Odgovor građana na nasilje

Skup "Odgovor građana na nasilje", povodom neodržavanja Povorke ponosa, napada na strane državljane i pretnji nasiljem, završen je u Pionirskom parku u Beogradu.

Na skupu su pročitani zahtevi nadležnim organima da se država aktivnije suprotstavi svim oblicima nasilja.

Na skupu ispred Predsedništva Srbije u Pionirskom parku govorili su: Ružica Đinđić, Voja Brajević, Gorčin Stojanović, Srbijanka Turajlić, Branko Cvejić, Biljana Cincarević, Tanja Vojtehovski, Danijela Vranješ, Kokan Mladenović, Ivan Tasovac...



Prisutni, njih nekoliko stotina, poslali su poruku da neće tolerisati nekažnjivost nasilja, diskriminacije i kršenje ljudskih prava, javljaju reporteri MONDA.

Supruga ubijenog srpskog premijera Zorana Đinđića, Ružica Đinđić izjavila je da su njena deca i ona žrtve gnusnog političkog zločina počinjenog nad njenom porodicom.

"Otuda je empatija koju imam prema svim žrtvama nasilja, bez obzira o kakvom nasilju je reč, bez obzira prema kojoj različitosti je upravljena, razlog zašto sam ovde i zašto ću uvek biti sa vama, jer je jedino tako moguće da se odupremo zlu koje nas uvek vraća u nazad, u mrak i izolaciju", rekla je Ružica Đinđić.

"To moramo učiniti zbog nas samih, zbog naše dece i moramo učiniti zbog svih onih nasilno izgubljenih života u ovoj zemlji", naglasila je ona.


Pijanista Ivan Tasovac rekao je da se njegova osećanja ovih dana kreću između stida i gneva i apelovao na vlasti da primenjuju zakone koje donose, a na građane da prestanu da ćute. Poslušajte šta je rekao novinar "Vremena" Miša Vasić.



Prema rečima profesora Beogradskog univerziteta Srbijanke Turajlić, političari nisu rekli u kojoj meri se osećaju odgovornim za spiralu nasilja dugu dve decenije.

Turajlić je naglasila da je predsednik Srbije Boris Tadić ocenio da je borba protiv nasilja prioritet zemlja, ali nije rekao i zašto nije počela ranije.


Treba da prestanemo da se plašimo šačice ljudi koja u krdu pokušava da zavlada nama, poručio je direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta Branko Cvejić.

Direktor Ateljea 212 Kokan Mladenović upozorio je da pametniji više ne smeju da popuštaju i poručio zlu – no pasaran.

Dužni smo da grad branimo od mržnje i Srbiju od zla, rekao je Mladenović.

Glumac i savetnik predsednika Srbije Voja Brajović je istakao da je ovo skup osude mržnje prema različitosti, koja "samo što nije osnovala stranku ili jeste, ali ne znamo".


Grupa nevladinih organizacija, koja je organizovala skup zatražila je od policije i tužilaštva da pretnje upućene građanima, posebno pripadnicima manjinskih grupa, tretiraju ozbiljno, koliko i akte fizičkog nasilja.

Oni traže da kazne za upućivanje pretnji budu adekvatne, kako bi se preventivno delovalo na sve one koji bi želil da ih ostvare, kao i obezbeđivanje efiksane zaštite ljudskih prava i prava svih manjinskih grupa, ma koliko one nepopularne bile.

Od državnih organa traži se da jasno i nedvosmisleno nastave da podržavaju poštovanje ljudskih prava svakog građanina, kao i da izjave srpskih zvaničnika moraju biti praćene konkretnim delima.

NVO od države zahtevaju da na pojavu političkog ekstremizma u društvu reaguje svim pravnim i drugim sredstvima.

Skup je organizovalo više nevladinih organizacija - Incijativa mladih za ljudska prava, Branioci ljudskih prava (Civil rights defenders), Linet i Centar za kulturnu dekontaminaciju.

Skup je organizovan povodom Međunarodnog dana nenasilja, kako bi se iskazala solidarnost sa onima koji su bili žrtve nasilja, među kojima je i tragično nastradali francuski mladić Bris Taton, koji je preminuo od posledica brutalnog napada huligana 17. septembra u centru Beograda.

