Sutra se navršava tačno devedeset godina od nastanka versajske tvorevine Južnih Slovena. I dok jedni i danas veruju da je reč o vekovnoj težnji južnoslovenskih naroda da složno žive u istoj državi, drugi su je oduvek smatrali prokletom avlijom, nužnošću koju je valjalo iskoristiti i odbaciti

Uoči raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, krajem decembra 1991. godine, u njoj su živela nešto više od 23 miliona stanovnika. Imala je šest republika, pet konstitutivnih naroda, četiri službena jezika, tri zvanične vere, dva pisma i jednu valutu. Na relativno malom geografskom prostoru, smestio se čitav konglomerat nacija, jezika, kultura i religija. U nedugoj istoriji imala je praktično sve društveno-političke sisteme, bila je okupirana, imala je građanske ratove i sve vrste diktatura. I monarhističkih i komunističkih. I pored svega, trajala je decenijama. Mnogi je i danas smatraju najlepšom i najboljom državom na svetu, a da je poživela, na rođendanskoj torti sutra bi bilo devedeset svećica. Ali, nije! Umesto njih, stajaće samo jedna. Jedna, kao svojevrstan rekvijem za nepostojeću državu koju su svi voleli i koju su, naposletku, svako na svoj način, zajedno i srušili.

Ideja o stvaranju zajedničke države južnoslovenskih naroda nastala je sredinom 19. veka, uporedo sa slabljenjem Turske i jačanjem Srbije, Bugarske i Grčke nakon Berlinskog kongresa. U Srbiji su postojala dva koncepta ujedinjenja: jedan se odnosio na spajanje s Bugarima, a drugi, sadržan u "Nečertaniju" Ilije Garašanina, podrazumevao je balkansku federaciju svih južnoslovenskih naroda. Međutim, realan uslov da se ta ideja realizuje nastala je tek s izbijanjem Prvog svetskog rata. Još u aprilu 1915. godine, Antanta je ponudila Srbiji potpisivanje Londonskog ugovora na osnovu kojeg joj je ponuđena cela Bosna i Hercegovina, Slavonija, Srem, Bačka, južna Dalmacija i severna Albanija. Kao nagrada za ulazak u rat, Italijanima je ponuđena Istra i veći deo Dalmacije, Rumuniji Banat, a Bugarima Makedonija. Međutim, Srbija se nije mogla odreći Makedonije, još manje da bratske, južnoslovenske narode ostavi na cedilu, bez obzira na žrtve i cenu. A cena je, nažalost, bila previsoka.

Istoričar Miodrag Janković podseća da je Srbija u Prvom svetskom ratu i balkanskim ratovima izgubila milion i po ljudi, odnosno 28 odsto celokupnog stanovništva. Iz rata je izašla s pola miliona ratne siročadi, a u novu državu je ušla bez tri petine ukupnog bogatstva. Zvanična procena glasi da je rat koštao Srbiju više od šest milijardi zlatnih franaka. Zanimljivo je, međutim, da je ratna šteta isplaćivana ravnomerno svim krajevima!?? Tako su, na primer, i Hrvatska i Srbija dobile po 2.659 miliona zlatnih franaka, Slovenija - 1.555, Bosna i Hercegovina - 675,5, Dalmacija - 695,5, Bačka i Banat - 110 miliona.

Treba li podsećati, pita se Janković, da je Austrougarska upravo u našim "bratskim" krajevima mobilisala više od pola miliona vojnika, koji su prednjačili u zverstvima nad civilnim stanovništvom u Mačvi, Beogradu i Toplici? Ali ni to nije bilo sve! Kraljevina SHS je, recimo, preuzela obavezu da isplati sve dugove Crne Gore, zajam za železnice u BiH, kao i dugove Austrougarske u iznosu od 130 miliona zlatnih kruna. Sem toga, propala kruna, koja se u Beču i Trstu menjala po kursu od hiljadu kruna za jedan dinar, u Kraljevini SHS se menjala po skandaloznom kursu od četiri krune za dinar!!!

Međutim, nisu svi Srbi bili zaslepljeni idejom jugoslovenstva! Štaviše, mnogi su joj se otvoreno suprotstavljali smatrajući da je reč o avanturizmu i običnoj ludosti. Jedan od njih je bio i vojvoda Živojin Mišić, koji je po nalogu kralja Aleksandra obišao Hrvatsku i razgovarao s tamošnjim političarima, književnicima, novinarima, sveštenicima i običnim ljudima. Nakon izvršenog zadatka, preostalo mu je samo da zaključi da im treba odmah dati državu i ostaviti ih da lome glavu kako sami znaju!?

