1. POČETAK KRAJA

     Ako za neki dan slučajno znate da je sreda, a on počinje tako kao nedelja, onda nešto negde ozbiljno ne valja.
     Taj osećaj sam imao od trenutka kad sam se probudio. Pa ipak, kad sam počeo nešto jasnije da razmišljam, posumnjao sam u njega. Konačno, bilo je verovatno da nisam imao pravo ja, a ne svi drugi - mada mi nije bilo jasno kako bi to moglo biti. I dalje sam čekao, nagrižen sumnjom. No, tada sam stekao prvo objektivno svedočanstvo - neki udaljen sat otkucao je nešto što je meni zvučalo baš kao osam sati. Slušao sam napeto i sumnjičavo. Uskoro je počeo još jedan sat, s jakim i odlučnim tonom. Na svoj lagan način otkucao je nesumnjivih osam. Tada sam znao da stvari stoje naopako.
     Propustio sam da vidim konac sveta - ili bar sveta kakav sam poznavao blizu trideset godina - pukim slučajem. Ako razmislimo, to je i značajan činilac opstanka uopšte. Po prirodi stvari, priličan broj osoba je uvek u bolnici, a zakon verovatnoće izabrao je upravo mene da budem jedan od njih, otprilike nedelju dana ranije. Mogla je to isto tako biti i sedmica pre toga - u kom slučaju ne bih sada mogao pisati: uopšte me ne bi bilo. Ali slučaj je hteo da nisam samo baš u to vreme bio u bolnici nego i da su moje oči, u stvari cela moja glava, bili u zavojima. Zbog toga moram biti zahvalan onome, ma ko to bio, ko uređuje te verovatnosti. Tada sam, međutim, bio neraspoložen, razmišljajući o tome koji se đavo dešava. Bio sam dosta dugo u bolnici da bih znao kako u njoj, uz glavnu sestru, sat predstavlja najsvetiju stvar.
     Bez sata na takvom mestu naprosto ne bi bilo veze. Svakog sekunda neko mu se obraća zbog rođenja, umiranja, doza, obroka, svetala, govora, rada, spavanja, odmora, poseta, previjanja, pranja - a dosad je taj sat naređivao da neko mora početi da me pere i uređuje tačno tri minuta posle sedam ujutro. To je bio jedan od najjačih razloga za zadovoljstvo što sam u privatnoj sobi. U javnom odeljenju, gužva bi počela jedan ceo nepotreban sat ranije. Ali ovde, danas, satovi promenljive pouzdanosti nastavljali su da udaraju osam iz svih smerova, a još se niko nije pojavljivao.
     Koliko god nisam voleo proces brisanja, i koliko je god bila beskorisna moja sugestija da bi pomoć jedne ruke koja bi me vodila sve do kupaonice mogla taj proces eliminisati, ipak je njegovo izostajanje bilo veoma uznemirujuće. Sem toga, on je obično neposredno prethodio doručku, a ja sam bio gladan.
     Verovatno bi me to ožalostilo svakog jutra, ali danas je, ove srede 8. maja, bila prilika od posebne lične važnosti. Bio sam dvostruko željan da se rešim celog tog meteža, jer je ovo bio dan kad je trebalo da mi skinu zavoje.
     Pipao sam malo unaokolo da nađem zvono i zvonio sam punih pet sekundi, tek toliko da im pokažem šta mislim o njima.
     Dok sam čekao prilično nervozan odgovor koji bi trebalo da usledi posle takve zvonjave, i dalje sam slušao.
     Vani je dan - shvatio sam tada - zvučao još lažnije nego što sam mislio. Njegovi su šumovi, ili nedostatak šumova, bili više nedeljni od nedelje same, a ja sam ponovo postao apsolutno siguran da je to bila sreda, ma šta se drugo sa njom desilo.
     Nikad nisam uspeo da potpuno shvatim kakva je to slabost naterala osnivače bolnice Sv. Merina da izgrade svoju instituciju na raskršću glavnih ulica, na skupom gradilištu za poslovne prostorije, i da time izvrgnu nerve pacijenata stalnom trganju. Ali za one koji su bili toliko srećni da pate od bolesti što ih stalni promet nije pogoršavao, bolnica je imala tu prednost da je čovek mogao ležati, a da ipak ne bude izvan kontakta, da tako kažem, s tokom života. Obično su autobusi u zapadnom smeru grmeli uz nju pokušavajući da budu brži od saobraćajnih svetala na uglu; cvilenje kočnica i salva pucnjave iz prigušivača, često su označavali njihov neuspeh. Onda bi oslobođeni saobraćaj u drugom smeru započeo da buči uz strminu. Tu i tamo došlo bi do prekida; struganje, pošten tresak, i nakon toga opšti zastoj - veoma mučno za čoveka u mom položaju koji je mogao suditi o opsegu incidenta samo po intenzitetu psovanja što ga je taj prouzrokovao. Svakako, pacijent Sv. Merina nije mogao ni po danu ni tokom većeg dela noći imati utisak da je opšti pogon prestao samo zato što je on lično bio trenutno izbačen iz saobraćaja.
     Ali ovoga jutra bilo je drugačije. Tajanstveno i zato neugodno drugačije. Točkovi nisu tandrkali, autobusi nisu bučali u stvari nije se čulo nikakvo vozilo. Ni kočnice, ni trube, čak ni kloparanja nekolicine retkih konja koji su još tu i tamo prolazili. A ni, kako bi tom času pristajalo, mnogostrukog bata nogu koje idu na posao.
     Što sam više slušao, sve je čudnije izgledalo - i sve mi se manje dopadalo. U vremenu za koje sam računao da iznosi deset minuta pomnog slušanja čuo sam pet pari nesigurnih tapkavih koraka, tri glasa koja su nejasno vikala u daljini, i histeričan plač jedne žene. Golub nije gukao, niti je lastavica cvrkutala. Čulo se samo brujanje žica na vetru...
     Gadan osećaj praznine počeo je da puzi u meni. To je bio onaj isti osećaj što sam ga katkad imao kao dečak kad sam izmišljao da strahote vrebaju u tamnim uglovima spavaonice, kad se nisam usuđivao da ispružim nogu od straha da me nešto ispod kreveta ne bi uhvatilo za gležanj, kad se čak nisam usuđivao da posegnem za prekidačem da zbog tog pokreta ne bi nešto skočilo na mene. Morao sam suzbijati to osećanje baš onda kad sam bio dete u tami; nije bilo ništa lakše. Kad se čovek stavi na probu, upravo je čudno u kolikoj je meri još dete. Elementarni strahovi još su stupali uza me čekajući da im se pruži prilika, i gotovo da su je ulučili - samo zato što su mi oči bile povezane, a saobraćaj je bio prestao...
     Kad sam se malo sabrao, pokušao sam da toj stvari priđem racionalnije. Zbog čega saobraćaj može da stane? Pa obično zato što je cesta zatvorena radi opravke. Sasvim jednostavno. Svakog trenutka će doći ljudi s pneumatskim bušilicama da upotpune zvučni program za strpljive pacijente. Ali, na nesreću, racionalni pristup nije se time zadovoljavao. On je ukazao na činjenicu da nema ni udaljenog šuma saobraćaja, ni zvižduka voza, ni sirene remorkera. Baš ničega - sve dok satovi nisu počeli da udaraju osam i četvrt.
     Bio sam u ogromnoj napetosti da provirim, dakako samo provirim: prosto toliko da donekle pojmim koji se to đavo dešava. Ipak, suzdržao sam se. U prvom redu nije bilo tako jednostavno proviriti. Nije bila reč samo o tome da se skine jedan zavoj: bilo je tu mnogo poveza i tampona. Međutim, što je još važnije, bojao sam se da pokušam. Više od nedelju dana potpunog slepila može uterati gadan strah u kosti čoveku kad se tiče rizikovanja njegovog vida. Tačno je da su mi danas nameravali skinuti zavoje, ali to bi se učinilo pri posebnom, slabom svetlu, i smeo bih ostati bez njih samo ako bi pregled očiju zadovoljio. Nisam znao da li bi se to ostvarilo. Možda je moj vid bio zauvek oštećen. Ili možda ne bih uopšte mogao videti. Još nisam znao...
     Opsovao sam i ponovo uhvatio za zvonce. To mi je malo olakšalo osećaj nedoumice.
     Činilo se da zvona nisu nikog zanimala. Postajao sam isto toliko ljut koliko uznemiren. Svakako je ponižavajuće biti ovisan o nekome, ali je još gore kad nema nikog o kome bi čovek mogao ovisiti. Moje strpljenje je slabilo. Odlučio sam da nešto moram učiniti.
     Ako bih se proderao kroz hodnik i uopšte napravio gužvu, neko bi se valjda pojavio - ako ništa drugo, a ono da mi kaže šta misli o meni. Odgurnuo sam prekrivač i sišao sa kreveta. Nikad nisam video sobu u kojoj sam se nalazio, i mada sam imao prilično dobru predstavu o položaju vrata po zvuku, ipak ih nije bilo baš lako naći. Bilo je nekoliko čudnih i nepotrebnih prepreka, ali sam uspeo preći do vrata po cenu podbijenog nožnog prsta i manjeg oštećenja kolenice. Proturio sam glavu u hodnik.
     "Hej!" povikao sam. "Hoću doručak. Soba četrdeset osam!"
     Jedan trenutak nije se ništa desilo. Tada se začuše glasovi sa svih strana. Zvučalo je kao da ih ima više stotina, a nijedna reč se nije jasno razabirala. Kao da sam stavio gramofonsku ploču sa šumom gomile, i to rđavo raspoložene gomile. Imao sam munjevit osećaj more, razmišljajući da nisam možda bio prenesen u ludnicu dok sam spavao, tako da to uopšte nije bolnica Sv. Merina. Ti glasovi jednostavno nisu zvučali normalno. Brzo sam zatvorio vrata pred tom pometnjom i napipao put nazad do kreveta. Tog trenutka mi se krevet učinio jedinom sigurnom i utešnom stvari u mojoj celoj zbunjujućoj okolini. Kao da to želi podvući, začuo se zvuk koji me zaustavio dok sam podizao pokrivač. Dole, na ulici, razlegao se krik, divlje izbezumljen i zarazno strašan. On se začuo tri puta, a kad je zamro, činilo se da i dalje odzvanja u vazduhu.
     Stresao sam se. Osećao sam kako me od znoja svrbi čelo ispod zavoja. Sada sam znao da se nešto strašno i užasno dešava.
     Više nisam mogao izdržati usamljenost i bespomoćnost. Morao sam znati šta se dešava oko mene. Digao sam ruke do zavoja; a tada sam, s prstima na pribadačama, zastao...
     A šta ako lečenje nije uspelo? A šta ako bih, skinuvši zavoje, konstatovao da ipak ne vidim? To bi bilo još gore - sto puta gore...
     Nisam imao hrabrosti da ovako sam saznam da mi vid nije spašen. A sve ako i jeste, ne bi bilo dobro da mi oči ostanu otkrivene.
     Spustio sam ruke i ponovo legao. Bio sam besan i na sebe i na celo to mesto, pa sam se prepustio smešnom i slabićkom proklinjanju.
     Mora da je prošlo nešto vremena dok sam se ponovo sabrao. U svakom slučaju našao sam se, nešto posle toga, kako razbijam glavu tražeći neko mogućno tumačenje. Nisam ga našao. No potpuno sam se uverio da je, makar došli svi paradoksi pakla, bila sreda. Prošli dan je, naime, bio značajan, a mogao sam se zakleti da otada nije prošlo više od jedne noći.
     Naći ćete u dokumentima da je u utorak 7. maja, Zemljina orbita prošla kroz oblak krhotina komete. Možete u to čak i verovati ako želite - milioni su verovali. Možda je bilo tako. Nemam nikakvih dokaza ni za ni protiv. Ja nisam mogao videti šta se dešavalo; ali mogu misliti vlastitom glavom o tome. Sve što stvarno znam o toj prilici jeste to da sam bio prisiljen da provedem veče u krevetu slušajući gledaoce koji su opisivali, kako se neprestano tvrdilo, najznamenitiji nebeski prizor do tada. Pa ipak, dok on nije stvarno počeo, niko nije čuo ni reči o toj navodnoj kometi ili o njenim krhotinama...
     Čemu je bio potreban radio-prenos s obzirom na to da su svi koji su mogli hodati, hramati ili biti nošeni, bili izvan kuće ili na prozorima uživajući u najvećem besplatnom vatrometu svih vremena - to ne znam. Ali, on je ipak bio emitovan i uspeo je da mi još snažnije predoči značenje slepila. Počeo sam osećati da bih, ukoliko lečenje nije uspelo, radije okončao svoj život nego nastavio takav kakav sam provodio.
     Tokom dana bilo je javljeno da su na nebu Kalifornije prošle noći opaženi zagonetni svetlozeleni bleskovi. No, toliko se stvari dešavalo u Kaliforniji da se zbog toga jedva ko znatnije uzbudio. U kasnijim izveštajima javio se motiv krhotina komete, koji se i održao.
     Sa svih strana Pacifika stigli su izeštaji o noći u kojoj sjaje zeleni meteori što su, prema izveštajima, padali "katkad u tako brojnim pljuskovima da se činilo kako se celo nebo okreće oko nas." A tako je i bilo ako pomislimo na to.
     Sjaj te svečanosti nije jenjavao kretanjem granica noći prema zapadu. Pojedini zeleni bleskovi bili su vidljivi i pre sumraka. Izveštavajući o toj pojavi u vestima od šest sati, spiker je objavio da je to zapanjujući prizor i da ga nikako ne treba propustiti. On je takođe pomenuo da to, čini se, stvara ozbiljnije smetnje pri primanju kratkotalasnih emisija na većim udaljenostima, ali da na srednjim talasima, na kojima će biti emitovan komentar, nema smetnji, kao što ih zasad nema ni na televiziji. Nije trebalo da se trudi s tim savetom. Po tome kako su se svi u bolnici uznemirili činilo mi se da nema nikakve mogućnosti da je bilo ko propustio taj prizor - sem mene.
     I kao da komentari na radiju nisu bili dovoljni, sestra koja mi je donela večeru morala mi je ispričati sve o tom prizoru.
     "Nebo je sasvim puno meteora", govorila je. "Svi su svetlozeleni. Lica ljudi izgledaju jezivo zbog njih. Svi su izišli da ih gledaju, i katkad je vidno kao po danu - samo sve u krivoj svetlosti. Tu i tamo ima i poneki veliki blesak, tako sjajan da ga je bolno gledati. Krasan je to prizor. Kažu da nije nikad bilo nečeg sličnog. Šteta što vi to ne možete videti, zar ne?"
     "Jest", složio sam se kratko.
     "Razmakli smo zastore u odeljenjima tako da svi mogu videti", nastavila je. "Da samo nemate te zavoje imali biste krasan pogled na to odavde."
     "Oh", rekao sam.
     "Ipak mora da je napolju još bolje. Kažu da su hiljade ljudi u parkovima i da to posmatraju. A na svim terasama možete videti ljude koji stoje i gledaju."
     "Koliko se veruje da će to trajati?" pitao sam strpljivo.
     "Ne znam, ali kažu da sada nije tako svetlo kao što je bilo drugde. A sve i da su vam skiniili zavoje danas, verujem da vam ne bi dopustili da ih gledate. Moraćete paziti na početku; neki bleskovi su veoma jaki. Oni - oooh!"
     "Zašto oooh?" upitao sam.
     "To je bio sada jedan tako sjajan - cela soba je postala zelena. Kakva šteta što ga niste mogli videti."
     "Zar ne?" složio sam se. "A sada budite zlatna devojka i otiđite."
     Pokušao sam da slušam radio, ali on je ispuštao iste ooohove i aaahove uz pomoć džentlmenskih tonova koji su blezgarali o tom 'prekrasnom prizoru' i 'jedinstvenom fenomenu' sve dok nisam počeo osećati da se daje zabava za ceo svet, a samo ja nisam bio pozvan na nju.
     Nisam mogao birati šta da slušam, jer je bolnički radio-sistem imao samo jedan program po principu: prihvati ili ostavi. Nakon izvesnog vremena dobio sam utisak da je predstava počela da bledi. Spiker je savetovao svima koji je još nisu videli da požure i pogledaju, ili da se celog života kaju što su je propustili.
     Opšta zamisao, čini se, bila je da me uvere kako sam propuštao baš onu stvar radi koje sam se rodio. Konačno mi se smučilo, pa sam isključio radio. Poslednje što sam čuo bilo je to da je svečanost brzo jenjavala i da ćemo verovatno izići iz zone krhotina za nekoliko sati.
     Nisam uopšte mogao sumnjati u to da se sve desilo prošle večeri. Bio bih mnogo gladniji nego što sam bio da se to desilo ranije. No, dobro, a šta je onda bilo ovo? Jesu li cela bolnica i ceo grad tako proslavili taj događaj da se još nisu oporavili?
     I otprilike tada me je prekinuo zbor satova, bliskih i dalekih, koji je počeo da najavljuje devet.
     Treći put sam dušmanski pritisnuo zvono. Dok sam ležao i čekao, mogao sam čuti neku vrstu šumorenja iza vrata. Činilo se da je ono sastavljeno od cviljenja, klizanja i povlačenja nogu što je povremeno prekidao podignut glas u daljini.
     Međutim, i dalje niko nije dolazio u moju sobu.
     Ponovo su mi se vraćala moja priviđenja. Gadne dečije fantazije bile su opet tu. Iščekivao sam da se neviđena vrata otvore i da strašne stvari uđu tapkajući - zapravo nisam bio sasvim siguran da nešto ili neko nije već ušao i da se potajno ne šunja po sobi...
     Ja zapravo nisam sklon takvim stvarima, zaista nisam... Bili su to ti prokleti zavoji preko mojih očiju i zbrka glasova iz hodnika. U svakom slučaju hvatao me užas - a kad on čoveka jednom uhvati, on i raste. Već je bio prešao stepen kad se može oterati fućkanjem ili pevanjem u sebi.
     Na kraju je ostalo jasno pitanje: jesam li se više plašio da ugrozim vid skidanjem zavoja, ili da ostanem u tami sa užasom koji je rastao svakog minuta?
     Da je to bilo dan ili dva ranije ne znam šta bih učinio - verovatno na kraju isto - ali toga dana sam barem mogao sebi reći:
     "Dobro, đavo da ga nosi, ne može mi mnogo škoditi ako upotrebim zdrav razum. Konačno, zavoje je trebalo danas skinuti. Rizikovaću."
     Nešto ću sebi ipak upisati u dobro. Nisam bio toliko izgubio glavu da bih ih grubo strgao. Imao sam dovoljno razuma i samokontrole da ustanem iz kreveta i da navučem zavesu pre nego što sam se pozabavio pribadačama.
     Kad sam skinuo zavoje i shvatio da mogu videti u polutami, osetio sam olakšanje kao nikad pre. Ipak, čim sam se uverio da stvarno nema zlonamernih osoba ili stvari koje bi vrebale ispod kreveta ili na drugom mestu, stavio sam naslon jedne stolice ispod kvake. Tada sam zaista mogao da počnem dolaziti k sebi. Prisilio sam sebe da provedem ceo sat privikavajući se na punu jačinu dnevne svetlosti. Na kraju tog sata znao sam da su moje oči, zahvaljujući brzoj prvoj pomoći i dobrom lečenju, bile dobre kao i ranije.
     Međutim, i dalje niko nije dolazio.
     Na nižoj polici stočića pored kreveta pronašao sam par tamnih naočara, brižljivo priređenih za čas kad će mi biti potrebne. Pažljivo sam ih nataknuo pre nego što sam sasvim prišao prozoru. Donji deo prozora nije se mogao otvoriti, pa je moj vidik bio ograničen. Škiljeći nadole i postrance mogao sam dalje uz ulicu videti jednu ili dve osobe koje kao da su tumarale nekako čudno, besciljno. Ali najviše i smesta delovala je na mene oštrina, jasna određenost svega - čak i pogleda na daleke vrhove kuća preko suprotnih krovova. I tada sam primetio da nijedan dimnjak, ni veliki ni mali, ne dimi...
     Našao sam odelo uredno obešeno u ormanu. Počeo sam se osećati normalnije kad sam ga obukao. U kutiji je bilo još nekoliko cigareta. Zapalio sam jednu, pa me je postepeno obuzimalo raspoloženje u kojem nisam više mogao razumeti zašto sam stigao tako blizu panike, mada je sve još bez sumnje bilo čudno.
     Nije se lako preneti u mislima unazad na gledište onih dana. Sada smo upućeni mnogo više sami na sebe. No, tada je red zbivanja bio tako ustaljen, sve je bilo povezano. Svak od nas je postojano igrao malu ulogu na svom ispravnom mestu, tako da nam je bilo lako da naše navike i običaje smatramo prirodnim zakonom, stoga nas je tim više uznemiravalo kad bi bilo šta poremetilo tok zbivanja.
     Kad se čovek pola svog života snalazi unutar određenog shvatanja reda, preorijentacija ne može biti posao od pet minuta. Kad se osvrnemo na tadašnje stanje, zapanjeni smo koliko toga nismo znali, niti smo imali potrebu da znamo o našem dnevnom životu. Još i više, to nam postaje nekako nečuveno. Ja nisam, na primer, znao praktično ništa o takvim običnim stvarima kao: kako je moja hrana stizala do mene, otkud dolazi sveža voda, kako se tka i pravi moja odeća, kako kanalizacija održava zdravlje u gradovima. Naši životi su bili postali složen splet specijalista; svi su oni obavljali svoje poslove više ili manje efikasno, očekujući da će to i drugi činiti. Zbog toga nisam mogao poverovati da bi bolnicom mogla ovladati potpuna dezorganizacija. Negde se neko, bio sam siguran, mora za nju brinuti - na nesreću, to je takav neko ko je potpuno zaboravio na sobu 48.
     Ali kad sam ponovo došao do vrata i provirio u hodnik, morao sam priznati da je ovaj događaj, ma kakav da je bio, obuhvatio mnogo više od samo jednog stanovnika sobe 48.
     Onog časa se nije niko mogao videti, mada sam u daljini načuo prodoran zvuk glasova. Čuo sam takođe zvuk tapkavih koraka, a s vremena na vreme je poneki jači glas šuplje odjekivao hodnicima, ali nije bilo ničega sličnog galami zbog koje sam se ranije povukao. Ovoga puta nisam vikao. Koraknuo sam iz sobe oprezno - zašto oprezno? Ne znam. Naprosto je postojalo nešto što me je teralo na takav oprez.
     U toj zgradi koja je odjekivala bilo je teško razaznati otkuda dolaze zvukovi, ali se jedan kraj hodnika završavao zatamnjenim staklenim vratima, sa senkom balkonske ograde na njima. Zato sam pošao u suprotnom smeru. Zaokrenuvši za jedan ugao izišao sam iz krila s privatnim sobama i našao se na širem hodniku.
     Na prvi pogled činio mi se prazan, ali krenuvši napred ugledao sam neku priliku koja je izlazila iz senke. Bio je to čovek u crnom kaputiću i prugastim pantalonama, s belim pamučnim kaputom preko njih. Zaključio sam da je to jedan od bolničkih lekara, ali je bilo čudno što je bio naslonjen na zid i tražio put pipajući.
     "Hej, vi, tamo!" povikao sam.
     On se naglo zaustavio. Okrenuo je prema meni sivo i uplašeno lice.
     "Ko ste vi?" upitao je nesigurno.
     "Zovem se Mejsn", rekao sam. "Vilijam Mejsn. Ja sam pacijent - soba 48. I došao sam da saznam zašto..."
     "Vi vidite?" prekinuo me je brzo.
     "Svakako da vidim. Dobro kao i uvek", uveravao sam ga. "Odličan posao. Niko nije došao da mi skine zavoje sa očiju, pa sam to učinio sam. Mislim da nisu nigde oštećene. Uzeo sam..."
     Ali on me je opet prekinuo.
     "Molim vas, odvedite me u moju kancelariju. Moram smesta telefonirati."
     Još nisam shvatao, ali sve je, od mog buđenja toga jutra, bilo tako čudno.
     "Gde je to?" upitao sam.
     "Peti sprat, zapadno krilo. Ime na vratima - doktor Soms."
     "U redu", složio sam se ponešto začuđeno. "Gde smo sada?"
     Čovek je zatresao glavom, napetog i razdraženog lica. "Kako bih to ja k vragu znao?" reče on gorko. "Imate oči, prokletstvo. Upotrebite ih. Zar ne vidite da sam slep?" Ni po čemu se nije moglo videti da je slep. Oči su mu bile širom otvorene i činilo se kao da gledaju pravo u mene.
     "Sačekajte ovde trenutak", rekoh. Pošao sam da pogledam. Našao sam veliki broj '5% na zidu nasuprot vratima od lifta. Vratio sam se i rekao mu to.
     "Dobro. Uzmite me za ruku", naredio mi je. "Treba krenuti desno kad se iziđe iz lifta. Onda se ide prvim hodnikom nalevo, do trećih vrata."
     Sledio sam uputstva. Na putu nismo sreli baš nikog. U sobi sam ga poveo do pisaćeg stola i pružio mu telefonsku slušalicu. Slušao je nekoliko trenutaka. Onda je pipao unaokolo sve dok nije našao aparat i stao nestrpljivo udarati po viljušci. Izraz lica mu se polako menjao. Razdraženost i izmučene bore nestale su s njegovog lica. Izgledao je naprosto umorno - veoma umorno. Spustio je slušalicu na sto. Nekoliko sekundi stajao je bez glasa; izgledalo je kao da zuri u suprotni zid. Onda se okrenuo.
     "Neupotrebljiv je, ne radi. Vi ste još ovde?" upitao je.
     "Da", rekao sam.
     Njegovi su prsti pipali uz ivicu stola.
     "Na koju sam stranu okrenut? Gde je taj prokleti prozor?" upitao je ponovo razdražen.
     "Tačno iza vas", odgovorio sam.
     Okrenuo se i koraknuo prema njemu raširenih ruku. Pažljivo je opipao prozorsku dasku i strane, zatim koraknuo unazad. Pre nego što sam shvatio šta radi, on se punom snagom bacio na njega i probio skroz...
     Nisam pogledao. Na koncu konca, to je bio peti sprat. Pošto sam se pokrenuo, otišao sam do stolice i svalio se u nju. Uzeo sam cigaretu iz kutije na stolu i drhteći je pripalio. Sedeo sam tako nekoliko minuta dok se nisam sabrao i dok osećaj mučnine nije počeo jenjavati. Posle nekog vremena je iščezao. Izišao sam iz sobe i vratio se do mesta na kome sam sreo doktora. Nisam se još najbolje osećao.
     Na daljem kraju širokog hodnika nalazila su se vrata jednog odeljenja. Stakla na njima bila su mlečna sem malog jasnog ovala u visini lica. Pretpostavljao sam da bi tamo morao biti na dužnosti neko kome bih mogao javiti za doktora.
     Otvorio sam vrata. Unutra je bilo prilično tamno. Zavese su očito bile spuštene posle završetka sinoćnjeg prizora - i ostale su spuštene.
     "Sestro?" zovnuo sam.
     "Nema je tu", rekao je muški glas. "A uz to je nije dugo bilo. Ne bi li mogao povući te zastore, prijatelju, i pustiti nam malo svetlosti? Ne znam šta je s tim prokletim mestom jutros?"
     "U redu", Složio sam se.
     Čak i da je celo mesto bilo dezorganizovano, ja to nisam smatrao dovoljnim razlogom da nesretni pacijenti moraju ležati u tami.
     Povukao sam zastor na najbližem prozoru i pustio unutra zrake jasne sunčeve svetlosti. To je bilo hirurško odeljenje sa otprilike dvadeset pacijenata, svi prikovani uz krevet. Najviše rane na nozi, a činilo se i nekoliko amputiranih.
     "Prestani se zezati s njima, prijatelju, i povuci", rekao je isti glas.
     Okrenuo sam se i pogledao onog koji je govorio. Bio je to tamnoput krupan čovek s kožom ogrubelom od vremenskih nepogoda. On je sedeo u krevetu, okrenut licem ravno prema meni - i prema svetlosti. Videlo se da njegove oči zure u moje, a tako i one njegovog suseda, i sledećeg...
     Nekoliko trenutaka zurio sam i ja u njih. Toliko je trajalo dok sam shvatio. Onda...
     "Ja - on - on je čini se zapeo", rekao sam. "Naći ću nekoga da ga popravi."
     Potom sam pobegao iz odeljenja.

