Artemida


(Grč. Artemis, lat. Diana - kći Zevsa i titanke Lete, boginja lova i životinja, kraljica prirode i boginja meseca)

Bila je sestra boga svetla i sunca Apolona i prema najstarijim kazivanjima rodila se na ostrvu Delosu. Njena majka Leta našla je tu utočište u begu pred zmajem Pitonom, koji ju je progonio po celom svetu da je ubije po zapovesti ljubomorne Zevsove žene Here. Delos je tada još bio ploveće ostrvo koje su nosile morske struje i okretali morski vrtlozi, ali čim je na njega stupila Leta, s morskog dna su izronile dve stene i zagradile mu put, kao i Pitonu. Tu je, na gori Kint, Leta rodila blizance Artemidu i Apolona. Prema drugoj verziji, rodila ih je u gaju Ortigiji u Efesu. U njegovoj blizini Grci su podigli Artemidin hram, koji je postao jedno od "sedam čuda sveta".

Bez obzira na to koja je verzija tačna, Artemida je, očigledno, boginja maloazijskog porekla. Već su Hetiti poštovali boginju lova Rutamiš, a Liđani i boginju Aritmu, kojoj su bili posvećeni košuta i jelen. Artemidin kult se u najstarije doba proširio celim grčkim svetom, a posle i rimskim. Prvobitno su je poštovali kao boginju prirode koja vlada svim živim stvorenjima. Kako je Artemidin brat bio bog sunca, ona je postala boginja meseca, a kao boginja prirode postala je i boginja njene plodnosti. Bila je zaštitnica šuma, lugova, livada i polja, a i svega što danas nazivamo proizvodnjom biljnih kultura. Kao boginja plodnosti u svom delokrugu je imala i porođaj. Tako je, čim se rodila, svojoj majci Leti pomogla pri porođaju brata Apolona. Artemida je bila i boginja lekovitih izvora. Mogla je na ljude da pošalje ludilo, oduzetost ili smrt. Jedna je od retkih boginja koja se nikad nije udavala. Od samog početka pa sve do nestanka svog kulta ostala je devičanska boginja. Od najstarijih vremena pripisivali su joj strast za lovom. Umetnici su je prikazivali s lukom i strelom, u društvu raznih životinja (lava, tigra, labuda ili jelena). Kako su lov i rat nekada bili u tesnoj vezi, u nekim krajevima je Artemida postala boginja rata. U Sparti su joj, navodno, u davna vremena prinosili i ljudske žrtve, a posle su pred njenim kipom šibali spartanske mladiće, što je bila priprema za patnje koje su ih očekivale u ratu. Kao boginju meseca ponekad su je izjednačavali s boginjom Selenom, a njenog brata Apolona s bogom sunca Heliosom.

Glavno Artemidino zanimanje bio je lov. Lovila je sama ili u društvu nižih bogova i nimfi. Kad bi se zasitila lova, odlazila bi svom bratu u Delfe i plesala tamo s Haritama ili pevala s muzama.

Iz mitova znamo za nekoliko njenih uplitanja u sudbine ljudi, koja nam odaju ženu pre tvrdog nego milostivog srca. Mikenskom kralju Agamemnonu, na primer, nije mogla da oprosti što joj je ubio košutu, i zbog toga mu je gotovo onemogućila odlazak pod Troju. Umirila se čim joj je kralj kao žrtvu prineo svoju kćer Ifigeniju. Okrutno je kaznila tebanskog lovca Akteona kad ju je jednom zgodom, sasvim slučajno, video nagu. Pretvorila ga je u jelena i naredila njegovim psima da ga rastrgnu. Kad je kalidonski kralj Enej jednom zaboravio da joj prinese žrtvu, poslala je u njegovu zemlju ogromnog vepra, koji je uništavao letinu i ubijao ljude. Da bi ga ubili, morali su da se udruže svi kalidonski junaci, na čelu s Enejevim sinom Meleagrom. Artemida je, pričalo se, iz ljubomore ubila i slavnog lovca Oriona. Poznata je njena osveta tebanskoj kraljici Niobi, koja je uvredila njenu majku: ubila joj je svih sedam kćeri. Bilo je slučajeva da se umilostivi izvinjenjem ili prinošenjem žrtve. Od njenog gneva se, na primer, spasao Herkul, koji je ulovio njenu omiljenu kirinejsku košutu.

Mada njena lepota nije bila lepota dostojanstvene i mudre Atene, ni lepota strastvene Afrodite, niti lepota uzvišene boginje, kakvom se isticala Hera, Artemida je za Grke ipak bila ideal ženske lepote

Atena


(Grč. Athena i Athene, lat. Minerva - kći Zevsa, boginja mudrosti i pobednosnog vođenja rata, zaštitnica pravnog poretka, pravičnosti i umetnosti)

O Ateninom rođenju iz starih mitova saznajemo malo. Homer kaže samo toliko da je rođena od Zevsa, bez majke. Prema Hesiodu, rodio ju je Zevs iz svoje glave, pošto je pojeo boginju razuma Metidu, kako bi je sprečio da rodi kćerku koja bi ga, prema proročanstvu, premašila u mudrosti, i sina koji bi ga nadjačao snagom i svrgnuo s prestola. Još mlađi mitovi kažu čak i to kako je Zevs rodio Atenu. Kad je pojeo Metidu, toliko ga je zabolela glava da je pomislio da će mu se rasprsnuti. Zbog toga je pozvao boga Hefesta (prema drugoj verziji boga Hermesa, pa titana Prometeja) da mu sekirom raskoli glavu. Čim je Hefest to učinio, iskočila je iz Zevsove glave sjajna boginja u punoj ratnoj opremi - Palada Atena.

Prema mitološkoj simbolici Atena je, dakle, bila utelovljenje Zevsove snage i mudrosti. Vladar bogova i ljudi nju je voleo više nego ostale svoje kćeri. Razgovarao je s njom kao sa svojim mislima, nikad pred njom ništa nije tajio i uvek bi udovoljio svakoj njenoj molbi. Atena je bila svesna te Zevsove naklonosti. Neprekidno je bila u njegovoj blizini, nikada nije poželela drugog boga ili muškarca i nikada se nije udavala, iako je bila prelepa i uzvišena. Ostala je Devičanska Atena - Athena Parthenos.

