У ребалансу буџета скривено много трошкова - повратак на стару политику

Стварни дефицит 2,5 милијарди евра

Министарство финансија оставило је „испод црте“ близу 60 милијарди расхода, попут гаранција за Србијагас, трошкова за Универзал банку, Дунав осигурање и докапитализацију Поштанске штедионице... Док грађани морају да штеде, политика субвенција за губиташе се наставља


Прекројена државна каса, прављена за последња два месеца 2014, чини се да ће донети лоше вести само грађанима, не и државним губиташима нити другим корисницима издашних субвенција. Док ће чиновници, професори, лекари и пензионери осетити праву штедњу на својој кожи већ од новембра, јавна предузећа -  губиташи, финансијски сектор у проблемима, али и страни инвеститори, и даље ће бити обилато потпомагани из државне касе.

Резање плата у јавном сектору, према нацрту ребаланса у који је НИН имао увид, износиће линеарно 10 одсто, док ће трансфери ПИО фонду бити смањени за више од пет милијарди динара. Незванично се сазнаје да ће уз ребаланс бити усвојене и измене пензионог закона, којима ће се смањити све пензије веће од 25.000 динара. За умањење ће се користити две стопе, прва од 22 одсто за разлику између 25.000 и 40.000 динара, а виша од 25 одсто за пензије изнад 40.000 динара. У Министарству финансија НИН није добио потврду ових умањења, ни одговоре на друга питања о ребалансу, уз образложење да се још чека коначни договор са премијером.

Ако нацрт, који је израдило ресорно министарство добије зелено светло Владе, за ову годину је планиран дефицит од 225 уместо 182 милијарде динара, па би буџетска рупа била већа за 43 милијарде. Барем на папиру. Ипак, како незванично сазнаје НИН, стварни минус биће далеко већи, јер се Министарство вратило старој пракси да неке расходе, од око 60 милијарди динара или 500 милиона евра, књижи „испод црте“. Зато би прави дефицит ове године могао да догура до скоро 300 милијарди динара или 2,5 милијарде евра, што је чак 8,5 одсто БДП-а. Ако је то тачно, од транспарентности јавних финансија није остало ништа, иако је премијер Александар Вучић поручивао да ова влада, за разлику од Цветковићеве, неће крити податке ни од јавности ни од ММФ-а.

„Буџет није транспарентан и у ребалансу многи расходи нису видљиви. Невидљиве су гаранције за Србијагас, позајмице за неке финансијске институције, субвенције за Железару, Етихад и још неке“, каже за НИН Милојко Арсић, професор на Економском факултету и уредник Кварталног монитора. Уз скривене трошкове, вођене „испод црте“, Арсић  истиче да су неки расходи из 2014. одложени за 2015, попут суме од око 20 милијарди динара за отпремнине радницима предузећа у реструктурирању. Скривени и одложени расходи, према његовој рачуници, стварни дефицит целе државе, заједно са социјалним фондовима и буџетима локалних самоуправа, у 2014. подижу до око 300 милијарди, колико је уосталом и министар Душан Вујовић најављивао пре месец и по дана.

Иако су скривени расходи у овом тренутку доста неухватљиви, НИН незванично сазнаје да је „испод црте“ остало око 20 милијарди гаранција за Србијагас, осам милијарди за пропалу Универзал банку, по пет милијарди позајмица Дунав осигурању и Поштанској штедионици, плус новац за Железнице. Невидљиве су остале и субвенције из Фонда за развој за Железару Смедерево, Етихад, Фијат… А и то ће платити порески обвезници.

Занимљиво је да у ребалансу опет падају приходи, за око 33 милијарде динара, а расту расходи, за девет милијарди. И то упркос смањењу плата и пензија од почетка новембра. Шта је допринело увећању расхода, иако су најављене мере штедње? У односу на оригинални буџет, повећане су субвенције за 13 милијарди динара (110 милиона евра, од чега 80 милиона евра за привреду) и текући расходи за више од 14 милијарди динара (120 милиона евра).

Ако ћемо 2014. само на субвенције дати 110 милиона евра преко плана, поставља се питање смисла смањења плата и пензија и одрицања грађана, на којима годишње може да се уштеди максимално 370-400 милиона евра. Чини се да би политика субвенција за државне губиташе и куповину радних места, која не престаје, већ добија маха, као и одлагање коначног решења за предузећа у реструктуирању и Железару, могло „појести“ све уштеде на професорима, лекарима и пензионерима. И потпуно их обесмислити.

„Таква политика субвенција дугорочно није смислена и коначно је време да или продамо Железару и друге губиташе или да оду у стечај. Јавна предузећа, попут Србијагаса, морају се довести у ред и скинути са буџетских јасли, јер на субвенције издвајамо три одсто, а европски стандард је 1,5 одсто БДП-а. Дакле, морамо да их преполовимо. То значи да прекинемо са субвенцијама за губиташе, као и са издашним субвенцијама за нова радна места. Неразумна је порука инвеститорима - колико год да дају други, ми ћемо дати више. А ми смо најсиромашнији. Понашамо се као пијани сиромах, који дреши кесу“, каже Арсић, који верује да су у ребалансу уштеде на платама и пензијама усаглашене са реално могућим, али то не важи за уштеде на субвенцијама и у јавном сектору.