     Opet sam bio nesiguran; koristilo bi mi neko žestoko piće. Postepeno sam kopčao stvar. Međutim, bilo mi je teško da poverujem da su svi ljudi u tom odeljenju slepi, baš kao i doktor. Pa ipak...
     Lift nije radio, pa sam pošao niz stepenice. Na sledećem spratu sabrao sam se i dovoljno ohrabrio da pogledam u drugo odeljenje. Svi kreveti u njemu bili su u neredu. Najpre sam mislio da je mesto prazno, ali nije bilo - ne sasvim. Dva čoveka u pidžamama ležala su na podu. Jedan je bio natopljen krvlju iz nezaraslog reza, a drugi je izgledao kao da ga je udarila neka vrsta šloga. Obojica su bila mrtva. Drugi su bili otišli.
     Ponovo na stepenicama shvatio sam da je veći deo glasova iz pozadine koje sam slušao svo to vreme dolazio odozdo i da su sada bili bliži i glasniji. Oklevao sam časak, ali činilo se da nije bilo druge mogućnosti sem da nastavim silaziti.
     Na sledećem zavoju gotovo sam posrnuo preko jednog čoveka koji je ležao popreko u senci na mom putu. Na kraju stuba ležao je neko ko se spotakao preko njega i razbio glavu na kamenim stepenicama gde je pao.
     Konačno sam došao do poslednjeg zavoja; tu sam mogao da stanem i pogledam u glavnu salu. Kao da su svi oni koji su se mogli kretati, instinktivno krenuli na to mesto s ciljem da nađu pomoć ili da iziđu. Možda su neki od njih i bili izišli. Jedna od glavnih ulaznih vrata bila su širom otvorena, ali većina ih nije mogla naći. Gusto nabijena gomila ljudi i žena, gotovo svi u bolničkim pidžamama, vrtela se lagano i bespomoćno u krug. Kretanje je okrutno pritiskivalo one s krajeva na mramorne uglove ili izbočene ornamente. Neki od njih bili su prignječeni, bez daha, uza zidove. Tu i tamo neko bi se spotakao. Ukoliko bi mu pritisak drugih tela dopustio da padne, bilo je malo izgleda da se opet digne.
     To mesto je izgledalo - pa valjda ste videli neke Doreove slike grešnika u paklu. Ali Dore nije mogao obuhvatiti i zvukove: plač, mrmor jecanja, tu i tamo poneki izgubljeni krik.
     Mogao sam izdržati samo minut-dva toga prizora. Pobegao sam nazad uza stepenice.
     Imao sam osećaj da bih se nekako morao u to umešati. Izvesti ih na ulicu možda, ili u najmanju ruku zaustaviti tu strašnu laganu vrevu. Ali bio je dovoljan jedan pogled da se pokaže kako je beznadežan pokušaj da prokrčim put do vrata i da ih izvedem. Uostalom, čak ako bih i uspeo, ako bih ih izveo - šta onda?
     Seo sam na jednu stepenicu da se malo oporavim, sa glavom u šakama i tim strašnim zvučnim konglomeratom stalno u ušima. Onda sam potražio i pronašao drugo stubište. To je bilo uzano pomoćno stepenište koje me je izvelo u dvorište.
     Možda ovaj deo ne pričam najbolje. Cela stvar je bila tako iznenadna i nečuvena da sam neko vreme svesno pokušavao da zaboravim detalje. Onog trenutka sam osećao kao da je to mora iz koje se očajnički ali neuspešno nastojim probuditi. Kad sam zakoračio u dvorište, još sam napola odbijao da poverujem u ono što sam video.
     Međutim, jedno je bilo sasvim sigurno. Mora ili stvarnost - osećao sam potrebu da nešto popijem kao nikad ranije. U maloj sporednoj uličici iza dvorišnih vrata nije bilo nikog na vidiku, ali gotovo upravo preko puta stajala je krčma. Sećam se njenog imena - 'Grb Alamejna'. Sa železnog potpornja visio je natpis s tobožnjom slikom vikonta Montgomerija, a ispod toga bila su otvorena jedna vrata.
     Pošao sam pravo prema njima.
     Ulazak u krčmu prouzrokovao je na trenutak utešan osećaj normalnosti. Bio je prozaično i familijarno sličan tucetima drugih ulazaka.
     No, mada u tom delu nije bilo nikoga, nešto se svakako dešavalo za uglom, u točionici. Čuo sam teško disanje. Jedan čep je napustio svoju bocu s praskom. Pauza. Zatim je jedan glas uzviknuo:
     "Džin, prokletstvo! K vragu s džinom!"
     Sledio je bučan tresak. Glas se pijano zakikotao.
     "To je ogledalo. Čemu uopšte služe ogledala?"
     Prasnuo je drugi čep.
     "Opet taj prokleti džin", tužio se uvređen glas. "K vragu s džinom."
     Ovoga puta je boca udarila o nešto mekano, muklo se odbila na pod i ostala da leži dok je njen sadržaj isticao klokoćući.
     "Hej!" povikao sam. "Hoću da pijem!"
     Nastala je tišina. Onda:
     "Ko ste vi?" upitao je glas oprezno.
     "Ja sam iz bolnice", rekao sam. "Hoću da pijem."
     "Ne sećam se glasa. Vidite li?"
     "Da", rekao sam.
     "No, onda, tako vam boga, pređite preko bara, doktore, i nađite mi bocu viskija."
     "Za to sam doista doktor", rekao sam.
     Popeo sam se preko bara i zakrenuo za ugao. Trbušasti čovek crvenog lica s prosedim brkom kao u morža stajao je tamo, odeven u pantalone i košulju bez okovratnika. Bio je prilično pijan. Činilo se kao da nije odlučio da li da otvori bocu koju je držao u ruci, ili da je upotrebi kao oružje.
     "Ako niste doktor, šta ste onda?" zapitao je sumnjičavo.
     "Bio sam pacijent - ali piće mi treba baš kao i doktoru", odgovorio sam. "Je li to džin što držite?" upitao sam.
     "A tako! J... džin", reče on i baci bocu. Ona protutnja kroz prozor uz živahan tresak.
     "Dajte mi vadičep", rekoh mu.
     Skinuo sam bocu viskija s police, otvorio je i pružio mu je sa čašom. Za sebe sam izabrao jak brendi s vrlo malo sode, pa zatim i drugi. Posle toga mi se ruka nije više toliko tresla.
     Pogledao sam svog druga. Pio je čist viski iz boce.
     "Opićete se", rekao sam.
     Zastao je i okrenuo glavu prema meni. Mogao bih se zakleti da su me njegove oči stvarno videle.
     "Opiti! Proklet bio, ja jesam pijan", reče on prezrivo. Bio je tako potpuno u pravu da nisam ništa komentarisao. Zamislio se časak pre nego što je objavio:
     "Moram postati još pijaniji. Postati mnogo pijaniji." Nagnuo se bliže: "Znate šta? Ja sam slep. To sam - slep kao šišmiš. Svi su slepi kao šišmiši. Sem vas. Zašto niste slepi kao šišmiš?"
     "Ne znam", rekao sam mu.
     "To je ta prokleta kometa, j... je! To je uzrok. Zeleni meteori - a sada su svi slepi kao šišmiši. Jeste li videli zelene meteore?"
     "Ne, priznao sam."
     "Eto vam. To je dokaz. Vi niste videli, vi niste slepi. Svi drugi su ih videli", značajno je mahnuo rukom. "Svi su slepi kao šišmiši. J... komete, kažem vam."
     Natočio sam treći brendi razmišljajući da li bi u njegovim rečima moglo biti nečega.
     "Svi slepi?" ponovio sam.
     "Tako je. Baš svi. Valjda svi na svetu - sem vas", dodao je kao da se naknadno setio.
     "Kako znate?" upitao sam.
     "Jednostavno. Slušajte!" reče on.
     Stajali smo jedan do drugoga naslonjeni na tezgu u bednoj krčmi i slušali. Ništa se nije čulo, ništa sem šuštanja prljavih novina koje je vetar terao niz praznu ulicu. Sve je obuhvatila takva tišina kakve u tim predelima sigurno nije bilo hiljadu godina ili više.
     "Znate li šta mislim? Jasna stvar", reče čovek.
     "Da", rekao sam polako. "Da - znam šta mislite." Odlučio sam da krenem. Nisam znao kuda. Ali morao sam znati nešto više o tome šta se događa. "Jeste li vi vlasnik?" upitao sam ga.
     "Šta ako jesam?" upitao je odbrambenim tonom.
     "Pa, samo što moram nekome platiti tri dvostruka brendija."
     "Ah - zaboravite to."
     "Ali gledajte..."
     "Zaboravite, kažem vam. A znate zašto? Jer šta će novac mrtvacu? A to sam ja - gotovo sasvim. Još samo par gutljaja."
     Izgledao je kao prilično robustan primerak za svoju starost, pa sam mu to i rekao.
     "Kakva korist da čovek živi slep kao šišmiš?" upita me ratoborno. "To je rekla moja žena. I imala je pravo - samo ona ima više petlje od mene. Kad je otkrila da su nam klinci takođe slepi, šta je uradila? Pokupila ih je u naš krevet sa sobom i otvorila plin. To je uradila. A ja nisam imao petlje da izdržim sa njima. Ona je hrabra, moja žena, hrabrija od mene. Ali i ja ću uskoro biti. Vraćam se uskoro gore - čim budem dovoljno pijan."
     Šta sam mu mogao reći? Ono što sam rekao nije ničemu koristilo sem što ga je razbesnelo. Na kraju je napipao put do stepenica i nestao uz njih s bocom u ruci. Nisam pokušao da ga zaustavim niti da ga sledim. Gledao sam kako odlazi. Onda sam iskapio svoj brendi i izišao na utihnulu ulicu.

2. DOLAZAK TRIFIDA

     Ovo je Iični zapis. On se tiče mnogih stvari koje su zauvek nestale. Ali ja ne mogu pričati drugačije, nego uz upotrebu reči koje smo upotrebljavali za te nestale stvari, tako da će ovde morati da ostanu. Međutim, da bih sam okvir priče učinio razumljivim, jasno mi je da se moram vratiti dalje unazad od mesta od koga sam bio počeo.

     Kad sam bio dete živeli smo, moj otac, moja majka i ja, u jednom od južnih predgrađa Londona. Imali smo kućicu koju je otac izdržavao savesnim dnevnim prisustvom uz svoj pisaći sto u poreskom uredu, i vrtić u kome je radio znatno intenzivnije za vreme leta. Nije bilo velike razlike između nas i drugih deset ili dvanaest miliona ljudi koji su u to vreme živeli u Londonu ili oko njega.
     Moj otac je bio jedan od onih ljudi koji su mogli sabrati kolonu cifara - čak i u onoj smešnoj valuti koja se tada lokalno upotrebljavala - jednim letimičnim pogledom, tako da je bilo prirodno što je nameravao da me školuje za knjigovođu. Zbog toga ga moja nesposobnost da bilo koju kolonu cifara saberem dva puta sa istim rezultatom nije samo razočarala nego je od mene stvorila neku vrstu misterije. No, stvar je tako stajala: šta se tu može. Svi učitelji redom koji su pokušavali da mi dokažu kako se do matematičkih rešenja dolazi logično, a ne nekom vrstom ezoterične inspiracije, morali su odustati uverivši se da nemam glavu za cifre. Moj otac bi čitao moje školske svedodžbe sa sumornošću koju one u drugom pogledu nisu opravdavale. Mislim da je njegov um radio ovako: nema glavu za cifre = nema smisla za finansije = nema novca.
     "Zaista ne znam šta ćemo s tobom. Šta zapravo želiš da radiš?" upitao bi.
     I sve dok nisam napunio trinaest ili četrnaest godina, ja bih odmahivao glavom, svestan svoje tužne neobdarenosti, i priznavao da ne znam.
     Onda bi moj otac odmahnuo svojom glavom.
     Za njega se svet oštro delio na ljude za pisaćim stolom koji su radili intelektualno, i ljude koji nisu za pisaćim stolom i nisu radili intelektualno, nego su se prljali. Ne znam kako je uspeo da zadrži takvo shvatanje koje je bilo zastarelo već otprilike jedno stoleće; ali ono je prožimalo moje mlade godine u tolikoj meri da sam tek kasno shvatio kako me slaba sposobnost za brojke ne osuđuje nužno na život čistača ulica ili sudopera. Nije mi palo na um da bi predmet koji me je najviše zanimao mogao voditi nekom zvanju - a moj otac nije primetio, ili ako jeste, nije se za to brinuo, da su moje ocene iz biologije bile stalno dobre.
     U stvari, pojava trifida je konačno odlučila stvar. Oni su za mene učinili čak i mnogo više. Pribavili su mi zaposlenje i unosno me izdržavali. Oni su me takođe nekoliko puta gotovo ubili. Ali moram priznati da su mi oni i spasili život, jer me ubod jednog trifida otpravio u bolnicu u kritično vreme 'krhotina komete'.
     U knjigama se može naći mnogo neosnovanog nagađanja o iznenadnoj pojavi trifida. Veći deo toga je besmislen. Svakako se oni nisu sami od sebe stvorili, kao što su verovale mnoge jednostavne duše; niti se većina slagala s teorijom da su oni neka vrsta ogledne nedaće - vesnici još gorih stvari koje će se pojaviti ukoliko svet ne popravi svoje rđavo ponašanje. Niti su njihove semenke dolebdele do nas kroz prostor kao primerci strašnih oblika kakve život može poprimiti na drugim ne tako srećnim svetovima - ja sam u svakom slučaju uveren da nisu.
     Saznao sam o tome više od većine drugih, jer su trifidi bili moja profesija, a firma za koju sam radio bila je intimno, mada ne baš otmeno, povezana s njihovom pojavom u javnosti. Pa ipak je njihovo pravo poreklo još mutno. Ja lično verujem, bez obzira na to koliko moje mišljenje vredi, da su oni rezultat niza veštih bioloških eksperimenata - i to vrlo verovatno slučajan rezultat. Da su se oni razvili bilo gde sem tamo gde jesu, bez sumnje bismo imali dobro dokumentovanu lozu za njih. Ovako, oni koji mora da su bili najbolje kvalifikovani za to nisu nikad dali autoritativnu izjavu. Razlozi za to ležali su, nema sumnje, u čudnim političkim uslovima koji su tada vladali.
     Tada smo živeli u širokom svetu čiji je veći deo bio pristupačan bez mnogo muke. Izukrštala ga je mreža puteva, železnica i brodskih linija, spremnih da čoveka prenesu hiljade kilometara u sigurnosti i komforu. Ako smo hteli još brže putovati, i ukoliko smo sebi to mogli dopustiti, putovali smo avionom. U tim danima nije bilo nikakve potrebe da se nosi oružje, pa čak ni potrebe za bilo kakvim merama opreza. Mogli ste se uputiti kud god ste želeli bez ikakvih priprema ili zapreka - sem mnoštva formulara i propisa. Tako ukroćen svet zvuči sada utopijski. Ipak, tako je bilo na većem delu globusa, mada ne na celom.
     Mora da je teško mladim ljudima koji ga nikad nisu poznavali da sebi predoče takav svet. Možda to zvuči kao zlatno doba - iako baš nije bilo takvo za one koji su u njemu živeli. Mogli bi takođe pomisliti da je gotovo potpuno sređena i obrađena zemlja dosadna, ali nije bilo ni to. Bilo je prilično uzbudljivo, bar za biologa. Svake godine pomicali smo severnu granicu pojasa jestivih biljaka malo dalje. Nova polja donosila su brze letine na mestima koja su kroz istoriju bila naprosto tundra ili neplodna zemlja. Uz to su svake sezone stari i novi pustinjski pojasevi bili navodnjavani i na njima je rasla trava ili hrana. Hrana je, naime, tada bila naš najakutniji problem, pa su se napredovanje planova saniranja tla i crta kultivacije na geografskim kartama pratili gotovo istom pažnjom kojom je ranija generacija pratila ratne frontove.
     Takvo skretanje interesovanja od mačeva prema plugovima predstavljalo je bez sumnje društveni napredak. Ali, u isto vreme, optimisti su grešili kad su ga svojatali kao izraz promene ljudskog duha. Ljudski duh je ostao poprilično isti: 95 % ljudi želelo je živeti u miru, a ostalih 5% razmatralo je kakve bi im bile šanse kad bi se odvažili da započnu ratovati. Predah se nastavljao uglavnom zato što ničije šanse nisu izgledale najbolje...

