Холивуд учи математику :: Nauka ~ Tehnika ~ Military

Филмски ствараоци на волшебан начин у своја остварења уткивају математичка правила којима се гледаочева пажња везује за платно или екран. Хоће ли се увести снимање мозга посетилаца

Ако сте икада напустили биоскопску дворану са осећањем да је филм који сте гледали у духу некаквог обрасца, били сте у праву.

Нисте ни помислили, надамо се, да се у Холивуду изучава математика. Званично нико не подучава, али редитељи – нарочито омиљених остварења (и међу критичарима и на благајнама) – на волшебан начин уткивају математичка правила. Недокучиви образац (формула) којим свачији поглед неосетно везују за збивања на филмском платну.

Научници су, наиме, недавно показали да су многа од најгледанијих (и најпродаванијих) филмских дела скројена тако да што више задрже гледаочеву пажњу. На својеврстан начин се испоставља да за успех нису толико заслужни ни омиљени глумац (глумица), ни срцепарајуће приче већ понављање одсечака утврђене дужине ухваћених оком камере. Филм ионако од најранијих дана зову „покретним сликама”.

На Универзитету Корнел (САД) проучили су 150 најисплативијих драма, комедија и трилера, снимљених од 1935. до 2005. године. Открили су да се бројни од најновијих одликују призорима сличне дужине који се изнова појављују у правилним временским размацима. И то је у сагласности са истраживањем из деведесетих којим је обелодањено да сецкање поруке (информација) према равномерном и понављајућем узору привлачи пажњу.

Прикована пажња

Другим речима, посматрачу је кудикамо теже да одвоји поглед од екрана. Професор Џејмс Катинг објашњава да су се филмаџије извештиле у уклапању таквих сцена у целину повинујући се ритму гледаочевог упијања, наговештавајући да ће у следећих педесетак година за све акционе филмове у „фабрици снова” надомак Лос Анђелеса то постати малтене обавезујуће правило.

Сличан узорак, иако није толико очигледан, помаља се и у неким остварењима насталим пре деведесетих, што доказује да поједини режисери нису намерно користили дотичну формулу. Вероватније је да су једноставно опонашали устројство филмова који су завредили похвале.

Два наставка „Ратова звезда” су у савршеном складу са малопређашњим научним налазом: „Ситова освета” из 2005. и „Империја узвраћа ударац” из 1980. У том погледу нимало не заостају ни „Савршена олуја”, „Згодна жена” и „Бунтовник без разлога”, а ни бројни други из недавне прошлости. Насупрот томе, црно-бели филм је веома мало уважавао закономерност понављања сцена готово исте дужине. Али не искључујте прерано лични укус: професор Џејмс Катинг каже да је „Ситова освета” ужасна.

Тим Смит са Универзитета у Единбургу (Велика Британија) показао је да се савремени филмови кроје тако да се што више људи усмери у исто време у исти део екрана! А то је знак да је пажња гледалаца више прикована за збивања. Хоће ли ускоро увести снимање мозга биоскопских посетилаца, што би се могло назвати – неурокинематографијом?

Може се рећи да филмски мајстори, углавном, уважавају законе физике јер немају другог избора, али када се дочепају специјалних ефеката, нема краја извртању стварности.

Без вриска у свемиру

У готово сваком акционом филму можете видети да је довољан судар и мало проливеног бензина да се аутомобил за трен претвори у буктињу. Згодно за подизање адреналина, али нема много везе са стварношћу: бензин неће експлодирати ако није помешан са око 93 одсто ваздуха!

Светлост, као што зна малтене свако дете, путује брже од звука. У „фабрици снова” то никако да схвате: на целулоидној траци гром не долази после муње, одигравају се истовремено. Догоди се ерупција вулкана, а експлозију чујете одмах, уместо са закашњењем. На бојном пољу видите и чујете прасак у исти мах без обзира на то колико су удаљени.

Филмаџије упорно терају гледаоце да поверују да је радиоактивност заразна и да се од тога светли у мраку. Одакле та замисао? Од Хомера Симпсона? Радиоактивност, дакле, није заразна. Уколико је неко изложен радиоактивним неутронима из атомског реактора постаће и сам нешто радиоактиван, али сигурно неће светлети у мраку.

У поплави новијих остварења с мноштвом борилачких вештина (од „Матрикса” до „Чарлијевих анђела”) можете видети девојку која ударцем ногом неког пошаље у други угао собе, а да сама није одлетела на супротну страну. Осим ако није ослоњена на зид или неку другу чврсту површину.

Нико се више не чуди када несрећни којот из цртаћа, вечно прогањајући птицу тркачицу, оде преко руба литице, остане да виси у ваздуху довољно дуго да тужно махне и онда падне у провалију. У стварности, аутобуси и аутомобили то нису у стању, ма колико снажно притиснули папучицу гаса. Чак и ако возите веома брзо, изгледи да сместа пропаднете прилично су велики.

Шта се догађа када гледате успорену сцену (slow-motion) у којој јунаци покушавају да, јурећим аутом, прескоче напуклину у мост. Често ћете их чути како вриште, али им се гласови не мењају. У стварности, ако два пута успорите покрет, учесталост свих звукова требало би да опадне за целу октаву. То значи да би жене звучале као мушкарци, а мушкарци каооперски певач који пева бас.

У филмовима гранате, обично, убијају само особу која се нађе изнад ње у трену распрскавања. У стварном животу то је друкчије – експлозија ће убити свакога ако се затекне довољно близу. Тане који искри новија је појава у специјалним ефектима, а служи томе да посматрачу верно дочара како се јунак за длаку извукао. У стварности искре ако гвожђем или неким другим чврстим металом стружете тврду површину зато што се комадићи ломљивих материјала загреју до усијања и разлете. Невоља је у томе што су меци, углавном, начињени од олова, густог и меког метала који се минимално таре јурећи кроз цев пиштоља. Јестелиикадвиделидаизпиштољаискрикадасепуца? Не.

Мајка свих научничких приговора филмовима чија се радња одвија у свемиру гласи: звук је треперење ваздуха. У свемиру нема ваздуха, стога ни звука. Не бисте чули астронаута ни да на сав глас виче само метар од вас. У филму „Ванземаљци” режисер је покушао да поправи ову заблуду, па су га најављивали реченицом: „У свемиру те нико не чује када вриштиш”

Izvor: Politika