Jugoslavija, in memoriam :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Narod nije hteo ujedinjenje

Na promociji knjige profesora Dragoljuba R. Živojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritičke ocene o Solunskom frontu.
Ćosić je, između ostalog, rekao:
- Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, rakovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali...
Takav stav, potpuno različito tumačen i interpretiran, naišao je na burne reakcije među istoričarima, političarima i našim čitaocima...
„Novosti“ tim povodom žele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio žrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedničkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek.
Pozivamo istoričare, političare, pisce, intelektualce, čitaoce - da zajedno pređemo taj dugi put, i da vidimo šta smo učinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.

* * * * *

Ko su nam bili istinski saveznici u Prvom svetskom ratu, kakve su bile njihove stvarne namere, šta su želeli da postignu na Balkanu i po koju cenu?
Na ova, ali i na mnoga druga pitanja, koja su se tih sudbonosnih godina zbivala iza zatvorenih vrata ratnih saveta, vrhovnih komandi, ministarskih kabineta od Londona do Bitolja, pokušava da odgovori istoričar prof. dr Dragoljub R. Živojinović u svom novom delu: „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1914-1918“.
Sa ovog burnog istorijskog poglavlja srpske istorije patinu je opet, posve novim i za mnoge šokantnim otkrićem, skinuo i akademik Dobrica Ćosić upravo na nedavnoj promociji Živojinovićeve knjige prošle nedelje.
Gde smo to bili u Prvom svetskom ratu i kako su velike sile učestvovale u kreiranju rata i Solunskog fronta, pa, na kraju, i u sudbonosnom stvaranju Jugoslavije, i mestu i ulozi Srbije i svemu tome, otvaramo razgovor sa profesorom Živojinovićem.
Već sam podatak da je ovaj priznati istoričar 35 godina istraživao svetska dokumenta da bi ispisao 350 stranica ove knjige, dovoljno govori o naučnoj ozbiljnosti kojom se rasvetljava ovo veliko istorijsko poglavlje.
* Gospodine Živojinoviću, imamo li pravo da slavimo srpsko izgnanstvo u Albaniju u kojem je stradalo najmanje 160.000 ljudi ili i vi, kao i Ćosić, smatrate da to ne smemo?
- Narod slavi, iako ne bi trebalo. Naročito ne bi trebalo da se dižu u nebesa ljudi koji su odgovorni za to. Pre svih Pašić i prestolonaslednik Aleksandar, kao i Vrhovna komanda. Oni su krenuli tim putem. Komanda je predlagala Vladi, pre nego što su Bugari mobilisali trupe, da Srbija napadne Bugarsku i onemogući napad sa istoka. Kad su saveznici to čuli izvršili su pritisak da Srbija od toga odustane. Srpska vlada nije imala izbora, jer je u svemu zavisila od saveznika. A da je Srbija to učinila, sačuvala bi kontrolu nad vardarskom železnicom, pa bi od Skoplja do Soluna mogli lakše da evakuišu vojsku, narod i ratni materijal, bez tolikih ljudskih žrtava. Ali, Vlada je prihvatila britanski zahtev i time praktično sebi odsekla i ruke i noge. „Sakati“ smo krenuli preko Albanije, jer su Bugari iskoristili prvu šansu i zauzeli vardarsku prugu.
* Verujete li da je srpska golgota u albanskim gudurama mogla da se izbegne? Da li bismo podneli manje žrtve da tada nismo krenuli u kolektivno izbeglištvo?
- Sve je zavisilo od odluke državnika. Oni su se pitali kojim pravcem će da ratuju. Koje neprijatelje će prvo da eliminišu, s kim će da budu bliži, da li će da se mire... Ali, zna se da je bilo ideja da Srbija treba da izađe iz rata i napravi neki sporazum sa Austrougarskom. Vojvoda Putnik je smatrao da Srbija, pošto je doživela vojnički poraz, treba da zaključi primirje. Sličan predlog imali su i Britanci, smatrajući da će nam tako biti bolje i lakše. Ali, ondašnji državnici to nisu prihvatili. Kada su saveznici postavili uslov da Srbija mora da ustupi Bugarskoj delove istočno od Vardara, onda Vladi nije ostalo mnogo da bira. Ćosić je to predstavio kao samoubistveni korak i nepromišljenost Pašića i regenta Aleksandra. Kao nešto što se zrelim i ozbiljnim državnicima nije smelo dogoditi - da dođu u bezizlaznu situaciju.
* Da
li je Londonski pakt iz 1915. godine u stvari bio izlaz? Srbiji su tim dokumentom saveznici posle ratne pobede garantovali teritorijalno proširenje na Bosnu i Hercegovinu i jadransku obalu do Splita, ali je južnu Srbiju morala da ustupi Bugarima?
- Taj pakt nije niko ni nudio Srbiji. To je bio tajni ugovor između Italije, Britanije, Rusije i Francuske. Tu Srbija nije bila ni spomenuta. Štaviše, to se od nje krilo, jer se unapred znalo da taj ugovor ona ne bi ni prihvatila, pošto je ranije objavila program oslobođenja i ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca na celoj teritoriji. A deo te teritorije na Jadranu i Istri Italijini su dobili baš na osnovu Londonskog ugovora. To je bio tajni dokument čije je glavne elemente Srbija nekako dokučila. To je stvorilo veliku buku koja je trajala nekoliko godina. Taj dokument nisu ratifikovali parlamenti nijedne zaraćene sile.