     Umberto je bio mešovitog romanskog porekla s nešto južnoameričke primese. On se najpre pojavio kao mogući kamen smutnje u preciznom pogonu firmi zainteresovanih za jestiva ulja kad je ušao u ured Arktičke i evropske kompanije za riblja ulja i izvadio bocu svetloružičastog ulja za koje je želeo da zainteresuje kompaniju.
     Arktička i evropska kompanija nije naročito reagovala. Prođa je i ovako bila prilično sigurna. No ipak su posle izvesnog vremena stigli da analiziraju uzorak što ga je ostavio kod njih.
     Najpre su pronašli da to u svakom slučaju nije riblje ulje: bilo je biljno, mada nisu mogli ustanoviti njegovo poreklo. Drugo otkriće bilo je to da njihova najbolja riblja ulja izgledaju kao maziva u poređenju sa uzorkom. Uznemireni, poslali su ostatak uzorka na intenzivniju analizu i počeli se užurbano obaveštavati da li se gospodin Palanguez obratio još kome.
     Prilikom njegove ponovne posete, direktor ga je primio s laskavom pažnjom.
     "Doneli ste nam veoma neobično ulje, gospodine Palanguez", rekao je.
     Umberto je klimnuo začešljanom crnom glavom. Bio je potpuno svestan te činjenice.
     "Nikada nisam video nešto takvo", priznao je direktor.
     Umberto je ponovo klimnuo.
     "Ne?" upitao je učtivo. Zatim je dodao, gotovo kao primisao: "Ali mislim da hoćete, senjor. Mnogo ćete ga videti." Izgledao je kao da razmišlja. "Doći će na tržište, mislim, za sedam, možda osam godina." Nasmešio se.
     Direktor to nije smatrao verovatnim. On reče iskreno:
     "Bolje je od naših ribljih ulja."
     "Tako su mi rekli, senjor", složi se Umberto.
     "Nameravate li da ga sami stavite u prodaju, gospodine Palanguez?"
     Umberto se opet nasmeši:
     "Zar bih vam ga pokazivao kad bih nameravao?"
     "Mogli bismo sintetički pojačati jedno od naših ulja", primeti direktor zamišljeno.
     "Nekim vitaminima - ali bilo bi skupo sintetizovati sve: čak i kad biste mogli", reče Umberto blago. "Sem toga, kažu mi da će ovo ulje svojom cenom u svakom slučaju lako tući vaša najbolja riblja ulja."
     "Hm", reče direktor. "Dobro, vi verovatno imate neki predlog. Da pređemo na njega?"
     Umberto je objašnjavao:
     "Postoje dva načina da se takva neprijatna stvar uredi. Obično se spreči da dođe do nje, ili se bar odloži dok se kapital uložen u sadašnju opremu ne bude isplatio. To je, dakako, onaj poželjan način."
     Direktor je klimnuo. On je znao veoma mnogo o tome.
     "Ali ovog mi je puta žao zbog vas, jer to nije moguće."
     Direktor je pomalo sumnjao u to. Nameravao je da kaže: "Vi biste se začudili da znate šta je sve moguće", ali se odupro toj nameri i zadovoljio jednim suzdržljivim: "Oh!"
     "Drugi je način", natuknuo je Umberto, "da proizvedete tu stvar sami pre nego što počne nevolja."
     "Ah!" reče direktor.
     "Mislim", nastavi Umberto, "mislim da bih vam mogao isporučiti semenke ove biljke za - možda za šest meseci. Kad biste ih tada posadili, mogli biste početi proizvodnju ulja za pet godina, ili možda šest, da biste dobili pun prinos."
     "Baš u zgodno vreme, u stvari", opazi direktor.
     Umberto klimnu.
     "Prvi način bio bi jednostavniji", primeti direktor.
     "Kad bi to bilo ikako moguće", složio se Umberto. "Na nesreću, s vašim konkurentima ne može se pregovarati, niti se mogu ugušiti."
     Tu je izjavu dao sa sigurnošću koja je navela direktora da ga nekoliko trenutaka zamišljeno proučava.
     "Razumem", rekao je konačno. "Zanima me - hm - da niste možda građanin izvesne velesile, gospodine Palanguez?"
     "Ne", reče Umberto. "Sve u svemu moj život je bio srećan, ali imam veoma raznolike veze..."
     "Suncokreti", progovori direktor rastreseno, utonuo u misli. "Slučajno znam da su se opet pozabavili poboljšanjem prinosa ulja iz semenki suncokreta. Ali, to nije ovo."
     "Ne", složio se Umberto. "To nije sve."
     Direktor je šarao po hartiji.
     "Rekli ste semenke. Mislite li reći da je to neka nova vrsta? Jer ako je to samo poboljšan varijetet s lakšom obradom..."
     "Koliko znam, to je nova vrsta - nešto sasvim novo."
     "Znači da ih vi u stvari niste lično videli? Možda bi ipak mogla biti neka izmenjena vrsta suncokreta?"
     "Video sam sliku, senjor. Ne kažem da u njoj nema suncokreta. Ne kažem da u njoj nema repe. Ne kažem da u njoj nema koprive, ili orhideje. Ali kažem da: kad bi svi oni bili očevi, nijedan od njih ne bi prepoznao svoje dete. A ne verujem ni da bi im se dete mnogo svidelo."
     "Dobro, dakle. A koliku ste sumu imali na umu za nabavljanje semenke te stvari?"
     Umberto je spomenuo sumu koja je sasvim naglo zaustavila direktorovo šaranje. Čak je i naočari skinuo da bi mogao bolje videti svog sagovornika. Umberto se nije dao smesti.
     "Razmotrite, senjor", rekao je, brojeći tačke na svojim prstima. "To je teško. I opasno - veoma opasno. Ja se ne bojim, ali se ne izvrgavam opasnosti za svoju zabavu. Postoji još jedan čovek, tamošnji. Moraću ga odvesti sa sobom i dobro mu platiti. Postoje i drugi koje on mora platiti pre toga. Uz to moram kupiti avion-mlaznjak, vrlo brz. Sve te stvari staju novca. A kažem vam, to nije lako. Morate imati dobre semenke. Mnoge semenke ove biljke su neplodne. Da bismo bili sigurni moraću vam doneti sortirane semenke. One vrede veoma mnogo. A to neće biti lako."
     "To verujem. Ali, ipak..."
     "Je li to tako mnogo, senjor? Šta ćete reći za nekoliko godina kad ti ljudi budu prodavali svoje ulje po celom svetu, a s vašom kompanijom bude svršeno?"
     "Biće potrebno da se o tome razmisli."
     "Ali jasno, senjor", složio se Umberto sa smeškom. "Mogu čekati - nešto malo. No bojim se da cenu ne mogu sniziti."
     I nije snizio.
     Otkrivač i izumitelj su nevolje biznisa. Malo peska u mašineriji ništa ne znači prema njima, naprosto se nadomeste oštećeni delovi i nastavi se. Ali pojava novog procesa nove materije, kad ste sasvim organizovani i lepo uhodani, to je sam đavo. Katkad još i gore - jednostavno se ne sme dopustiti da dođe do toga. Suviše je toga na kocki. Ako se ne mogu upotrebiti legalni metodi, moraju se probati i drugi.
     Jer, Umbertov prikaz stanja bio je umeren. Nije bila reč jednostavno o tome da bi konkurencija novog jeftinog ulja izbacila Arktičku i evropsku kompaniju i pridružene im firme iz posla. Učinak bi bio vrlo proširen. Možda on ne bi bio koban, ali bio bi gadan udarac (za industriju arašidnog, maslinovog, kitovog i nekih drugih ulja). Sem toga, on bi se žestoko odrazio u zavisnim industrijama, u margarinskoj, sapunskoj, a kod još stotinak proizvoda, od krema za lice do boja za zidove, i više od toga. Zaista, kad su neki od uticajnijih koncerna shvatili prirodu opasnosti, Umbertovi termini su poprimili gotovo skroman vid.
     Njegov predlog bio je prihvaćen, jer su uzorci bili uverljivi, iako je ono ostalo bilo pomalo nejasno.
     U samoj stvari, zainteresovani su platili znatno manje nego što su bili pristali da plate. Pošto je Umberto otišao sa svojim avionom i svojim predujmom, više ga nikad nisu videli.
     Ali, to ne znači da se više nikad nije čulo za njega. Nekoliko godina kasnije, neki neodređen individuum, koji se odazivao jednostavno na ime Fedor, pojavio se u uredu Arktičkih i evropskih ulja. (Tada su bili ispustili 'ribe' iz svoga naslova kao i iz svoje delatnosti.) On bi voleo, rekao je, nešto novca ako bi dragi kapitalisti bili tako dobri da mu nešto daju.
     Pričao je da je bio zaposlen u prvoj eksperimentalnoj stanici za trifide. Bilo je to udaljeno i osamljeno mesto koje se njemu veoma malo svidelo. Zbog želje da ode iz njega poslušao je nagovor nekog drugog radnika, potkrepljen sa više hiljada u novcu.
     Nije morao učiniti mnogo da ih zasluži. Trebalo je jednostavno da ukloni kutiju sortiranih plodnih semenki trifida s police i da na njeno mesto stavi sličnu kutiju neplodnih semenki. Ukradenu kutiju trebalo je da ostavi na određenom mestu u određeno vreme. Nije praktično ništa reskirao. Mogle su proći godine pre nego što bi zamena bila otkrivena.
     Drugi zahtev, međutim, bio je nešto zamršeniji. Morao se pobrinuti da napravi izvestan raspored svetlosti na velikom polju dva ili tri kilometra daleko od plantaže. Morao je biti tamo jedne određene noći. Kad bude čuo zvuk aviona neposredno nad glavom mora upaliti svetla. Avion bi sleteo. Najbolje bi bilo da onda nestane iz te blizine što je mogućno brže, pre nego što bi ko stigao da ga ispituje. Za te usluge dobio bi ne samo utešan svežanj hiljadarki već bi ga, u slučaju da uspe napustiti zemlju, u uredu Arktičke i evropske kompanije u Engleskoj čekalo još novca.
     Po njegovom pričanju, operacija se odvijala potpuno prema planu. Fedor nije čekao da se avion spusti. Zapalio je svetla i kidnuo.
     Avion je ostao samo kratko, možda manje od deset minuta pre nego što se opet digao. Po zvuku mlaznih motora, on je zaključio da se penje vertikalno. Otprilike minut pošto se buka izgubila čuo je ponovo zvuk motora.
     Drugog dana, njegovog druga nije bilo. Nastala je velika gužva, ali se konačno došlo do zaključka da je taj morao raditi sam. I tako je sve prošlo srećno za Fedora.
     On je oprezno čekao godinu dana pre nego što se pokrenuo. Potrošio je gotovo i poslednju od svojih hiljadarki dok je konačno prošao kroz prepreke. Zatim je morao obavljati razne poslove da bi preživeo, tako da je dugo trajalo dok nije stigao u Englesku. Ali sad kad je stigao da li bi, molim, mogao dobiti novac?
     U to vreme se već nešto znalo o mestu koje je on pominjao. A datum što ga je naveo za dolazak aviona bio je moguć. Tako su mu dali nešto novca. Našli su mu i zaposlenje i rekli mu da ćuti. Bilo je jasno da je Umberto, mada nije lično preneo robu, barem spasio situaciju time što ju je rasprostranio.
     Arktičko-evropska kompanija nije u prvi mah povezala pojavu trifida sa Umbertom. Policija iz nekoliko zemalja nastavila je da traga za njim u ime kompanije. Tek kad je neki istraživač proizveo uzorak trifidnog ulja za ispitivanje shvatili su da ono potpuno odgovara uzorku što im ga je Umberto pokazao, i da je on otišao po semenke trifida.
     Šta se desilo samom Umbertu neće nikad biti tačno poznato. Nagađam da su nad Pacifikom, negde visoko u stratosferi, njega i Fedorovog druga napali avioni koje je Fedor čuo kako idu u poteru. Možda su to najpre saznali kad su granate iz lovaca počele razbijati njihov avion.
     Mislim takođe da je jedna od tih granata raznela na komade izvesnu dvanaestcolnu kocku od šperploče, posudu sličnu maloj kutiji za čajni pribor, u kojoj su, prema Fedoru, bile semenke.
     Možda je Umbertov avion eksplodirao, možda se naprosto raspao na komade. Šta god da je bilo, siguran sam da su komadi, započevši svoj dugi, dugi pad prema moru, ostavili za sobom nešto što je na početku izgledalo kao bela para.
     To nije bila para. To je bio oblak semenki koje su bile tako beskrajno lake da su letele čak i u tom razređenom vazduhu. Milioni paučinom obavijenih semenki trifida, sada slobodnih da ih vetrovi sveta nose kud god žele...
     Možda će proći sedmice, a možda meseci, pre nego što se konačno spuste na zemlju, mnoge od njih hiljade kilometara daleko od svoje polazne tačke.
     To je, ponavljam, nagađanje. Ali ne vidim verovatniji način na koji bi se ta biljka, koja je trebalo da ostane tajna, mogla tako iznenada pojaviti u gotovo svim delovima sveta.

     Ja sam se rano upoznao s jednim trifidom. Desilo se da je u našem vrtu izrastao jedan od prvih u okolini. Biljka se bila prilično dobro razvila pre nego što smo je primetili, jer je bila uhvatila koren uz neke druge slučajne nanose iza komadića živice koja je zastirala đubrište. Nije tamo nikome smetala, niti je ikome bila na putu, i tako, pošto smo je primetili, mi bismo je samo tu i tamo pogledali da vidimo kako napreduje i ostavili je na miru.
     Ali trifid je svakako nešto posebno, i posle izvesnog vremena postali smo pomalo radoznali. Možda ne baš mnogo aktivno, jer uvek ima nekoliko nepoznatih stvari koje se nekako uspevaju nastaniti u zanemarenim uglovima vrta, ali dosta da jedan drugom pomenemo kako on poprima prilično čudnovat izgled.
     Danas je, kada svako i suviše dobro zna kako izgleda trifid, teško dozvati u pamet kako su nam čudno i nekako strano izgledali prvi primerci. Koliko ja znam, niko nije tada slutio zlo niti se uzbunio. Pretpostavljam da je većina mislila o njima kad je uopšte o njima mislila - potpuno isto kao i moj otac.
     U mom pamćenju zadržala se njegova slika kako posmatra naš primerak i razmišlja o njemu u vreme kad je on mogao imati oko godinu dana. Gotovo u svim detaljima bila je to polovna reprodukcija odraslog trifida - samo što još nije imao imena, a niko nije video odrastao primerak. Moj otac se sagnuo nad njega zureći kroz svoje naočari s rožnatim okvirom, prebirući po njegovoj stabljici uz blago duvanje kroz svoj riđi brk, što mu je bila navika kad je bio zamišljen. Pregledavao je ravnu stabljiku i drvenasto deblo s kojeg je rasla. Radoznalo je, mada ne vrlo pronicljivo, promatrao tri mala gola štapića koja su rasla pravo nagore uz stabljiku. Izravnao je kratke grančice s kožnatim zelenim listovima izmedu prsta i palca kao da bi mu njihova tekstura mogla nešto kazati. Zatim je pogledao u čudnu levkastu tvorevinu na vrhu stabljike, duvajući i dalje zamišljeno ali neodlučno kroz svoj brk. Sećam se prvog puta kad me podigao da pogledam stožastu čašku i vidim čvrsto omotan pršljen unutar nje koji je izgledao kao mlada, čvrsto uvijena stabljika paprati, i virio nekoliko centimetara uvis s lepljive gužve u dnu čaške. Nisam je dodirnuo, ali sam znao da mora biti lepljiva, jer su se u njoj koprcale muve i drugi manji insekti.
     Moj otac je češće gunđao kako je to prilično čudna stvar i dodao da jednog dana zaista mora pokušati da sazna šta je ona. Mislim da se nikad nije potrudio da to učini, a sve i da je pokušao, u toj fazi je imao malo izgleda da nešto sazna.
     Biljka je tada bila visoka oko metar i četvrt. Mora da ih je bilo dosta rasutih uokolo kako rastu mirno i bez uzbune, tako da im niko nije posvećivao posebnu pažnju. Bar se tako činilo - jer ako su biološki ili botanički stručnjaci bili uzbuđeni, nikakva vest o njihovoj interesantnosti nije bila prodrla do šire javnosti. I tako je primerak u našem vrtu nastavio mirno da raste kao što su to činile hiljade drugih sličnih primeraka u zanemarenim uglovima širom sveta.
     Nešto malo kasnije, jedan primerak je podigao korenje i prohodao.
     Prvi izveštaji o hodajućim biljkama došli su sa Sumatre, Bornea, iz Konga, Kolumbije, Brazila i većine oblasti u blizini ekvatora.
     Izveštaji su dospeli i u štampu, ali su prošli kroz toliko uredničkih prekrajanja, i bili napisani smesom opreznosti i odbrambene frivolnosti koju je štampa obično upotrebljavala da bi se osigurala od priča o morskim zmijama, duhovima i prenošenju misli, tako da niko nije primetio kako te kultivisane biljke nalikuju na mirno i pristojno rastinje kraj našeg đubrišta. Tek kad su se pojavile slike, shvatili smo da su one identične u svemu sem u veličini.
     Reporteri iz filmskih novosti brzo su se udaljili s poprišta. Možda su snimili dobre i zanimljive slike kao naknadu za trud što su leteli u zabačena mesta, ali među montažerima je vladala teorija da više od nekoliko sekundi jedne te iste vesti, sem ukoliko nije u pitanju boks-meč, mora smrtno dosaditi publici. Zato sam ja događaj koji je bio predodređen da igra tako važnu ulogu u mojoj budućnosti, i u budućnosti tolikih drugih ljudi, prvi put video kao letimičnu pojavu pritešnjenu između nekog hula-takmičenja u Honolulu i supruge predsednika SAD kako kumuje jednom bojnom brodu. (To nije anahronizam. Tada su ih još gradili; čak i admirali su morali živeti.) Međutim, uspeo sam da vidim nekoliko trifida kako se gegaju preko platna uz komentar za koji se smatralo; da je na nivou široke filmske publike:
     "A sada, prijatelji, otvorite oči i pogledajte što je naš snimatelj našao u Ekvadoru. Biljke na godišnjem odmoru! Vi viđate takve stvari samo u veselom raspoloženju, ali u sunčanom Ekvadoru to se može videti kad god se zaželi - i to bez mamurluka drugog jutra! Čudovišne biljke marširaju! Vidiš, došao sam do sjajne ideje! Možda ćemo pravilnim odgojem naših krompira uspeti da postignemo to da sami odšeću ravno u lonac! Kako bi vam se to dopalo, mamice?"
     Za kratko vreme trajanja scene, ja sam opčinjeno zurio u nju. Evo naše tajanstvene biljke sa đubrišta, izrasle do visine od preko dva metra. Zabuna je bila isključena - a ona je 'hodala'!
     Tada sam prvi put video stablo koje je imalo korenaste dlačice. Bilo bi gotovo sferično da s njegovog donjeg dela nisu izbijale tri izrasline tupog vrha. Glavnina je, poduprta njima, bila uzdignuta oko trideset centimetara nad tlom.
     Kad je 'hodala', kretala se prilično slično čoveku na štakama. Dve tupe 'noge' kliznule bi napred, zatim bi se cela stvar zateturala kad bi se zadnja 'noga' gotovo poravnala s njima, potom bi se dve prednje ponovo otklizale napred. Pri svakom 'koraku', duga stabljika šibala je žestoko napred i nazad: čovek se osećao kao da ima morsku bolest dok bi je gledao. Taj način napredovanja izgledao je u isti mah naporan i nezgrapan, i izdaleka je podsećao na igranje slonića. Činilo se da će oguliti sve svoje lišće, ako ne i slomiti stabljiku, ukoliko nastavi da se tako tetura. Međutim, mada je izgledala nespretno, ona je uspevala da prelazi teren brzinom otprilike prosečnog čovekovog hoda.
     To je sve što sam imao vremena da vidim pre nego što je počelo spuštanje bojnog broda u more. To nije bilo mnogo, ali dosta da podstakne istraživački duh u dečaka. Jer ako je ta stvar u Ekvadoru mogla izvesti takvu veštinu, zašto ne bi i u našem vrtu? Dakako, naša je bila dosta manja, ali je ipak izgledala isto...
     Desetak minuta posle povratka kući, brižljivo sam počeo razgrtati zemlju oko našeg trifida, sokoleći ga da 'prohoda'.
     Na žalost, postojao je jedan vid koji filmske novosti nisu doživele pri otkiiću te biljke na vlastiti pogon, ili koji zbog nekog svog razloga nisu želele da objave. A nije bilo ni prethodne opomene. Ja sam bio sagnut, zaokupljen razgrtanjem zemlje a da pri tom ne naškodim biljci, kad me neznano odakle nešto žestoko udarilo i onesvestilo...
     Probudio sam se u krevetu i video svoju majku, oca i lekara kako me zabrinuto posmatraju. Osećao sam se kao da mi je glava raskoljena, sve me je bolelo i, kako sam kasnije otkrio, jedna strana mog lica bila je ukrašena crvenim mrljama debelih masnica. Uporna pitanja kako se desilo da ležim bez svesti u vrtu nisu koristila; nisam imao ni najmanjeg pojma šta me je udarilo. A moralo je proći izvesno vreme dok nisam saznao da sam bio valjda među prvima u Engleskoj koji su preživeli ubod trifida. Trifid je svakako bio nezreo. Ali pre nego što sam se potpuno oporavio, moj otac je shvatio šta mi se moralo desiti; kad sam ponovo mogao izlaziti u vrt, on se već nemilosrdno osvetio našem trifidu predavši njegove ostatke lomači.

     Kad su hodajuće biljke postale priznate kao činjenica, štampa je napustila prijašnju mlakost i naširoko se raspisala o njima. I tako se za njih moralo pronaći ime. Botaničari su se po svom običaju već kupali u višesložnoj rđavoj latinštini i varvarskom grčkom, izvodeći varijante od ambulans i pseudopodia, ali su novine i publika hteli nešto što se lako izgovara i može lako stati u naslove za široku potrošnju. Kad biste mogli videti novine toga vremena našli biste da se u njima pominju

     Trihoti Trigoni Triniti Triketi
     Trovršci Trilogi Tronošci Tripodi
     Trigenati Tridentati Tripedi Trokraci

     i još mnoga tajanstvena imena koja čak nisu ni počinjala sa 'tri' - mada su se gotovo sva temeljila na onom aktivnom trokrakom korenu.
     Vodile su se javne, privatne i kafanske diskusije sa strašnim navijanjem za jedan ili drugi termin na pseudonaučnoj, kvazietimološkoj i svakakvoj drugoj bazi, ali je jedan termin počeo postepeno da prevladava u toj filološkoj trci. Dopadljivo malo ime koje je poteklo iz neke novinske redakcije kao zgodna etiketa za jednu nastranost, ali kojoj je bilo jednog dana suđeno da bude povezana s bolom, strahom i jadom: TRIFID...