"Svi oni jednako misle", govorio je Mišić. "To nisu ljudi na čiju se reč možeš osloniti. To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo. Ja sam duboko uveren da se s njima nećemo usrećiti. Ti su ljudi, svi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi, i u takvom meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi."

Nažalost, ni regent Aleksandar ni veći deo srpske elite nije tako mislio. Hrvati i Slovenci su za nas i dalje bili porobljena braća, neko kome je bez obzira na cenu valjalo pružiti ruku spasa. Ruku koju će kasnije pošteno izujedati. Srbija je sebe utopila u Jugoslaviju, a pod naletom "integralnog jugoslovenstva" kralja Aleksandra i potonjeg Brozovog "bratstva i jedinstva", Srbi su platili izuzetno visoku cenu u svakom smislu.

- Setimo se samo hrvatskog genocida u Drugom svetskom ratu, verskog i građanskog rata, zločina okupatora i posleratnih zločina komunističkih vlasti - podseća Janković. - Na osnovu svega, mogu da zaključim da je Jugoslavija nešto najgore što je Srbija doživela u svojoj istoriji, nešto što se može izjednačiti samo s kugom koja je prethodila smrti cara Dušana.

Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca nastala je 1. decembra 1918. godine, samo nekoliko dana nakon što su velike skupštine Hrvatske, Vojvodine, Crne Gore i Bosne i Hercegovine donele odluku o prisajedinjenju sa Srbijom. Ubrzo je obrazovana i prva vlada na čelu sa Stojanom Protićem iz Narodne radikalne stranke, a pored radikala, značajnu ulogu u parlamentu nove države su imale i Demokratska stranka, Hrvatska republikanska seljačka stranka, Slovenska ljudska stranka i Jugoslovenska muslimanska organizacija. Država je podeljena na 33 oblasti kojima su upravljali veliki župani, koje je lično postavljao kralj. Nažalost, već od prvog dana, država nastala na velikim idejama i još većim rečima počela je da kleca! Vidovdanskim ustavom iz 1921. godine, kralj Aleksandar je dobio velika ovlašćenja. Imao je mogućnost da saziva Skupštinu, raspisuje izbore, potvrđuje i proglašava zakone, a ujedno je bio i vrhovni zapovednik vojske i predstavnik zemlje u inostranstvu. I pored toga što su funkcije Vlade praktično objedinjene u jednoj ličnosti, politički život Kraljevine je obeležen žestokim sukobima između vladajućih radikala i opozicione Hrvatske seljačke stranke. Do kulminacije je došlo 1928. godine kada je radikalski prvak Puniša Račić u zdanju Narodne skupštine pucajući iz pištolja ubio Pavla Radića i Đuru Basaričeka, a teško ranio Stjepana Radića, predsednika HSS-a, koji je od zadobijenih povreda ubrzo i preminuo. Bilo je to prvo, ujedno i najveće iskušenje mlade države, koju je monarh pokušao da spase zavođenjem lične diktature.

Od uvođenja diktature 6. januara 1929. godine pa sve do atentata na kralja 9. oktobra 1934. godine, zemlja je suočena s brojnim problemima i na unutrašnjem i na spoljnopolitičkom planu. Da bi se sprečila revizionistička nastojanja Mađarske i Turske, kralj uspeva da stvori nove vojne i političke saveze. Stvara se Mala Antanta, koju čine Jugoslavija, Čehoslovačka i Rumunija, kao i Balkanski savez, u kome su Jugoslavija, Rumunija, Bugarska i Grčka. Nažalost, kriza se još više zaoštrava kada hrvatske ustaše i makedonski VMRO u Marseju ubijaju kralja Aleksandra i francuskog ministra spoljnih poslova Luja Bartua.