Kako javljaju reporteri MONDA na skupu nije primećeno veće prisustvo policije iako je prvobitno događaj bio usmeno zabranjen, da bi ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić ipak odobrio skup.

Moto skupa je bio: "Protiv nasilja: Za pravnu i efikasnu državu!".


Izvor: MTS-Mondo

Ko ih samo nađe? Amerika?

Slažem se da ne može i da ne treba. Problem je što društvo samo formira takvu populaciju, pre svega negativnim sistemom vrednosti koje promovišu sve političke partije u Srbiji, uključujući i ove koje danas bogoradaju na nasilje. Drugi problem je što je ova priča bukvalno nametnuta, jer se vlast plaši pesnice kojom je nekad tukla Slobu, ide bato zima, otpuštanja po javnom sektoru i slične uživancije koje čekaju Srbiju. Zato sam i spomenuo Milanovića. Da je državi do borbe protiv nasilja, odavno bi svi oni koji su linčovali Milanovića imali susret sa čika sudijom. Zakon se primenjuje uvek ili svako ima pravo da se pozove na one koje je isti preskočio i zažmurio im na jedno oko.

U tom i jeste problem, niki mogu da tuku , a neki ne mogu. Uvek bilo u Srbiji. Koliko snimaka ima , kako policija tuče demonstrante za vreme vladavine gosn Miloševiča. Da li je neki od policajaca bio kažnjen , ili suspendovan , ili ne daj bože išao u zatvor? Ne, Zašto bi, to oni koji su tukli Milanovića. Ako je Milanović reper i početak svega , onda vala nismo bolje ni zaslužili.
Inače , da se ne shvati pogrešno, ne podržavam one koji su tukli Milanovića, ali nije počelo od njega.

Da, zakon mora da se primenjuje uvek i neselektivno.

Međutim, to što niko nije odgovarao za linč Milanovića, to ne znači da ovi treba da se izvuku. Mora da se stavi tačka i da se kaže od danas okrećemo novi list.

Inače, ako se uvek budemo vadili na to što ranije niko nije odgovarao za divljanje pod parolom "Kosovo je Srbija", niko nije odgovarao za Milanovića, pa pre njegovog slučaja niko nije odgovarao za prebijanje građana od strane Slobine murije itd. nikad nećemo moći da krenemo u nov početak.

Neko mora da bude prvi koji će da odgovara za svoj zločin, ako se svi budu vadili na bližu ili dalju istoriju, to će samo biti podstrek novim generacijama siledžija i huligana.


Država mora da kaže, od danas nema više nekažnjenog divljanja. Neko mora prvi "da omasti kolac", i to neka budu ovi divljaci što su ubili francuza i ono govno Uroš. Krećemo od njih i idemo napred, u budućnosti se niko neće izvući za linčovanje ljudi.

Zemunac22 , potpuno si  u pravu. Predsednik, ili bolje premijer Vlade treba javno da izjavi, da će prvi kos eogreši o zakon zaglaviti bajbokanu. Neka budal će natrčati i tu će uglvnom biti kraj. Dalje će sve biti u proseku, budala će uvek biti.

Zemunac, Peruđi
Naravno da i današnji huligani treba da odgovaraju. A šta je bilo pre 5. oktobra ... pa valjda današnja vlast predstavlja otklon u odnosu na Slobu. Srušili smo Slobu zbog takvih stvari, valjda bi naslednici trebalo da se ponašaju drugačije. Treba da bude procesuruirano svako nasilje i kršenje zakona u slučajevima koji nisu zastareli i za koje postoje valjani sudski dokazi. Vrlo jednostavno i potpuno je besmisleno, da od danas da sprovodimo zakon, a šta je bilo juče bilo je. Tako može neko da kaže, ajd ne moramo od danas, ajd od sutra ili od sledeće godine, decenije ... Inače ne branim ja ni huligane ni bilo koga ko je kršio zakon. Koštunicu ponajmanje. Što se Koštunice tiče, njegovoj partiji nikako ne ide u prilog striktno sprovođenje zakona. To znaju i oni i zato ti danas najviše trtomudaju po ovom pitanju. Pa ovde kod mene je njegova ekipa pokrala stotine miliona evra. Naravno da im ne odgovara sprovođenje zakona. Ako će da ostane ovako, neko da odgovara što je kršio zakon, a neko da ne odgovara, onda smo džabe obarali i Miloševića.

