihovih usana orila se pesma borbena i ratnička. Išli su slobodno kao na nekom defileu. Na balkonima i prozorima visokih palata načičkao se bio silan svet i upućivao im pozdrave - Bravo, Serb, bravo Serb!"

Brod "Provansa" nije izbegao zloj sudbini. Pri povratku iz Marselja torpedovan je i tom prilikom je nastradao veliki broj francuskih vojnika koji su pošli na Solunski front.
Tragične 1915, u masi izbeglica, Albaniju je prešao i pesnik Vladislav Petković Dis. Posle Krfa, našao se u Francuskoj, ali 1917. kreće ponovo lađom "Italija" za Krf. Lađa je torpedovana od jedne nemačke podmornice i Dis nalazi smrt u Jonskom moru. Pesnik snoviđenja, slutnji, kao da je naslutio svoj kraj još 1911, kada mu je izašla zbirka "Utopljene duše". Lađe i utopljene duše...

Završio se Veliki rat. Vrhovni komandant najbolje vojske odlazi u Francusku da poseti najveće prijatelje srpskog naroda. Kreće lađom iz Boke... Iz Marselja, kralja nove zajedničke države - Aleksandra, lađa vraća mrtvog u domovinu. Lađa sudbonosna...

"... Dobrovoljci, obuzeti rešenošću za polazak u borbu za oslobođenje naših naroda iz okova lanaca ropstva, zavetovali su se:

Umrijet' ćemo svi do jednog,
Il' slobodu svi imati,
Iz potoka krvi naše,
Sloboda će zablistati!"
Tako je u knjizi "Dobrovoljci 1912-1918" zapisao Đuro Parić.
Bilo ih je sa svih strana, svih južnoslovenskih nacionalnosti, sa svih krajeva sveta: Amerike, Južne Amerike, Evrope, Rusije, Kanade, Australije i Novog Zelanda.
Šta su pevali dobrovoljci i saveznici?

Pre svega svoje himne, srpsku, hrvatsku, slovenačku; Česi "Gde domovo moj", Englezi "Tipereri", Francuzi "Marseljezu" Rusi, "Volga, Volga", i mnoge druge pesme koje su ih vezivale za zavičaj, bez obzira čije one bile. Međutim, svi su oni znali i pesme o stradanjima srpskih ratnika i njihovim patnjama - "Tamo daleko", "Lađa se kreće francuska", "O, zar je morala doć"... Diveći se junaštvu srpskih vojnika i pesmama koje su ih bodrile, i saveznici i dobrovoljci zajedno su stupali u borbu za slobodu...
piše: Žarko Petrović

Čuveni guslar Perun
Zvao se Patar Perunović, bio organizator srpskih dobrovoljaca iz Amerike

Solunski front... Noć septembarska... srpski podnarednik-mitraljezac daje svoje gusle Francuzu... praštaju se, ljube i grle: "Neka te Bog čuva i do viđenja u Srbiji"! Gusle i Srbija... stradanja po ko zna koji put... Posle Golgote dolazi Vaskrs, znaju to gusle, zna to srpski narod iz iskustva... Filip Višnjić, Njegoš, pesme o Lazaru, Milošu...

Jedan od čuvenih guslara iz Velikog rata - Petar Perunović Perun... ranjavan, granata pogodila gusle... rodoljub, organizator srpskih dobrovoljaca iz Amerike... Pred rat, svirao kralju Petru, dobio gusle koje su pripadale kralju Nikoli, bio je komita, zapevao je 1908. na Spomeniku knezu Mihailu: "Aoj, Bosno, sirotice kleta", bio u crnogorskoj vojsci u vreme balkanskih ratova...

Na Mačkovom kamenu uz gusle pevao o bratstvu Muslimana i Hrvata sa Srbima da čuju braća u austrougarskoj vojsci... Kroz Albaniju bodri vojsku... Na Sorboni peva uz gusle: "Smrt majke Jugovića"... U Americi, predsednik Vilson zaplakao slušajući Peruna... Tesla i Pupin čestitali mu... Više uradio nego mnoge diplomate... Gusle su prenosile našu dramatičnu istoriju, istinsku pradedovsku želju da moramo biti složni i slobodni...