Umesto maloletnog kralja Petra II, državom će u narednih šest i po godina vladati trojno namesništvo, čiji je najistaknutiji član bio knez Pavle Karađorđević. Ujedno dolazi do promena na unutrašnjem i spoljnjem planu. Na majskim izborima 1935. godine pobeđuje Milan Stojadinović, potpisnik Konkordata s Vatikanom i vatreni pristalica zbližavanja s Nemačkom i Italijom. Pod pritiskom Britanaca, Stojadinović podnosi ostavku, a njegovo mesto zauzima Dragiša Cvetković. Sporazumom Cvetkovića i Mačeka 26. avgusta 1939. godine, stvara se Banovina Hrvatska, a za bana je izabran Ivan Šubašić.

Drugi svetski rat je bio novo iskušenje za Kraljevinu Jugoslaviju, u koji ona ulazi potpuno nespremna, s gorućim problemima u skoro svim oblastima. Pokušavajući, barem na trenutak, da otkloni neposrednu ratnu opasnost, Vlada Cvetković-Maček je u Beču 25. marta 1941. godine potpisala protokol o pristupanju Trojnom paktu. Međutim, samo dva dana kasnije, u Beogradu je izvršen državni udar, svrgnuta je Vlada i Namesništvo, kraljević Petar je proglašen punoletnim, a za novog predsednika Vlade je izabran general Dušan Simović. Iako nova vlada nije odbacila potpisani ugovor sa Silama osovine, nacistički vođa Adolf Hitler odmah izdaje direktivu da se Jugoslavija, pre svega Srbija, žestoko kazni. Posle samo 12 dana jalove odbrane, kraljevska vojska je kapitulirala, a zemlja je podeljena na okupacione zone.

Ubrzo po slomu države, započeli su masakri i etnička čišćenja, prvenstveno protiv Srba na području Nezavisne Države Hrvatske. Za neupućene, bio je to jasan primer kako Hrvati uzvraćaju na pruženu ruku. Ustaški zločini su doprineli formiranju dvaju, međusobno različitih pokreta otpora: rojalističkih četnika na čelu s pukovnikom Dražom Mihailovićem i komunističkih partizana koje je predvodio Josip Broz Tito. Ističući u prvi plan da im je ratni cilj stvaranje nove Jugoslavije na socijalističkim i federativnim principima, komunisti su uspeli da okupe pristalice iz svih krajeva zemlje, dok su Dražinovci najviše pobornika imali među samim Srbima.

Do raskola je došlo već tokom 1941. godine kada se javljaju i prvi međusobni oružani sukobi. Nakon kapitulacije Italije i promene političkih stavova saveznika, pre svega Čerčila i Britanaca, partizani stiču prednost i postaju priznati kao saveznička vojska, da bi krajem rata, 1945. godine, bili preimenovani u Jugoslovensku armiju. Na Trećem zasedanju Avnoja 29. novembra 1945. godine zbačena je monarhija i proglašena Federativna Narodna Republika Jugoslavija.

- Titova Jugoslavija nastala je spletom međunarodnih i unutrašnjih okolnosti - podseća dr Moma Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju. - Skrojena je na predratnim parolama, na uskim skupovima vođstva partizanskog pokreta, poznatim u istoriji kao prvo i drugo zasedanaje Avnoja. Uobličena je na prvim izborima novembra 1945, koji su označeni kao referendum za Tita ili kralja, za staro ili novo, što je prvim ustavom iz 1946. godine i ozakonjeno. Jugoslavija je definisana kao skup suverenih republika koje su imale pravo da se otcepe i pripoje drugim državama. Dakle, jedna dinamična federacija iz koje se, barem na papiru, moglo ulaziti i izlaziti po volji.

Praksa je, ruku na srce, bila malo drugačija, s obzirom na to da su ubrzo i Jugoslavija i njeno uređenje, pa i sama njena budućnost, bili identifikovani s jednim čovekom. Međunarodne okolnosti su bile povoljne pa je Jugoslavija postala značajna država u svetu, a samom Titu je odato takvo priznanje kakvo nijedan lider s ovih prostora više neće imati. Tito je shvatio međunarodne okolnosti i na najbolji način ih iskoristio, vešto lavirajući između Istoka i Zapada. Kad su te okolnosti nestale, rušenjem socijalizma i komunističkih federacija, nestala je i uloga Jugoslavije, koja se po inerciji kretala još neko vreme da bi završila u surovim obračunima.