     Prvi talas javnog zanimanja uskoro je splasnuo. Istina je da su trifidi bili ponešto neuobičajeni i jezivi - ali i to na kraju samo zato što su bili novotarija. Ljudi su i pre osećali isto za novotarije - za kengure, divovske guštere, crne labudove. Ako pomislimo na to, da li su trifidi bili baš toliko čudniji od dubokovodnih riba, ostriga, punoglavaca i stotinu drugih bića? Šišmiš je životinja koja je naučila da leti: no, ovo je bila biljka koja je naučila hodati - pa šta onda?
     Međutim, preko nekih njenih vidova nije se moglo baš tako lako preći. Iznenadna pojava i još šira rasprostranjenost trifida stvorili su pogodno tle za vrlo smušena razglabanja. Mada su brže sazrevali u tropskom pojasu, primerci u raznim stadijima razvoja nađeni su u gotovo svim oblastima sem u polarnim krugovima i pustinjama.
     Ljudi su bili iznenađeni i pomalo zgađeni kad su saznali da vrsta pripada mesožderima, i da je lepljiva tvar zaista probavljala muve i druge insekte koji bi se ulovili na čašku. Mi u umerenim pojasevima znali smo za insektožderne biljke, ali nismo bili navikli da ih nalazimo izvan posebnih staklenika, i bili smo skloni da ih smatramo pomalo nepristojnima, ili u najmanju ruku nepriličnima. No, zaista je zabrinjavalo otkriće da se pršljen na vrhu trifidove stabljike može odviti u tanku bodlju dugu tri metra, bodlju koja izbacuje dovoljno otrova da ubije čoveka ako ga udari direktno po goloj koži.
     Čim je ta opasnost otkrivena, svuda je došlo do nervoznog razbijanja i seče trifida, sve dok se neko nije setio da je za sigurnost potrebno samo odstraniti bodlju. Posle toga je pomalo histeričan napad na ove biljke splasnuo, ostavivši ih prilično proređene. Nešto kasnije postala je moda imati jednog ili dva bezopasno potkresana trifida u vrtu. Pronašlo se da je bilo potrebno otprilike dve godine da odstranjena bodlja ponovo postane opasna, pa je godišnje obrezivanje osiguravalo deci odličnu razonodu.
     U zemljama sa umerenom klimom, gde je čovek uspeo da većinu prirodnih vrsta, sem sebe samoga, prilično obuzda, status trifida je potpuno razjašnjen. Ali u tropskom pojasu, osobito u oblasti gustih šuma, oni su ubrzo postali prava nevolja.
     Putnik bi ih vrlo lako prevideo među običnim grmljem i u šikari, a onog trena kad je bio nadohvat, otrovna bodlja bi ga mlatnula. Čak i stalnom stanovniku takvih oblasti bilo je teško da otkrije nepomičnog trifida kako lukavo vreba kraj staze u džungli. Trifidi su bili neverovatno osetljivi na svako kretanje blizu sebe, i bilo ih je teško iznenaditi.
     Izlaženje nakraj sa njima postalo je ozbiljan problem u takvim oblastima. Najčešće upotrebljavan metod bio je da se odstrani vrh stabljike i bodlja sa njim. Domoroci u džungli počeli su nositi duge i lake štapove sa srpastim noževima na vrhu koji su bili efikasno oružje kad bi stigli da udare prvi, ali ni najmanje ako bi trifid dobio priliku da otetura napred i poveća svoj domet za metar ili metar i po. Ubrzo su, međutim, ove kopljaste naprave zamenili razni tipovi pušaka na oprugu. Većina ih je izbacivala vrteće pločice, krstiće ili male bumerange od tankog čelika. Oni su po pravilu bili nesigurni iznad dvanaest metara, mada su mogli glatko prerezati stabljiku trifida na dvadeset i pet metara ako bi je pogodili. Njihov izum dopadao se i vlastima, koje su osećale gotovo jednoglasnu odbojnost prema sveopštem nošenju pušaka, i vlasnicima za koje su projektili od čelika od kojeg se prave britvice bili mnogo jeftiniji i lakši od zrna, a uz to savršeno prikladni za bešumni banditizam.
     S druge strane su intenzivno ispitivani priroda, običaji i sastav trifida. Ozbiljni eksperimentatori započeli su u interesu nauke da istražuju kako daleko i koliko dugo može trifid hodati; može li se smatrati da ima prednju stranu, ili može ići u svim smerovima podjednakom nezgrapnošću; koliko vremena mora provesti s korenjem u zemlji; kako reaguje na prisustvo raznih hemikalija u tlu; i ogroman broj drugih pitanja, korisnih i nekorisnih.
     Najveći primerak opažen u tropskom pojasu bio je visok gotovo tri metra. Nikad nije bio viđen evropski primerak od dva i po metra, a prosek je bio nešto preko 2,10 metara. Čini se da su se lako prilagođavali širokom spektru klime i terena i da nisu imali prirodnih neprijatelja sem čoveka.
     Međutim, postojao je priličan broj dosta očitih karakteristika na koje neko vreme nije obraćana pažnja. Prošlo je, na primer, prilično mnogo vremena dok neko nije ukazao na neverovatnu tačnost kojom su usmeravali svoje bodlje i da su gotovo uvek udarali po glavi. Na početku niko nije primetio ni njihovu naviku da se pritaje u blizini palih žrtava. Razlog za to postao je jasan tek kad je dokazano da se oni ne hrane samo insektima nego i mesom. Bodljikavi izdanak nije imao mišićnu snagu da razdere čvrsto meso, ali je bio dovoljno snažan da trga komade s tela u raspadanju i diže ih do čaške na svojoj stabljici.
     Nije bilo velikog interesovanja ni za tri mala bezlisna štapića pri osnovi stabljike. Vladalo je mišljenje da bi oni mogli imati veze s reproduktivnim sistemom - koji inače obično igra ulogu neke vrste botaničke starinarnice za sve delove s nejasnom svrhom, dok ne budu svrstani i tačnije opredeljeni. Prema tome, njihova karakteristika da se iznenada uznemire i nešto brzo odbubnjaju na glavnoj stabljici smatrana je nekim čudnim oblikom trifidskog ljubavnog zanosa.
     Možda je moje interesovanje bilo podstaknuto neprijatnim iskustvom kada sam bio uboden tako rano u eri trifida, jer sam od tada osećao kao neku povezanost sa njima. Proveo sam - ili 'utrošio' ako gledate na mene očima moga oca - mnogo vremena promatrajući ih u zanosu.
     Moj otac se nije mogao kriviti što je to smatrao bezvrednim; ali kasnije je ispalo da je to vreme bilo provedeno korisnije nego što smo mi mogli zamisliti. Upravo pre nego što sam završio škole, Arktička i evropska kompanija za riblja ulja se rekonstruisala, izgubivši pri tom reč 'riblja'. Javnost je saznala da se ona i slične kompanije u drugim zemljama spremaju da uzgajaju trifide u velikim razmerama da bi iz njih dobili skupa ulja i sokove i iscedili visokohranljivi uljani kolač za stočnu hranu. Tako su trifidi preko noći prešli u carstvo velikog biznisa.
     Smesta sam odlučio o svojoj budućnosti. Zatražio sam zaposlenje kod Arktičke i evropske kompanije gde su mi moje kvalifikacije pribavile mesto u proizvodnji. Neslaganje moga oca bilo je ponešto ublaženo visinom plate, dobrom za moje godine. Ali kad bih oduševljeno govorio o budućnosti, on je sumnjičavo duvao kroz brk. Imao je stvarnog poverenja samo u onu vrstu rada za koju je jamčila duga tradicija; no, pustio me je da radim šta hoću. "Konačno, ako to ne uspe, bićeš još dovoljno mlad da uđeš u solidniji posao", pristao je.
     Međutim, desilo se da to nije bilo potrebno. Pre nego što su on i moja majka izgubili živote u aviobusnoj nesreći na odmoru, pet godina kasnije, videli su kako nove kompanije potiskuju sva konkurentna ulja s tržišta, i kako smo mi koji smo ušli u to od početka, po svemu sudeći, dobro obezbeđeni za ceo život.
     Među prvim pridošlicama bio je moj prijatelj Valter Luknov.
     U početku je bilo dvoumljenja da li da se Valter primi na posao. On je znao malo o poljoprivredi, još manje o trgovini, i nije imao kvalifikacija za rad u laboratoriji. Ali je znao mnogo o trifidima - imao je neku vrstu nadahnute spretnosti s njima.
     Šta se Valteru desilo toga kobnog maja mnogo godina kasnije, ja ne znam, mada mogu pogoditi. Žalosno je da on nije preživeo. Mogao je biti od ogromne koristi. Ne verujem da iko stvarno razume trifide, niti da će ih ikada razumeti, ali se Valter od svih ljudi koje sam znao, najviše približio takvom razumevanju. Ili bih možda morao reći da je on instinktivno osećao nešto?
     On me je prvi put iznenadio posle godinu ili dve pošto smo započeli posao.
     Sunce je zapadalo. Bili smo završili svoj dnevni posao i posmatrali smo sa zadovoljstvom tri nova polja gotovo potpuno odraslih trifida. U onim danima nismo ih jednostavno ograđivali kao docnije. Bili su poređani na poljima nešto kao u redovima - bar su čelični stubovi uz koje je svaki bio privezan lancem bili u redovima, mada same biljke nisu imale smisla za pravilne redove. Računali smo da bismo ih za otprilike mesec dana mogli zarezati za ulje. Veče je bilo mirno; gotovo jedini zvukovi koji su remetili tišinu bili su povremena bubnjanja trifida štapićima o stabljike. Valter ih je posmatrao malo nakrivljene glave. Izvadio je lulu iz usta.
     "Danas su govorljivi", primetio je.
     "Možda je to vreme", natuknuo sam. "Imam utisak da to čine češće kad je suvo."
     Pogledao me je iskosa sa smeškom.
     "Govoriš li ti ćešće kad je suvo?"
     "Zašto bih ja..." počeo sam, a onda sam se prekinuo.
     "Ti stvarno ne veruješ da oni govore?" upitao sam primetivši njegov izraz lica.
     "Pa dobro, zašto ne?"
     "Ali to je smešno. Biljke da govore?"
     "Baš mnogo smešnije od toga da biljke hodaju?" upita on. Upiljio sam se u njih, a zatim ponovo u njega.
     "Nikada nisam pomislio...", počeo sam u nedoumici.
     "Pokušaj malo da razmišljaš o tome i da ih posmatraš - zanimalo bi me da čujem tvoje zaključke", reče on.
     Čudno je da mi u svim mojim bavljenjima trifidima nije nikad pala na um ta mogućnost. Verovatno me je sprečavala predrasuda o ljubavnom zovu. Ali kad je Valter jednom usadio tu ideju u moj um, ona se u njemu zadržala. Nisam se mogao odupreti osećanju da oni možda zaista jedan drugom bubnjaju tajne poruke.
     Do tada sam uobražavao da sam prilično oštrovido posmatrao trifide, ali kad bi Valter govorio o njima, osećao sam da praktično nisam ništa zapazio. Kad je bivao za to raspoložen, on je mogao govoriti o njima satima, izlažući teorije koje su katkad bile proizvoljne, ali katkad prilično mogućne.
     Javnost je u to vreme prestala da trifide smatra nakazama. Oni su bili nezgrapno zabavni, ali ne mnogo zanimljivi. Međutim, bili su zanimljivi za kompaniju koja je smatrala da je njihovo postojanje dobročinstvo za sve, a osobito za nju. Valter nije delio nijedno od tih mišljenja. Ponekad sam, slušajući ga, i ja počinjao slutiti zlo.
     On se potpuno uverio da su oni 'govorili'.
     "A to", dokazivao je, "znači da negde u njima postoji inteligencija. Njeno sedište ne može biti u umu, jer seciranje nije pokazalo ništa slično umu, ali to nije dokaz da ne postoji nešto što obavlja posao uma. A u njima svakako postoji neka vrsta inteligencije. Jesi li primetio da pri napadu uvek ciljaju na nezaštićene delove? Skoro uvek na glavu, ali katkad na ruke... Još jedno: ako pogledaš statistiku žrtava, pogledaj samo koliki je deo ošinut preko očiju i oslepljen. On je vredan pomena - i značajan."
     "Šta to znači?" upitao sam.
     "Znači da znaju najsigurniji način da se čovek izbaci iz borbe - drugim rečima, oni znaju šta rade. Uzmi da stvar stoji ovako. Recimo da oni poseduju inteligenciju; onda bi nas to ostavilo samo s jednom prednošću - vidom. Mi vidimo, a oni ne vide. Oduzmi nam vid, i više nemamo prednosti. Još gore - naš položaj postaje podređen njihovom, jer su oni prilagođeni postojanju bez vida, a mi nismo!"
     "Ali sve kad bi i bilo tako, oni ne mogu ništa da rade. Ne mogu rukovati stvarima. Mišićna snaga onog bića s bodljom veoma je mala", isticao sam.
     "Tačno, ali šta nam koristi sposobnost da rukujemo stvarima ako ne možemo videti šta ćemo s njima? A njima i ne treba da rukuju stvarima - ne onako kao nama. Oni se mogu hraniti neposredno iz tla, ili insektima i komadima sirovog mesa. Oni ne moraju proći kroz ceo zamršen proces uzgajanja i raspodele stvari, a obično i kuvanja. U stvari, ukoliko bi, što se opstanka tiče, trebalo birati između trifida i slepca, ja znam na koga bih se kladio."
     "Pretpostavljaš da imaju istu inteligenciju", rekao sam.
     "Ni najmanje. To nije ni potrebno. Rekao bih da je to verovatno sasvim različit tip inteligencije, ako zbog ničeg drugog, a ono zato što su njihove potrebe mnogo jednostavnije. Pogledaj kakve mi složene procese moramo činiti da bismo od trifida dobili ekstrakt koji možemo asimilovati. A sada preokreni situaciju. Šta treba da učini trifid? Samo da nas ubode, sačeka nekoliko dana, a zatim počene da nas asimiluje. Jednostavan, prirodan tok stvari."
     Tako bi on terao satima sve dok ja, slušajući ga, ne bih počeo gubiti smisao za proporcije i misliti o trifidima kao o nekoj vrsti konkurenata. Valter nije nikad ni krio da tako misli. On je, priznao je, razmišljao o pisanju knjige upravo o tom vidu stvari kad bude skupio više materijala.
     "Šta te u tome sprečava?"
     "Naprosto ovo." Mahnuo je rukom da bi obuhvatio celu plantažu. "Suviše veliki interesi su sada uloženi u to. Nikome se ne bi isplatilo da pusti u opticaj uznemirujuće vesti. U svakom slučaju, trifidi su pod dovoljno strogom kontrolom tako da je to samo akademsko pitanje koje jedva da se isplati podstaknuti."
     "Nikad nisam sasvim siguran kad si ti u pitanju", rekao sam. "Nikad ne znam koliko si ozbiljan, a koliko dopuštaš da te mašta odvuče od činjenica kojima raspolažeš. Misliš li zaista da su te stvari opasne?"
     Pućkao je malo kroz lulu pre nego što je odgovorio. "Pravilno pitanje", priznao je, "jer... pa, nisam siguran. Ali prilično sam siguran da bi oni mogli biti opasni. Bilo bi mi mnogo lakše da ti dam pravi odgovor kad bih mogao prokljuviti šta znači to njihovo kloparanje. Nekako mi se ono ne sviđa. Evo, tamo sede i niko ne misli o njima više nego o nekim čudnim repama, a pola vremena oni klopoću i štropoću jedan drugome. Zašto? O čemu to klopoću? To bih voleo znati."
     Mislim da je Valter retko kad pustio nekom drugom da nasluti njegove ideje, a ja sam ih držao u tajnosti delom zato što nisam znao nikoga ko ne bi bio skeptičniji nego što sam bio ja sam, a delom zato što nijednom od nas ne bi mnogo koristilo da se u firmi pročujemo kao čudaci.
     Još godinu dana otprilike sarađivali smo prilično blisko, ali otvaranjem novih rasadnika i potrebom da se prouče metodi u drugim zemljama, ja sam počeo mnogo putovati. On je napustio rad na terenu i prešao u odeljenje za istraživanja. Tamo mu je odgovaralo, jer je uz istraživanja za kompaniju mogao obavljati i svoja. Običavao sam da ga s vremena na vreme posećujem. Stalno je vršio eksperimente na svojim trifidima, ali rezultati nisu razbistravali njegove pojmove onoliko koliko se on nadao. Bio je, po svom uverenju, dokazao postojanje dobro razvijene inteligencije; čak sam i ja morao priznati da su njegovi rezultati ukazivali na nešto više od instinkta. I dalje je bio uveren da je kloparanje štapića predstavljalo oblik komuniciranja. Za javnu upotrebu je pokazao da štapići igraju važniju ulogu i da su trifidi lišeni njih, postepeno slabili. Sem toga pronašao je da se postotak neplodnosti trifidnih semenki kreće oko 95 %... što je odlična stvar. Kad bi svi proklijali, uskoro bi na ovoj planeti bilo mesta još samo za trifide.
     I sa tim sam se slagao. Vreme dozrevanja trifidovih semenki pružalo je vanredan prizor. Tamnozelena mahuna malo ispod čaške bila je sjajna i proširena, upola veća od krupnije jabuke. Kad bi pukla, prasak se čuo na udaljenosti od dvadeset metara. Bele semenke izletele bi u vazduh kao para i počele lebdeti dalje nošene i najslabijim povetarcem. Gledajući s visine na polje trifida u kasnim danima avgusta moglo se lako doći na pomisao da se odvija neka vrsta isprekidanog bombardovanja.
     I opet je Valter bio taj koji je otkrio da se kvalitet ekstrakta poboljšava ako se biljkama ostavi bodlja. Zbog toga je praksa obrezivanja prekinuta na svim plantažama, pa smo morali nositi zaštitnu opremu pri radu među biljkama.
     U vreme nezgode koja me je otpremila u bolnicu, upravo sam bio s Valterom. Ispitivali smo neke primerke koji su pokazivali neuobičajena odstupanja. Obojica smo nosili maske sa žičanom mrežom. Nisam tačno video šta se desilo. Znam samo da je, kad sam se nagnuo napred, jedna bodlja žestoko mlatnula prema mom licu i udarila po žici maske. Devedeset i devet puta od sto ne bi bilo važno; zato su maske i postojale. Ali ova je udarila takvom snagom da se nekoliko malih vrećica otrova raspuklo, a nekoliko kapi iz njih dospelo je u moje oči.
     Valter se vratio sa mnom u svoju laboratoriju i dao mi je protivotrov u roku od nekoliko sekundi. Samo njegovoj brzoj pomoći mogu da zahvalim što je uopšte postojala mogućnost spasavanja mog vida. Međutim, i ovako je trebalo da ležim više od sedmice u krevetu u tami.

3. PIPAJUĆI GRAD

     Ostavio sam vrata krčme da se njišu za mnom dok sam išao do ugla glavne ulice. Tamo sam zastao oklevajući.
     Nalevo, kroz kilometre ulica predgrađa, ležao je kraj grada; nadesno je ležao londonski Vest End, a iza njega Siti. Osećao sam se nešto bolje, ali čudno ravnodušan i bez cilja. Nisam imao nikakvog plana i, suočen sa onim što sam konačno shvatio kao ogromnu a ne samo lokalnu katastrofu, bio sam još suviše omamljen da bih počeo nešto planirati. Kakav bi plan i mogao izići na kraj sa tim? Osećao sam se izgubljen, bačen u očaj, a ipak ne sasvim stvaran kao da nisam sav ovde i sada.
     Nigde nije bilo saobraćaja ni njegovog zvuka. Jedini znak života bilo je nekoliko ljudi tu i tamo koji su oprezno napredovali pipajući duž izloga trgovina.
     Bio je savršen dan ranog leta. Sunce je sijalo iz dubokog plavog neba posutog čupercima belih pamučnih oblaka. Sve je bilo čisto i sveže sem mrlje jednog jedinog stupca masnog dima koji se dizao negde iza kuća na severu.
     Stajao sam tamo neodlučno nekoliko minuta. Onda sam udario prema istoku, u smeru Londona...
     Još ni danas ne mogu tačno reći zašto. Možda sam instinktivno potražio poznata mesta, ili je to bio osećaj da ukoliko igde postoji neka vlast, ona mora biti negde u tom pravcu.
     Zbog brendija bio sam ogladneo više nego ikad, ali pitanje prehrane nisam mogao rešiti tako lako kao što bih morao. Pa ipak su trgovine stajale tu, napuštene i bez čuvara, s hranom u izlozima, a ovde sam bio ja gladan i sposoban da platim; ili ako nisam hteo platiti, trebalo je samo da razbijem jedan izlog i da uzmem što želim.
     Uprkos tome bilo mi je teško naterati sebe da to učinim. Nisam još bio spreman da priznam, posle gotovo trideset godina priličnog poštovanja prava i pridržavanja zakona, da su se stvari bitno promenile. Imao sam i osećaj da bi se dotle dok ja ostanem normalan, stvari mogle još na neki neprihvatljiv način vratiti na svoju normalu. To je bez sumnje bilo apsurdno, aIi sam imao vrlo jak osećaj da bih onog istog trena kad bih probio jednu od onih ploča stakla ostavio stari poredak zauvek za sobom: postao bih otimač, pljačkaš, podli strvinar na mrtvom telu poretka koji me je othranio. Kakva glupa prefinjenost osećaja u svetu pogođenom katastrofom! Pa ipak mi je i sada drago kad se setim da me osećaji civilizovanog čoveka nisu smesta napustili i da sam bar neko vreme lutao kraj izloga od kojih su mi rasle zazubice i gladovao zbog svojih već zastarelih shvatanja.
     Problem se mudro sam razrešio posle možda jednog kilometra. Neki taksi je prešao na pločnik i završio s hladnjakom u hrpi delikatesne robe. To je izgledalo drugačije nego moje vlastito provaljivanje. Popeo sam se preko taksija i pokupio dovoljno za dobar obrok. Ali i tada me je ostatak starih standarda još držao. Savesno sam ostavio na tezgi poštenu cenu uzetih stvari.
     Gotovo pravo preko puta bio je park. To je bio jedan od onih parkova koji su nekad bili groblje uz jednu nestalu crkvu: staro nadgrobno kamenje bilo je izvađeno i poređano uza zid od opeka koji ga je okružavao, a čistina je bila prekrivena tratinom i uređena pošljunčanim stazama. Izgledalo je ugodno pod sveže olistalim drvećem, pa sam svoj ručak poneo do jedne klupe.
     Mesto je bilo povučeno i mirno. Niko drugi nije ušao, mada bi povremeno poneki lik protapkao kraj ograde na ulazu. Bacio sam mrvice nekolikim lastavicama, prvim pticama koje sam toga dana video, i osetio se mnogo bolje gledajući njihovu kočopernu ravnodušnost prema nesreći.
     Kad sam završio s jelom, zapalio sam cigaretu. Dok sam tamo sedeo pušeći, razmišljajući kuda da krenem i šta da radim, tišinu su narušili zvuci klavira iz bloka stanova koji se dizao kraj vrta. Devojački glas je počeo pevati; pesma je bila Bajronova balada:

     I nećemo veslati više
     Kasno u svetlu noć,
     Mada srce nije tiše,
     I traje mesečeva moć.
     Jer mač haba tok sve više,
     Duša troši grud dok dahne,
     Srce mora stati da diše,
     I ljubav da predahne.
     Mada ljubavlju noć diše
     I dan je prerano tu,
     Mi nećemo veslati više
     Noću po mesecu.

     Slušao sam gledajući šare što su ih nežni mladi listovi i grane ocrtavali prema svežem plavom nebu. Pesma se završila. Zvuci klavira su zamrli. Onda se začulo jecanje. Bez strasti: lagano, bespomoćno, izgubljeno, ucveljeno. Ko je ona bila, pevačica ili neka druga koja se plakanjem opraštala od svojih nada, ne znam. Ali nisam više mogao slušati. Tiho sam se vratio na ulicu, i neko sam je vreme video samo kroz maglu.
     Čak je i Hajd park Korner bio gotovo napušten kad sam stigao do njega. Nekoliko razlupanih automobila i kamiona stajalo je na cesti. Izgleda da ih se veoma malo bilo otrglo ispod kontrole dok su se kretali. Jedan autobus je prešao cestu i zaustavio se u Grin parku; jedan odbegli konj s rudama još privezanim uza se ležao je kraj artiljerijskog spomenika o koji je razbio lobanju. Samo se nekoliko muškaraca i mali broj žena kretao, tražeći pomno put rukama i nogama tamo gde je bila ograda, i tapkajući napred ispruženih ruku tamo gde je nije bilo. Dosta neočekivano, tu je bilo i nekoliko mačaka, po svemu sudeći vizuelno neoštećenih, koje su u celoj situaciji postupale sabranošću svojstvenom mačkama. Imale su slabu sreću u šunjanju kroz jezivu tišinu - bilo je malo lastavica, a golubovi su nestali.
     I dalje me je magnetski privlačilo staro središte stvari, tako da sam prešao ulicu u smeru Pikadilija. Upravo sam se spremao da pođem prema njemu kad sam čuo nov visoki zvuk - postojano lupkanje nedaleko od mene koje se približavalo. Gledajući uz park Lin otkrio sam njegov izvor. Prema meni je brzo dolazio čovek urednije obučen od svih drugih koje sam video toga jutra, udarajući u zid do sebe belim štapom. Začuvši zvuk mojih koraka, on se zaustavio pažljivo osluškujući.
     "U redu je", rekao sam mu. "Priđite bliže."
     Osetio sam olakšanje ugledavši ga. On je bio, da tako kažem, normalno slep. Njegove tamne naočari su mnogo manje smetale od zurenja beskorisnih očiju u onih drugih.
     "Stojte mirno", rekao je. "Sam bog zna koliko je već budala udarilo u mene danas. Koji se đavo desio? Zašto je tako tiho? Znam da nije noć - osećam sunce. Šta se to događa?"
     Rekao sam mu koliko sam znao.
     Kad sam završio, on je ćutao gotovo minut, a onda se kratko i gorko nasmejao.
     "Sad će im svima biti potrebno sve njihovo prokleto pokroviteljstvo", rekao je.
     Uspravio se pomalo prkosno.
     "Hvala vam. Srećno bilo", rekao mi je i pošao prema zapadu, preterano nezavisnog držanja.
     Zvuk njegovog žustrog i samosvesnog udaranja postepeno je zamirao za mnom dok sam išao uz Pikadili.
     Sada se moglo videti više ljudi, pa sam hodao među raštrkanim zaustavljenim vozilima na ulici. Tako sam mnogo manje smetao ljudima koji su pipali put pored zgrada, i koji bi svaki put kad bi čuli bliske korake zastali i ukrutili se da podnesu mogući sudar. Takvi su se sudari tu i tamo dešavali svugde niz ulicu, ali mi se jedan od njih učinio značajnim. Njegovi su sudionici pipali uz izlog jedne trgovine iz suprotnih smerova dok se nisu sudarili. Jedan od njih bio je mladić u elegantonom odelu, ali s kravatom koja je očito bila izabrana samo po dodiru: druga osoba bila je žena koja je nosila dete. Dete je nešto nečujno procmizdrilo. Mladić je počeo zaobilaziti ženu, ali se naglo zaustavio.
     "Čekajte čašak", reče. "Vidi li vaše dete?"
     "Da", reče ona. "Ali ja ne vidim."
     Mladić se okrenuo. Stavio je prst na staklo izloga i pokazao.
     "Pogledaj, sinko, što ima tu unutra?" upita on.
     "Nisam sinko", protivilo se dete.
     "Hajde, Meri, reci gospodinu", hrabrila ju je majka.
     "Zgodne gospođe", reče dete.
     Mladić uze ženu za ruku i napipa put do sledećeg izloga.
     "A šta je ovde unutra?" upita opet.
     "Jabuke i druge stvari", reče dete.
     "Odlično!" uskliknu mladić.
     Skinuo je cipelu i snažno udario u izlog petom. Nije imao iskustva: prvi udarac nije probio izlog, ali drugi jeste. Lom je odjeknuo uz i niz ulicu. On vrati cipelu, provuče oprezno ruku kroz razbijen izlog i poče pipati sve dok nije našao par pomorandži. Jednu dade ženi, a jednu detetu. Žena je neodlučno držala svoju.
     "Ali...", poče ona.
     "Šta je? Ne volite pomorandže?" upita on.
     "Ali, to nije pravo", reče ona. "Nismo ih smeli uzeti. Ne tako."
     "A kako ćete inače doći do hrane?" upita on.
     "Pa, mislim... zapravo, ne znam", priznade ona.
     "Vrlo dobro. To je odgovor. Pojedite sada, pa ćemo otići da pronađemo nešto sadržajnije."
     Držala pomorandžu u ruci, a glavu pognutu kao da je gleda.
     "Ipak to ne izgleda pravo", rekla je opet, ali je njen glas zvučao manje uverljivo.
     Malo kasnije, ona spusti dete i poče guliti pomorandžu...
     Pikadili Serkus bio je najpretrpanije mesto na koje sam dotad naišao. Nakon drugih mesta izgledao je da vrvi od ljudi, mada ih je na njemu bilo valjda manje od stotinu. Većina ih je nosila čudnu odeću čiji delovi nisu pristajali jedan drugome, šunjali su se nemirno uokolo kao da su još napola omamljeni. S vremena na vreme, neka bi nezgoda prouzrokovala provalu kletvi i jalovog besa - što je bilo prilično zabrinjavajuće zato što je iza toga stajao detinji strah. Međutim, s jednim izuzetkom, nije bilo mnogo razgovora ni buke. Činilo se kao da je slepilo nagnalo ljude da se zatvore u sebe.
     Izuzetak se bio smestio na jednom saobraćajnom otočiću. To je bio visok stariji suvonjav čovek sa čuperkom čvrste sede kose; on je patetično propovedao o pokajanju, dolazećem gnevu i neugodnim izgledima za grešnike. Niko se nije obazirao na njega: za većinu je dan gneva već stigao.

     A kad umrem
     Ne pravite pokopa,
     Stavite mi kosti
     U alkohol.

     Jednolična i nemelodiozna pesma vukla se kroz prazne ulice odjekujući zlokobno. Sve su se glave na trgu okretale sad levo, sad desno, pokušavajući da otkriju smer iz kojeg ona dolazi. Vesnik sudnjeg dana podigao je glas pred tom konkurencijom. Pesma je nesložno jadikovala bliže:

     Za uzglavlje
     Stavite mi bocu,
     Tada će se kosti
     Sačuvati.

     Pratilo ju je struganje nogu koje su manje ili više držale korak.
     Sa svog položaja mogao sam ih videti kako izlaze u koloni po jedan iz sporedne uličice u Šaftsberi aveniju i kreću prema trgu. Drugi po redu držao je ruke na ramenima vođe, treći na njegovim ramenima, i tako dalje, do dvadeset i pet ili trideset na broju. Na kraju one pesme neko je započeo Pivo, pivo, slavno pivo! tako visokom notom da se prekinula u neredu.
     Strpljivo su docupkali do središta trga, a onda je vođa podigao glas. To je bio priličan glas, s kvalitetima za zborno mesto:
     "Četa-a-a... STOJ!"
     Svi drugi na trgu bili su zastali, nepomični, licem okrenuti prema njemu, pokušavajući da pogode šta se sprema. Vođa je ponovo podigao glas oponašajući način profesionalnog vodiča:
     "Eto nas ovde, gospodo, Pikadili Serkus. Centar sveta. Središte svemira. Mesto gde su svi aristokrati imali svoje vino, žene i pesmu."
     On nije bio slep, daleko od toga. Njegove oči švrljale su uokolo, prosuđujući situaciju dok je govorio. Mora da je njegov vid bio spasen sličnim slučajem kao i moj, ali je bio prilično pijan, kao i ljudi iza njega.
     "A i mi ćemo to imati", dodao je. "Sledeća stanica, poznata Kraljevska kafana - i vlasnik plaća."
     "Da, ali šta je sa ženama", upita jedan glas. Nastade smeh.
     "Oh žene. Je l' to hoćeš?" upita vođa.
     On koraknu i uhvati jednu devojku za ruku. Ona je vrištala dok ju je vukao prema čoveku koji je progovorio, ali se on nije obazirao na to.
     "Evo, prijatelju. I nemoj reći da ne postupam s tobom dobro. To je lepotica - ako ti je to još važno."
     "Hej, a što je sa mnom?" upita sledeći.
     "Ti, druže? No, da vidimo. Voliš li plave ili smeđe?" Razmišljajući o tome kasnije, rekao bih da sam se poneo kao budala. Glava mi je još bila puna merila i konvencija koje više nisu vredele. Nije mi palo na um da će, ako uopšte bude opstanka, svaka ona koju ova banda posvoji imati mnogo bolje izglede nego što bi ih imala sama. Raspaljen smesom gimnazijskog heroizma i plemenitih osećaja bacio sam se na njega. Nije me video dok nisam stigao sasvim blizu; uputio sam udarac ka njegovoj bradi. Na nesreću bio je nešto brži...
     Kad sam se ponovo počeo zanimati za događaje našao sam se ispružen na ulici. Šum bande gubio se u daljini, a vesnik sudnjeg dana bacao je obnovljenom rečitošću strašne gromove prokletstva, paklene vatre i sumpornog mučilišta za njima.
     S više razbora, na silu utuvljenog u moju glavu, bio sam srećan što stvar nije ispala gore. Da je rezultat bio obrnut, teško bih izbegao odgovornosti za ljude koje je vodio. Na kraju, što god čovek mislio o njegovim metodima, on je predstavljao oči te grupe koja će od njega očekivati i hranu, a ne samo piće. A žene će doći same čim dovoljno ogladne. Pogledavši oko sebe posumnjao sam da bi bilo koja od prisutnih žena imala nešto ozbiljno protiv toga. I, tako, činilo se kao da sam srećno izbegao unapređenje za vođu bande.
     Setivši se da su oni otišli u smeru Kraljevske kafane odlučio sam da se osvežim i razbistrim u 'Ridžent palas hotelu'. Izgledalo je da sa su se drugi toga setili pre mene, ali bilo je još mnogo boca koje oni nisu našli.
     Mislim da sam tamo, sedeći udobno s brendijem ispred sebe i sa cigaretom u ruci, konačno priznao sam sebi da je sve što sam video stvarno - i presudno. Nikad više neće biti povratka. To je bio kraj svega što sam poznavao...
     Možda je onaj udarac bio potreban da mi to utuvi u svest. Sada sam pogledao u oči činjenici da moje postojanje jednostavno nema više žarišta. Moj način života, moji planovi, ambicije, sve nade koje sam nekada imao, bili su izbrisani jednim udarcem uporedo sa uslovima koji su ih bili oblikovali. Da sam imao rođaka ili bliskih veza za oplakivanje, verovatno bih se u taj čas osećao samoubilački napušten. Međutim, sad je ispalo kao sreća to što mi se život pokatkad pričinjavao prazan. Otac i majka bili su mrtvi, jedan pokušaj ženidbe propao je pre nekoliko godina, niko nije zavisio od mene. Uhvatio sam se, začudo, da se osećam - svestan da je taj osećaj suprotan onome što bih ga morao imati - oslobođenim...
     To nije bilo samo zbog brendija, jer se osećaj održao. Mislim da je on mogao poticati od svesti da stojim pred nečim sasvim svežim i za mene novim. Svi stari plesnivi problemi, lični kao i opšti, bili su rešeni jednim moćnim rezom. Sam bog bi znao kakvi će se još drugi pojaviti - izgledalo je kao da će ih biti dosta - ali će oni biti novi. Postao sam vlastiti gospodar, ne više šraf. Sasvim je mogućno da stojim pred svetom punim užasa i opasnosti, ali mogao sam preduzeti vlastite korake da s njim iziđem na kraj - više me neće gurati tamo i amo one snage i interesi koje niti sam razumeo niti sam za njih mario.
     Ne, to nije bio samo brendi, jer još i sada, mnogo godina kasnije, mogu da osetim odsjaj toga osećanja, mada je brendi možda upravo tada malo pojednostavio stvari.
     A zatim, tu je bilo i sitno pitanje - šta da činim dalje; kako i gde da započnem taj novi život. No, za sada nisam dopuštao da me to mnogo zabrinjava. Ispio sam čašu i izišao iz hotela da vidim šta mi je pružao taj čudni svet.