Zbog svog porekla i Zevsove ljubavi Atena je postala jedna od najmoćnijih boginja grčkog panteona. Od najstarijih vremena bila je pre svega boginja rata, što je proisticalo iz njene funkcije zaštitnika od neprijatelja. Za rat je, doduše, bio merodavan Zevsov sin Ares, ali Ateni to nije smetalo. Ares je, tačnije rečeno, bio bog jarosnog rata i bitaka, a ona je bila boginja mudro, promišljeno vođenog rata koji se uvek završava pobedom, što se za Aresove ratove ne bi moglo reći. Kao boginju rata Grci su je poštovali pod imenom Athena Enoplos (Naoružana Atena) ili Athena Promahos (Atena koja poziva u boj). Kao boginju pobedničkog rata nazivali su je Atena Nike (Atena Pobednica).

Atena je od početka do kraja antičkog sveta bila zaštitnica Grka, posebno Atinjana, koji su joj bili najmiliji. Kao Palada Atena štitila je, osim Atine, gradove koji su u hramovima imali njene posvećene kipove, tzv. paladijume. Dokle god je paladijum bio u gradu, grad je bio neosvojiv. Takav paladijum u svom gradu su imali i Trojanci. Da bi osvojili Troju, Ahejci su morali da ga ukradu i odnesu, što je pošlo za rukom Odiseju i Diomedu. Kao što je to činila u ratu, Atena je štitila Grke i njihove gradove i u miru. Bila je zaštitnica skupštine i prava, brinula se za decu i bolesnike, donosila ljudima blagostanje. Njena pomoć neretko je bila vrlo konkretna. Atinjanima je, na primer, darovala maslinu i postala utemeljivač jedne od najvažnijih grana grčke poljoprivrede - do danas jedne od najvažnijih. Osim toga, Atena je bila boginja umetnosti i zanatstva (te dve reči Grci nisu razlikovali - rad vajara, klesara i obućara označavali su istom rečju "tekhne", veština). Naučila je žene pletenju i tkanju, muškarce kovačkom zanatstvu, zlatarstvu i bojadisanju. Pomagala je i graditeljima hramova i lađa. U zamenu za svoju pomoć i zaštitu tražila je poštovanje i prinošenje žrtava, što je bilo pravo svakog boga. Nepoštovanje i uvrede je kažnjavala, ali se mogla umilostiviti pre nego ostale boginje.

U živote bogova i ljudi Atena se uplitala često i delotvorno, pri čemu je svaki njen potez vodio do ishoda kakav je sama želela. S bogom mora Posejdonom sukobila se radi vladanja nad Atikom i Atinom. Pred savetom bogova, koji je za sudiju odredio prvog atinskog kralja Kekropa, taj spor je dobila jer je darovanjem masline osigurala sebi Kekropovu naklonost. Kad ju je trojanski kraljević Paris uvredio, tj. kad joj u svađi s boginjama Herom i Afroditom nije priznao prvenstvo u lepoti, osvetila mu se tako što je pomogla Ahejcima da pobede nad Trojom. Kad se njen poštovalac Diomed u bici na trojanskoj zaravni našao u smrtnoj opasnosti, sama je zauzela mesto vozača njegovih bojnih kola i naterala u beg svog brata Aresa. Pomogla je itačkom kralju Odiseju da se, nakon zauzimanja Troje, protiv volje boga mora Posejdona vrati u otadžbinu. Pomagala je i Odisejevom sinu Telemahu, Agamemnonovom sinu Orestu, a uz druge junake i Belerofontu i Perseju. Svoje vernike nikada nije napustila, uvek je pomagala Grcima, posebno Atinjanima, a podjednaku pomoć je pružala posle i Rimljanima, koji su je poštovali pod imenom Minerva.

Atlas


(Grč. Atlas, lat. Atlas - div koji na svojim ramenima drži nebeski svod, sin titana Japeta i okeanide Klimene)

Po njemu se naziva stenoviti predeo dug dve hiljade kilometara u severozapadnoj Africi u koji se Atlas, navodno, pretvorio posle smrti; zatim, okean koji oplakuje zapadne obale njegove nekadašnje zemlje; geografski ili zvezdani atlas; jedna od najvećih mrlja na istočnom delu planete Merkur; ostrvo koje je nastalo u mašti filozofa Platona, a koji su mnogi istraživači uzalud tražili (neki često i "otkrivali"), nazvan Atlantis ili Atlantida.

Atlas je učestvovao u neuspeloj pobuni titana protiv olimpskih bogova. Kao jedan od poraženih, Atlas, prema Zevsovoj presudi, mora za kaznu zauvek da nosi veliku težinu nebeskog svoda, odnosno stubova na kojima počiva. Samo jednom mu se pružila prilika da se oslobodi tereta, kad je u njegovu zemlju došao Herkul da mikenskom kralju Euristeju donese zlatne jabuke sa stabla koje su čuvale Atlasove kćeri Hesperide. Atlas se susretljivo ponudio da sam ubere jabuke ako Herkul umesto njega pridrži za to vreme nebeski svod. Herkul je znao da jabuke čuva nesavladiv zmaj koji nikad ne spava i zato je prihvatio Atlasov predlog. Atlas je doneo jabuke i opet se ljubazno ponudio da ih odnese u Mikenu. Svakako, za Herkula je to bilo očigledno lukavstvo. Naoko je prihvatio ljubaznu ponudu, ali je zamolio titana da na trenutak pridrži nebeski svod dok on sebi od trave napravi podlogu za rame jer ga ogroman teret bolno pritiska. Kad ga je Atlas odmenio, Herkul mu je zahvalio na ljubaznosti, uzeo zlatne jabuke i ubrzo s njima nestao. Atlas je svoj teret morao da nosi do svoje smrti, ali nije ga se oslobodio ni nakon nje.

Život je, uostalom, izgubio prilično neslavno. Budući da zbog starog proročanstva nije verovao strancima, nije pustio u zemlju ni junaka Perseja, koji je tim putem hteo da se vrati sa ostrva Gorgona, gde je ubio čudovište Meduzu. Štaviše, uvredio je Perseja izjavom da je njegovo hvalisanje Meduzinim ubistvom bogohulna laž. Persej mu je kao dokaz da govori istinu pokazao odsečenu Meduzinu glavu koja je bila tako strašna da se svako ko bi je pogledao skamenio. Tako se i div Atlas pretvorio u kamenu planinu, a njegova se glava i danas gubi u plavetnilu neba čiji će svod morati da drži do kraja sveta.