Doktor Arčibald Rajs, profesor Lozanskog univerziteta, došao je u Srbiju godine 1914. da kao ekspert ispita zločine okupatora nad srpskim življem. Pošto je to utvrdio, ostaje u Srbiji i stupa u srpsku vojsku kao dobrovoljac. Bio je u Moravskoj diviziji, prešao je Albaniju i bio na Solunskom frontu. Učesnik je bitke na Kajmakčalanu, a 1. novembra 1918. godine sa svojom divizijom ulazi u Beograd.

Radeći na problemima prava čoveka i ispitivanju zverstava okupatora, Rajs je postao veliki srpski rodoljub i posle rata ostao da živi u Srbiji. Bio je počasni predsednik Udruženja rezervnih oficira i počasni kapetan srpske vojske, nosilac je mnogih odlikovanja... Živeo je u skromnoj vili "Dobro polje"...

U testamentu je zahtevao da kada umre, njegovo srce bude sahranjeno na Kajmakčalanu, da tamo počiva sa kostima srpskih ratnika. Želja mu je ispunjena. Rajsovo srce pratila je dostojanstvena melodija zvona sa Spomenika na Kajmakčalanu. To su ona zvona koja je u Americi dao da se izliju naš i svetski naučnik Mihailo Pupin...

Posle sloma 1941. godine bugarski vojnici su bacili Rajsovo srce. Rajsovu urnu pronašao je 1951. komandir karaule, poručnik JNA i vratio je u kapelu na vrh Kajmakčalana (2525 m).

Kada je ekipa TV Beograda snimala emisiju o Kajmakčalanu, 1971, Marija Tarjević, novinar i autor emisije, pronašla je neispaljeni metak ispred Spomenika Rajsu. Sada metak iz čuvenog srpskog karabina stoji u suvenirskoj zbirci mojih oduševljenja. U krvoproliću, jedan metak ostao je neispaljen. Možda je pripadao Arčibaldu Rajsu!?

Vojnikovo pismo

Evo ti pismo šaljem.
U krvav odlazim boj.
Ako se više ne vratim,
Sačuvaj pismo to.

Ko li će za mnom tužit,
Ko li će suze lit?
Ko li će na mom grobu,
Beo cvet posaditi?

Majka će za mnom tužit,
Sestra će suze lit,
A moja mila draga
Beo cvet posadit.

Posadi belu ružu
Na vrhu groba mog,
Možda reč prozbori,
Tako je reko Bog.

Sa Krfa, Vida, iz Tunisa, Rusije, ratnici su slali svoja pisma u Srbiju i sa bolom pozdravljali sve u otadžbini. Njihove reči su pune čežnje, ali i obećanja da će se vratiti i osloboditi zemlju... Njih ovde neću navoditi, već ću navesti nekoliko redova iz pisma jedne Grkinje, onda kad su srpski vojnici napustili Krf. Preveo ga je Čedomir Milošević, a nalazi se u knjizi "Goglota i Vaskrs Srbije 1916-1918":

"... Otkako su Srbi došli na Krf, ja ne volim svoju rasu... Za nas bi bilo bolje da vi niste došli na Krf, jer nam je sad gore... Za poslednje tri godine toliko sam se bila navikla na ta pitoma lica vaših vojnika, na njihove poštene i dobroćudne oči... Čudna ste vi rasa... Razgovarala sam neki dan sa jednim ruskim pukovnikom o tome. On veli da je to osobina svih Slovena. Ako je to tako, onda blago ženama i kćerima Slovena... Ove poslednje tri godine dok ste bili ovde, proživele smo lepo i prijatno...

Svaki dan sam trčala na prozor da vidim nekog srpskog oficira, samo da mi se javi, pa ma ko to bio, i da se prijatno na mene osmehne... Vaš narod stalno peva, i na to pevanje i taj žagor bila sam se toliko navikla... Šta nam vredi i lepota i sve druge osobine, koje su Srbi kod nas našli, kad niko u tome ne ume da uživa... Blago onim devojkama koje su Srbi odveli odavde i spasli života na ovom ljubavnom ostrvu"...
Piše: Žarko Petrović

Himna nad himnama
Ko je pisac stihova svetosavske himne?



