Bićete prilično iznenađeni kada jednog dana vaše lepo vaspitano dete izgovori prvu ružnu reč. Psovku je čulo negde na ulici i prihvatilo je kao način govora odraslih. I dok je, puno samopouzdanja, prenosi vama (jer, eto, naučilo je novi pojam iz sveta odraslih), prosto ste zabezeknuti. Ne znate kako da postupite?!

Prvo, nemojte da pređete preko toga i da se pretvarate da ništa niste čuli. "Loš jezik" se često koristi u nameri da se skrene pažnja na sebe, ili kao pokušaj testiranja vaše reakcije. Nemojte nikako na dečju psovku da odreagujete smehom, ma koliko vam smešno delovala.

Pitajte dete da li zna šta ta reč znači (većina dece uopšte ne zna). Na razumljiv način mu objasnite značenje reči i recite da takve reči nisu poželjne u vašem domu.

Neki roditelji i dalje praktikuju staromodan način "izlečenja" od "prljavog" jezika - brz i lagan udarac po detetovim usnama. Ako ste pristalica ove metode, onda to izvedite uz zagrljaj i poljubac.

Uvedite novčano kažnjavanje, po sistemu "jedna ružna reč, jedan dinar". Međutim, to je moguće u malo starijem uzrastu, kada dete već ima džeparac.

Možete da mu dozvolite da slobodno koristi ružne reči koje samo izabere, ali mu naredite da ih izgovara na mestu koje je prikladno za to - u kupatilu, na primer. Videćete kako će brzo odustati od prvobitne namere. Nije tako zabavno "šokirati" samog sebe, na tako dosadnom mestu.


Izvor: MTS-Mondo

Kao mala sam strašno volela da psujem (a sad ne volim  ), iako niko u mojoj porodici nije to radio, makar ne predamnom.
U to vreme sam mnogo vremena provodila sa tetkom, maminom mlađom sestrom, koja je dobila ovlašćenje od mame da me blago udari (ćušne) preko usta svaki put kad izgovorim psovku.
I zaista, ona je to radila - svaki put kad bih rekla nešto ružno, neku psovku, dobila bih packu preko usta, vaspitnu.

A onda sam se dosetila (bila sam antihrist kad sam bila mala  ), da ću i za jednu psovku, ali i za više njih dobiti istu kaznu. Onda sam, inata radi, znala da u jednoj minuti kažem najgrdnije psovke koje mi padaju na pamet, i da sama odem do tetke - po kaznu.  Ubrzo su uvideli da to kažnjavanje ne vodi nikuda, pa su prestali da obraćaju pažnju na to, a i ja sam vremenom prestala da psujem... ali ne zadugo. 

Tako da se stvarno plašim šta ću činiti kad moje dete bude psovalo. 

e do .... 

Genijalno-cak ni ja se toga nisam setila 

Roditelji tu umeju dosta da budu krivi.

Kad su deca mala, sasvim mala... navode ih na psovke, forsiraju ih jer im bude tada slatko i zanimljivo... i kad dete opsuje svi se cerekaju ko nenormali.
Čak umeju i da ih nagrađuju slatkišima, parama i slično.

E onda jednog dana vrag odnese šalu pa im prestane biti slatko i zanimljivo, pa krenu da grde i biju decu što psuju.
To je vrlo nepošteno.

A opet, postoje roditelji koji su ekstremno netolerantni prema bilo kakvom vidu vulgarnosti.
S obzirom da će to dete jednog dana izaći na ulicu, jer nažalost ilegalno je vezati ga za radijator do osamnaeste (pokušao nedavno jedan Austrijanac, ali on je doduše imao još neke sporedne psihičke probleme pa nije baš najbolji primer ), gde ima svakavih... obično se ponaša ko ker pušten s lanca i radi, trudi se da nadoknadi sve ono što nije mog'o.

Treba naći neku sredinu.


A što se tiče samih psovki, ista je stvar kao i sa alkoholom, treba ga piti ili kad si sjajno raspoložen.... ili kad baš padneš na dno... i što kaže BG jedino ti preostaje da kažeš: "E do zelenog smajlija."
 

Kad ti se alkohol i psovke uvuku u rutinu i svakodnevnicu... prestane da bude zanimljivo.
Tu bi trebalo izbegavati sredinu. 

Evo da se pohvalim. I moj klinac je poceo da psuje.
Naucila ga baba, doduse ne namerno. Psovala zena nesto za sebe, a on kao fino i pametno dete odmah poceo da ponavlja.

E ljubi ga taja. 

Sve do polaska u školu nisam psovao niti bogohulio, živio sam u jednom pristojnom predgrađu Sarajeva. A onda sam sa školom zakoračio u tu kolotečinu i počeo se uklapati, a ako se negdje hoćeš uklopiti moraš i uzeti neke vrijednosti te sredine.

Kada sam malo porastao i postao izbjeglica, situaciaj je bila još gora. Ljudi sa svih strana i iz različitih podneblja nisu bili rasadnik lijepog ponašanja i uzor po kome bih se mogao oblikovati.

Ne može tu roditelj ništa ako je i on takav ili ako sredina nije baš za živjeti i obrazovati djecu.

Može tu roditelj da učini i te kako, samo ako ume i hoće.

Moj cale je voleo da opsuje "j*bo sliku svoju" kad god uradim nesto sto ne treba. I ja to ponovio jednom i dobio preko usta. Koja zbunjenost. On moze a ja ne mogu. 

To je moja prva psovka.

Ali iako volim da se ispsujem posteno kad imam s kim, ne psujem cesto. Sta ce mi to koj' zeleni smajli.