Да је политика издашних субвенција прескупа за малену Србију сматра и економиста Љубомир Маџар, који објашњава да нас само паљење високе пећи Железаре годишње кошта преко 100 милиона евра, што је скуп начин одржавања фиктивних радних места.
„Зашто се политичари опредељују за тако луд начин помагања? Јефтиније би било да из буџета дају за плате ових радника, али то би било понижавајуће, а и јавност воли одржавање фикције производње. То су определили политички фактори“, тврди Маџар  и оцењује да је права невоља у томе што тако постављен ребаланс неће довести до оздрављења јавних финансија. Тиме ће се проблеми само продужити и временом увећати. Да смо деловали пре три године, каже Маџар, могли смо далеко лакше да срежемо трошкове, а одлагање решења за будућност коштаће нас само више. „Политичари имају своју рачуницу и томе изгледа нема лека. Не усуђују се да предузму кораке који су потребни јер би тиме упропастили своје позиције на следећим изборима“, каже Маџар и додаје да се боји да ће се ствари толико погоршати да ће морати да предузму нешто.     

Управо ће одржавање губиташа и предузећа у реструктурирању  бити, верује Арсић, и главне замерке Мисије ММФ-а, која би, ако уопште дође до преговора о новом аранжману, дошла у Србију крајем новембра. Иако је премијер Вучић изразио уверење да ћемо до Божића склопити аранжман, сигурно је да представници ММФ-а неће благонаклоно гледати на 120 милиона евра субвенција годишње за Железнице, скоро исто толико за  Железару, 40 милиона евра за рудник Ресавицу…За њих, предложени ребаланс, без фискалне стратегије и плана уштеда у трогодишњем периоду, представља својеврсни „чардак ни на небу ни на земљи“. И то накриво насађен. Јер, прва замерка и уједно захтев ММФ-а, готово извесно биће драстично смањење субвенција и коначно скидање са државних јасли вечитих губиташа. Други захтев, очекује Арсић, биће да се привремене мере, попут трансфера добити јавних предузећа, замене трајним мерама, као што је смањење броја запослених у јавном сектору за 5-10 одсто у наредне две године. Трећи захтев ММФ-а могао би бити повећање ПДВ за најмање два процентна поена од 2016, ако се не иде на додатно и још оштрије отпуштање и смањење зарада. Арсић верује да би то могао бити чак и услов за нови аранжман.

Парадоксално звучи, али  интересе грађана, којима ће примања свакако бити срезана, боље би могао да брани сам ММФ од Владе, уколико би инсистирао на томе да се затворе губиташи и доведу у ред јавна предузећа, јер би то неминовно значило департизацију и професионални менаџмент, а вероватно и приватизацију неких од њих. Тек тада би јавна предузећа престала да буду вечити партијски плен, извор сталних прихода и „сигурна кућа“ за све партијске кадрове. Тиме, не само да би жртва пензионера и запослених у јавном сектору имала смисла, већ би једино тако било могуће да српске финансије крену путем опоравка. У супротном, ако држава остане грађанима маћеха, а брижна мајка својим предузећима и партијским моћницима који их воде, вртећемо се укруг, као и до сада, са слабашним мерама у неколико пропалих покушаја фискалне консолидације.


Катарина Прерадовић,NIN

ili jos bolje kako to dobri Dragas opise...: 


REBALANS
Objavljeno 26. oktobar 2014. od Branko
Šta je rebalans?
Narodu ništa nije jasno.

Kako to da sve dobro ide, ceo svet hvali našeg premijera, on sprovodi najveće reforme u istoriji Srba, pa, ipak, pravimo rebalans?

Kako to da se sprovode mere fiskalne konsolidacije, dok raste trošak sa 1.113 milijardi na 1.122 milijarde dinara?

Kako to da se sprovodi najbolja finansijska konsolidacija na svetu, ljudi su zapanjeni kako premijer Srbije hokus-pokus zahvatima rešava nezaposlenost i smanjuje je za tri meseca čitavih 20,3%, kada budžetski prihodi padaju sa 930 milijardi na 897 milijardi dinara?

Kako se to objašnjava?
Zašto nezavisni i prepošteni, slobodni novinari to ne pitaju premijera?
Šta je onda rebalans?
Šta se rebalansira?

Premijer i njegova nesposobna svita mediokriteta tvrde da je narod glup i da ne shvata značaj preduzetih istorijskih mera.

Narod nije glup.
Narod ne razume šta se rebalansita.
Ne razume ni premijer. On samo trtlja budalaštine.

Evo, objasniću jednostavno šta je rebalans.
Nije teško.

Ja sam visok 1,91 m.
Godine prolaze i polako urastam.
Moja, recimo, velika želja je da budem visok 1,99 m.
Kako to da postignem?

Politički, vrlo lako.
Realno, nikako!

Politički je dovoljno da proglasim da vršim rebalans svoje visine.
Sakupim moje simpatizere i donesem odluku da sam visok 1,99 m.
Moje pristalice to izglasaju.
Odluku objavim u Službenom listu i Službenom glasniku.
To dobija zakonsku potvrdu.

Tako sam rešio problem.
Sada sam visok 1,99 m.
Rebalansom sam to postigao.

Ali, kažete vi, pa ti nisi visok 1,99 m?
Nisam, pa šta?
Važno je da smo usvojili rebalans.

Beograd, 26.10.2014