4. NAGOVEŠTAJNE SENKE

     Da bih izbegao rulju iz Kraljevske kafane pošao sam pobočnom ulicom u Soho, nameravajući da izbijem na Ridžent strit negde više.
     Možda je glad terala ljude iz kuća. Koji god razlog bio, našao sam da su delovi u koje sam sada ušao pretrpaniji od svih ostalih što sam ih video posle napuštanja bolnice. Stalno je dolazilo do sudara na pločniku i u uskim ulicama, a pometnju onih koji su pokušavali da hodaju povećavale su grupe što su se skupljale ispred već mnogih razbijenih izloga trgovina. Niko među nagomilanim ljudima nije izgledao sasvim siguran pred kakvom se trgovinom nalazi. Neki napred pokušavali su da to saznaju pipajući predmete koje bi mogli prepoznati; drugi, preduzetniji, peli su se u izloge rizikujući da se povrede na uspravnim krhotinama stakla.
     Osećao sam da bi trebalo da pokažem tim ljudima gde da nađu hranu. Da li da to učinim? Kad bih ih poveo do kakve još nedirnute trgovine s hranom nastala bi gomila koja bi je ne samo razgrabila za pet minuta nego bi pri tome prignječila nekoliko svojih slabijih članova. U svakom slučaju, sva hrana će uskoro nestati, a šta da se onda radi s hiljadama koje zahtevaju još? Manja grupa mogla bi se i održati nekako na životu izvesno vreme - ali koga uzeti, a koga izostaviti? Kako sam god gledao na stvar, nije mi se ukazivao nikakav očigledan i pravilan put.
     Pred mojim očima odvijala se nemilosrdna borba, bez plemenitosti, bez kompromisa. Čovek koji bi udario u drugu osobu i osetio da ona nosi neki zamotuljak, zgrabio bi ga i klisnuo uzdajući se da u njemu ima nešto za jelo, dok bi orobljeni besno hvatao po vazduhu i udarao oko sebe. Jednom sam morao hitro koraknuti u stranu da me ne bi srušio postariji čovek koji je izleteo na ulicu, ne obazirući se na moguće prepreke. Na licu je imao veoma lukav izraz, a u naručju je škrto stiskao dve limenke crvene boje. Na jednom uglu preprečila mi je put grupa koja je gotovo plakala od besa nad zbunjenim detetom koje je videlo, ali je bilo suviše malo da bi shvatilo šta od njega žele.
     Počelo mi je bivati neugodno. S mojom civilizovanom težnjom da budem od pomoći ovim ljudima borio se instinkt koji mi je govorio da se držim po strani. Oni su već brzo gubili uobičajenu kontrolu nad sobom. Uz to sam osećao neracionalnu krivicu što vidim, a oni ne vide. To mi je davalo čudan osećaj da se krijem od njih u isto vreme dok se krećem među njima. Kasnije se ispostavilo koliko je bio pravilan taj instinkt.
     Blizu Golden skvera pokušavao sam da odlučim da li da krenem levo i vratim se do Ridžent strita gde bi mi šira ulica omogućila lakši prolaz. Upravo sam zaokretao za ugao koji bi me odveo u tom pravcu kad me je iznenada zaustavio prodoran vrisak. On je zaustavio i sve ostale. Duž cele ulice svi su stajali okrećući glave na ovu i onu stranu, uznemireno pokušavajući da pogode šta se dešava. Ta uzbuna povrh njihove nesreće i nervne napetosti prouzrokovala je plač izvesnog broja žena, ali ni nervi muškaraca nisu bili u najboljem stanju, što se videlo po kratkim psovkama. Jer taj zvuk je bio zlokoban, jedna od stvari koje su podsvesno iščekivali. Čekali su da se ponovi.
     Ponovio se. Uplašeni i zamirući u dahtanju; ali manje uznemirujući sada kad je čovek bio na njega spreman. Ovoga puta mogao sam mu odrediti smer. Nekoliko koraka dovelo me je do jednog prolaza. Dok sam zaokretao za njegov ugao, ponovo se začuo vrisak koji je bio napola dahtanje.
     Njegov uzrok nalazio se nekoliko metara niz prolaz. Jedna devojka je čučala na tlu dok ju je krupan muškarac udarao metalnim štapom. Zadnji deo njene haljine bio je pocepan, a koža ispod nje bila je išarana crvenim modricama. Kad sam stigao bliže, video sam zašto nije bežala - ruke su joj bile vezane odostrag, a konopac ih je vezivao o muškarčev levi ručni zglob.
     Stigao sam do njih kad je njegova ruka bila uzdignuta spremajući se da ponovo zada udarac. Bilo je lako istrgnuti štap iz njegove ruke kad on to nije očekivao i spustiti ga snažno na njegovo rame. On se smesta ritnuo u mom pravcu, ali sam se ja brzo izmakao; njegov domašaj bio je ograničen konopcem vezanim oko zgloba. Još jednom je jako udario po vazduhu. Ne naišavši ni na šta okrenuo se i umesto toga udario devojku nogom da se iskali. Onda ju je opsovao i povukao konopac da je uspravi na noge. Udario sam ga postrance po glavi upravo toliko jako da prestane i da mu izvesno vreme bruji u njoj - nekako se nisam mogao prisiliti da oborim slepca, čak ni toga tipa. Dok se oporavljao, brzo sam se sagnuo i prerezao konopac koji ih je spajao. Lagano sam ga gurnuo u prsa; on se zateturao i napola se zaokrenuo tako da je izgubio osećaj za smer. Oslobođenom levom rukom zamahnuo je široko i snažno. Nije me pogodio, nego je udario u zid od cigle. Nakon toga isključivo se posvetio bolu u svojim povređenim zglavcima. Pomogao sam devojci da ustane, odvezao joj ruke i odveo je niz prolaz, dok je on još strašno psovao za nama.
     Kad smo zaokrenuli na ulicu, počela je dolaziti k sebi. Okrenula je prema meni umazano lice, umrljano suzama, i pogledala me odozdo.
     "Pa vi vidite!" rekla je ne verujući.
     "Svakako da vidim", kazao sam.
     "Oh, hvala bogu! Hvala bogu! Mislila sam da sam jedina", rekla je i ponovo briznula u plač.
     Pogledao sam unaokolo. Nekoliko metara dalje stajala je krčma u kojoj je svirao gramofon, lupale su čaše i svi su se žestoko zabavljali. Još nekoliko metara iza nje videla se manja, još nedirnuta krčma. Čvrst udarac ramenom razbio je vrata točionice. Napola sam uneo devojku i spustio je na stolicu. Onda sam razbio još jednu stolicu i stavio dve noge kroz ručke zaljuljanih vrata da bih odvratio druge posetioce, a zatim sam posvetio pažnju okrepljujućim napicima na baru.
     Nije nam se žurilo. Srkala je svoju prvu čašu i šmrcala nad njom. Pustio sam je da se sredi, vrteći stalak svoje čaše i slušajući glas sa gramofona u drugoj krčmi kako peva trenutno popularan, mada prilično tužan šlager:

     Moja je ljubav zaključana u frižider,
     A moje srce smrznuto u termostatu.
     Otišla je s frajerom na neki neboder
     I napisala da neće nikad da se vrati.
     Sad kad me više ne voli ona,
     Ja sam čovek-hladiona,
     I nije u redu
     Biti na ledu
     Sa ljubavlju zaključanom u frižider
     I srcem smrznutim u termostatu.

     S vremena na vreme bacio bih krišom pogled na devojku. Njena odeća, bar ono što je od nje ostalo, bila je dobrog kvaliteta. I njen je glas bio dobar - verovatno ne sa pozornice ili filma, jer se nije promenio uprkos napetosti. Bila je plava, ali još mnogo nijansi daleko od platinaste. Verovatno je ispod prljavštine bila zgodna. Bila je osam ili deset centimetara niža od mene, vitka, ali ne mršava. Izgledala je kao da bi u slučaju potrebe imala snage, ali snage koja u njenih otprilike dvadeset i četiri godine vrlo verovatno nije bila trošena ni na što važnije od udaranja lopte, plesanja i možda obuzdavanja konja. Njene lepo oblikovane ruke bile su glatke, a nokti koji su još bili celi odavali su više dekorativnu nego praktičnu dužinu.
     Piće je postepeno pomagalo. Ispivši, oporavila se dovoljno da bi joj se povratile navike.
     "Bože, mora da izgledam strašno", primetila je.
     Činilo se da nije bilo nikoga koji bi to mogao zapaziti sem mene, ali sam to prećutao.
     Ustala je i pošla do ogledala.
     "Stvarno izgledam strašno", potvrdila je. "Gde...?"
     "Pokušajte tamo", predložio sam.
     Prošlo je otprilike dvadeset minuta pre nego što se vratila. S obzirom na oskudne mogućnosti kojima mora da je raspolagala, obavila je uspešan posao: moral joj je bio na mnogo većoj visini. Sad je više nalikovala na režisersku predstavuu o filmskoj junakinji posle tuče, nego na osobu kojoj se to stvarno desilo.
     "Cigaretu?" upitao sam dok sam prema njoj gurao još jednu čašu za okrepu.
     Dok se proces oporavljanja završavao uspeli smo da razmenimo naše priče. Da bih joj dao vremena, prvi sam ispričao svoju priču. Onda je rekla:
     "Đavolski se stidim. Ja nisam nimalo slična tome, zbilja - ovakvoj kakvu ste me našli, mislim. Zapravo sam prilično samopouzdana, mada niste dobili takav utisak. Ali mi je ova stvar došla navrh glave. Ono što se desilo, samo je po sebi dosta strašno, ali odjednom nisam više mogla izdržati tu bezizglednost i pala sam u paniku. Počela sam misliti da sam ja možda jedina osoba na celom svetu koja vidi. To me je skršilo i odjednom sam postala prestrašena i smešna, živci su mi popustili i počela sam urlati kao devojka u viktorijanskoj melodrami. Nikad ne bih verovala da mogu učiniti tako nešto."
     "Neka vas to ne brine", rekao sam. "Verovatno ćemo uskoro naučiti mnoge čudne stvari o sebi."
     "Ali, to me ipak brine. Ako počinjem tako gubiti kontrolu..." nije završila rečenicu.
     "Ja sam bio prilično blizu panike u onoj bolnici", rekao sam. "Mi smo ljudska bića, a ne strojevi za računanje."
     Ona se zvala Džozela Pejton. To mi se ime činilo nekako poznato, ali ga nisam mogao nigde smestiti. Stanovala je u ulici Din u Sv. Džons Vud; rejon se manje-više slagao s mojim pretpostavkama. Sećao sam se ulice Din. Udobne male vile, većinom ružne, ali sve skupe. Izbegla je opštu nesreću isto tako slučajno kao i ja - možda i više. U ponedeljak uveče bila je na jednoj zabavi, prilično velikoj čini se.
     "Mislim da je neko kome su takve stvari zabavne pomešao pića", rekla je. "Nikad se nisam osećala tako loše na kraju zabave, a nisam mnogo popila."
     Utorka se sećala kao dana nejasnog bola i rekordnog mamurluka. Oko četiri posle podne bilo joj je dosta. Pozvonila je i naredila da je ne uznemiruju, makar došle komete, potresi ili sudnji dan. Nakon tog ultimatuma uzela je jaku dozu sredstva za spavanje koja je na prazan želudac delovala efikasnošću sredstva za omamljivanje.
     Otad nije više znala ništa sve do ovoga jutra. Probudio ju je otac kad je upao u njenu sobu.
     "Džozela", rekao je, "tako ti boga, pozovi doktora Majla. Reci mu da sam oslepeo - potpuno oslepeo."
     S čuđenjem je konstatovala da je bilo gotovo devet sati. Ustala je i obukla se na brzinu. Posluga se nije javljala ni na očevo ni na njeno zvonjenje. Kad je pošla da je probudi, konstatovala je na svoj užas da je i služinčad slepa.
     Uz telefon koji nije radio činilo joj se kao jedino mogućno da sedne u automobil i sama dovede doktora. Tihe ulice i odsustvo saobraćaja bili su čudni, ali je vozila gotovo dva kilometra pre nego što je shvatila šta se desilo. Onda se umalo nije vratila u panici, ali to ne bi nikome koristilo. Još je postojala mogućnost da je doktor izbegao toj nepoznatoj bolesti upravo kao i ona. Tako je nastavila da vozi sa očajničkom, ali sve manjom nadom.
     Na pola puta niz Ridžent strit, motor je počeo isprekidano kašljucati i konačno stao. Kad je onako naglo pošla nije pogledala da li ima benzina: sad je i rezervna kanta bila prazna.
     Sedela je jedan trenutak u stravi. Sva lica koja je mogla videti bila su okrenuta prema njoj, ali je već shvatila da je niko od tih ljudi ne može videti niti joj pomoći. Izišla je iz automobila s nadom da će negde u blizini naići na garažu, ali i spremna da u protivnom pređe ostatak puta pešice. Kad je zalupila vrata za sobom, jedan glas je pozvao:
     "Hej! Samo časak, prijatelju!"
     Okrenula se i videla nekog čoveka kako tapka prema njoj.
     "Šta želite?" upitala je. Nije joj se ni najmanje svideo njegov izgled.
     Njegovo držanje se promenilo kad joj je čuo glas. "Izgubio sam put. Ne znam gde sam", rekao je.
     "To je Ridžent strit. Bioskop 'Nova galerija' upravo je iza vas", rekla mu je i okrenula se da ode.
     "Pokažite mi samo gde je rub pločnika, gospođice, hoćete li?" zamolio je.
     Oklevala je trenutak i u tom je on stigao bliže. Njegova ispružena ruka tražila je i dodirnula njen rukav. Nasrnuo je napred i uhvatio obe njene ruke u bolan stisak.
     "A tako, ti dakle vidiš!" rekao je. "Za kog bi vraga ti trebalo da vidiš kad ja ne mogu... ni svi drugi?"
     Pre nego što je shvatila šta se dešava, on ju je okrenuo i oborio na zemlju tako da je ležala na ulici s njegovim kolenima na svojim leđima. Uhvatio je oba njena ručna zgloba jednom ručetinom i počeo ih vezivati komadom konopca iz svog džepa. Onda je ustao i osovio je ponovo na noge.
     "U redu", rekao je. "Od sada možeš slobodno gledati i za mene. Gladan sam. Odvedi me negde gde ima dobre njupe. Polazi!"
     Džozela se otimala.
     "Neću. Smesta mi odvežite ruke. Ja..."
     Prekinuo ju je šamarom.
     "Dosta s tim, devojko moja. Hajde sada. Požuri. Hrane, čuješ li?"
     "Kažem vam da neću."
     "Prokleto bilo, hoćeš, hoćeš, devojko moja", uveravao ju je.
     I morala je.
     Činila je to i stalno vrebala priliku da pobegne. A on je baš to i očekivao. Jednom je gotovo uspela, ali je bio suviše brz. Čim se istrgla, podmetnuo joj je nogu i pala je, a pre nego što se digla, već ju je ponovo zgrabio. Nakon toga je našao jak konopac i privezao je uz svoju ruku.
     Odvela ga je najpre do jedne kafane i dovela do frižidera. On više nije radio, ali je bio krcat još svežom hranom. Sledeća stanica bio je jedan bar u kome je hteo irskog viskija. Mogla je videti viski na visokoj polici izvan njegovog dohvata.
     "Kad biste mi odvezali ruke...", predložila je.
     "Šta, pa da mi razbiješ glavu bocom? Nisam rođen juče, devojko moja. Ne, uzeću škotski. Gde je?"
     Govorila mu je šta je bilo u raznim bocama dok ih je uzimao u ruku.
     "Mislim da nisam bila pri punoj svesti", objašnjavala je. "Sad vidim pola tuceta načina na koje bih ga mogla izigrati. Verovatno bih ga kasnije ubila da vi niste stigli. Ali čovek se ne može odjednom promeniti i postati brutalan - bar ja ne mogu. Na početku nisam jednostavno mogla jasno da mislim. Imala sam neku vrstu osećaja da se to danas više ne dešava i da će neko uskoro stići i prekinuti ga."
     U baru je nastala tuča. Još jedna grupa ljudi i žena pronašla je otvorena vrata i ušla. Njen zarobljivač joj je neoprezno naredio da im kaže šta je bilo u boci koju su našli. Svi su prestali govoriti i okrenuli su svoje ugašene oči prema njoj. Nastao je šapat i dva čoveka su koraknula oprezno napred... Njihova lica imala su odlučan izgled. Povukla je konopac.
     "Pazite!" povikala je.
     Njen zarobljivač je bez ikakvog oklevanja zamahnuo čizmom. Bio je to spretan udarac. Jedan čovek se srušio s krikom bola. Drugi je skočio napred, ali se ona izmakla u stranu tako da je tresnuo o tezgu.
     "Prokleto bilo, ostavite je na miru!" viknuo je čovek koji ju je držao u zarobljeništvu. Okretao je lice preteći s jedne strane na drugu. "Ona je moja. Ja sam je našao."
     Ali bilo je jasno da oni drugi nisu nameravali tako lako da odustanu. Čak i da su mogli videti preteći izraz na licu njenog pratioca, bilo je malo verovatno da bi ih to zaustavilo. Džozela je počela shvatiti da je dar vida, čak i iz druge ruke, bio sada nešto što je daleko prelazilo sva bogatstva i da se njegovo posedovanje nije ispuštalo bez ogorčene borbe. Počeli su da se približavaju pipajući rukama ispred sebe. Ispruživši jednu nogu, zadenula ju je za stolicu i srušila je ispred njih.
     "Dođite!" povikala je vukući svoga pratioca nazad.
     Dva muškarca su se spotakla preko oborene stolice, a jedna žena je pala preko njih. Za kratko vreme, mesto je postalo poprište zbrkane borbe. Pronašla je put kroz nju i tako su pobegli na ulicu.
     Jedva da je znala zašto je to učinila sem što je izgled robovanja u svojstvu očiju te grupe bio još gori od njenog položaja. A ni onaj čovek se nije pokazao zahvalan. Samo joj je naredio da nađe drugi bar, i to prazan.
     "Mislim", rasuđivala je, "da on možda nije ni bio u stvari tako loš, mada se to ne bi moglo zaključiti po samoj spoljašnosti. Ali je bio uplašen. Duboko u sebi, on je bio mnogo više uplašen nego ja. Dao mi je nešto hrane i pića. Počeo je da me tuće samo zato što se napio, a ja nisam htela da uđem u njegovu kuću sa njim. Ne znam šta bi se desilo da vi niste stigli." Zastala je, a zatim dodala: "Ali još se jako stidim. To pokazuje na šta može moderna žena spasti na koncu konaca, zar ne? Na krikove i na padanja u nesvest - do đavola!"
     Izgledala je i očito se osećala mnogo bolje, mada je drhtala kad je uzimala čašu.
     "Mislim", rekao sam, "da sam prilično glup što se toga tiče - i prilično srećan. Trebalo je da shvatim implikacije kad sam video onu ženu s detetom na Pikadiliju. Samo me slučaj sačuvao od iste gužve kao i vas."
     "Svi ljudi koji su posedovali veliko blago, uvek su živeli u nesigurnosti", rekla je zamišljeno.
     "Od sada ću to držati u pameti", kazao sam.
     "To je već vrlo dobro utisnuto u moju pamet", rekla je ona.
     Sedeli smo i slušali galamu iz druge krčme nekoliko minuta.
     "I šta ćemo sada?" upitao sam konačno.
     "Moram se vratiti kući: tamo je moj otac. Očigledno nema smisla i dalje pokušavati da nađem doktora, pa sve da je i on jedan od srećnika."
     Izgledalo je kao da će nešto dodati, ali je oklevala.
     "Imate li nešto protiv ako i ja dođem?" upitao sam. "Čini mi se da ovo nije vreme kad bi ljudi naše vrste trebalo da hodaju sami po svetu."
     Okrenula se prema meni i zahvalno me pogledala.
     "Hvala vam. Upravo sam htela da vas zamolim, ali sam mislila da možda postoji neko koga biste želeli potražiti."
     "Nema nikoga", rekao sam. "U svakom slučaju ne u Londonu."
     "To mi je drago. Ne da se toliko plašim da me opet ne uhvate - biću suviše oprezna za to. Ali da budem iskrena, bojim se samoće. Počinjem se osećati tako - tako osamljena i napuštena."
     Meni su se stvari javljale u novom svetlu. Osećaj olakšanja bio je umanjen shvatanjem mračne situacije koja bi nas mogla čekati. Na početku nisam mogao a da ne osetim izvesnu nadmoć, pa prema tome i samopouzdanje. Naši izgledi da preživimo katastrofu bili su milion puta veći od izgleda drugih. Tamo gde oni moraju tumarati, pipati i pogađati, mi smo mogli jednostavno ući i uzeti. Ali na pomolu su bile još mnoge druge stvari...
     Rekao sam: "Zanima me koliko nas je još izbeglo katastrofu? Sreo sam još jednog čoveka, jedno dete i jednu bebu; vi niste sreli nikoga. Čini mi se da ćemo se uveriti kako je vid veoma retka pojava. Neki među onim drugim već su očigledno shvatili da se jedina mogućnost opstanka sastoji u tome da nabave nekoga ko vidi. Kad to svi budu shvatili, naši izgledi neće biti najbolji."
     Budućnost mi se u tom trenutku činila kao izbor između samotne egzistencije - u stalnom strahu od zarobljavanja - i okupljanja izabrane grupe na koju bismo se mogli osloniti da će nas čuvati od drugih. Mi bismo igrali ulogu neke vrste kombinovanog vođe i zarobljenika, a to bi pratila gadna slika krvavih ratova između bandi da bi nas posedovali. Još sam s nelagodnošću razređivao te mogućnosti kad me Džozela vratila u sadašnjost ustavši.
     "Moramo ići", rekla je. "Jadni otac. Prošlo je četiri."
     Ponovo u Ridžent stritu, iznenada sam se nečega setio.
     "Hajdemo preko puta", rekao sam. "Mislim da se sećam jedne trgovine ovde blizu..."
     Trgovina je još postojala. Snabdeli smo se s nekoliko korisnih noževa u koricama i remenjem za njih.
     "Osećam se kao gusar", rekla je Džozela dok je opasivala remen.
     "Pretpostavljam da je bolje biti gusar nego gusarska devojka", kazao sam.
     Nekoliko metara uz ulicu našli smo veliku sjajnu limuzinu. Izgledala je kao vozilo koje samo prede. Ali kad sam upalio motor, buka nam se učinila jača od sveg normalnog prometa jedne bučne ulice. Probili smo se prema severu vozeći u cik -cak oko olupina i prolaznika koji bi se ukočili nasred ulice kada bi nas čuli kako se približavamo. Celim putem, glave su se okretale prema nama s nadom, a lica se izdužavala kad bismo prošli. Jedna zgrada na našem putu burno je plamtela, a oblak dima dizao se s drugog požara negde više uz Oksford strit. Bilo je više ljudi u Oksford Serkusu, ali smo vešto prošli pored njih, zatim kraj Bibisija, i tako na sever prema cesti u Ridžent parku.
     Osetili smo olakšanje kad smo izišli iz ulica i stigli do otvorenog prostora gde nije bilo nesrećnika koji lutaju i pipaju. Jedine pokretne stvari koje smo videli na prostranim travnjacima bile su dve ili tri male grupe trifida koje su teturale prema jugu. Nekako su bili uspeli da iščupaju kolce i sad su ih vukli za sobom zajedno s lancima. Setio sam se da je u ogradi kraj zoološkog vrta bilo nekoliko nepotkresanih primeraka, od kojih je manji broj bio privezan uz kočeve, a veći deo iza dvostruke žice, i začudio sam se kako su izišli. I Džozela ih je primetila.
     "Za njih neće biti velike promene", rekla je.
     Na preostalom delu puta bilo je malo prepreka. Posle nekoliko minuta zaustavio sam se kraj kuće koju mi je pokazala. Izišli smo iz automobila i ja sam gurnuo vrtna vratanca. Kratak kolnik pred kućom zaokretao je za nasad grmlja koji je zaklanjao veći deo fasade. Kad smo zaokrenuli za ugao, Džozela kriknu i potrča napred. Jedna osoba ležala je na šljunku potrbuške, ali glave okrenute tako da se videla jedna strana lica. Na prvi pogled sam jasno opazio crvenu prugu preko obraza.
     "Stanite!" povikao sam.
     Moj glas bio je dovoljno užasnut da je zaustavi.
     Bio sam opazio trifida. Vrebao je u žbunju nadomak opružene spodobe.
     "Nazad! Brzo!" rekao sam.
     Ona je oklevala, i dalje gledajući čoveka na tlu. "Ali moram...", počela je okrećući se prema meni. Onda je zastala; oči su joj se raširile i kriknula je.
     Naglo sam se okrenuo i video jednog trifida kako se uzdiže nada mnom u mojoj neposrednoj blizini.
     Jednim automatskim pokretom stavio sam ruke preko očiju. Čuo sam fijuk bodlje kad je mlatnula prema meni, ali nisam pao u nesvest, nije čak bilo ni grozne opekotine. Čovekov um radi kao munja u takvom času; ipak me je više instinkt nego razbor naveo da skočim na njega pre nego što me je opet mogao udariti. Sukobio sam se s njim i prevrnuo ga; dok smo zajedno padali, moje su se ruke našle na gornjem delu stabljike u pokušaju da iščupam čašku i bodlju. Trifidske stabljike se ne lome, ali se mogu oštetiti. Ova je bila temeljito oštećena pre nego što sam ustao.
     Džozela je stajala kao ukopana na istom mestu.
     "Dođite ovamo", kazao sam. "Drugi je u grmlju iza vas." Pogledala je prestrašeno iza sebe i prišla mi.
     "Ali, on vas je udario", rekla je. "Zašto niste...?"
     "Ne znam. Trebalo bi da budem", rekao sam.
     Pogledao sam oborenog trifida. Setivši se iznenada noževa koje smo nabavili imajući na umu sasvim druge neprijatelje, upotrebio sam svoj nož da odrežem bodljiku pri dnu. Pogledao sam je.
     "Evo odgovora", rekao sam pokazujući kesice sa otrovom. "Vidite, one su prazne, istrošene. Da su bile pune, ili bar delom pune..." Pokazao sam palcem nadole.
     Morao sam biti zahvalan tome i mojoj stečenoj otpornosti prema otrovu. Ali je ipak preko gornje strane mojih ruku i preko mog vrata ostao svetlocrven znak koji je đavolski svrbeo. Trljao sam ga dok sam stajao i gledao bodlju.
     "To je čudno...", promrmljao sam više sam za sebe, ali me je ona čula.
     "Šta je čudno?"
     "Nikad ranije nisam video trifida s tako potpuno praznim kesicama za otrov. Mora da je đavolski mnogo ubadao."
     Ali sumnjam da me je čula. Ponovo je usresredila svoju pažnju na čoveka ispruženog po kolniku motreći istovremeno trifida uz njega.
     "Kako bismo ga mogli izneti?" upitala je.
     "Ne možemo dok se ne obračunamo s tom stvari", kazao sam. "Sem toga - pa, bojim se da mu više ne možemo pomoći."
     "Mislite da je mrtav?"
     Klimnuo sam glavom. "Da. Nema ni najmanje sumnje - već sam video ubodene ljude. Ko je on?" upitao sam.
     "Stari Pirson. On je bio naš vrtlar i šofer moga oca. Drag starac - znala sam ga celog života."
     "Žao mi je", počeo sam pokušavajući da se setim nečeg što bi više odgovaralo, ali me je ona prekinula:
     "Pogledajte! Oh, pogledajte!" Pokazala je na stazu koja je vodila oko kuće. Iza ugla je virila noga u crnoj čarapi i ženskoj cipeli.
     Oprezno smo izvideli položaj, a zatim smo bezbedno stigli do tačke s koje smo mogli bolje videti. Devojka u crnoj haljini ležala je napola na stazi, a napola u gredici cveća. Njeno lepo sveže lice bilo je nagrđeno jarkocrvenom prugom. Džozela se zagrcnula; suze su joj navrle na oči.
     "Oh! Oh, to je Ani! Jadna mala Ani!"
     Pokušao sam da je malo utešim.
     "Jedva da su to mogli osetiti, njih oboje", kazao sam. "Kad je dovoljno jako da ubije, to je nemilosrdno brzo."
     Uz nju nismo opazili nikakvog drugog trifida u zasedi. Možda ih je oboje napao isti. Zajedno smo prešli stazu i ušli u kuću na sporedna vrata. Džozela je viknula. Nije bilo odgovora. Viknula je ponovo. Oboje smo slušali u potpunoj tišini koja je obavijala kuću. Okrenula se i pogledala me. Nijedno od nas nije ništa reklo. Tiho me povela uz jedan prolaz do vrata prekrivenih flanelom. Kad je otvorila vrata začuo se fijuk i nešto je udarilo po vratima i vratnicama, dva ili tri centimetra iznad njene glave. Brzo ih je zatvorila i okrenula se prema meni raširenih očiju.
     "Jedan je u holu", rekla je.
     Govorila je prestrašenim polušapatom kao da je on sluša.
     Vratili smo se do kućnih vrata i ponovo izišli u vrt. Držeći se travnjaka da bi naši koraci ostali nečujni stali smo da obliazimo oko kuće sve dok nismo mogli pogledati u predvorje stana. Staklena vrata koja su vodila u vrt bila su otvorena, a staklo na jednoj strani bilo je razbijeno. Trag blatnjavih mrlja vodio je preko praga i ćilima. Na kraju traga, u sredini sobe, stajao je trifid. Vrh njegove stabljike gotovo je dodirivao strop i veoma se slabo njihao. Blizu njegovog vlažnog dlakavog stabla ležalo je telo starijeg čoveka odevenog u svetlu svilenu kućnu haljinu. Uhvatio sam Džozelu za nadlakticu. Bojao sam se da bi mogla jurnuti unutra.
     "Je li to - vaš otac?" upitao sam, mada sam znao da to mora biti on.
     "Da", rekla je i prekrila rukama lice. Drhtala je.
     Stajao sam nepomično, pazeći da trifid ne krene prema nama. Onda sam se setio maramice i pružio joj svoju. Niko tu nije mogao pomoći. Posle kratkog vremena povratila je donekle kontrolu nad sobom. Sećajući se ljudi koje smo videli toga dana rekao sam:
     "Znate, mislim da bih radije da mi se to desilo, nego da budem kao oni drugi."
     "Da", rekla je posle pauze.
     Podigla je pogled prema nebu. Bilo je meko plavo, bez dubine, s nekoliko oblačića koji su lebdeli kao bela perca:
     "Oh, da", ponovila je s više uverenja. "Jadni tata. Ne bi mogao izdržati slepilo. Suviše je voleo sve to." Ponovo je pogledala u sobu. "Šta da radimo? Ne mogu ga ostaviti..."
     Toga trena sam spazio odraz kretanja u nerazbijenom prozoru. Brzo sam se okrenuo i iza nas spazio jednog trifida kako izlazi iz grmlja i kreće preko tratine. Teturao je na putu koji je vodio ravno prema nama. Čuo sam kako šušte kožnati listovi dok se stabljika njihala napred i natrag.
     Nije bilo vremena za oklevanje. Nisam imao pojma koliko ih još može biti u okolini. Zgrabio sam Džozelu ponovo za nadlakticu i otrčao s njom natrag istim putem kojim smo i došli.
     Kad smo se uvukli u sigurnost automobila, konačno je briznula u pravi plač.
     Biće joj bolje da se dobro isplače. Zapalio sam cigaretu i razmislio o sledećem potezu. Jasno da joj se neće dopasti pomisao da ostavi svog oca onako kako smo ga našli. Poželeće da bude pošteno pokopan - a to je, čini se, značilo da bi nas dvoje trebalo da iskopamo grob i obavimo ceo taj posao. A pre nego što bismo to i pokušali bilo bi potrebno nabaviti sredstva za obračun sa već prisutnim trifidima i za odbijanje onih koji bi se mogli pojaviti. Sve u svemu, ja bih bio za to da odustane od cele stvari, ali to nije moj otac...
     Što sam više razmatrao novi vid stvari, to mi se on manje dopadao. Niti sam imao pojma koliko bi trifida moglo biti u Londonu. U svakom parku bar nekoliko. Obično je u njima bilo nekoliko potkresanih koji su smeli slobodno da šetaju, često je bilo i drugih, s nedirnutim bodljama, koji su bili privezani za kolac, ili bezopasnih iza žičane mreže. Misleći na one koje smo videli kako prelaze Ridžent park zapitao sam se koliko se njih čuvalo u ogradama uz zoološki vrt i koliko ih je pobeglo. I u privatnim vrtovima biće ih izvestan broj; čovek bi očekivao da su svi bezopasno potkresani, ali nikad se ne zna do kakve glupe nebrige može doći. A zatim, bilo je nekoliko rasadnika i eksperimentalnih stanica nešto dalje van grada...
     Dok sam sedeo utonuvši u misli osećao sam kako me progoni zapretano sećanje; neki sled ideja koje nisu bile potpuno povezane. Tražio sam ga tren ili dva: onda je iznenada stigao. Mogao sam gotovo čuti Valterov glas kako kazuje:
     "Kažem ti, trifid ima mnogo bolje mogućnosti za opstanak nego slepac."
     On je, razume se, govorio o ljudima koji su oslepeli usled uboda trifida. Ipak, to me je potreslo. Više nego potreslo. Uplašio sam se.
     Preneo sam se u mislima malo unazad. Ne, to je prosto izrekao u toku uopštenog razmatranja, pa ipak je sad zvučalo jezivo...
     "Uzmite nam vid", rekao je, "i naše nadmoći nad njima nema više."
     Dakako, podudarnosti se stalno zbivaju, ali čovek ih zapazi samo tu i tamo...
     Škripa po šljunku vratila me je u sadašnjost. Jedan trifid se klatio niz kolnik prema vrtnim vratima. Nagnuo sam se i podigao prozor.
     "Vozite dalje! Vozite dalje!" vikala je Džozela histerično.
     "Tu smo sigurni", rekao sam. "Hoću da vidim šta će napraviti."
     U isto vreme sam shvatio da je jedan od mojih problema rešen. Bio sam priviknut na trifide i zaboravio sam šta većina ljudi oseća prema nepotkresanom trifidu. Iznenada sam shvatio da se pitanje povratka u ovu kuću neće više postavljati. Džozelin osećaj prema trifidu s bodljom nije se razlikovao od opšteg shvatanja - otići što dalje od njega i ostati daleko.
     Biljka se zaustavila kod dovratka. Čovek bi se zakleo da je slušala. Sedeli smo potpuno tiho i mirno, a Džozela je užasnuto zurila u nju. Očekivao sam da će udariti po automobilu, ali nije. Verovatno su je naši prigušeni glasovi iznutra naveli na pogrešnu misao da smo izvan dometa.
     Goli štapići počeli su iznenada kloparati po stabljici. Zanjihala se, nezgrapno prodrndala nadesno i nestala u prolazu obližnje kuće.
     Džozela je olakšano uzdahnula.
     "Oh, hajde da odemo pre nego što se vrati", preklinjala je.
     Upalio sam motor, okrenuo automobil i krenuli smo opet put Londona.

5. SVETLO U NOĆI

     Džozela je počela da dolazi k sebi. Sa svesnom i očiglednom namerom da se otrese onoga što je ležalo za nama upitala je:
     "Kuda ćemo sada?"
     "Najpre u Klerkenvil", odgovorio sam. "Posle toga ćemo se pobrinuti da vam nabavimo odeću. U Bond stritu ako želite; ali najpre u Klerkenvil."
     "Ali zašto u Klerkenvil? - Oh!"
     Imala je i zašto da krikne. Bili smo zaokrenuli za ugao i opazili ulicu punu ljudi na oko sedamdeset metara ispred nas. Dolazili su prema nama trčeći i spotičući se, s rukama ispruženim ispred sebe. Iz mase se čula mešavina plača i vrištanja. Baš kad smo ih ugledali, jedna se žena napred spotakla i pala; drugi su se preturili preko nje, pa je nestala pod gomilom koja je udarala i otimala se. Iza rulje smo na trenutak spazili uzrok svega toga: tri stabljike tamnih listova koje su se njihale nad glavama obuhvaćenim panikom. Ubrzo sam zašao u sporednu ulicu. Džozela je okrenula prema meni užasnuto lice.
     "Jeste li - jeste li videli šta je to bilo? Oni su ih gonili."
     "Da", rekao sam. "Zato i idemo u Klerkenvil. Tamo je fabrika koja izrađuje najbolje puške i maske na svetu protiv trifida."
     Vratili smo se ponovo i nastavili nameravanim putem, ali nismo našli slobodnu stazu kojoj sam se nadao. Blizu stanice Kings Kros bilo je mnogo više ljudi na ulicama. Čak je i s rukom na sireni bilo sve teže prolaziti; ispred same stanice postalo je nemoguće. Ne znam zašto je na tom mestu bilo toliko mnoštvo. Izgledalo je kao da su se svi stanovnici rejona stekli na njemu. Nismo mogli proći kroz njih, a pogled unatrag pokazao je da bi bilo gotovo isto tako beznadežno pokušati da se vratimo. Oni koje smo prošli, već su se bili zbili za našim tragom.
     "Izlazite brže", rekao sam. "Mislim da traže nas."
     "Ali...", počela je Džozela.
     "Požurite!" rekao sam kratko.
     Zatrubio sam još jedanput i potrčao za njom, ostavivši motor da radi. Nije bilo mnogo sekundi prerano. Neko je našao ručku zadnjih vrata; otvorio ih je i zamahnuo unutra. Gotovo nas je prevrnuo pritisak ljudi koji su se gurali prema automobilu. Krik besa razlegao se kad je neko otvorio prednja vrata i našao sedišta prazna. Tada smo već i mi bili bezopasno postali deo gomile. Neko je zgrabio čoveka koji je otvorio zadnja vrata, uveren u to da je on upravo izišao. Zbrka je postajala sve veća. Čvrsto sam uhvatio Džozelu za ruku, pa smo počeli da se izvlačimo iz gomile što je moguće neprimetnije.
     Oslobodivši se konačno, neko vreme smo pešačili tražeći pogodan automobil. Kilometar-dva dalje našli smo ga - poluteretni auto koji je bio korisniji od običnog za plan kakav se nejasno počeo oblikovati u mome mozgu.
     U Klerkenvilu je već dva ili tri stoleća postojala tradicija izrade finih preciznih instrumenata. Mala fabrika s kojom sam pokatkad bio u profesionalnoj vezi primenila je staru umešnost na nove potrebe. Lako sam je našao, a nije bilo teško ni provaliti u nju. Kad sam ponovo krenuli na put, više odličnih pušaka protiv trifida, nekoliko hiljada čeličnih bumeranga i nekoliko žičanih šlemova koje smo natovarili pozadi bili su nam ohrabrenje i podrška.
     "A sada - odeća?" nabacila je Džozela kad smo krenuli.
     "Privremeni plan stavljen na kritiku i izmenu", kazao sam.
     "Prvo, nešto što bismo mogli nazvati odskočnim položajem: to jest, neko mesto gde bismo se mogli srediti i razmotriti situaciju."
     "Ne opet bar", pobunila se ona. "Sasvim mi je dosta barova za jedan dan."
     "Mada to moji prijatelji neće verovati - kad je sve besplatno i meni je dosta", složio sam se. "Mislio sam na prazan stan. To neće biti teško da se nađe. Mogli bismo se malo odmoriti i dogovoriti za noć, ali ako smatrate da okovi konvencije još prkose ovim specifičnim događajima, možda bi smo se mogli smestiti u dva stana."
     "Mislim da bih bila srećnija znajući da je neko pri ruci."
     "U redu", složio sam se. "Zatim, operacija broj dva bila bi odeća za dame i gospodu. Tu bi možda bilo bolje da krenemo svako svojim putam, pazeći oboje neobično dobro da ne zaboravimo koji smo stan izabrali."
     "Da - da", rekla je, ali pomalo kolebljivo.
     "Biće u redu", uveravao sam je. "Samo se potrudite da ni sa kim ne govorite, i niko neće znati da vidite. Samo vas je potpuna nespretnost dovela u onu gužvu. U zemlji slepih, ćoravi je kralj."
     "Oh da - Vels je to rekao, zar ne? Samo, u njegovoj priči ispalo je da to nije tačno."
     "Suština razlike leži u tome šta podrazumevate pod rečju 'zemlja' - patris u originalu", rekao sam ja. "Csecorum in patne luscus rex imperator omnis, prvi je to rekao jedan klasični gospodin imenom Fulonijus: to je, izgleda, sve što se o njemu zna. Ali ovde nema organizovane patrie, nema države, samo haos. Vels je zamišljao narod koji se prilagodio slepilu. Mislim da se to ovde neće desiti - ne vidim kako bi moglo."
     "A šta mislite da će se desiti?"
     "Moje mišljenje nije merodavnije od vašeg. U svakom slučaju, uskoro ćemo to saznati. Bolje je da se vratimo onome što stoji pred nama. Gde smo stali?"
     "Kod biranja odeće."
     "Oh, da. Međutim, to jednostavno znači uvući se u trgovinu, uzeti nekoliko sitnica i ponovo se izvući. Nećete naći trifida u središtu Londona, ili bar ne još."
     "Govorite tako lako o uzimanju stvari", rekla je ona.
     "Nije mi baš tako lako pri duši", priznao sam. "Ali ne mislim da je to vrlina - verovatno je prosto navika. A tvrdoglavo odbijanje da činjenicama pogledamo u oči neće nam ništa vratiti, niti ma i najmanje pomoći. Mislim da moramo gledati na sebe ne kao na kradljivce, već pre kao - pa dobro, kao na nevoljne baštinike svega toga."
     "Da. Pretpostavljam da je nešto slično tome", složila se uslovno.
     Neko vreme je ćutala. Kad je ponovo progovorila, vratila se na ranije pitanje.
     "A posle odeće?"
     "Operacija broj tri", kazao sam, "jeste bez pogovora večera."

     Kao što sam i očekivao; sa stanom nije bilo teškoća. Zaključali smo auto nasred ulice ispred bloka kuća raskošnog izgleda i popeli se na treći sprat. Zašto smo baš izabrali treći ne bih mogao da objasnim sem što nam se činilo da je malo više van domašaja. Odabiranje je bilo jednostavno. Kucali smo i zvonili, a kad bi neko odgovorio, pošli bismo dalje. Posle trećeg pokušaja naišli smo na vrata iza kojih nije bilo odgovora. Jedan dobar udarac ramenom izbacio je okvir brave i bili smo unutra.
     Ja nisam bio sklon življenju u stanovima sa stanarinom od oko 2.000 funti godišnje, ali sam našao da svakako ima nešto u njima. Arhitekti za unutrašnju dekoraciju bili su, nagađao sam, elegantni mladići obdareni upravo onom tako skupom veštinom kombinovanja dobrog ukusa s naprednom aktuelnošću. Svest o modi bila je glavna karakteristika stana. Tu i tamo nalazili su se očigledni poslednji krikovi od kojih bi neki bez sumnje - da je svet nastavio predviđenim tokom - oduševljavali sutrašnjicu; a drugi su, rekao bih, bili potpun promašaj od samog početka. Sveukupan učinak bio je sasvim sličan oglednoj izložbi po zanemarivanju ljudske slabosti; knjiga ostavljena nekoliko centimetara izvan predviđenog mesta, ili pogrešne boje na omotu, uništili bi svu brižljivo proračunatu ravnotežu i ton, a to bi isto učinila i osoba dovoljno bezobzirna da nosi pogrešnu odeću dok sedi na grešnoj luksuznoj stolici ili otomanu. Okrenuo sam se prema Džozeli koja je zurila u sve to raširenih očiju.
     "Zadovoljava li ova kolibica, ili da tražimo dalje?" upitao sam.
     "Pa nekako ćemo se snaći", rekla je. I zajedno smo počeli gaziti preko nežnog ćilima krem boje da obiđemo stan.
     Bilo je to sasvim nepredviđeno, ali teško da sam je mogao čim boljim razgaliti od dnevnih događaja. Naš obilazak bio je isprekidan nizom uzvika u kojima su igrali ulogu divljenje, zavist, oduševljenje, prezir i, mora se priznati, zluradost. Džozela se zaustavila na pragu sobe prepune najagresivnijih manifestacija ženskosti.
     "Ja ću spavati ovde", rekla je.
     "Bože moj!" primetio sam. "Dobro, svako po svom ukusu."
     "Ne budite odvratni. Više verovatno neću imati prilike da budem dekadentna. Uostalom, zar ne znate da u svakoj devojci ima ponešto od najgluplje filmske zvezde? I, tako, pustiću je da se poslednji put izdovolji."
     "I hoćete", rekao sam. "Ali se nadam da ovde postoji i nešto manje kričavo. Bog me sačuvao od spavanja u krevetu nad kojim je ogledalo na plafonu."
     "Ima ga i nad kupatilom", rekla je gledajući u obližnju sobu.
     "Ne znam je li to zenit ili prodor dekadencije", rekao sam. "U svakom slučaju, ne možete ga upotrebiti. Nema tople vode."
     "Oh, to sam bila zaboravila. Kakva šteta!" uzviknula je razočarano.
     Završili smo pregled prostorija i našli da je ostatak manje senzacionalan. Ona je izišla da se pozabavi odećom. Ja sam pregledao šta ima i šta nema u stanu i krenuo u vlastitu ekspediciju.
     Kad sam izišao iz stana otvorila su se druga vrata dalje niz hodnik. Zaustavio sam se i ostao nepomično na svom mestu. Jedan mladić je izišao vodeći plavu devojku. Ispustio je njenu ruku kad je prešla prag.
     "Počekaj samo trenutak, draga", rekao je.
     Koraknuo je tri ili četiri koraka po ćilimu koji je gutao zvukove. Njegove ispružene ruke našle su staklena vrata na kraju hodnika. Prsti su mu posegli pravo za kvakom i otvorili je. Spazio sam izlaz za slučaj požara.
     "Šta radiš, Džimi?" upitala je.
     "Samo proveravam", rekao je vrativši se brzo do nje, tražeći ponovo njenu ruku. "Dođi, draga."
     Ona je zastajkivala.
     "Džimi, ne dopada mi se što idemo odavde. Bar znamo gde smo u našem vlastitom stanu. Kako ćemo se hraniti? Kako ćemo živeti?"
     "U stanu, draga, nećemo se uopšte hraniti - i zbog toga nećemo dugo živeti. Dođi, srce. Ne boj se."
     "Ali ja se bojim, Džimi, bojim se."
     Priljubila se uz njega, a on ju je obgrlio rukom.
     "Sve će biti u redu, draga. Dođi."
     "Ali, Džimi, to je pogrešan put..."
     "Pobrkala si put, draga. Ovo je pravi."
     "Džimi - tako me je strah. Hajde da se vratimo."
     "Prekasno je, draga."
     Kraj vrata je zastao. Jednom rukom je veoma pažljivo izvidio svoj položaj. Onda ju je zagrlio sa obe ruke, privukavši je k sebi.
     "Isuviše krasno da potraje, možda", rekao je tiho. "Volim te, draga. Vrlo, vrlo te volim."
     Podigla je usta na poljubac.
     Dok ju je pridizao, okrenuo se i koraknuo kroz vrata...
     "Moraš ogrubeti", govorio sam sebi. "Moraš! Ili to, ili stalno pijančevati. Takve stvari mora da se dešavaju svugde oko nas. One će se i dalje dešavati. Ne možeš ništa pomoći. Recimo da si im dao hrane da prežive još nekoliko dana? A šta zatim? Moraš naučiti da to izdržiš i pomiriti se sa tim. Ništa ti drugo ne preostaje sem da pribegneš alkoholu. Ukoliko se ne boriš da proživiš svoj život uprkos tome, opstanka neće biti... Preživeće samo oni koji psihički dovoljno očvrsnu da mogu izdržati..."