- Ako je za vreme Tita u uslovima hladnog rata Zapad podržavao Jugoslaviju, posle Tita su, opet od strane Zapada, podržani pojedini nacionalizmi i separatističke tendencije - kaže dr Pavlović. - A istorija pokazuje, kada na Balkanu podržite jedan nacionalizam, onda je to dovoljan razlog za ratne sukobe. Tako se desilo da Jugoslaviju nije imao ko da brani u novim međunarodnim okolnostima, da su je najpre rušili Slovenci, zatim Hrvati, naposletku, i oni koji su se za nju najviše zalagali.

Da paradoks bude veći, oni koji su za njeno stvaranje podneli najveću žrtvu, oni koji su zbog nje pogazili sopstvenu državnost optuženi su i osuđeni kao najveći krivci za njeno nestajanje. Devedeset godina nakon stvaranja zajedničke jugoslovenske države, Srbima preostaje samo da zaključe da zajedničke države više nema, da su optuženi kao narod, da se kompletnom srpskom političkom i vojnom rukovodstvu, kao na Nirnberškom procesu, sudi u Hagu, da su proterani iz Hrvatske, s Kosova i Metohije, da im je otrgnuta kolekva srpstva, da se na priznanje ohrabruju i oni koji su deo srpskog nacionalnog korpusa, jednom rečju, da shvate da su konačno na kolenima. Avantura zvana Jugoslavija, očigledno, najviše je stajala one koji su je stvorili.

Svi jugoslovenski vladari

    * 1918-1921 Kralj Petar I Karađorđević Srbin
    * 1921-1934 Kralj Aleksandar Karađorđević Srbin
    * 1934-1941. Knez Pavle Karađorđević i namesništvo Srbin
    * 1941-1945. Petar II Karađorđević Srbin
    * 29. decembar 1945. - 14. januar 1953. Predsednik Ivan Ribar Hrvat
    * 14. januar 1953. - 4. maj 1980. Josip Broz Tito Hrvat
    * 4. maj 1980. - 15. maj 1980. Predsednik predsedništva Lazar Koliševski Makedonac
    * 15. maj 1980. - 15. maj 1981. Cvijetin Mijatović Srbin
    * 15. maj 1981. - 15. maj 1982. Sergej Krajger Slovenac
    * 15. maj 1982. - 15. maj 1983. Petar Stambolić Srbin
    * 15. maj 1983. - 15. maj 1984. Mika Špiljak Hrvat
    * 15. maj 1984. - 15. maj 1985. Veselin Đuranović Crnogorac
    * 15. maj 1985. - 15. maj 1986. Radovan Vlajković Srbin
    * 15. maj 1986. - 15. maj 1987. Sinan Hasani Albanac
    * 15. maj 1987. - 15. maj 1988. Lazar Mojsov Makedonac
    * 15. maj 1988. - 15. maj 1989. Raif Dizdarević Musliman
    * 15. maj 1989. - 15. maj 1990. Janez Drnovšek Slovenac
    * 15. maj 1990. - 15. maj 1991. Borisav Jović Srbin
    * 15. maj 1991. - 30. jun 1991. niko
    * 30. jun 1991. - 3. oktobar 1991. Stjepan Mesić Hrvat

Ukupno Srbi vladali 31 godinu, Hrvati 37 godina

    * Krnja Jugoslavija
    * 1992-1993. Dobrica Ćosić Srbin
    * 1993-1997. Zoran Lilić Srbin
    * 1997-2000. Slobodan Milošević Srbin
    * 2000-2003. Vojislav Koštunica Srbin
    * 2003-2006. Svetozar Marović Crnogorac


Izvor: Press

Удруживањем Краљевине Србије и Државе СХС проглашене на рушевинама Аустроугарске, створена је 1. децембра 1918. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. То је био почетак стварања Југославије и прва самостална интеграција јужнословенских народа. Из данашње перспективе није тешко уочити све мане (су)живота под истим кровом, али и деценије заједничких успеха који су били могући захваљујући чињеници да је Србија била главни покретач промена.

„Када је на Балкану пукао први пуцањ, његов одјек се чуо и у нашем последњем, најзабаченијем селу… И искра оне моћи, самопоуздања и снаге живота која је узела маха на југу, букнула је и на словеначком тлу. Слабић је схватио да је брат снажан и почео је да верује у себе и своју будућност”, казао је на предавању у Љубљани 12. маја 1914. велики словеначки писац Иван Цанкар. Одмах је завршио на робији, јер је рекао „добру реч о Србима”.