Himna svetom Savi

Uskliknimo s ljubavlju
Svetitelju Savi
Srpske crkve i škole -
Svetiteljskoj glavi.
Tamo venci tamo slava
Gde naš srpski pastir Sava.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

Blagodarna Srbijo,
Puna si ljubavi
Prema svome pastiru
Svetitelju Savi.
Celo srpstvo slavi slavu
Svoga oca Svetog Savu.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

S neba šalje blagoslov
Sveti otac Sava
Sa svih strana svi Srbi
S mora i Dunava
K nebu glave podignite
Savu tamo ugledajte.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

Da se Srpska sva srca
S tobom ujedine,
Sunce mira, ljubavi
Da nam svim sine.
Da živimo svi u slozi,
Sveti Savo, ti pomozi,
Počuj glas svoga roda
Srpskoga naroda!

Pet vekova Srbin je
U ropstvu čamio
Svetitelja Save
Ime je slavio.
Sveti Sava Srbe voli
I za njih se Bogu moli.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

Noć u Hilandaru, bez sna.

U sobi kralja Aleksandra guber iz Topole, a na jastuku, koji su doneli seljaci sa Oplenca, kao da se još oseća miris sena, kolibe, vršidbe, posela šumadijskog. I nesrećni život kralja Države Srba, Hrvata i Slovenaca. Sa zida, posmatra me kraljev lik. Sve to meša se s plamenom sveće, tišinom careva koji se odmaraju u najsrpskijem manastiru iz doba najvećeg carevanja... Na dverima kraljeve sobe, bogoumilno i tiho, javlja se monah: "Gospodine, molitva".

Od cara do kralja - osam vekova države i vere, pravoslavnih zvona mira i lepote i isto toliko vekova krvi i patnji. Kralju Milutinu, u zlatnoj i najduhovnijoj crkvi Svete Gore, slave život i počinak, njegovi monasi Pajsije, Vasilije, Mitrofan, Serafim, Arsenije... I mi. I tropar svetoj Bogorodici Trojeručici, molistvenije za Nemanju, sve vitezove, despote, knezove, kraljeve i careve srpske. I za nas. Kroz otškrinuta manastirska vrata, jutro unese sunce Svete Gore. Zvona se mešaju s božanstvenim pojanjem:

"Uskliknimo s ljubavlju
Svetitelju Savi
Srpske crkve i škole -
Svetiteljskoj glavi.
Tamo venci, tamo slava
Gde naš srpski pastir Sava.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

Najplemenitiji, najnarodniji, najživotvorniji, najpravoslavniji, najnebeskiji i najdržavotvorniji Srbin - Sava Nemanjić - inspiracija je i za "himnu nad himnama".

Kao autori stihova pominju se Jovan Grigorijević, episkop vršački i mitropoliti karlovački, koji je, po nekima, ove stihove napisao još 1735. Književnik Jovan Đorđević piše da je prisustvovao izvođenju pesme o svetom Savi 1839. godine na đačkoj proslavi u Segedinu i ubeđen je da je autor ovih stihova katiheta Pavle Stamatović, njegov profesor.

Monaška duša

Pominje se i ime pisca Aleksandra Sandića kao mogućeg autora Svetosavske himne.
I kompozitor Kornelije Stanković (1831 - 1864) zapisao je i za hor uradio ovu pesmu. A onda slede - Mokranjac, Jenko, Krstić...

Dakle, pre svih - monah, episkop, katiheta. Verujem da je himnu svetom Savi napisao monah. Samo je monah mogao ovako da odgovori poruci prvog srpskog patrijarha i njegovim večnim plamenima ljubavi i državnosti . Nikakvo civilizacijsko obrazovanje i shvatanje novijeg doba, posle onog u srednjem veku, kada je bila "bitka nad bitkama" da se Srbin udržavi, oplemeni, opismeni, da bude bogoverujući onome na nebu i poštovajući cara na zemlji, nije moglo da oseti ton i stih koji će zazvučati u himni svetom Savi. Mogao je to samo - monah.