Dedal


(Grč. Daidalos, lat. Daedalus - najveći grčki vajar, slikar, graditelj i izumitelj, sin atinskog umetnika Eupalama)

Dedal je jedan od najvećih heroja grčkih mitova. On je prvi čovek koji se sa zemlje uzdigao na krilima izrađenim ljudskom rukom, a zatim se na nju uspešno spustio. Njegov pronalazak krila bilo je nešto tako izuzetno da je zasenio sve što je Dedal do tada izumeo, između ostalog polugu i svrdlo. Njegov uspešni let bacio je u zaborav gotovo sva ostala njegova dela - uostalom nipošto na štetu njegove slave.

Prema grčkim mitovima, odnosno njihovim sačuvanim verzijama iz novijeg vremena, Dedal nije bio u svemu pozitivan junak. Svaki smrtnik istovremeno je i dobar i zao, iako ne podjednako, a ni najveća genijalnost ne isključuje ljudske slabosti. To važi i za Dedala. Njegove statue su bile kao žive, konji su rzali pred njegovim slikama kao da u njima vide žive pripadnike svoje vrste, a ljudi su ga poštovali gotovo kao boga. Ali kad je Dedal primetio da je njegov nećak Talos još nadareniji od njega, nije hteo da se s tim pomiri i sunovratio je Talosa sa strme stene atinskog Akropolja. Neko ga je video dok je ukopavao njegov leš, pa ga je atinski narodni sud, uprkos Dedalovoj umetnosti i njegovim zaslugama, osudio na smrt.

Ali bogovi štite umetnike i opraštaju im čak i kad krše temeljne ljudske zakone.Tako su i Dedalu pomogli da se oslobodi iz tamnice i omogućili mu da sa sinom Ikarom stigne na Krit. Tamo mu je utočište pružio kralj Minos, koji se upravo bio vratio s ratnog pohoda protiv Atine. I nije mu samo pružio utočište nego je naručio i nekoliko poslova primerenih Dedalovim sposobnostima.

Minosova žena Pasifaja je, dok je kralj bio odsutan, počinila preljubu sa svetim belim bikom i rodila čudovište, pola bika - pola čoveka. Minos je to sa svojom ženom raščistio po kratkom postupku, ali njenom nesrećnom potomku nije hteo da naškodi. Dete, najzad, nije krivo za pad svoje majke. Ali Minos je odlučio da sakrije Minotaura od ljudskih pogleda i jezika, a rešenje tog problema poverio je Dedalu. Nakon temeljnog proučavanja kraljevog zahteva Dedal je predložio da se u glavnom gradu Knososu sagradi ogromna građevina, Lavirint. Minotaur će moći mirno da živi u njegovom središtu, napolje neće moći, a svako ko uđe unutra, neće naći izlaz. Minos se saglasio i Dedal je svoju nameru sproveo u delo. Sagradio je građevinu koja je postala jedno od sedam čuda sveta.

Minos je velikodušno nagradio Dedala, dao mu novi posao, pa još jedan, a kad je Dedal sve završio, predložio je nešto što bismo danas nazvali doživotnom penzijom. Hteo je da se tako osigura da Dedal neće otkriti tajnu Lavirinta ili sagraditi sličnu građevinu. Ali Dedal je, umesto sigurnosti koju pruža dobra penzija, davao prednost slobodi i odbio je kraljevu ponudu. Kralj mu je uzvratio zabranom da napusti Krit.

Obala je bila pod jakom stražom, na moru su gospodarili Minosovi brodovi. Dedal je s Ikarom dugo razmišljao kako da pobegnu s Krita, a onda mu je pala na um velika zamisao: Minos može da zatvori sve morske i kopnene puteve, vazdušno prostranstvo ostaje slobodno - odleteće s ostrva kao ptice. To je u ono vreme bila dosta smela misao. Pre njega nijedan smrtnik nije leteo. Nekada je to neko pokušao u Mesopotamiji, ali Dedal za to nije znao. Još genijalniji je bio način na koji je Dedal svoju zamisao sproveo u stvarnost. Od ptičjeg perja izradio je dva para krila, slepivši pojedina pera voskom, a zatim se, praćen Ikarom, odvažno vinuo u visine. Cilj mu je bila Atina.

U mitovima je smer Dedalovog i Ikarovog leta tačno naznačen. Iz Knososa poleteli su na sever prema ostrvu Parosu, a zatim naglo skrenuli na severoistok. Dedal je, po svoj prilici, tek tada postao svestan onoga što je u tuđini potisnula čežnja za otadžbinom: u Atini ga je čekala smrtna kazna. Ali uskoro se dogodilo nešto gore nego što je, bar za oca, gubitak sopstvenog života. Uprkos Dedalovom upozorenju Ikar je, u svom mladenačkom oduševljenju, uzleteo previsoko, sunce je rastopilo vosak kojim su bila slepljena pera njegovih krila, mladić se survao u more i udavio. Nesrećni Dedal promenio je tada smer leta i poput leptira odleteo za svetlom Sunca na zapadu. Posle hiljadu kilometara leta srećno je doleteo na Siciliju i tamo zatražio utočište kod kralja Kokala.

Kokal je primio Dedala u službu, a Dedal mu je zauzvrat sagradio veličanstvenu palatu koju je ukrasio statuama i slikama. Minos je doznao za Dedalov boravak na Siciliji i od Kokala zatražio da mu izruči Dedala kao begunca. Kokal se nije usuđivao da odbije Minosov zahtev jer je kritska mornarica tada bila najjača na svetu, ali nije nameravao da ga ispuni. Predložio je da se nastali spor reši diplomatskim putem. Minos se zaputi na Siciliju, a da bi njegovi argumenti dobili na težini, poveo je kao pratnju celokupnu svoju ratnu mornaricu. Dedal je zatražio od prestrašenog Kokala da mu da odrešene ruke. U kraljevoj kupaonici vešto je montirao tajni cevovod, zagrejao vodu u kotlovima, i kad je Minos, po svom običaju, došao uveče da se okupa, pustio je na njega kipuću vodu. Kokal je krio ubistvo kritskog kralja, ali su Atinjani ipak doznali za Dedalov čin. Iz zahvalnosti što ih je oslobodio smrtnog neprijatelja oprostili su mu ranije počinjen zločin i pomilovali ga. Dedal se vratio u svoj rodni grad u kome je, nakon mnogo godina, ispunjenih radom na njegovom proširenju i ukrašavanju, umro srećan i spokojan.