Прва Југославија је у њеним северозападним крајевима дочекана са нескривеном надом. Посланик из Далмације Јосип Смодлака је током преговора о уједињењу прекоравао сународњаке што Србији намећу нереалне захтеве: „Ви бисте да уђете у ортаклук са једном славном фирмом…,а хтели бисте да постављате услове ви, који нисте ни пропала фирма!?”. Да еуфорија изазвана уједињењем није била кратког даха откривају анали општине Крањ која је 2. августа 1926,са 18 гласова „за” и тригласа „против”, одлучила да цео крај као израз љубави према Србији и Србима, назове – Србија.

Упркос демонстрацији великих очекивања од народног ослобођења и препорода, у држави убрзо избијају међунационална трвења. Словеначки посланик Антон Корошец 8. фебруара 1928. у Народној скупштини изговара реченицу која касније постаје крилатица сецесиониста, а која гласи да у држави „Срби владају, Хрвати дебатирају, а Словенци плаћају”.

Други светски рат доноси Југославији тешка страдања, окупацију и грађански рат, што је окончано победом револуције, стварањем федерације и тоталитарном владавином комунистичке партије. Крах социјализма уводи несврстану Југославију у кризу која опет води у грађански рат.

Парадокс коначног распада заједничке државе,настале 1918, јесте да су догађаји с почетка деведесетих година 20. века закочили и за неколико деценија успорили европске интеграције потоњих ексјугословенских држава. Заборавља се да је Југославија још у пролеће 1989. узета „у најужи избор, била први кандидат” за придружено чланство у Европској заједници (ЕЗ), претечи ЕУ, што је 1990. потврдио тадашњи председник Председништва СФРЈ Јанез Дрновшек: „У разговорима које сам водио са шпанским премијером Гонсалесом и другим личностима из врха Европске заједнице, као и са представницима Европског савета, договорено је да ћемо (СФРЈ) у јануару 1991. постати пуноправан члан Савета уколико се у републикама заврше вишестраначки избори.”

Страни државници су узалуд подстицали „југословенско јединство”, а међу њима је тада био чак и немачки министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер, који је децембра 1990. упозоравао да у „Европу може само демократска Југославија, и то само у комаду, а никако у комадима!”.Сличну поруку је Београду, као и представницима сепаратистичких република, пренео и италијански шеф дипломатије Ђани де Микелис који је устрајно опомињао да би била грешка ако би Југословени „сасвим разбили своју државу”.

Упркос изгледима да јединствена Југославија брзо постане члан ЕЗ-а, руководства развијених република СФРЈ одбијају да плаћају у „фонд за неразвијене” и уместо сарадње бирају бој за национални суверенитет. Уследили су сукоби у којима је прокоцкан реноме „славне српске фирме”.

После свега можемо констатовати да се Југославија „у комаду” много више приближила уласку у заједничку творевину европских држава, него што је то до данас успело њеним наследницама, са изузетком Словеније која је „нето платиша” у благајну ЕУ. Наследнице СФРЈ уз то једне другима загорчавају напредовање на путу ка ЕУ, па Загреб каже да од Љубљане не очекује да Хрватској отвори двери Уније, већ да их Словенија, као чланица, не затвара сталним притисцима и блокадама. Ипак, све државе настале на тлу СФРЈ спаја жеља да што пре уђу у ЕУ. А, то доказује да идеја удруживања није била наопака и да вазда има смисла, па модерна Србија, поучена искуством из прошлости, у том друштву може поново да постане „славна фирма”,не само на Балкану него и у ширем, „европском ортаклуку”.


Izvor: Politika

samo osvrt na jedan detalj.Svatko piše kako mu odgovara.U povijesti za osmi razred u Hrvatskoj se uči da je jačina krune i dinara bila podjednaka a mjenjao se 4:1 u korist dinara.Tko je opljačkan?

Pa Srbija. Kruna je propala i nenormalno je da bude jednaka ne samo sa dinarom već sa bilo kojom drugom valutom. Ali, jebi ga, mi smo voleli braću Južne Slovene pa smo im dali povoljan kurs.