Letač da li to važi za sve zakone i njihovo kršenje. Ajde onda da porušimo sve zgrade koje su izgrađene na divlje. Ili da svi koji su gradili na divlje plate kaznu. zašto bi neko bio amnestiran od primene zakona. U Srbiji se u poslednjh 20 godina svi zakoni selektivno primenjuju. Ajde da podvučemo crtu i kažemo stop. Nema ništa protiv da se ide i unazad , ali dokle i šta to zastareva. Pa to je stvar dogovora. Opet neki neće biti kažnjeni.

Sve zavisi kako gledaš. Ja bi npr kaznio svako kršenje zakona, posebno ono za koje imaš tako vidljiv dokaz kao za linčovanje Milanovića.  U suštini, to bi bio i jedan vrlo simboličan čin kojom bi današnja politika pokazala da ne pravi razliku među građanima i zaštiti njihovih prava. U podvlačenje crta ne verujem, viđao sam to mnogo puta i uvek bi se vratio na isto.

Туга и опомена: последице неуспеха геј параде
Аутор: Бошко Обрадовић

-Из дневника једног новог политичког емигранта -

Разумем да није лако доживети пораз. Имати све припремљено: подршку најмоћнијих међународних фактора, домаћих власти, медија и јавних личности, а ипак не успети одржати Поворку срама или, тачније речено, параду идеологије хомосексуализма. Толико припрема, толико уложених средстава, толико лобирања, толико очекивања, па опет ништа, и то кад се учинило да је Србија потпуно на коленима и да је зарад европских интеграција спремна и душу да прода. Али и порази су део живота и ми им то можемо посведочити из колективног националног искуства у последњих 20 година.

Србија је велика тајна. Таман кад помислиш да си је потпуно поразио, имаш све разлоге да се забринеш за успех свога плана.

Delije

Шта фали паради на другом месту?

Као што је познато, геј парада није забрањена, већ су је организатори сами отказали када им је понуђено да из безбедносних разлога свој провокативни скуп одрже не у центру Београда већ на другом месту. Управо је карактеристично да они то нису прихватили и сами су одустали од манифестације. Смисао ове параде, сада је то коначно свима јасно, и није био у тзв. заштити угрожених људских права и борби за равноправност а против измишљене дискриминације, већ у промоцији идеологије, стила живота и система вредности хомосексуалног погледа на свет. А прави циљ био је парадирање центром српске престонице и симболичко освајање Београда и Србије. Јер ова парада није била у функцији оних за које се декларативно залаже и који су у великом проценту били против оваквог начина борбе за њихова права, него у директној функцији провокације српском друштву и насилног наметања једног потпуно новог и традиционалном погледу на свет у Србији страног начина живота који се жели представити као модеран и напредан облик постојања. Требало је, дакле:

   1.

      освојити српску престоницу и подићи победничку заставу нове идеологије,
   2.

      демонстрирати своју политичку моћ и заштиту као новог недодирљивог и привилегованог друштвеног слоја,
   3.

      направити провокацију и изазвати негативну реакцију која би потом била одговарајуће медијски упакована као још једно у низу ружно лице Србије и онда презентована широм света, у циљу добијања нових и још већих подршки, финансија и притисака на српску државу,
   4.

      коначно, нанети ударац традиционалном духовном, моралном и културном обрасцу у Србији, потиснути га на друштвену маргину и осудити на изумирање.

На било ком другом месту ван центра града не постижу се ови планови: нема освајања и тријумфалне победе, нема промоције, нема инцидената и неповољне слике Србије, нема свеукупног ефекта због кога се и кренуло у реализацију ове параде. Зато су је организатори сами отказали.

хомосексуализма.

У политичкој емиграцији

Док пишем ове редове налазим се у посети српским заједницама у канадској дијаспори, где Српски сабор Двери очекује низ промоција и остварења новопокренутих пројеката. Наједанпут, преко ноћи, нашавши се овде, а захваљујући изјави једног државног секретара, постао сам непријатељ режима, политички емигрант и стекао све услове да затражим политички азил у Канади. Лепо је бити у друштву са својим прецима које су исто тако олако проглашавали народним и државним непријатељима у неким ранијим режимима за које су многи помислили да су прошлост. Али, као што видимо, остаци тоталитарне свести се тешко елиминишу, и у нашој данашњој власти очито има толико баштиника репресивних метода владања.