Demetra


(Grč. Demeter, lat. Ceres - kći titana Krona i njegove žene Reje, boginja plodnosti zemlje i poljoprivrede)

Kad se rodila stigla ju je ista sudbina kao i njene sestre Hestiju i Heru i brata Hada i Posejdona: njen otac Kron ju je, u strahu od moguće pobune, progutao. Ali Demetra je, kao božansko biće i dalje živela u njegovoj utrobi i dočekala dan kad ju je oslobodio Zevs, njen najmlađi brat, koji je izmakao sudbini svoje sabraće tako što ga je majka krišom rodila i sakrila na Kritu. Kad je Zevs svrgnuo Krona i proglasio se najvišim bogom, uzeo je Demetru na Olimp i pri podeli funkcija među bogovima poverio joj brigu za plodnost zemlje. Da ta plodnost ne bi bila uzaludna, Demetra je naučila ljude da obrađuju zemlju i postala tako ne samo osnivačica zemljoradnje već i novog načina života u stalnim naseobinama, koji je zamenio dotadašnje nomadsko stočarstvo i lov. Dala je ljudima zakone kojih su morali da se pridržavaju u novim životnim okolnostima.

Iako je Demetra darovala spokojan i tih život, sama dugo nije uspela da postigne takav život. Sa ne tako značajnim bogom, ili polubogom, Jasionom imala je sina Pluta, koji je postao bog bogatstva i uzrok njenog velikog bola. Kad je, naime, Zevs doznao za Plutovo rođenje, ubio je Jasiona munjom jer je pre toga uzalud nastojao da zadobije Demetrinu naklonost. Nakon toga Demetra nije odolela Zevsovom navaljivanju i rodila mu je kćer Persefonu, koja je nakon kratke radosti svojoj majci nanela novu patnju i bol.

Kad se Persefona igrala sa nimfama na cvetnim livadama Nise, otvorila se pred njom zemlja, iz ponora se pojavio bog podzemnog sveta Had, ščepao je i nestao sa njom u bezdanu. Demetra je čula očajni krik svoje kćeri i poletela u pomoć, ali od Persefone više nije bilo ni traga. Devet dana je Demetra lutala svetom bez jela i pića, tražeći kćerku, dok joj na kraju Helios, sveznajući bog sunca, nije otkrio tajnu Persefoninog nestanka. Na to je nesrećna majka pošla na Olimp i odlučno zatražila od Zevsa da kao najviši bog preduzme nešto u vezi s Hadovim nasilnim činom i vrati joj kćer. Ali Zevs nije mogao da učini gotovo ništa jer se Had u međuvremenu bio oženio Persefonom i da joj da proba zrna od jezgra šipka, a kad je neko u podzemnom svetu nešto okusio, nije više mogao da se vrati na zemlju. Demetra je na to napustila Olimp, zatvorila se u svoj hram u Eleuzini i na svet poslala neplodnost koja je imala katastrofalne posledice ne samo za ljude nego i za bogove. Ljudi su, naime, prestali da poštuju bogove i nisu im više prinosili žrtve. Kad je takvo stanje postalo neizdrživo, Zevs ga je rešio kompromisom. Prisilio je Hada na obavezu da dve trećine godine pusti Persefonu na svet, gde će živeti sa svojom majkom, a Demetra je opet morala da pristane na to da Persefona trećinu godine živi sa svojim mužem u podzemnom svetu. Tako se i dogodilo: kad seljak s jeseni položi seme u zemlju, Persefona odlazi u carstvo mrtvih, a rastužena Demetra prirodi oduzima plodnost. Ali kad se u proleće njena kći opet vrati na zemlju, majka je pozdravlja cvećem i zelenilom, u koje se priroda ponovo oblači.

Prvi čovek kog je Demetra podučila kako da uzgaja bilje bio je Triptolem, sin eleuzinskog kralja Keleja. Demetra je to učinila iz zahvalnosti što su je Triptolemovi roditelji u njenoj dubokoj tuzi za Persefonom lepo primili u svojoj palati, iako nisu ni slutili da ugošćuju boginju.

Darovala je Triptolemu zrnevlje žita i naučila ga kako da ore zemlju. Po njenoj naredbi Triptolem je širio svoje umeće po celom svetu. Drugom Kelejevom sinu, Demofontu, Demetra je nameravala da daruje besmrtnost, ali kad je njegova majka Metanira zatekla boginju kako kali dečaka nad vatrom, užasnuta je kriknula, a prestrašena Demetra ga je ispustila u vatru i Demofont je izgoreo. Nakon Demetrinog odlaska, kralj Kelej je dao da se u njenu čast u Eleuzini sagradi veličanstveno svetilište, koje je posle toga postalo središte njenog kulta.

Demon

(Grč. Daimon, lat. Genius - natprirodno biće ili sila koja utiče na život čoveka, takođe i niže božanstvo)

Demonima su se obično smatrala bića ne baš sasvim određene naravi, u kojima su ljudi utelovljavali mnoge prirodne i natprirodne sile, a one su, prema ljudskom verovanju, delovale u njihovom životu, odnosno učestvovale u stvaranju njihovih sudbina. Smatrali su ih bićima na prelazu između bogova i ljudi, a kako su sile koje su oni utelovljivali bile brojne, stvorili su i mnoštvo demona. Mogli su biti dobri (agathodaimoni) ili zli (kakodaimoni), a po pravilu ljudi im nisu davali posebna imena. Najviše je bio poštovan demon zaštitnik kuće. Bio je običaj da mu se nakon jela prinese žrtva prolivanjem vina ili vode. Protiv zlih demona ljudi su se branili zaklinjanjem i amuletima.