Нико више не спомиње да је Корошец, вођа словеначких народњака (Људска странка), на светковини у Љубљани 1. децембра 1918. рекао: „Словенци су захвални Србији и српској војсци јер много чине за одбрану наше територије“

Августа 1917. српска влада и Југословенски одбор на Крфу доносе декларацију према којој Срби, Хрвати и Словенци после рата, а према начелу самоопредељења, треба да буду у једној, независној држави, парламентарној монархији са династијом Карађорђевић на челу. Био је то плод новог тумачења права на самоопредељење народа које је уочи Париске мировне конференције описао амерички председник Вудро Вилсон у 14 тачака. Тачка 9. је захтевала „исправак италијанске границе у складу са јасно одређеним националним цртама”,10. тачка је тражила аутономију за народе под Аустроугарском, док је 11. одредила да „немачке чете напусте Румунију, Србију и Црну Гору чији се суверенитет обнавља, а Србији обезбеђује слободан и безбедан доступ до мора”.

Аустроугарска се, међутим, распадала брже него што се очекивало. Потлачени народи су се организовали и ослобађали, стварајући своје народне одборе и већа. У Загребу је 29. октобра 1918. основано Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба које себе проглашава за политичког заступника свих Словенаца, Хрвата и Срба у Аустроугарској. На заседању хрватског сабора у Загребу и на народном окупљању у Љубљани, Народно вијеће СХС проглашава народно ослобођење и оснивање самосталне „Државе Словенаца, Хрвата и Срба” са главним градом Загребом. Држава је у словеначкој и хрватској историографији описана као „држава конфедералног типа”,иако је била без јасних граница, без међународног признања од стране других држава и без ефективне власти на већем делу своје територије. Председник је био словеначки политичар Антон Корошец, а творевина је постојала „на папиру” око месец дана, до уједињења са Краљевином Србијом.

Мада кључна унутрашња питања нису била рашчишћена, уједињење Државе СХС са Краљевином Србијом извршено је напречац због драматичног слома Аустроугарске. Италијанска војска је у складу са Лондонским уговором 24. октобра 1918. напала армију аустријског фелдмаршала (српског порекла) Светозара Боројевића, „Лава са Сошког фронта”, па се аустријска војска брзо повлачила. Италијани су продирали ка Љубљани, Истри и Далмацији, које су Лондонским уговором обећане Риму. Народно вијеће из Загреба тражи помоћ регента Александра Карађорђевића и српске Врховне команде. Србија шаље пукове у Загреб, Љубљану, Сушак и Сплит. Војвода Степа Степановић прима наређење да запоседне јужну Далмацију, а престолонаследник именује пуковника Душана Симовића за дипломатског изасланика Србије код Вијећа СХС.

Симовић одбацује захтев Вијећа СХС да се прво формира „Држава Словенаца, Хрвата и Срба”, јер је српска влада сматрала неприхватљивим да Србија после 1,5 милиона својих жртава пристане да на њеним границама настане држава у чијем би саставу били бројни Срби. На основу уговора о примирју са Мађарском који потписује војвода Мишић, Симовић тражи да Србији пре уједињења са Словенцима и Хрватима припадну крајеви ослобођени од Аустроугарске, пре свега део Бачке и Баната, Срема и Славоније, као и цела БиХ и Далмација до рта Планке. „Ван те територије, ви се можете опредељивати како вам драго – да идете са Србијом, или да формирате засебну државу”, био је одлучан Симовић.

У Вијећу СХС долази до поделе коју прекида Јосип Смодлака, делегат Далмације, претњом да ће Далмација ући у савез са Србијом „издвојено, ако ви нећете одмах безусловно”. Тако је састављена делегација за пут у Београд, да преда „адресу” (предлог о уједињењу) престолонаследнику Александру. Али пошто престолонаследник није могао да прогласи уједињење уместо српске скупштине која се налазила на Крфу, он у Београду 1. децембра 1918. учествује у примању „адресе” којом је створена заједничка држава. Народна скупштина Србије тек 29. децембра 1918. потврђује уједињење, што је прослављено широм нове државе.

Српска војска и српски добровољци (углавном бивши заробљеници) одиграли су одлучујућу улогу у одбрани Далмације као и утврђивању северних и западних граница данашње Словеније. У Словенији је новија историја гурнула у заборав не само та српска јунаштва него и да је Михајло Пупин утицао на америчког председника Вилсона да Блед не припадне Италији. Не помиње се ни да је Корошец, вођа словеначких народњака (Људска странка), на светковини у Љубљани 1. децембра 1918. рекао: „Словенци сузахвални Србији и српској војсци, јер много чине за одбрану наше територије.”