Pesma o nama

Ne treba zaboraviti da je Svetosavska himna gromoglasno stigla tek posle Karađorđa. Dakle, posle pet vekova ropstva, sa spaljenim Nemanjićem iz dičnog manastira kralja Vladislava, posle buna i ustanaka Srba. Tako su se ova melodija i stih identifikovali sa sećanjem na slavu Nemanjića, ali i na njihov i naš kraj. Tek nas je Vožd najozbiljnije podsetio da je i sveti Sava sa nama. I pesma o njemu i nama.

Kada su srpski ratnici osvetili Kosovo, opet su stvorili državu i, kao i u miru, obratili se naciji himnom pravosveštenika. Kao dobar kraj, pobeda koja se nikada, uistinu, ne može pretvoriti u trajni poraz. Nemanjićki mač i pero rodili su našu najlepšu pesmu - himnu nad himnama.

Ovako je nekada pisao Miloš Crnjanski: "Kao što sa dinastijom Nemanjića započinje državna istorija srednjovekovne Srbije, tako da je u narodu postojala svest da pre Nemanje države nije ni bilo, tako i istorija srednjovekovne prosvećenosti počinje isključivo svetim Savom, kao da je pre njega i nije bilo..."

Dučićeva pohvala

A Jovan Dučić, šetajući Judejskom pustinjom, razmišljao je:
"... Nemanjići su potrošili sve svoje "kule i gradove" da uzvise ime Gospodnje i da ukrase slavu heroja, i da uznesu mučenika sa Golgote, srpski sveti Sava, veliki pečat naše istorije, jeste po čistoti i neporočnosti njegove ličnosti i po lepoti i obimnosti misije, i po državničkoj prodornosti i ostvarenju, jedna od najvećih figura evropskog Húú veka, bogatog u misticima, veka svetog Bonaventure i Dantea. Zato sam, misleći na Hrista, mislio često ovuda i na ovog njegovog srpskog izvanrednog svetitelja.
Piše: Žarko Petrović

Pesma monaške istrajnosti
Najverovatnije je Svetosavsku himnu napisao monah posvetivši je najvećem učitelju Srba, takođe monahu

On me je pratio celim putem... Sve što danas ovde blista na suncu svetlosti, ogledalo se u njegovim plavim nemanjićkim očima, očima tog našeg mudraca i pisca, političara i svetitelja, bez kojeg verovatno naša herojska nacija ili ne bi danas uopšte postojala ili bar ne sa njenim današnjim ovako izrazitim odlikama. Ni jedan narod nije imao zaslužnijeg čoveka. A potpunije, otmenije, čistije i ponositije ličnosti mislioca i mistika, ne nalazim nigde drugde...

Trebalo je neizmerno mudrosti i hrišćanske sile svetom Savi da između Carigrada i Rima, koji su nas podjednako pritiskivali, probije put za spasenje moralnog integriteta i duhovnog jedinstva svome narodu. U jednom docnijem momentu, po naredbi iz Rima, šest godina vođen je u Bosni protiv, 'šizmatika', krstaški rat do istrebljenja! Srpski narod imao je protiv sebe dve najstrašnije monarhije, jednu sa istoka i drugu sa zapada, otomansku i austrijsku... Ali je građevina svetog Save ostala i dalje moćna. Nije čudo, dakle, što Srbi koji su na Balkanu pali poslednji, ponovo su se digli prvi"... pisao je Dučić.

Otkako se pojavio Rastko Nemanjić, nije prestalo da se priča, piše i peva o njemu. I krvarili smo i radovali se. Prolazilo je oboje. A posle svakog kraja ili za svako novo doba - dolazila je u nas pesma o svetom Savi. I kada je bila zabranjena, tinjala je kao ona najopasnija vatra. A kada smo slobodarili, buktala je i plamtela. Kao najradosnija duša...

Verujem da je monah napisao ovu himnu monaha i Srba.
Jer, ova pesma je duša i misao, najveća pesma istrajnosti monaške. Za najvećeg učitelja Srba. A monah ne govori mnogo. On oseća. I ne hvali se svojim dobrim delom. Pogotovu radom za svoj rod. I ne traži nagradu. Monah ne uzima, on daje. Niko kao monah ne nosi u srcu nebo, tajnu i Savinu muku za svoj narod...