Demonima su nazivana i razna druga božanska bića koja su živela u gorama, klancima, pećinama i sl. Najpoznatiji među njima bili su koribanti i kureti, koji su, prema predanju, iznikli iz zemlje posle kiše, i daktili, odnosno patuljci. U grčke mitove demoni su došli iz zemalja Istoka i na slikama ih najčešće srećemo u pratnji boginje Kibele.

Dionis


(Grč. Dionysos, takođe i Bakhos, lat. Bacchus - sin najvišeg boga Zevsa i Semele, kćeri tebankskog kralja Kadma, bog vina i vinogradarstva)

Rodio se u Tebi, mada se mestom njegovog rođenja smatraju i Naksos, Krit, Elida, Teos i Eleutera. Pitanje njegovog porekla i u drugom smislu je dosta zamršeno. Kad je trebalo da dođe na svet, ljubomorna Zevsova žena Hera odlučila je da ga ubije. Posetila je Semelu u liku stare dadilje i nagovorila je da zamoli Zevsa da joj se barem jednom pokaže u svoj svojoj moći i veličanstvenosti. Najviši bog je u svom samoljublju ispunio Semelinu želju i prikazao joj se u sjaju svojih munja, praćen tutnjavom gromova. Dogodilo se upravo ono što je Hera želela: jedna munja je zapalila tebansku kraljevsku palatu, a plamen je uhvatio i Semelu, koja je u smrtnom strahu rodila nedonošče. Ali, umešao se Zevs. Svoju ljubavnicu je, doduše, prepustio njenoj sudbini, ali je oko svog sina podigao zid gustog bršljana koji ga je sačuvao od plamena. Kad se vatra stišala, izvukao je dete iz skrovišta i zašio ga u svoju butinu da se do kraja razvije. Kad se Dionis "po drugi put rodio", Zevs ga je predao bogu Hermesu da brine o njemu.

Hermes nije bio oženjen, a kako je kao glasnik bogova neprekidno bio na putu, nije imao vremena da odgaja mladog Dionisa, pa ga je predao Semelinoj sestri Ini, ženi orhomenskog kralja Atamanta. Kad je Hera doznala da su Ina i Atamant prihvatili Dionisa, poslala je na Atamanta ludilo, ne bi li u nastupu besa ubio dečaka. Kralj je, međutim, poubijao samo svoju decu i ženu, jer se u poslednji čas umešao Hermes i Dionisa spasio od smrti. Odneo ga je u jednu dolinu planinskog venca Nisa i poverio ga nimfama, koje su ga sakrile u duboku pećinu s ulazom zaraslim u vinovu lozu, i odgajale ga uprkos svim Herinim podvalama i zamkama. Tu je Dionis prvi put probao vino kojim je zatim opijao sebe, svoje starateljke i svoje pratioce silene i satire. Otud je Dionis doneo ljudima prve sadnice vinove loze. Dao ih je, u znak zahvalnosti za gostoljubivost, atinskom pastiru Ikariju i naučio ga da od grožđa napravi napitak, a sam je zatim Zevsovom voljom postao bog tog napitka.

Glas o Dionisovom rođenju i njegovom opojnom napitku ljudi su primili s podvojenim osećanjima. Jedni su se odmah s oduševljenjem predali njegovom kultu, a drugi su mu se odlučno suprotstavili. Trački kralj Likurg pokušao je, na primer, udarcima korbača da istera Dionisa iz svoje zemlje, kao i njegove poštovatelje i družbenike i zbog toga je bio kažnjen slepilom i naprasnom smrću. Tebanski kralj Pentej mrzeo je Dionisa zbog toga što je svojom veselošću i druželjubivošću odvraćao misli ljudi od tako važnih stvari kao što su rat, samopregor, odricanje, žrtve za višu stvar i tome slično. (Naravno, za to je skupo platio). U Argu su se opet njegovom kultu suprotstavljale žene, na čelu s kraljevim kćerima. Dionis je njihovu hladnu trezvenost pretvorio u mahnitost pa su počele da se međusobno ubijaju. Na svojim putovanjima Dionis je susretao ne samo svoje stare, zaklete neprijatelje nego i one sasvim slučajne, i teško je reći koji su mu zadali više neprilika. Jednom zgodom su ga zarobili tirenski gusari misleći da je sin nekog kralja, od kojeg su se nadali bogatoj otkupnini. Ali Dionis je raskinuo okove, pretvorio se u lava i učinio da gusarska lađa u tren oka zaraste u gustu lozu, tako da su gusari u panici poskakali u more gde su se pretvorili u delfine (osim kormilara, koji ih je jedini molio da puste Dionisa na slobodu). Najzad, ljudi su priznali Dionisa kao moćnog boga, a njegovom daru, vinu, odaju se sve do danas.

Grci, međutim, nisu smatrali Dionisa samo bogom vina i vinogradarstva, nego i zaštitnikom voća i grmlja, kojima je davao svežinu i sočnost, pa time i bogom plodnosti. Budući da vinogradarstvo i voćarstvo iziskuju marljivost i radinost, poštovali su ga kao začetnika tih vrlina, a istovremeno i kao darovaoca bogatstva koje one omogućuju. Kao boga vina poštovali su ga pre svega zbog toga što je ljude oslobađao briga i bio izvor životnih radosti. Svojim darovima je osvežavao duh i telo, podsticao druženje, donosio zabavu i ljubav, a umetnicima omogućavao pun zamah stvaralačke energije. Sve su to bili i ostali darovi koje nije moguće ičim platiti, samo pod uslovm da se pri odavanju poštovanja Dionisu pridržavamo stare izreke: "meden agan" - "ničega previše".

Dioskuri


(grč. Dioskuroi, lat. Dioscuri ili Gemini - braća Kastor i Polideuk, najslavniji dorski junaci nakon Herkula)

Rodili su se kao blizanci, ali su ipak bili samo polubraća. Kastorov otac je bio spartanski kralj Tindarej, Polideukov Zevs, a majka im je bila Tindarejeva žena Leda. Imali su dve sestre: Helenu koja je, kao i Polideuk, bila Zevsova, i Klitemnestru koja je bila Tindarejeva kćerka. Braća su se isticala hrabrošću, snagom i odvažnošću, uvek su se borili rame uz rame, a kao i svojim junačkim delima proslavili su se iskrenom bratskom ljubavlju.