Србија је у новој држави окупила највећи део Срба и територијално се проширила, пре свега у Војводини, али није завршила мучно питање разграничења са „братским народима” на северу и западу. Проширење земље било је скромније од онога које би Србија постигла да је остала самостална држава, док су Словенци и Хрвати, чији су се припадници борили на страни побеђеног царства, добили шансу да уђу у нову државу на штиту победника. На крају су неодређене унутрашње међе постале извор нових сукоба све до распада СФРЈ 1991, када Србија остаје и без „безбедног приступа мору”.


Izvor: Politika

Realno, očekivano je da ovi izvori ovako pišu, i realno, za očekivati je da se drugi neće složiti s dosta toga u gorekopiranim tekstovima.

Što je ta zemlja bila, s ove povijesne distance, najbolje reći po osjećaju i sjećanju, i osobno iz privatne perspektive.

Što meni ne nedostaje od SFRJ:
- benzin na par-nepar
- Od Vardara pa do Triglava, nema kave, ulja, šećera
- Prvi i Drugi Program na TV, i to je to
- Restrikcije struje
- CKSKJ, SKOJ i sve druge organizacije i njihove skraćenice
- oni slini kongresi tih istih organizacija na TV Dnevniku
- loš izbor mnogotoga po dućanima
- kad god sam putovao po Europi, svijetu, onaj pogled nekog stranog službenika čim je vidio Yu pasoš  - "Evo ga, još jedan lopov!" pogled
itd...

Što mi nedostaje od SFRJ:
- Prvo i najvažnije, ljudi su imali manje ali su bili bolji, puno bolji (osobe, jedinke, pojedinci... ne govorim o nacijama). Jednostavno sam čovjekonostalgičan za pojedincima tog vremena.
- fenomenalna muzička scena i superiorni filmovi
- prijatelji kojih više nema...

R.I.P. SFRJ

Ako nije postojala matična banka koja bi dala povoljniji kurs onda definitivno nisu opljačkani oni koji su imali krune nego im je ponuđena kompenzacija štete za bezvredan papir. Inače ta moneta se koristila i u Vojvodini, Bosni, Hercegovini i Sloveniji pa nije korektno da postaviš pitanje na ovaj način.

Dovidjenja draga Jugo, radije bih nesto drugo...

Jugoslavija je najgori potez koji je majka Srbija napravila i mozemo da stavimo u kalendar njeno formiranje kao pocetak srpskog samounistenja... Od zemlje casti, hrabrosti i postenja, postali smo zemlja bezcasca, smrti i nemorala... Nazalost, srpsko je srce sahranjeno na Kajmakcalanu zajedno sa srpskim junacima i od tad do danas pociva... Nadam se vaskrsnucu tog srpskog srca kao sto se nadam spasenju... Zivela Srbija (!!!), a Jugoslaviju da sto pre zaboravimo...

Sale, nije baš da si pristrasan, ali malo mi je čudno da se sećaš par-nepar fore ili nestašica kafe. To je bilo povremeno, negde od 83 do 86 u vreme tzv. stabilizacije zbog enormnog spoljnog duga tadašnje SFRJ. Samo da se podsetmo, tada je dug dostigao 20 milijardi dolara, a recimo sada samo malena državica kao Hrvatska duguje preko 40 milijardi dolara.

Zamisli čega bi sve sadašnje generacije morale da se odreknu kad bi neki pametnjaković preko noći odlučio da mora da se zaustavi uvoz svega i svačega i odliv deviza u strane džepove. Nije da ih branim, ali tada je bio takav režim. Neki kreten odluči da se više ne uvozi kafa jer desetine miliona dolara godišnje odlaze na uvoz kafe. Štednja i stabilizacija.    I naravno, nestašice i tačkice (bonovi). Ali, nije sve bilo tako crno.

Da ne ispadne da sam neki jugonostalgičar, ovo gore sam napisao zbog objektivnosti. Bilo je i mnogo gorih država od SFRJ, što se tiče standarda i kvaliteta života. Sve istočne zemlje, pa čak i Grčka i Portugalija, južna Italija, su tada bile daleko siromašnije i zaostalije zemlje od Jugoslavije.

Kad se već javljam, što se tiče Jugoslavije kao državno-političkog projekta, bolje da nikad nije ni stvorena. Najveći promašaj srpske politike u istoriji.

Pa jbg, sjećam se nestašica kave, a i kao što sam napisao: