Još sam bio sasvim mlad
neke barske ptice sam lovio tad
kad je došla da se kupa
lepa Protina kći

Nije znala gdje sam ja
da je gledam krišom kroz trsku i šaš,
a preko reke noć je pala kao plašt

Mesec tinja nad vrbakom
Srebri nebom zvjezda roj
i kapi vode kao biseri
koji blistaju svud po njoj

O, srce ludo, ludi sni
Već se moji drugovi momčili svi
A ja sam hteo samo jednu -
Lepu protinu kći
Čudnom pesmom zvoni drum
Te su zime svatovi došli po nju
Iz daleka
Neki svet za mene tuđ

Baš sam prošao sokakom
Padao je prvi sneg
I još ponekad zazvone praporci
Što je odnose
Ko zna gde...

Da se ženim... imam kad
Ja sam, eto, ostao momak do sad
Nikad više nisam sreo
Lepu Protinu kći

Jedan život miran, tih
Nekad bacim kartu il napišem stih
Stvari teku, ja se držim
Izvan njih

I ljubim dobre, ljubim lake
Neke prave, a neke ne
I sve su vile, sve su kraljice
I sve su nevažne
Naspram nje...

Djordje Balasevic

Ringišpil


Curi od jutros od četiri-pet,
rešilo nebo da potopi svet.
Nad gradom danima vise
iste kulise.

Poliva kiša al' to joj je zanat,
ma sve mi je ravno k'o severni Banat,
manje više,
i sa kišom i bez kiše.

Vreme se vuče k'o teretni voz,
gde li večeras da pomolim nos?
Klasika: "Konobar, un cafe' macchiatto".
Pa da.

Prolazi vreme, al' to mu je manir,
i sve je to plitko k'o plekani tanjir.
Izeš sliku,
nigde jedra na vidiku.

O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi.
To ne zna niko, samo ti.
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.

Dođi, iz plave boce se pojavi,
bar jednu želju ispuni
i dodaj svetu malo boje,
čudo moje.

Veče se klati k'o prezreli klip,
teška vremena, a ja težak tip
- gravitacija začas uzima svoje.

Slab sam ja igrač za subotnje gužve,
al' shvatam pomalo te pokretne spužve:
neko pijan lakše život odrobija.

O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi.
To ne zna niko, samo ti.
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.

Dođi, iz plave boce se pojavi,
bar jednu želju ispuni
i dodaj svetu malo boje, o,
čudo moje.

Sustajem,
odustajem,
pritiska me kao pegla.
Javi se,
pojavi se,
dodaj svetu malo legla.
Nekad si me čudila, o,
danas bi mi tako legla.
Dodaj malo ludila,
dodaj svetu malo vergla.

O, daj okreni...
(sustajem, odustajem... )
taj ringišpil u mojoj glavi...

Svirajte mi "Jesen stiže, dunjo moja"


Toga jutra sam stigao putničkom klasom,
pa kući sa stanice časom,
kroz bašte i prečice znane.
A u vojsci sam stekao druga do groba
i hroničnu upalu zgloba
- suvenir na stražarske dane.

Ušao sam na prstima,
mati beše već budna i brzo se prekrstila.
Reče: "Prošlo je k'o za čas,
baš si stigao dobro jer svatovi su tu do nas
pa će ti svirati a ti ćeš birati".

Svadba beše k'o svadba, i šta da se priča,
parada pijanstva i kiča
i poznata cura u belom.
Već po redu poželeh im zdravlja i sreće,
iz ruku mi otela cveće
i sakrila pogled pod velom.

Tad me spaziše cigani,
kum je tražio pesmu, al' ja sam stig'o, briga njih!
Širok osmeh i zlatan zub:
"Znam da nije ti lako, al' danas nemoj biti grub
nego zapovedi šta ćemo svirati!"

Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana,
nek zazvone tambure u transu.
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac,
al' ja moram čuti tu romansu!

Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako,
da mi ne bi koja reč promakla.
Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale,
da je samo slučajno od stakla, dunjo moja...

Retko odlazim kući a pišem jos ređe,
i slike su bleđe i bleđe,
pa lepe potiskuju ružne.
Al' nekad poručim piće i tako to krene,
pa stignem u svatove njene,
sve prave su ljubavi tužne.

Nikom ne pričam o tome.
Brzo dođe taj talas i znam da ću da potonem.
Spas mi donose cigani,
oni imaju srce, za svakog od nas, briga njih,
oni me pitaju šta da sviraju...

Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana,
nek zazvone tambure u transu.
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac,
al' ja moram čuti tu romansu!

Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako,
da mi ne bi koja reč promakla.
Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale,
da je samo slučajno od stakla, dunjo moja...

bila je sto puta do sada sigurno, but....




Nema me vise u tvojim molitvama,
vise me putem ne prate.
A noc mi preti, ponoc i pusta tama,
kad me se samo dohvate.

Vise me ne volis,
kad se vracam nisi budna,
ne goris,
gasne nasa zvezda cudna,
lazna srebrna stvar.

Daleko putujem,
vetar nudi neke rime,
kupujem,
pristaju uz tvoje ime,
dva-tri stiha na dar.

Ne slusam vise sta sapuces dok snivas,
plasi me koga pominjes.
I sve si dalja, a sve mi bliza bivas,
kao da opet pocinje...

Ali me ne volis,
to se uvek drugom desi,
govoris,
ali vise ne znam gde si,
da li neko to zna?

Sta sam uradio?
Kakva tuzna humoreska!
Gradio
ispod gradova od peska
dubok bezdan bez dna.