Polideuk je kao Zevsov sin bio besmrtan i imao divovsku snagu. Niko od ljudi mu nije bio ravan u borbi. Smrtni Kastor bio je vešt vozač bojnih kola i polazilo mu je za rukom da ukroti i najplahovitije konje. U mladosti braća su dobila solidno obrazovanje, i njihovi očevi i učitelji su s pravom mogli da budu ponosni na njih. S junakom Jasonom učestvovali su u pohodu Argonauta u Kolhidu, s Meleagrom u lovu na opasnog kalidonskog vepra, s Herkulom u ratu protiv Amazonki. Iz svih pohoda vratili su se ovenčani slavom. Oslobodili su i svoju sestru Helenu kad ju je kao sasvim mladu oteo atinski kralj Tezej, uz pomoć lapitskog kralja Piritoja. Njenu drugu otmicu (koju je izvršio trojanski kraljević Paris) braća više nisu mogla da spreče. U to vreme su već spadali u heroje, za koje pesnik kaže da se ne hrane hlebom i vinom ovog sveta. Naime, za Kastora i Polideuka se ne može utvrditi da su za vreme druge Helenine otmice, koja je bila uzrok trojanskog rata, već bili mrtvi, ali nisu više bili ni među živima.

Ta neobična okolnost imala je, međutim, sasvim običan uvod. Sa Linkejem i Idom, sinovima mesenskog kralja Afareja, ukrali su jednom prilikom u Arkadiji stado bikova. (Krađa stoke bila je u herojsko doba sasvim uobičajen posao kraljeva i kraljevskih sinova, slično kao kasnije osvajanje tuđih zemalja). Pri deobi plena zametnula se kavga za koju je bio kriv Ida jer ih je prevario. Blizanci su zbog toga upali u Meseniju i odveli celo stado zajedno s delom koji je pripadao drugoj dvojici, a da bi ih do kraja razljutili, oteli su i njihove neveste. Budući da im je bilo jasno da Ida i Linkej neće hteti da ih puste da odu, blizanci su se sakrili u šuplje deblo da bi ih dočekali i napali iz zasede. Ali Linkejev oštar pogled proniknuo je kroz drvo, a Idina strela probila stablo i zarila se u Kastorove grudi. Polideuk je skočio iz svog skrovišta i bacio se na njih da osveti smrt svoga brata. Prvo je dostigao Linkeja i ubio ga jednim udarcem šake. Zatim se bacio na snažnog Idu. Nemilosrdni boj odlučio je Zevs: iz oblačnih visina poslao je munju i njome spalio Idu. Ali Polideuk se umesto zahvaljivanjem, Zevsu obratio kletvom i prebacivanjem što mu nije dao da umre zajedno sa Kastorom. Prokleo je i svoju besmrtnost koja ga je sprečila da podeli sudbinu sa svojim bratom. Zevs je pokušao da ga umiri, ali uzalud. Najzad mu je dao da bira: ili će večno mlad živeti među olimpskim bogovima, ili će jedan dan boraviti u tamnom Hadovom carstvu sa bratom, a jedan dan na svetlom Olimpu. Polideuk je s radošću odabrao drugu mogućnost. Tako su, kako kaže Homer, oba brata "jednog dana živi, a drugog opet mrtvi: poštovanje što ga stekoše tako, bogovima su besmrtnim nalik".

Kao i mnogi drugi junaci, i Dioskuri su iz grčkih mitova prešli u rimske. Rimski istoričari tvrde čak da je bitku s Latinima kod Regilskog jezera 496. godine p.n.e. odlučila rimska konjica na čije su se čelo stavili Kastor i Polideuk glavom (lat. Castor i Pollux).

Slava Dioskura preživela je hiljade godina: i danas ih u vedrim noćima možemo videti na nebeskom svodu kao sazvežđe Blizanaca.

Edip


(Grč. Oidipus, lat. Oedipus - sin tebanskog kralja Laja i njegove žene Jokaste, jedan od najtragičnijih junaka grčkih mitova i grčke književnosti)

Edipovu sudbinu odredilo je strašno prokletstvo koje je na sebe navukao njegov otac Laj, otevši mladog Hrisipa, sina elidskog kralja Pelopa. To prokletstvo je trebalo da progoni Lajev rod do trećeg kolena, a prva njegova žrtva morao je biti on sam, suđeno mu je da pogine od ruke sopstvenog sina. Kada se dugo nakon toga Laju rodio sin, naredio je da ga izlože u šumi podno Kiterona, a da ne bi umakao divljim zverima, osakatio mu je noge i sputao ih remenjem. Ali rob koji je dečaka odveo u šumu smilovao se nad njim i, umesto da ga ostavi na milost i nemilost kiteronskim zverima, poverio ga je brizi pastira kog je slučajno sreo u šumi. Pastir je odneo dečaka svom gospodaru, korintskom kralju Polibu, koji nije imao potomke. Polib ga je posinio i zbog njegovih oteklih nogu nazvao ga Edip (u prevodu - "otečenih stopala") i odgojio uz pomoć svoje žene Merope, kako dolikuje nasledniku prestola. Edip je, naravno, mislio da su mu roditelji Polib i Meropa. Sve je bilo u najboljem redu dok ga neki pijani korintski mladić nije nazvao nahodom. Edip je to ispričao Polibu i Meropi i po njihovoj zbunjenosti zaključio da nešto od njega kriju. Kad na direktno pitanje nije od njih saznao ništa što bi ga oslobodilo sumnje, zaputio se u Delfe da u tamošnjem proročištu dozna istinu. Međutim, Pitija mu o njegovoj prošlosti nije rekla ni reč, ali mu je zato prorekla budućnost: ubiće svog oca, oženiti se sopstvenom majkom i s njom imati sinove koji će poginuti zbog njegovog prokletstva.

Edipa je to proročanstvo duboko pogodilo. Kad se malo pribraio, odlučio je da preduzme sve da ga onemogući. Imena njegovih roditelja Pitija mu nije otkrila, ali šta ako su oni stvarno Polib i Meropa? Znači, njima više ne sme da se vrati, i od naslednika prestola treba da postane skitnica bez otadžbine. Ali može li čovek odabrati put drukčiji od onoga koji mu je odredila sudbina?