Ako autor pesme svetom Savi nije bio u mantiji monaha iz manastira, bio je sveštenik, činovnik Isusa Hrista, Savin sledbenik. Ili je tom Srbinu bila duša monaška, istrajna, nacionalna i duboko religiozna. Ta misao i lepota, ako nije bila u službi manastira ili crkve, bila je oduševljena za kontinuitet veličanstvene istorije, simbiozu i identifikaciju Save Nemanjića, Boga i etike srpskog naroda.

Ako Srbi ne bi imali nikakvu drugu nacionalnu, rodoljubivu, civilizovanu, školsku, otadžbinsku i prosvećenu pesmu, dovoljna bi bila ova srpska himna nad himnama.

Oj, vojvodo Sinđeliću
Zapis: Žarko Petrović

Oj, vojvodo Sinđeliću,
Srpski sine od Resave ravne,
Ti si znao Srbina
zakleti,
Kako treba za slobodu mreti.
Puče puška, boj se bije,
A Sinđelić ljutu
bitku bije,
Ljutu bitku bije za slobodu,
Za slobodu srpskome
narodu.
Oj, vojvodo, ti si pao,
Ali dušman još od tebe strepi,
Ti si dao život za
slobodu,
Za slobodu srpskome
narodu.

Istorijski podaci govore da je Stevan Sinđelić rođen u selu Grabovac kod Ćuprije, a Lazar Arsenijević piše da je rođen u "selu Vojska, blizu Morave".

Otac Stevanov zvao se Radovan, a majka Sinđelija. Stevan je po majci prozvan Sinđelić. Od prvog dana srpskog ustanka učestvovao je u velikim bitkama. Na Jasenjaru, kod Medveđa, u boju na Ivankovcu 1805. godine istakao se velikom hrabrošću. Tom prilikom dobio je čin vojvode. Borio se na Deligradu, 1806, pod komandom Petra Dobrnjca i pokazao izuzetno junaštvo.

U boju na Kamenici 19. maja 1809, sa svojih 3.000 junaka, Resavaca i četiri topa, branio je šanac na Čegru. Turci su nemilosrdno jurišali. Kada su mnogo jače turske snage prodrle u šanac, Sinđelić je zapalio skladište s municijom. Ceo šanac je otišao u vazduh. Turci su svi izginuli. Ali i hrabri Resavci sa svojim vojvodom Sinđelićem. Kažu da su od Srba ostala živa samo petorica momaka sakrivena među leševima. Turci pljačkaši, otkrili su ih i pokušali da prevedu u tursku veru. Kako to Resavci nisu pristali, osuđeni su na vešala. Junaci sa Čegra skočili su u Nišavu i pobegli u Srbiju.

Posle velikog srpskog stradanja na Čegru i pogibije Stevana Sinđelića, po zapovesti niškog paše, ćurčije su morale da oderu srpske glave i kože napune pamukom. Tako ispunjene kože paša je poslao u Carigrad, a od lobanja sazidao Ćele-kulu, koja se nalazi "malo više od varoši Niša, desno od carigradskog druma, a na levoj obali potoka Grabovac..."

"Dokle god bude na svetu junačkih srca, - "pisao je Milan Đ. Milićević, - "dokle god se bude cenila služba visokim idealima, i najposle, dokle god preziranje smrti bude isključiva svojina velikih duša, dotle će Stevan Sinđelić biti dika i nada ne samo Resavi nego i svoj zemlji srpskoj".
Piše: Žarko Petrović

Uz "Sinđelića " se jurišalo
Pevala se u vreme kada se otvoreno slavila velika istorija

Sazidana od srpskih glava junaka sa Kamenice i njihovog vojvode Sinđelića, do današnjeg dana, ona je svetlost srpskog junaštva, viteškog duha i tela, bezmernog rodoljubalja i beskrajna inspiracija pokolenjima koja su i dalje, posle Čegra, išla srpskom istorijom kao i vojvoda resavski-uspravno i herojski.

Vojvoda Sinđelić je bio čovek osrednjeg rasta, širok i koščat, malo plavuškast, sa brkovima i kudravom kosom. Posle njegove smrti ostala su dva sina, Petar i Nikola, koji su živeli u selu Grabovac kod Ćuprije kao zemljoradnici. Od njih su se rodili unuci i praunuci,koji su odgajani sa saznanjem o velikom dedi i pradedi.