     Prikupljanje potrebne odeće trajalo je duže nego što sam pretpostavljao. Prošlo je oko dva sata pre nego što sam se vratio. Jedna ili dve stvari pale su iz mog naručja dok sam prelazio prag. Džozelin glas je pozvao pomalo nervozno iz one superženske sobe.
     "To sam samo ja", umirio sam je dok sam napredovao niz hodnik s plenom.
     Spustio sam stvari u kuhinju i vratio se po one koje su pale. Zastao sam pred njenim vratima.
     "Ne možete unutra", rekla je.
     "To nisam ni nameravao", pobunio sam se. "Zanima me samo da li znate da kuvate?"
     "Na nivou kuvanog jajeta", odgovorio je njen prigušen glas.
     "Toga sam se i bojao. Ima strašno mnogo stvari koje ćemo morati da naučimo", rekao sam.
     Vratio sam se u kuhinju. Postavio sam petrolejsku peć koju sam doneo pored beskorisnog rešoa i stao da poslujem oko nje.
     Kad sam postavio mali sto u sobi za goste, utisak mi se učinio prilično dobar. Doneo sam nekoliko sveća i svećnjaka da ga upotpune i razmestio ih. Džozele još nije bilo na vidiku, mada sam nešto ranije čuo vodu kako teče. Pozvao sam je.
     "Dolazim", odgovorila je.
     Odšetao sam do prozora i pogledao napolje. Sasvim svesno počeo sam se od svega opraštati. Sunce je bilo nisko. Tornjevi, vrhovi i fasade od portlandskog kamena bili su beli ili ružičasti prema nebu koje je tonulo u mrak. Novi požari izbill su tu i tamo. Dim se peo u velikim crnim talasima, katkad s jezičkom vatre pri dnu. Vrlo je verovatno, rekoh sam sebi, da od sutra više nikad dok živim neću videti ove poznate zgrade. Možda će doći čas kad ću moći da se vratim, ali ne u isto mesto. Požari i vreme obaviće svoj posao u njemu: biće očigledno mrtvo i napušteno. Međutim, sada se izdaleka još moglo činiti kao da je grad živ.
     Moj otac mi je jednom rekao da je pre Hitlerovog rata običavao hodati Londonom očiju šire otvorenih nego ikada pre, zapažajući lepotu zgrada koju nije nikad ranije primetio i - opraštajući se od njih. A sada sam ja imao sličan osećaj. Ali to je bilo gore. Mnogo ih je više nego što se iko nadao preživelo onaj rat, a ovo je bio neprijatelj koga neće preživeti. Ovoga puta nisu iščekivali divljačko razaranje i namerno potpaljivanje; u pitanju je jendostavno bilo dugo, polagano i neumitno propadanje i rasulo.
     Stojeći tamo, i u taj čas, moje srce se još opiralo onome što mi je razum kazivao. Još i tada sam imao osećaj da je sve to suviše krupno i suviše neprirodno a da bi se zaista dešavalo. Ipak sam znao da se to ni u kom slučaju ne događa prvi put. Ruševine drugih velegradova leže pokopane u pustinjama ili prekrivene azijskim džunglama. Neki od njih pali su pre toliko mnogo vremena da su se čak i njihova imena izgubila sa njima. Ali onima koji su tamo živeli mora da njihov raspad nije izgledao više verovatan ili moguć nego što je meni izgledalo odumiranje jednog velikog savremenog grada...
     Verovatno da, mislio sam, jednu od najupornijih i najutešnijih halucinacija ljudskog roda predstavlja verovanje da se 'to nama ne može desiti' - da je nečije vlastito malo vreme i mesto izvan dosega katastrofe. A sad se to jeste nama dešavalo. Ukoliko se ne desi neko čudo, gledao sam početak kraja Londona, a činilo se vrlo verovatnim da su drugi, meni slični ljudi, gledali početak kraja Njujorka, Pariza, San Franciska, Buenos Airesa, Bombaja i svih ostalih gradova čija je sudbina bila da pođu putem onih drugih pod džunglom.
     Još sam gledao napolje kad se iza mene začuo šum pokreta. Okrenuo sam se i video da je Džozela ušla u sobu. Na sebi je imala dugu lepu haljinu od najsvetlije plavog žoržeta s belom krznenom jaknom. Nekoliko plavo-belih dijamanata blistalo je na privesku jednostavnog lančića, a u njenim naušnicama sijalo je drago kamenje, manje po boji, ali jednako savršeno. Kosa i lice kao da su joj ovog časa izišli iz kozmetičkog salona. Prešla je preko poda uz svetlucanje srebrnih papučica i odsev paučinastih čarapa. Dok sam nastavljao da zurim bez reči, njena usta su izgubila osmeh.
     "Ne dopada vam se?" upitala je detinjastom polurazočaranošću.
     "Divno je - vi ste krasni", rekao sam joj. "Ja - pa, jednostavno nisam očekivao ništa tome slično..."
     Bilo je potrebno da kažem još nešto. Znao sam da je to razmetanje imalo sa mnom malo ili nimalo veze. Dodao sam:
     "Vi se opraštate?"
     Njen pogled se izmenio.
     "Znači, ipak razumete. Nadala sam se da ćete razumeti."
     "Mislim da razumem. Drago mi je da ste to učinili. Biće divno sećanje", rekao sam.
     Pružio sam joj ruku i poveo je do prozora. "I ja sam se opraštao - sa svim ovim."
     Šta se u njoj dešavalo dok smo tamo stajali jedno uz drugo, to je njena tajna. U meni je bila neka vrsta kaleidoskopa života i postupaka s kojima je sad bilo svršeno, ili je to možda bilo sličnije listanju po ogromnom albumu fotografija s jednim sveobuhvatnim 'sećate li se'?
     Dugo smo gledali izgubljeni u mislima. Onda je uzdahnula. Pogledala je niz svoju haljinu dotičući nežnu svilu.
     "Smešno? Požar Rima?" rekla je s turobnim osmehom.
     "Ne - ljupko", rekao sam. "Hvala vam da ste to napravili. Gest i podsećanje da je uza sve greške bilo toliko lepote. Niste mogli učiniti, niti izgledati lepše."
     Njen osmeh izgubio je svoju turobnost.
     "Hvala vam, Bile." Zastala je. Zatim je dodala: "Jesam li se pre zahvalila? Mislim da nisam. Da mi niste onda pomogli..."
     "Da vas nije bilo", kazao sam, "ja bih sada verovatno ležao pripit i plačljiv u nekom baru. Ja se moram vama isto toliko zahvaliti. Ovo nije vreme za samoću." Zatim sam, da bih promenio smer razgovora, dodao: "A kad smo već spomenuli piće, ovde je odličan amontilado, kao i neke sasvim pristojne stvari sa njim. Našli smo vrlo dobar stan."
     Natočio sam šeri, a zatim smo podigli čaše. "Za zdravlje, snagu i - sreću", rekao sam. Ona je kimnula. Ispili smo.
     "A šta", upitala je dok smo načinjali paštetu izvanrednog ukusa, "šta ako se vlasnik svega toga iznenada vrati?"
     "U tom slučaju objasnićemo stvar - i on ili ona trebalo bi da budu veoma zahvalni da je neko ovde i da mu može reći šta je u kojoj boci; ali ne mislim da je to mnogo verovatno."
     "Ne", složila se razmišljajući. "Bojim se da nije mnogo verovatno. Pitam se..." razgledala je po sobi.
     Oči su joj se zaustavile na belom talasavom podnožju. "Jeste li otvarali radio - pretpostavljam da ona stvar jeste radio zar ne?"
     "I televizor takođe", kazao sam. "Ali ne koristi. Nema struje."
     "Dakako. Zaboravila sam. Sigurno ćemo na te stvari još prilično dugo zaboravljati."
     "Ali uključio sam jedan radio napolju", rekao sam. "Na baterije. Ništa. Svi talasi ćute kao grob."
     "To znači da je ovako svugde?"
     "Bojim se da jest. Nešto je kuckalo oko četrdeset i dva metra. Inače ništa. Čak ni osnovni talas stanica. Voleo bih da znam ko je i gde je on bio, jadni čovek."
     "Biće - biće prilično gadno, Bile, zar ne?"
     "Biće... ne, neću da pokvarim večeru", rekao sam. "Uživanje pre posla, a budućnost spada sasvim očigledno u posao. Hajde da govorimo o nečem zanimljivom, kao na primer o tome koliko ste ljubavi imali i zašto vas neko već nije uzeo za ženu - ili jest? Vidite, kako malo znam. Biografiju molim."
     "Pa", rekla je, "rodila sam se na oko pet kilometara udaljenosti odavde. Moja majka se veoma ljutila zbog toga."
     Podigao sam obrve.
     "Znate, ona je bila čvrsto odlučila da ću ja biti Amerikanka. Ali kad je automobil došao po nju da je odveze na aerodrom, upravo je bilo prekasno. Bila je jako impulsivna - mislim da sam nasledila nešto od nje."
     Nastavila je ćeretati. Nije bilo mnogo neuobičajenog u njenoj mladosti, ali mislim da joj je bilo ugodno dok je pričala o njoj, zaboravljajući načas gde smo. I meni je bilo ugodno da slušam njeno naklapanje o poznatim i zabavnim stvarima koje su sve nestale iz spoljnjeg sveta. Prešli smo ovlašno preko detinjstva, škole i 'izlaska u svet' - ukoliko je taj termin još išta značio.
     "Gotovo sam se udala u devetnaestoj", priznala je, "i sad sam strašno srećna da se to nije desilo. Ali, onda nisam tako osećala. Strašno sam se posvađala sa ocem koji je omeo celu stvar, jer je smesta uvideo da je Lajonel Lajer i..."
     "Da je šta?" prekinuo sam je.
     "Lajer. Neka vrsta mešanca između frajera i lafa - salonske vrste. Onda sam napustila porodicu i otišla da živim s jednom poznanicom koja je imala stan. A moja porodica mi je obustavila finansije, što je bilo vrlo glupo jer je moglo imati suprotan učinak od onoga koji su želeli da postignu. Slučajno nije zato što mi se činilo da su se sve moje poznanice koje su tako živele veoma zamarale. Nisu imale mnogo zabave, morale su podneti strahovito mnogo ljubomore i - besomučno planirati. Nikad ne biste verovali koliko je planiranja potrebno da bi se u rezervi držale jedna ili dve druge violine, ili možda mislim reći dve ili tri rezervne violine?..." Razmišljala je ona.
     "Nije važno", kazao sam. "Shvatam šta ste mislili. Jednostavno niste uopšte hteli violine."
     "Intuitivan, nema šta. Ipak nisam mogla živeti na grbači devojke kod koje sam stanovala. Morala sam imati novca, i tako sam napisala knjigu."
     Mislio sam da nisam sasvim dobro čuo. "Izradili ste knjigu?" natuknuo sam.
     "Napisala sam knjigu." Pogledala me je i osmehnula se.
     "Mora da izgledam strašno tupo - baš tako su svi oni gledali u mene kad sam im kazala da pišem knjigu. Dakako, to nije bila jako dobra knjiga - mislim, ne kao Oldos ili Čarls ili takvi ljudi, ali je delovala."
     Uzdržao sam se od toga da se zainteresujem na kojeg se to od mnogih mogućih Čarlsa odnosilo. Samo sam upitao: "Mislite reći da je izišla?"
     "Oh, da. I zbilja sam zaradila vrlo mnogo novca."
     "Koja je to knjiga?" upitao sam radoznalo.
     "Zvala se Seks je moja avantura."
     Blenuo sam u nju, a onda se udario po čelu.
     "Džozela Plejton, pa jasno. Nisam se mogao setiti zašto mi je to ime gotovo palilo lampicu. Vi ste napisali tu stvar?" dodao sam ne verujući.
     Nisam znao zbog čega se nisam ranije setio. Njena fotografija mogla se svugde videti - ne baš naročito dobra fotografija, kako sam mogao ustanoviti gledajući original; a i knjiga se mogla naći svugde. Dve velike biblioteke bile su je zabranile, verovatno prema samom naslovu. Posle toga je njen uspeh bio osiguran, i prodaja se naglo digla na više stotina hiljada primeraka. Džozela se zakikotala. To mi je bilo drago čuti.
     "Oh, bože", rekla je. "Izgledate upravo onako kako su svi moji rođaci izgledali."
     "Ne mogu im zameriti", kazao sam. "Jeste li je čitali?" upitala je.
     Odmahnuo sam glavom. Ona je uzdahnula.
     "Ljudi su čudni. Sve što znate o njoj jesu naslov i reklama, i već vas sablažnjava. A to je veoma bezopasna knjižica u stvari. To je neka mešavina zeleno-intelektualizovanog i ružičasto-romantičnog, s mrljama šiparičkog purpura. Međutim, naslov je bio dobra ideja."
     "Zavisi od toga šta smatrate dobrim", natuknuo sam. "A još ste je potpisali svojim pravim imenom."
     "To je", složila se, "bila greška. Izdavač me uverio da bi to bilo mnogo korisnije za reklamu. Sa svog gledišta imao je pravo. Neko vreme bila sam veoma slavna; morala sam se cerekati u sebi kad sam videla da me ljudi zamišljeno gledaju u restoranima i na drugim mestima - činilo se da im je bilo zaista teško povezati ono što su videli sa onim šta su mislili. Mnogi ljudi koji mi se nisu dopadali počeli su redovno da se pojavljuju u stanu. I tako, da bi ih se rešila i pošto sam dokazala da se ne moram vratiti kući, vratila sam se opet kući. Ipak, ta knjiga je prilično pokvarila stvari. Ljudi su naslov shvatili tako doslovno. Od toga vremena kao da sam stalno morala da se branim od ljudi kakve ne volim - a ljudi koje sam želela da volim bili su ili preplašeni ili užasnuti. Najviše me ljutila činjenica da to nije čak ni pokvarena knjiga, bila je jednostavno glupo sablažnjiva, i razboriti ljudi trebalo bi da to uvide."
     Zastala je razmišljajući. Palo mi je na pamet da su razboriti ljudi verovatno zaključili da je i autor knjige Seks je moja avantura glupo sablažnjiv, ali sam se uzdržao od te opaske. Svi mi imamo svoje mladenačke gluposti na koje se nije ugodno podsetiti, ali ljudi nekako teško odbacuju kao mladenačku glupost makar i slučajan finansijski uspeh.
     "Sve se nekako iskrivilo", tužila se ona. "Počela sam da pišem drugu knjigu da bih pokušala opet da uravnotežim stvar. Međutim, drago mi je da je neću nikad završiti - bila je prilično gorka."
     "Sa isto tako uznemirujućim naslovom?" upitao sam.
     Odmahnula je glavom: "Trebalo je da se zove Ovde napuštena."
     "Hm - pa svakako nema polet prvoga", rekao sam. "Citat?"
     "Da," klimnula je. "G. Kongriv: Ovde napuštena djeva od ljubavi počiva."
     "Oh", rekao sam i razmišljao malo o njemu.
     "A sada", natuknuo sam, "mislim da je otprilike vreme da počnemo izrađivati plan pohoda. Da najpre iznesem nekoliko zapažanja?"
     Leškarili smo u dvema vrhunski udobnim foteljama. Na niskom stočiću između nas stajao je aparat za kafu sa dve šoljice. U maloj Džozelinoj čaši bio je koantro. Kugla plutokratskog izgleda s baricom neprocenjivog brendija bila je moja. Džozela je otpuhnula perjanicu dima i srknula svoje piće. Uživajući u njegovom okusu rekla je:
     "Pitam se hoćemo li ikada opet okusiti sveže pomorandže? U redu, pucajte."
     "Pa nema smisla zatvarati oči pred činjenicama. Bolje je da što pre nestanemo. Ako ne sutra, onda prekosutra. Možete već zamisliti šta će se ovde desiti. Zasad još ima vode u rezervoarima. Uskoro je neće biti. Celi grad će početi da smrdi kao velika kloaka. Nekoliko leševa već leži unaokolo - svakog će ih dana biti više."
     Primetio sam kako je uzdrhtala. Bio sam na trenutak, u opštem pogledu na stanje, zaboravio kako će to posebno delovati na nju. Požurio sam dalje.
     "To znači tifus, ili koleru, ili bog zna šta. Važno je otići pre nego što nešto takvo započne."
     Klimnula je u znak slaganja.
     "Onda bi sledeće pitanje bilo: kuda da idemo. Imate li kakvih ideja?" upitao sam je.
     "Pa - rekla bih, otprilike, negde van domašaja. U neko mesto gde bi nam bilo osigurano snabdevanje pitkom vodom, možda iz bunara. A mislim da bi bilo dobro da odemo prilično visoko, negde gde duva lep čist vetar."
     "Da", rekao sam, "nisam se setio čistog vetra, ali imate pravo. Brežuljak dobro opskrbljen vodom - to nije baš tako lako naći." Razmišljao sam časak. "Lejk Distrikt? Ne, predaleko je. Možda Vels. Ili Eksmur ili Dortmur, ili sasvim dole u Kornvolu? Oko rta Lends End imali bismo pretežno jugozapadni vetar koji dolazi nezagađen preko Atlantika. Ali i to je daleko. Zavisićemo od gradova kad ih ponovo budemo mogli posećivati."
     "A šta je sa brežuljcima Saseksa?" nabacila je Džozela. "Znam divnu staru seosku kuću na severnoj strani okrenutu prema Pilborou. Nije na vrhu brežuljka, ali je prilično visoko uz padinu. Ima pumpu na vetar za vodu, a mislim da proizvode vlastitu struju. Bila je potpuno preuređena i modernizovana."
     "Zvuči kao poželjno prebivalište. Samo je malo preblizu prenaseljenim mestima. Ne smatrate li da bi trebalo otići dalje?"
     "Pa, nisam sigurna. Koliko će potrajati dok ne bude opet bezopasno poći u gradove?"
     "Nemam tačnu predstavu o tome", priznao sam. "Mislio sam na oko godinu dana - to bi valjda bio dovoljan interval za sigurnost?"
     "A tako. Ali ako odemo predaleko, kasnije će biti veoma teško da se dođe do zaliha."
     "To je svakako jak argument", složio sam se.
     Napustili smo do daljnjeega pitanja našeg konačnog odredišta i počeli razrađivati detalje preseljenja. Ujutro ćemo, odlučili smo, najpre nabaviti kamion - velike nosivosti; zajedno smo izradili listu najpotrebnijih stvari koje ćemo staviti u njega. Ako bismo završili s nabavkom, otišli bismo na put sledeće večeri, ako ne - a lista je rasla u dužinu koja je to činila verovatnijim - rizikovali bismo jošjednu noć u Londonu i otišli dan posle toga.
     Bilo je blizu ponoći kad smo završili dodavanje ličnih drugostepenih potreba listi neophodnih stvari. Rezultat je nalikovao na katalog robne kuće. Pa sve i da nije poslužio ničem drugom nego da nas razgali za jedno veče, bio bi vredan uloženog truda.
     Džozela je zevnula i ustala.
     "Pospana sam", rekla je. "A svileni pokrivači čekaju na zanosnom krevetu."
     Koračala je preko debelog ćilima kao da lebdi. S rukom na kvaki zaustavila se i okrenula da bi se svečano promotrila u visokom ogledalu.
     "Neke stvari bile su zabavne", rekla je i poljubila ruku u pravcu svog odraza.
     "Laku noć, slatka frivolna vizijo", rekao sam.
     Okrenula se sa osmehom, a zatim nestala kroz vrata kao magla kad se diže.
     Natočio sam poslednji gutljaj onog odličnog brendija, zagrejao ga u rukama i srknuo.
     "Nikada - nikad više nećeš videti takav prizor", kazao sam sebi. "Sic transit..."
     A onda, pre nego što postanem morbidan, otišao sam da legnem u svoj skromniji krevet.
     Bio sam udobno ispružen, na rubu sna, kad sam začuo kucanje na vrata.
     "Bile", čuo se Džozelin glas. "Dođite brzo. Svetlost!"
     "Kakva svetlost?" upitao sam silazeći s mukom sa kreveta.
     "Napolju. Dođite da vidite."
     Stajala je u hodniku ogrnuta nečim što je moglo pripadati samo vlasnici one znamenite spavaće sobe.
     "Bože dragi!" rekao sam nervozno.
     "Ne budite glupi", kazala je razdraženo. "Dođite da vidite tu svetlost."
     Svetlost je svakako postojala. Gledajući s njenog prozora prema - prosuđivao sam - severoistoku video sam svetlu zraku sličnu reflektorskoj kako strši ravno uvis.
     "To znači da je tamo neko drugi ko vidi", rekla je.
     "Sigurno", složio sam se.
     Pokušao sam da odredim položaj izvora svetlosti, ali u tami koja nas je okruživala nisam se mogao orijentisati. Bio sam siguran da nije mnogo daleko, a činilo se kao da počinje usred vazduha, što je verovatno značilo da je to bilo montirano na visokoj zgradi. Oklevao sam.
     "Bolje da ostavimo za sutra", odlučio sam.
     Pomisao na pokušaj potrage tamnim ulicama nije bila nimalo privlačna. A bilo je ipak mogućno - sasvim malo verovatno, ali još ipak mogućno - da je to zamka. Čak i slepac dovoljno spretan i očajnički raspoložen mogao bi instalirati takvu stvar samim pipanjem.
     Našao sam turpijicu za nokte i čučnuo tako da mi je oko bilo u visini prozorske daske. Vrhom turpijice brižljivo sam povukao crtu po boji; označavajući tačan smer izvora zraka. Onda sam se vratio u svoju sobu.
     Ležao sam budan sat ili više. Noć je uvećavala tišinu grada i izgubljenost glasova koji su je prekidali. S vremena na vreme, sa ulice su dolazili glasovi; histerično napeti i na ivici sloma. Jedanput se začuo užasan krik koji kao da je jezivo uživao u svom silaženju s uma. Nedaleko od nas neko je neprekidno i beznadežno jecao. Dva puta sam čuo glasan zvuk osamljenog revolverskog pucnja... Bio sam od srca zahvalan što smo se Džozela i ja našli zajedno.
     Potpuna samoća bila je najgore stanje koje sam u taj čas mogao zamisliti. Čovek sam ne bi značio ništa. Društvo je značilo svrhu, a svrha je pomagala da se zadrži nadiranje morbidnih strahovanja.
     Pokušao sam da se oglušim o zvukove razmišljajući o svemu što moram učiniti sledećeg dana, dan posle toga, i u danima posle njih, nagađajući šta znači onaj zrak svetla i kako bi mogao uticati na nas. Ali jecanje iz pozadine stalno se nastavljalo i nastavljalo, podsećajući me na stvari koje sam video toga dana i koje ću videti sutra...
     Vrata su se iznenada otvorila: seo sam u krevetu zbunjen. To je bila Džozela sa upaljenom svećom. Njene oči su bile raširene i tamne; bila je uplakana.
     "Ne mogu da spavam", rekla je. "Strah me je - užasno strah. Ne čujete li ih, sve te jadne ljude? Ne mogu to da izdržim..."
     Došla je kao dete po utehu. Nisam bio siguran da je njena potreba bila mnogo veća od moje.
     Zaspala je pre mene s glavom na mom ramenu.
     Ipak me sećanje na događaje dana nije ostavljalo na miru. Ali na kraju, čovek zaspi. Moja je poslednja uspomena bila sladak i tužan glas devojke koja je pevala:
     I nećmo veslati više...