Edip se tako nije vratio u Korint, nego se uputio u Tebu. Na obroncima Parnasa, u uskom klancu, sreo je kola u kojima je sedeo dostojanstveni starac. Edip se sklonio s puta, ali vozač se time nije zadovoljio. Osorno mu je doviknuo da se skloni u jarak, a da bi potkrepio svoju zapovest, udario je Edipa bičem. Edip mu je uzvratio udarac i, smatrajući da je stvar time rešena, hteo je da nastavi put. Uto je starac skočio na noge i udario ga štapom. To je Edipa razljutilo i, uprkos poštovanju prema starčevim godinama, uzvratio mu je dvostruko. Udarac je bio tako jak da je starac ostao na mestu mrtav. Starčeve pratioce koji su nasrnuli na njega Edip je nadjačao i pobio nakon kratke borbe. Spasio se samo rob koji je pobegao odmah nakon početka sukoba. Prvi deo proročanstva se ispunio: nepoznati starac kojeg je Edip ubio bio je njegov otac Laj.

Put s kojeg za Laja više nije bilo povratka doneo je spas njegovom kraljevstvu. Na gori Sfingiju (ili Fikionu) kraj Tebe bila se ugnezdila čudovišna Sfinga, krilata neman s lavljim telom i glavom žene, koja je ubijala ljude. Svakome ko je tuda prolazio postavljala je zagonetku, i kad je ne bi rešio, rastrgla bi ga svojim kandžama. Laj je hteo da pita delfsko proročište kako da od Sfinge oslobodi svoj grad. Umesto odgovora, vratio se rob sa vešću o kraljevoj pogibiji.

Kad je Edip stigao u Tebu, grad je obavijala dvostruka tuga. Nemajući šta da izgubi osim svog čemernog života, Edip se zaputio Sfingi i upitao je kako glasi zagonetka. Ona je, začudo, bila laka a glasila je: "Ko izjutra ide četvoronoške, u podne na dve, a uveče na tri noge? Pri tome je, kad ide na dve noge, spretniji i jači nego kad ide četvoronoške, ili na tri noge." Edip je, bez mnogo razmišljanja odgovorio: "Čovek! U zoru svog života nespretno puzi četvoronoške, u podne muževne zrelosti hoda na dve noge, a u predvečerje svog života zbog slabosti se podštapa štapom kao trećom nogom!"

Sfinga je na to očajnički zalepršala krilima i survala se sa stene u more: sudbina joj je odredila da upravo tako i pogine kad neko reši njenu zagonetku.

Zahvalni Tebanci izabrali su Edipa za kralja, a Lajev šurak Kreont dobrovoljno mu je predao vlast jer je nakon kraljeve smrti objavio da kralj treba postati čovek koji će grad osloboditi Sfinge. Edip je sad bio siguran da je umakao sudbini: nastanio se u kraljevskoj palati, ne sluteći da se u njoj rodio, i venčao se Jokastom, Lajevom udovicom, ne znajući da ženi svoju majku.

Sve se ispunilo kako je proročište proreklo: dobio je dve kćeri, Antigonu i Ismenu, i dva sina, Eteokla i Polinika. Ništa ga nije sprečavalo da bude potpuno srećan - i da se ispuni njegova sudbiona.

Tebu je iznenada pogodila strahovita katastrofa: bog Apolon je poslao na grad kugu. Muškarci, žene i deca umirali su, stoka je skapavala, zavladala je glad jer neobrađena zemlja nije donosila plodove. Kad je Tebi zapretila opasnost da se pretvori u veliko groblje, Edip je odlučio da u Delfe pošalje Jokastinog brata Kreonta da upita kako da se grad spasi od nesreće. Pitija je dala nedvosmislen odgovor: Teba će biti spašena kad građani iz svoje sredine prognaju čoveka koji je ubio kralja Laja i svojim nedelom navukao na grad božju kaznu.

Sada je trebalo pronaći Lajevog ubicu. Bio je to težak zadatak: kraljevo ubistvo se desilo davno, prošle su mnoge godine, vreme je izbrisalo tragove, a svedok ubistva bio je jedan rob... Edip je zato sazvao sve građane da mu pomognu da pronađe i kazni ubicu ma gde bio i ma ko bio. Iz okupljene mase tada se začuo glas da bi možda bilo najbolje da upitaju vrača Tireziju koji, iako slep, vidi i najskrivenije stvari. Edip je naredio da ga dovedu, a kad je vrač došao, zatražio je da mu kaže ko je ubio kralja Laja. Tirezija nije hteo da odgovori: on zna ko je ubica, ali ne može da ga imenuje. Edip ga je molio, zatim pretio, ali vrač je ostao neumoljiv. Na kraju je Tirezija popustio navaljivanju naroda i Edipovim pretnjama: "Ti si, Edipe, onaj koji je ubio svog oca! Učinio si to ne znajući, kao što si ne znajući postao muž svoje majke!"

Vračeve reči su razbesnele Edipa. Nije mogao da ih protumači drukčije osim da ga je na to naveo Kreont ne bi li sebi stvorio pogodno tlo za osvajanje vlasti u Tebi. Tireziju, koji nikada nije izrekao ništa osim istine, nazvao je potkupljenim lažljivcem. Ali Tirezija je mirno odgovorio: "I znaj, iako si u Tebu došao kao stranac, rodio si se u ovom gradu. Slep si kod očiju koje ćes uskoro izgubiti, s njima svoje bogatstvo i vlast, a od kralja ćeš se pretvoriti u izgnanika!"

Tirezijino samopouzdanje uznemirilo je Edipa. Pozvao je svoju ženu, ponovio pred njom ono što je rekao vrač i zatražio da odgovori da li je Laj imao sina koji je možda bio odgojen negde drugde, odakle je zatim mogao da se vrati u Tebu, kako to tvrdi vrač. Jokasta je odgovorila po istini: Da, imala je s Lajem sina, ali ga je on, bojeći se proročanstva, izložio u šumi gde je mališan i poginuo. Rob koji je ispunio Lajevu zapovest još uvek živi i može posvedočiti smrt Lajevog sina. Neka Edip naredi da se dovede i on će razbiti sve sumnje.