Čegarska klanica

Jula meseca 1833, boraveći kod Ćele-kule, Lamartin je zapisao: "... Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednoga naroda, pokazujući im po kakvu su je celu platili njihovi očevi"...

Knjaz srpski Milan M. Obrenović podigao je skroman spomenik izginulim borcima na Čegr, od belog mermera, uz natpis: "Vojvodi Stevanu Sinđeliću i njegovim neumrlim junacima, slavno palim ovde 19. maja 1809, napadajući Niš". Učinio je to knjaz Milan posle osvajanja Niša 28. decembra 1877. godine. Ono što nije mogao da uradi Sinđelić, Srbi su uradili, kasnije...

Tačno sto godina posle "čegarske klanice" - kako bitku na Čegru naziva Konstantin N. Nenadović - u ime kralja Petra ú, 1909. godine, venac na Sinđelićev grob na Čegru položio je prestolonaslednik Aleksandar. Na vencu je pisalo: "Slava junaku Stevanu Sinđeliću i njegovim drugovima".

Boj na Čegru, kao uostalom i sve bitke Prvog srpskog ustanka, bio je i ostao velika inspiracija slikarima, piscima, vajarima i kompozitorima. Velika dela urađena su na temu tragedije kod Kamenice. Ali, pesma je pesma...

Ilija Kolarac, veliki dobrotvor, u svoje vreme osnovao je fond za parastos onima koji su pali za slobodu i oslobođenje Srbije 1804-1815. Tada je pesnik Matija Ban, potresen Ćele-kulom, napisao dirljivu pesmu:

Oj, molimo! Ispolinsko
Pokolenje to bijaše,
Svi od ropstva domovinu
Iskupljujuć' život daše...

A 1878. godine, pesnik Ban je zajedno sa članovima Skupštine iz Niša otišao i poklonio se junacima Čegra:
"... Čusmo, braćo, a sad s ovdje
Svi junački zavjerimo,
Sinovima svet amanet
Što god sami ne svršimo"...

Dakle, pored hrabrosti, herojske smrti, slabosti prema ženama i oduševljenja za Karađorđa i Srbiju, zapamćen je vojvoda Sinđelić zahvaljujući opevanosti njegovog junaštva.

Pesma "Oj, vojvodo Sinđeliću", nastala je u narodu. Čula se, pevala i svirala u vreme kada se otvoreno i srčano slavila velika istorija, njeni umovi, stvaraoci, umetnici i iznad svih - vođe ustanka, vitezovi, državnici, patrijarsi i hrabri narod.

Dugo zabranjivana

Stari ratnik iz Prvog svetskog rata, Milorad Jevtić, priča da se ova pesma čula na svim srpskim frontovima, u rovovima pred bitku i u toku juriša. Najčešće, čula se od vojnika čuvenog puka "Stevan Sinđelić". Nosili su oni pukovsku zastavu koja se vijorila srpskim planinama i, uz oduševljene zvuke ustaničke pesme vojvodi od Resave ravne, jurišali u slobodu:

"Oj, vojvodo Sinđeliću,
Srpski sine od Resave ravne,
Ti si znao Srbina zakleti,
Kako treba za slobodu mreti..."

Pesma vojvodi Sinđeliću dugo je spadala u red pesama koje su bile zabranjene, nepriznate kao iskrene narodne melodije o svome junaku, nepreporučljive za izvođenje, nacionalističke, šovinističke, velikosrpske, hegemonističke, ozloglašene, proskribovane... U vreme najcrnjih i najjačih napada na ovu pesmu, posvećenu hrabrom vojvodi Sinđeliću, orkestrirao sam je za svoj orkestar i vokalnog solistu. Snimak je morao ostati neobjavljen. Zbog izvođenja ove pesme umetnici su imali velikih neprilika. Tako je bilo dugo, dugo. U vreme ataka na kulturu, tradiciju i ponos srpskog naroda.

"Oj, vojvodo Sinđeliću" je pesma o viteštvu Srba i njihovoj neugašenoj zublji svetlosti i časti, koju ovaj narod pronosi kroz vekove.
Piše: Žarko Petrović