Неће, наравно, бити ништа од ових бедних претњи и јадних позива на забрану патриотских организација. Може се политички и медијски по хиљаду пута доводити у везу непостојећи Национални строј са постојећим православним, патриотским и демократским организацијама, али је та медијска манипулација већ прочитана од стране наших грађана. Пораз ће промотере идеологије хомосексулизма и њихове послушнике на власти болети једно време и тражиће задовољење у прогону неистомишљеника, а онда ће после овог још једног неуспешног покушаја кренути у нове припреме за пробој у српско друштво. На то се ваља овога пута још више унапред спремати.

Није, дакле, то проблем што смо се у трену нашли на ивици политичког прогона и забране: то је чак и на понос свима нама који ни по коју цену не желимо да одступимо од исповедања сопственог погледа на свет и система вредности на којима су овај народ и држава засновани и опстали кроз векове. Много је важнија ова тужна слика на које гране могу да спадну државни службеници у Србији и алармантнија ова опомена колико смо близу Србије 2084. у којој ће на власти бити невладине организације и тоталитарно спроводити своју идеологију измене духовног, моралног и националног идентитета српског народа. Велики наук је и колико је наша демократија надомак потпуног укидања слободе мисли, говора и окупљања, као и репресије над сопственим грађанима.

Бедно је бити Слободан Хомен


Slobodan Homen

Стара је војничка тактика да се коначан пораз може избећи неочекиваним контранападом. Тако су се идеолози хомосексуализма досетили да свој пораз прикажу као неспособност државе Србије да се супротстави некаквим деструктивним десничарским организацијама и на том медијском таласу затраже забрану свих патриотских организација које нешто ново значе на друштвеној сцени Србије. Када већ није прошао срамни предлог закона о забрани неонацистичких и фашистичких симбола и организација у својим тоталитарним одредбама, ево шансе за поправни испит и директну забрану свих који нам сметају и праве проблеме својим слободним мишљењем и јавним наступањем.

Ово је разумљива реакција поражених и њихово је да пробају овај контранапад пре коначног пораза у Србији. Али толико је тужно и јадно бити данас у Србији на државној функцији, а посебно бити државни секретар у неком министарству. Спасти на то да постанеш гласноговорник и слуга ЛГБТ идеолога и промотера, то је један од најпоразнијих начина да завршиш своју политичку каријеру, а све се истовремено надајући да тако себи купујеш блиставу политичку будућност.

Како је само тужно бити Светозар Чиплић, министар за људска и мањинска права у Влади Републике Србије! Самоуверено уводити Србију у ново морално доба, а саплести се већ на првој степеници. Шта сада рећи својим менторима у иностранству?

Колико је тек само јадно бити Марко Караџић, државни секретар у Чиплићевом министарству! Као портпарол уложити месеце труда и рада на државној функцији у припреми и промоцији Параде, а онда остати без ловорика најслободољубивијег Србина у историји који је донео светлост у мрачну и конзервативну Србију. Има ли живот после оваквог неуспеха уопште смисла?

Али је дефинитивно најбедније данас у Србији бити Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде Владе Републике Србије. Сести на оптуженичку клупу ЛГБТ иследника и све признати и све оптужити, заложити се за забрану организација о којима сем ефикасно дизајнираних медијских етикета ништа не знаш, али си лако спреман да бациш образ и истину под ноге и понављаш све што од тебе траже иследници. То је морал данашњих државних службеника и то им свакако служи на част.

Треба у Србији бити и Слободан Вучетић, бивши председник Врховног суда Србије. Устврдити да постоје сви услови и разлози да се пред Суд изведу промотери насиља и мржње према другима и другачијима, а онда додати да ипак на том Суду треба имати и доказе за то што се тврди. Мало је недостајало Слободану Вучетићу да и не помене потребу да се окривљенима нађе и неки доказ за учињено недело. Таман онолико мало колико нама данас недостаје да Србија склизне у диктатуру мањина и идеолога