Potreba da se nešto dokaže dokaz je nesigurnosti, ali Edip je ipak naredio da dovedu roba. Jedva što su sluge otišle, pojavio se u njegovoj palati glasnik iz Korinta i doneo mu vest o smrti kralja Poliba. Tuga se u Edipovom srcu pomešala s radošću: nije, dakle, ubio svog oca! Izbegao je sudbini! I ostale će se vradžbine pokazati neistinitim!

To je bio poslednji srećni trenutak Edipovog života. Jer glasnik je nastavio: donosi mu takođe poziv u Korint gde treba da postane naslednik kralja Poliba, a da bi razbio njegov strah od proročanstva, prema kojem će se navodno oženiti svojom majkom, obaveštava ga da nije Polibov i Meriopin sin već nahod kojeg je on sam prihvatio u kiteronskoj šumi od roba kralja Laja i predao ga Polibu. Jokasta je u tom trenutku shvatila sve. Očajnički kriknuvši, otrčala je u svoje odaje i oduzela sebi život. Edip još nije uspeo da dođe sebi od iznenadnog udarca, a već ga je pogodio sledeći. Rob kog su doveli priznao je nakon dužeg oklevanja da nije ispunio naredbu kralja Laja i da je novorođenče zaista predao pastiru kralja Poliba. Sam je takođe bio svedok nesrećnog slučaja kada je Edip ubio kralja Laja i jedini se od svih kraljevih pratilaca spasio. Edip je tad u očajanju jurnuo u Jokastine odaje i tamo zatekao svoju ženu i majku već mrtvu. Iščupao je kopču iz njene haljine i iglom sebi izbo oči. Nije više mogao da gleda sjaj Sunca koje mu je osvetljavalo tamnu dubinu njegovog pada, nije više hteo da vidi svoju decu ni rodnu Tebu. U borbi sa sudbinom izgubio je sve, a na kraju je odbacio i nadu.

Tebanski narod je duboko saosećao s Edipovom tragedijom, ali ne zadugo. Ljudi, koji su još donedavno cenili Edipa zbog njegove mudrosti, pravednosti i zasluga za rodni grad, počeli su da zahtevaju da napusti Tebu. Branio ga je jedino Kreont i pružio mu utočište u svojoj palati. Ali na kraju je i on popustio pod pritiskom kad su se protiv Edipa okrenuli i njegovi sinovi, Eteoklo i Polinik, kako bi se domogli prestola. Zato je Kreont podelio s njima vlast, a Edipa kao "oskvrnitelja otadžbine" poslao u progonstvo.

Slep i bespomoćan, slomljen udarcima sudbine i ljudske nezahvalnosti, Edip se sunovratio u ponor poniženja - ostao mu je samo njegov prokleti život. Dugo je lutao sa svojom kćerkom Antigonom, koja ga je dobrovoljno sledila u progonstvo, po gorama i šumama. Ljudi su ga izbegavali, a gradovi mu otkazivali gostoprimstvo. Na kraju je došao na Kolon u blizini Atine i sklonio se, prema svom običaju, s Antigonom u šumu izvan naselja. Od seljaka je doznao da se nalazi u svetom gaju Eumenida, blagonaklonih boginja osvete. Tu vest je primio s olakšanjem jer je znao da mu je na to mesto suđeno da ode s ovog sveta, kako mu je nekad predvidao Apolon u Delfima. A setio se i drugih Apolonovih reči: onaj ko mu pruži utočište i poslednju utehu biće bogato nagrađen. Zamolio je zato seljake da odu u Atinu i dovedu mu njihovog kralja Tezeja.

Ali pre Tezeja stigla je na Kolon Edipova mlađa kći Ismena s vešću da je među njenom braćom planuo sukob i borba na život i smrt: Eteoklo se udružio s Kreontom i prognao Polinika koji se na to pridružio Argejcima i pod zidine Tebe doveo veliku vojsku. Kreont i Polinik trudili su se da Edipa pridobiju svaki na svoju stranu, jer je prema proročanstvu iz Delfa bitku za Tebu trebalo da dobije onaj na čijoj strani bude Edip. Ali uzalud su sinovi došli njemu na Kolon, uzalud ga molili, uzalud pretili. Kralj Tezej uzeo ga je u zaštitu i spasio od njihovih grubosti, a Edip je na kraju prokleo oba svoja sina strašnom kletvom - da poginu u međusobnoj borbi.

Kad je Edip izrekao svoju kletvu, začuo se tutanj groma. Bio je to znak najvišeg poslenika sudbine, Zevsa Olimpskog, da Edip može da siđe u carstvo sena. Oprostio se zato od Antigone i Ismene i pozvao k sebi Tezeja. Izmolio je od njega obećanje da će se brinuti za njegove kćeri, a u zamenu za to otkrio mu je mesto svog poslednjeg počivališta, koje će Atinu braniti bolje od štitova i čvrstih bedema. Na to se Edip bez uzdaha rastao od sveta i sišao u sumorno Hadovo carstvo, iza čijih vrata završava život smrtnika i time se njegova sudbina ispunila.

Elektra


(Ime dvaju božanskih bića i jedne smrtne žene iz grčkih mitova)

Prvo od tih božanskih bića je kći titana Okeana i njegove žene Tetije. Udala se za Taumanta, boga prirodnih pojava na moru, i imala s njim četiri kćeri: boginju duge i glasnicu bogova, Iridu, i tri nakazne polućene-poluptice, Harpije.

Druga od njih bila je kći titana Atlasa i okeanide Pleone. S najvišim bogom Zevsom imala je sina Dardana, praoca osnivača Troje, Ila. Zevs ju je preneo na nebo zajedno sa njenih šest sestara i pretvorio u sazvežđe Plejada (Vlašići). Nakon pada Troje, u žalosti je raspustila kose i povremeno luta nebom kao zvezda repatica.

Smrtna Elektra bila je kći mikenskog kralja Agamemnona i njegove žene Klitemnestre. Spasila je svog brata Oresta i pomogla mu da se osveti očevim ubicama, stricu Egistu i vlastitoj majci Klitemnestri. Posle te osvete, čijoj je pripremi posvetila sedam godina svog života, udala se za Orestovog prijatelja Pilada i otišla s njim u Fokidu. S Piladom je imala sina Strofija.