* Postoje i navodi da Pašić nije smeo da otvori pitanje pregovora po Londonskom ugovoru, plašeći se da saveznici ne odstupe od načela narodnosti i tako ugroze ratni cilj Srbije - ujedinjenje južnih Slovena...
- On je žestoko protestovao na svim stranama protiv tog ugovora, jer saveznici nisu prihvatali Nišku deklaraciju. Smatrali su da Srbija ne može da postavlja takve zahteve. Velike sile su bile protiv rasturanja Habzburške monarhije, jer su smatrale da nije došao trenutak za razbijanje te velike imperije.
* U svom delu ogolili ste savezničku diplomatiju na balkanskom ratištu. Jesmo li u svojoj albanskoj epopeji bili suviše naivni verujući u njihovu pomoć? Jesmo li zaista, kako ste na jednom mestu i napislai, bili topovsko meso?
- Očekivali smo da ćemo naići na prijem kakav priliči saveznicima. Od toga nije bilo ništa. A naši tadašnji političari su verovali u njih. Nadali su se da će im poslati oružje, municiju, odobriti kredite. Međutim, ubrzo su počela uslovljavanja u kojima je prednjačila Britanija. I to u stilu: dobićete granate i topove, ako napravite teritorijalne ustupke Bugarskoj. Uostalom, uvek su slate srpske divizije kada je trebalo da se razbijaju austrijski ili bugarski bastioni otpora, a slava se pripisivala Francuzima i Englezima. Njihovi komandanti uspeli su da iskoriste nostalgiju srpskog vojnika za otadžbinom.
* Ali, pokazali ste u knjizi i da saveznici nisu istim očima gledali na balkanski front na kojem je Srbija krvarila...
- Tačno. Francuska je, recimo, iako se rat vodio na njenoj teritoriji, smogla snage da predvodi operacije na Balkanu, u njih uvuče Britance i pruži podršku Srbiji. Britanija nije bila spremna da učestvuje u ratu na Balkanu. Njena vlada i kralj Džordž bili su spremni da Srbiju ostave na cedilu. Rusija je želela da igra značajnu ulogu na Balkanu, ali nije mogla Srbiji da pomogne novčano niti da joj pošalje vojnike. Samim tim, njena uloga je bila manje-više diplomatska.
* Može li da se kaže da su saveznici podstakli otvaranje Solunskog fronta tek kada je u njihovim kabinetima procenjeno da je korisnije da se Austrougarska rasparča?
- Ni Solunske ofanzive 1918. ne bi bilo na ovaj način kako je danas znamo da nije bilo Francuza. Britanski imperijalni generalštab nije bio zainteresovan za tako nešto. Ipak, Solunski front se održavao uprkos njihovim otporima. Britanci su smatrali da njihove i savezničke trupe mogu da budu mnogo korisnije na zapadnom frontu, Bliskom istoku, Sueckom kanalu, Egiptu... Ali, Francuzi nisu bili raspoloženi za rasturanje Solunskog fronta. Taj front su često održavali i ucenama. Čak su zapretili da bi mogli i da izađu iz rata. Zato su Englezi na kraju i pristali na francuski zahtev da se održi Solunski front.
* Sa Kajmakčalana Srbi su uleteli u projekat Jugoslavije. Jesu li frustracije proistekle iz troimene kraljevine i kasnija iluzorna odbrana jugoslovenstva razlog što ni dan-danas nismo zaokružili državu i rešili svoje nacionalno pitanje?
- Srbi su bili zamlate. Nemam drugu reč za pametne ljude kakvi su bili Slobodan Jovanović, Jovan Cvijić i drugi intelektualci onoga doba. Oni su širili ideju koja se nije podudarala sa stvarnošću. Tvrdili su da su Srbi, Hrvati i Slovenci isti narod sa tri različita imena. Potpuno su zaboravili da su to različite kulture, istorijske tradicije, religije. Samim tim obmanuli su narod i državnike koji su ih sledili u tom uverenju. Koliko god su Pašić i prestolonaslednik možda odgovorni što su sprovodili neke ideje koje su bile protiv interesa srpskog naroda toliko su za to odgovorni i vodeći srpski intelektualci. Uz to, niko nije pitao narod da li da se upuštamo u ujedinjenje. A narod je dobro osećao da ide u tvorevinu suprotnu srpskim interesima. Uostalom i general Živojin Mišić predlagao je regentu Aleksandru: „Mi na jednu, a Hrvati na drugu stranu“.
* Je li onda Jugoslavija bila najskuplja naša investicija u novom veku i promašeni srpski interes?
- Srpski interes je bio da nam budu granice onamo gde je živeo naš svet. Vojvodina, istočna Slavonija, Bosna i Hercegovina i izlazak na more južnije od Splita. Dalje od toga nismo imali razloga da ginemo.

Brana od socijalizma

* Slažete li se da je Jugoslavija kao ishodište Prvog svetskog rata odgovarala velikim silama?
- Kada su se Britanija i SAD dogovorile da Austrougarsku treba rasturiti istovremeno su se izrodili i neki drugi ciljevi. Na tom balkanskom prostoru trebalo je stvoriti jednu državu koja će biti bastion nemačkom prodoru na Bliski istok. Dunav je postao jedna linija zaštite Francuske i Britanije od strane Nemačke. Francuzi su tome kasnije dodali i svoju nameru: kada se učvrstio SSSR i kada su, kako su govorili u Evropi, odatle krenule „diverzantske ideje“, Jugoslavija je trebalo da bude brana protiv širenja socijalizma.

Izvor: Novosti