6. SASTANAK

     Kad sam se probudio, čuo sam Džozelu kako se već kreće po kuhinji. Moj sat je pokazivao oko sedam. Dok sam se neudobno obrijao uz hladnu vodu i obukao, kroz stan je prostrujao miris kafe i prženog hleba. Našao sam je kako drži tavu nad petrolejskom peći. Njen sabran izgled bilo je teško povezati sa uplašenim likom od prošle noći. I njeno držanje bilo je stvarno.
     "Konzervisano mleko, na žalost. Frižider ne radi. Sve ostalo je u redu", rekla je.
     Na trenutak je bilo teško poverovati da je ova prikladno odevena prilika preda mnom ona balska vizija od prošle večeri. Izabrala je tamnoplavo skijaško odelo i čarape s belim rubom presavijene preko jakih cipela. Na pojasu od tamne kože nosila je fino izrađen lovački nož umesto oružja koje sam bio nabavio juče. Ko zna šta sam očekivao da će obući i da li sam uopšte mislio o tome, ali kad sam je ugledao nije na mene ostavila utisak samo praktičnost njenog izbora.
     "Mogu li proći, šta misliš?" upitala je.
     "Odlično", uveravao sam je. Pogledao sam sebe. "Voleo bih da sam i ja bio toliko praktičan: salonska odela nisu baš prava oprema", dodao sam.
     "Mogao si bolje proći", složila se ona iskreno, gledajući moju zgužvanu odeću.
     "Ona svetlost prošle noći", nastavila je, "dolazila je sa zgrade Univerziteta - u najmanju ruku, prilično sam sigurna u to. Ništa se drugo ne vidi u tom smeru. Izgleda da se i razdaljina slaže."
     Otišao sam u njenu sobu i pogledao zarez koji sam načinio na dasci. Kao što je Džozela rekla, pokazivao je pravo prema Univerzitetu. Primetio sam još nešto. Na vrhu su na istom koplju lepršale dve zastave. Jedna je mogla slučajno zaostati, ali dve su bile nameran signal; dnevni ekvivalent noćnog svetla. Za doručkom smo odlučili da odgodimo planirani dnevni program i da najpre istražimo Univerzitet.
     Napustili smo stan otprilike pola sata kasnije. Kao što sam se i nadao, poluteretnjak je, stojeći nasred ulice, izbegao skitnice i ostao nedirnut. Bez daljeg zadržavanja stavili smo pozadi kovčege koje je Džozela nabavila i krenuli.
     Na ulici je bilo malo ljudi. Verovatno su juče zbog umora i hlađenja vazduha shvatili da je pala noć, a tek ih je malo bilo već izišlo iz prenoćišta koja su našli.
     Oni koje smo viđali držali su se više kanala, a manje zidova nego prošlog dana. Većina ih je sada nosila štapove ili komade odlomljenog drveta pomoću kojih su išli uz rub pločnika. To je omogućavalo lakše hodanje nego uz fasade kuća sa ulazima i izbočinama, a tapkanje je smanjilo broj sudara.
     Prolazili smo ulicama bez većih poteškoća tako da smo posle izvesnog vremena zaokrenuli i ugledali zgradu Univerziteta kako se uzdiže pravo pred nama.
     "Polako", rekla je Džozela kad smo zaokrenuli na praznu ulicu. "Mislim da se nešto dešava kod ulaznih vrata."
     Imala je pravo. Prišavši bliže ugledali smo priličnu gomilu na kraju ulice. Prošlog dana izgubili smo želju za gomilama. Okrenuo sam niz Gover strit, nastavio jedno pedesetak metara i stao.
     "Šta misliš da se tamo dešava? Da ispitamo ili da se izgubimo?" upitao sam.
     "Ja sam za to da ispitamo", odgovorila je smesta.
     "Dobro. I ja sam", složio sam se.
     "Sećam se ovog predela", dodala je. "Iza tih kuća proteže se vrt. Ako uspemo da uđemo u njega moći ćemo da vidimo šta se dešava, a da ne budemo umešani."
     Napustili smo auto i počeli optimistički razgledati suteren kuća. U trećem smo pronašli otvorena vrata. Prav prolaz kroz kuću vodio je u vrt, zajednički za desetak ili više kuća. Većina vrata bila je na suterenskom nivou, i prema tome niža od okolnih ulica, ali dalje od kuća, na strani najbližoj zgradi Univerziteta, on se uzdizao tvoreći neku terasu odeljenu od ulice visokim železnim vratima i niskim zidom. Čuli smo žamor gomile iza njega kao višestruko mrmorenje, Prešli smo preko travnjaka i popeli se kosom pošljunčanom stazom do zaklona od grmlja iza koga smo mogli pratiti događaje.
     Gomila na ulici pred ulazom u dvorište Univerziteta mora da se sastojala od više stotina ljudi i žena. Bila je veća nego što smo po njenom žamoru očekivali, i prvi put sam shvatio koliko je tiša i manje aktivna gomila slepih od otprilike istog broja ljudi s vidom. To je svakako prirodno, jer da bi shvatili zbivanja, oni gotovo potpuno zavise od svog sluha tako da je tišina svakog pojedinca u interesu svih, ali mi je to tek onog časa postalo očigledno.
     Sve se odvijalo sasvim napred. Uspeli smo da pronađemo nešto višu humku s koje smo imali pogled na vrata preko glava gomile. Jedan čovek s kapom rečito je govorio kroz šipke od vrata. Izgleda da nije imao mnogo uspeha, jer se udeo čoveka sa one strane vrata u razgovoru sastojao gotovo u potpunosti od odrečnog mahanja glavom.
     "Šta je?" upitala je Džozela šapatom.
     Pomogao sam joj da se uspne uza me. Govorljivi čovek okrenuo se tako da smo mu videli profil. Ocenio sam da može imati oko trideset godina; imao je prav uzan nos i prilično koštunjavo lice. Koliko se moglo videti, kosa mu je bila crna, ali je odlučnost njegovog držanja više upadala u oči od njegove pojave.
     Nastavljanjem neuspešnog pregovaranja kroz vrata, njegov glas je postao jači i naglašeniji, mada bez vidljivog delovanja na sagovornika. Nije bilo sumnje da čovek iza vrata vidi; budno je gledao kroz naočari s rožnatim okvirom. Nekoliko metara iza njega stajala je grupica od još tri čoveka u čiji vid takođe nije moglo biti sumnje. I oni su pažljivo gledali gomilu i njenog predstavnika. Čovek na našoj strani se zagrevao. Podigao je glas kao da govori bar toliko gomili koliko onima iza ograde.
     "Slušajte me", rekao je ljutito. "Ovi ljudi ovde imaju isto toliko j... prava na život kao i mi, zar ne? Nije njihova krivica što su slepi, je li? Nije ničija krivica, ali biće vaša krivica ako ih ostavite da izgladne, i vi to dobro znate."
     Njegov glas bio je čudna mešavina prostačkog i obrazovanog, tako da ga je bilo teško razvrstati - kao da mu nijedan od ovih stilova nekako nije potpuno prirodno ležao.
     "Ja sam im pokazivao gde da nađu hranu. Činio sam koliko sam mogao za njih, ali, Hrista mu, ja sam samo jedan od onih koji dolaze na hiljade. I vi biste im mogli pokazivati gde da nađu hranu - a da li to činite? Vraga! I šta vi uopšte činite? Prokleto ništa, eto šta. Boli vas dupe za sve osim za vlastitu vašljivu kožu. Sreo sam vama slične već ranije. Proklet bio ti, Džek, ja sam u redu - to je vaša parola."
     Pljunuo je prezrivo i podigao dugu govorničku ruku.
     "Tamo napolju", rekao je mašući rukom prema Londonu, "tamo su hiljade bednika kojima treba samo neko ko će im pokazati kako da nađu hranu koja čeka da je neko uzme. A vi biste to mogli. Morate im samo pokazati. A da li vi to činite? Da li činite, prokletnici? Ne, vi se zatvarate ovde i puštate ih da prokleto gladuju kad bi svaki od vas mogao održati stotine na životu samo time da iziđe i pokaže jadnicima gde da nadu njupu. Bože svemogući, jeste li vi ljudi?"
     Čovekov glas bio je silovit. Imao je zašto da se bori i borio se strasno. Osećao sam Džozelinu ruku kako nesvesno steže moju i stavih svoj dlan preko njenog. Čovek sa one strane vrata rekao je nešto što mi nismo mogli čuti:
     "Koliko dugo?" povikao je čovek s naše strane. "Kako bih, k vragu, ja znao koliko će dugo potrajati hrana? Ali znam da ako kurvini sinovi kao vi ne dođu i pomognu, mnogo ljudi neće ostati na životu kad budu došli, da raščiste ovu j... gužvu." Besno je pogledao u njih. "Činjenica je, vi se bojite; bojite se da im pokažete gde ima hrane. A zašto? Za to što ukoliko ovi jadnici više dobiju za jelo, utoliko će manje ostati za vas. Tako je to, zar ne? To je istina - kad biste imali hrabrosti da je priznate."
     Ponovo nismo uspeli da čujemo odgovor prvog čoveka, ali kakav god da je bio, nije smekšao govornika. Ovaj je na trenutak namrgodeno zurio kroz šipke vrata. Onda je rekao:
     "U redu - ako tako hoćete!"
     Munjevito je proturio ruku između šipaka i uhvatio sagovornika. Jednim brzim pokretom provukao je njegovu ruku kroz šipke i zavrnuo je. Dohvatio je zatim ruku jednog slepog kraj sebe i spustio je na nju.
     "Drži to, prijatelju", rekao je i skočio prema glavnom zasunu vrata.
     Čovek iznutra povratio se iz prvog iznenađenja. Žestoko je udarao kroz šipke iza sebe drugom rukom. Slučajan udarac pogodio je slepog u lice; on je kriknuo i pojačao stisak. Zrno je zazvečalo na ogradi i odbilo se fijučući. Vođa se neodlučno zaustavio. Iza njega su se začule psovke i jedan ili dva krika. Gomila se talasala napred i nazad kao da ne zna da li da beži ili da napadne vrata. Umesto nje odlučili su oni u dvorištu. Video sam kako jedan čovek mladolikog lika stavlja nešto pod pazuh, pa sam se bacio na zemlju povukavši Džozelu za sobom kad je započelo štektanje automata.
     Pucnjava je očigledno bila namerno suviše visoka; pa ipak su štektanje automata i fijuci zrna koja su se odbijala bili uznemiravajući. Jedan kratak rafal bio je dovoljan da uredi stvar. Kad smo podigli glave, gomila se bila raspala, a njeni članovi pipali su prema sigurnijim mestima u sva tri moguća pravca. Vođa se zaustavio dovoljno dugo da nešto nerazumljivo vikne, a onda se i on okrenuo. Pošao je prema severu pokušavajući da okupi svoje sledbenike.
     Sedeo sam nepomično i gledao Džozelu. Ona mi je, zamišljeno uzvratila pogled, a zatim ga je spustila na zemlju ispred sebe. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što smo progovorili.
     "Pa?" upitao sam konačno.
     Podigla je glavu i pogledala preko ulice, a zatim na poslednje zaostale članove gomile koji su patetično tumarali putem.
     "On je imao pravo", rekla je. "Znaš da je imao pravo, zar ne?"
     Klimnuo sam glavom.
     "Da, imao je pravo... A ipak je i potpuno grešio. Naime, nema nikakvih 'njih' koji će doći da raščiste ovu gužvu, u to sam siguran. Ona neće biti raščišćena. Mogli bismo učiniti kao što on kaže. Mogli bismo nekima, mada samo nekima od ovih ljudi pokazati gde je hrana. Mogli bismo to činiti nekoliko dana, možda nekoliko sedmica, ali šta zatim?"
     "Izgleda tako strašno, tako nemilosrdno..."
     "Pogledamo li stvarima u oči, pred nama je jednostavan izbor", rekao sam. "Ili ćemo pokušati da spasemo što se može spasti iz ovog sloma, a to mora uključiti nas same; ili ćemo se posvetiti produžavanju života ovih ljudi za neko vreme. To je najobjektivnije gledište koje mogu zauzeti. Ali takođe shvatam da put koji na površini izgleda humaniji, u isto vreme verovatno predstavlja samoubistvo. Da trošimo vreme na produžavanje bednog stanja tih ljudi ne verujući u mogućnost njihovog spasavanja? Da li bi to bilo najbolje iskorišćavanje naših snaga?"
     Klimnula je polako.
     "Ako se stvari tako postave, čini se da nemamo mnogo izbora, zar ne? Čak ako bismo i mogli spasiti nekolicinu, koje da odaberemo? A ko smo mi da odabiramo? I koliko dugo bismo to mogli činiti?"
     "Tu nema lakog izlaza", rekao sam. "Nemam pojma koliki ćemo broj poluinvalida moći da izdržavamo kad potrošimo priručne zalihe, ali ne verujem da bi mogao biti visok."
     "Ti si se odlučio", rekla je pogledavši me. Možda je u njenom glasu bilo prizvuka neodobravanja.
     "Draga moja", rekao sam. "Ovo mi se ne dopada baš kao ni tebi. Stavio sam pred tebe jasnu alternativu. Hoćemo li pomoći onima koji su preživeli katastrofu da ponovo izgrade neku vrstu života, ili ćemo učiniti moralan gest koji po svoj prilici ne može biti mnogo više od gesta? Ovi ljudi preko puta očigledno nameravaju da prežive."
     Čeprkala je prstima po zemlji tako da joj je ona sipila kroz prste.
     "Verujem da si u pravu", rekla je. "Ali u pravu si i kad kažeš da mi se to ne dopada."
     "Naša dopadanja i nedopadanja postala su sada prilično malo važna", natuknuo sam.
     "Možda, ali ne mogu da izbegnem osećaj da nešto nije u redu sa stvarima koje počinju pucnjavom."
     "On je pucao iznad glava, i time vrlo verovatno izbegao sukob", istakao sam.
     Gomila se bila rasturila. Popeo sam se preko zida i pomogao Džozeli da se spusti na drugu stranu. Jedan čovek kod vrata otvorio ih je da nas propusti.
     "Koliko vas je?" upitao je.
     "Samo nas dvoje. Videli smo vaš signal prošle noći", rekao sam.
     "Hodite sa mnom da potražimo pukovnika", rekao je vodeći nas kroz prednje dvorište.
     Čovek koga je nazvao pukovnikom uredovao je u maloj sobi blizu ulaza koja je, čini se, bila namenjena vratarima. Bio je to čovek okruglih obraza, od oko pedesetak godina, s bujnom ali pažljivo počešljanom sedom kosom. Brkovi su bili isti takvi i izgledali su kao da se nijedna dlaka ne bi usudila da iziđe iz reda. Ten mu je bio tako ružičast, zdrav i svež da je mogao pripadati mnogo mlađem čoveku; kasnije sam otkrio da njegov um nije nikada prestao biti mlad. Sedeo je za stolom na kome su veće količine hartije bile postavljene u matematički egzaktnim blokovima, sa čistim listom ružičastog upijača pravo pred sobom.
     Kad smo ušli, skrenuo je prodoran i postojan pogled na nas, s jednog na drugo, i držao ga na nama nešto duže nego što je to bilo nužno. Prepoznao sam tu tehniku. Ona treba da stavi do znanja kako je upotrebljava oštrouman sudac naviknut da kratkim postupkom proceni čoveka pred sobom; a ovaj je morao steći utisak da stoji pred osobom na koju se može osloniti i koja ne trpi budalaštine, ili, u suprotnom, da su ga prozreli i uočili sve njegove slabosti. Pravilna reakcija jeste ta da se na to uzvrati istim pogledom i da se bude smatran 'korisnim momkom'. Tako sam učinio. Pukovnik je uzeo pero u ruke.
     "Vaša imena, molim?" Dali smo ih.
     "I adrese?"
     "Pod sadašnjim uslovima bojim se da vam neće mnogo koristiti", rekao sam. "Ali ako ih stvarno morate imati..." Dali smo i njih.
     Promrmljao je nešto o sistemu, organizaciji i rođacima, i zapisao ih. "Potrebni su nam dobri ljudi. Gadna stvar. Mnogo posla, ipak. Mnogo. Bidli će vam reći šta treba."
     Izišli smo opet u predvorje. Džozela se zakikotala. "Zaboravio je da zatraži radne karakteristike u triplikatu, ali sve mi se čini da smo primljeni na posao", rekla je.
     Kad smo našli Majkla Bridlija ispostavilo se da je on sasvim suprotan tip. Bio je suvonjav, visok, širokih ramena, malo pognut, ponešto sličan atleti koji se pozabavio knjigama. Kad se odmarao, krupne tamne oči davale su njegovom licu izraz blage sete, ali se retko mogao videti da se odmara. Sedi pramenovi tu i tamo u kosi nisu koristili pri određivanju njegove starosti. Moglo mu je biti između trideset i pet i pedeset godina. Upravo tada je bio očigledno umoran, a to je još više otežavalo procenu. Izgledao je kao da nije spavao cele noći, pa ipak nas je veselo pozdravio i mahnuo rukom u znak predstavljanja prema mladoj ženi koja je ponovo zabeležila naša imena.
     "Sandra Telmont", objasnio je. "Sandra je naš profesionalni podsetnik; njena profesija je skript-gerl, pa smatramo da je sudbina bila osobito milostiva što je udesila da bude prisutna baš sada."
     Mlada žena je klimnula u mom pravcu i intenzivnije pogledala Džozelu.
     "Već smo se negde srele", rekla je zamišljeno. Oborila je pogled prema beležnici na svom kolenu; onda je smešak prešao njenim prijatnim, mada neegzotičnim licem.
     "Oh, da, pa jasno", rekla je prisećajući se.
     "Šta sam ti rekla? Stvar me se drži kao lepak za muve", okrenula se Džozela prema meni.
     "O čemu je reč?" upitao je Majkl Bridli.
     Objasnio sam. Pogledao je Džozelu pomnije. Ona je uzdahnula.
     "Molim vas, zaboravite to", predložila je. "Pomalo sam umorna od okajavanja."
     Čini se da ga je to ugodno iznenadilo.
     "U redu", rekao je i klimnuo zaključivši tu temu. Okrenuo se prema stolu. "A sada na stvar. Videli ste Žaka?"
     "Ako je to onaj pukovnik koji se igra administracije, jesmo", kazao sam.
     Nasmešio se.
     "Moramo znati gde smo. Nigde se ne stiže ukoliko se ne zna koliko je sledovanja potrebno", rekao je oponašajući prilično dobro pukovnikov način. "No, to je ipak sasvim tačno", nastavio je. "Najbolje će biti da vam dam grub pregled stanja. Dosad nas ima oko trideset i petoro. Svih vrsta. Nadamo se da će ih još nekoliko stići tokom dana. Od prisutnih, njih dvadeset i osam vidi. Ostalo su žene, supruzi i dvoje ili troje dece koji ne vide. Zasad nameravamo da odemo odavde u toku sutrašnjeg dana ukoliko se na vreme spremimo da budemo sigurni, shvatate."
     Klimnuo sam glavom. "Mi smo odlučili da odemo večeras iz istog razloga", kazao sam.
     "Kakvo transportno sredstvo imate?"
     Objasnio sam mu sadašnje stanje poluteretnjaka. "Danas smo nameravali da se opskrbimo", dodao sam. "Zasad, u stvari, imamo samo izvesnu količinu opreme protiv trifida."
     Podigao je obrve. Sandra me takođe radoznalo pogledala. "Čudno je da ste baš to smatrali najnužnijim", primetio je. Objasnio sam mu razloge. Možda to nisam učinio uverljivo, jer to na njih oboje nije ostavilo jači utisak. Nemarno je klimnuo i nastavio:
     "Pa ukoliko ćete se pridružiti nama, evo moje sugestije. Dovezite auto, ostavite ovde svoje stvari, pa se onda odvezite i zamenite ga za solidan veliki kamion. Onda - oh, znate li išta o medicini?" prekinuo se i zapitao.
     Zatresli smo odrečno glavama.
     Malo se namrštio. "To je šteta. Zasad nemamo nikoga ko zna. Biću iznenađen ako nam uskoro ne bude potreban lekar - a u svakom slučaju, svi bismo morali biti cepljeni... Ali, nema mnogo smisla da vas dvoje šaljem u nabavku lekova."
     "Šta je s hranom i opštim nabavkama? Da li bi vam to odgovaralo?"
     Prelistao je nekoliko strana sastavljenih spajalicom, odvojio je jednu od njih i pružio je meni. Imala je naslov 'Br. 15', ispod toga je bio otkucan popis konzervi, lonaca i tiganja, te nešto posteljine.
     "Držite se toga", rekao je. "Ne kruto, ali koliko god možete tako da izbegnemo suvišna podudaranja. Uzmite samo najbolji kvalitet. Što se hrane tiče, koncentrišite se na iskorišćavanje obima - mislim, naime, čak iako su na primer pahuljice od kukuruza vaša strast, zaboravite ih. Predložio bih da se držite robnih kuća i veletrgovina." Uzeo je listu i zapisao dve ili tri adrese. "Vaš zadatak su konzerve i svežnjevi - nemojte se, na primer, pozabaviti vrećama brašna; druga grupa ljudi radi na tim stvarima." Zamišljeno je pogledao Džozelu. "Rad je teži, bojim se, ali najkorisniji što vam ga sada možemo poveriti. Učinite koliko možete pre mraka. Opšti sastanak i diskusija biće ovde oko pola deset uveče."
     Kad smo se okrenuli da odemo upitao je: "Imate li revolver?"
     "Nisam mislio o tome", priznao sam.
     "Bolje ga je imati - za svaki slučaj. Vrlo je efikasan ako se jednostavno puca u vazduh", rekao je. Uzeo je zatim dva revolvera iz fioke stola i gurnuo ih prema nama. "Manje petljancije nego to", dodao je pogledavši Džozelin lepuškast nož. "Želim vam dobru nabavku."
     Pri našem izlasku, pošto smo iskrcali stvari iz poluteretnjaka, našli smo još manje Ijudi na ulici nego prethodnog dana. Oni koje smo videli nisu pokušavali da nas uznemiruju, nego su se sklanjali na pločnik pri zvuku motora.
     Prvi kamion koji nam se svideo nismo mogli koristiti zato što je bio pun drvenih kutija, preteških da bismo ih mogli pomeriti. Pri sledećem nalazu bili smo sretniji - bio je to petotonski kamion. gotovo nov i prazan. Prešli smo u njega i prepustili poluteretnjak njegovoj sudbini.
     Kod prve adrese na listi, ulaz za utovar bio je zatvoren, ali je roletna bez većih teškoća popustila pred uveravanjem ćuskije iz obližnjeg dućana i lako se dala podići. Unutra smo se namerili na pravo otkriće: tri kamiona stajala su na platformi. Jedan od njih bio je do vrha natovaren sanducima konzervisanog mesa.
     "Možeš li voziti ovu stvar?" upitao sam Džozelu.
     Pogledala ga je.
     "Pa, ne vidim zašto ne bih. Opšta zamisao je ista, zar ne? A saobraćajnih teškoća svakako nema."
     Odlučili smo da se kasnije vratimo po njega, pa smo otišli s praznim kamionom do drugog skladišta gde smo natovarili svežnjeve prekrivača, gunjeva i prostirača, a zatim smo pošli dalje i nabavili bučnu mešavinu lonaca, tiganja, kazana i kotlića. Kad smo napustili skladište osećali smo da smo obavili dobar prepodnevni posao u vezi sa zaposlenjem koje je bilo teže nego što smo mislili. Zadovoljili smo apetit koji je posao izazvao - u maloj nedirnutoj krčmi.
     Atmosfera poslovnih i trgovačkih rejona bila je turobna, mada je to još bila više turobnost obične nedelje ili praznika nego sloma. Veoma malo ljudi kretalo se tim delovima grada. Da je katastrofa došla po danu umesto po noći, posle odlaska radnika kući, bila bi to jezivo drukčija scena.
     Kad smo se najeli, uzeli smo već natovaren kamion iz skladišta hrane i odvezli oba polako i mirno do Univerziteta. Parkirali smo ih u prednjem dvorištu i opet otišli. Oko pola sedam vratili smo se s drugim parom dobro natovarenih kamiona i sa osećajem korisnog postignuća.
     Majkl Bridli iskrsnuo je iz zgrade da pregleda naš doprinos. Složio se sa svim izuzev sa pola tuceta sanduka koje sam dodao drugoj partiji tovara.
     "Šta je to?" upitao je.
     "Puške protiv trifida i zatvarači za njih", kazao sam.
     Pogledao me zamišljeno.
     "Ah, da. Vi ste došli s masom stvari protiv trifida", primetio je.
     "Mislim da će nam verovatno biti potrebne", rekao sam.
     Razmišljao je. Shvatio sam da me klasifikuje kao pomalo neobuzdanog na liniji trifida. Najverovatnije je to pripisivao deformaciji stečenoj na mom poslu - otežanoj fobijom od nedavnog uboda - i premišljao da li je prate i druge, možda opasnije nepouzdanosti.
     "Gledajte", primetio sam, "nas smo dvoje dovezli četiri puna kamiona. Želeo bih samo dovoljno mesta za te sanduke u jednom od njih. Ako smatrate da ga ne možemo na njih utrošiti, izići ću i naći prikolicu ili jedan kamion."
     "Ne, pustite ih gde jesu. Ne zapremaju mnogo prostora", odlučio je.
     Ušli smo u zgradu i popili čaj u improvizovanoj menzi koju je vešto organizovala sredovečna žena prijatnog lica.
     "On veruje da imam fiksnu ideju o trifidima", rekao sam Džozeli.
     "Naučiće - sve se bojim", uzvratila je. "Prilično je čudno da ih niko drugi nije video."
     "Svi ovi ljudi su se prilično držali centra tako da me to mnogo ne čudi. Na kraju, ni mi nismo videli nijednog danas."
     "Misliš li da će se oni spustiti tako daleko kroz ulice?"
     "Ne bih znao. Možda neki zalutao."
     "Šta misliš kako su se iščupali?" upitala je.
     "Ako dosta dugo i dosta jako drmaju kolac, onda on obično na kraju iziđe iz zemlje. Bekstva koja smo katkad imali na farmama, po pravilu su se dešavala zbog njihovog nagomilavanja uz jedan sektor ograde sve dok ona ne bi popustila."
     "Pa niste li mogli pojačati ograde?"
     "Mogli smo, ali nismo hteli da budu sasvim stalne. To se nije dešavalo često, a obično bi jednostavno otišli s jednog polja u drugo, tako da bismo ih samo poterali nazad i popravili ogradu. Ne mislim da će namerno krenuti ovamo. Sa trifidskog gledišta, grad mora da je sličan pustinji, pa bih ja rekao da će uglavnom poći prema poljima. Jesi li ikad rukovala puškom protiv trifida?" upitao sam je.
     Zatresla je odrečno glavom.
     "Mislio sam da odem da promenim ovu odeću, pa da zatim malo vežbamo ako želiš da pokušaš", natuknuo sam.
     Vratio sam se otprilike za sat osećajući se prikladnije odeven, jer sam preuzeo njenu ideju skijaškog odela i teških cipela, ali sam je našao kako se presvukla u ljupku haljinu prolećno zelene boje. Uzeli smo par pušaka protiv trifida i izišli u obližnji vrt Rasel skvera. Proveli smo oko pola sata podrezujući najviše izdanke podesnog grmlja, kad se mlada žena u vetrovki ciglaste boje i elegantnim zelenim pantalonama došetala preko trave i uperila u nas malu kameru.
     "Ko ste vi - štampa?" upitala je Džozela.
     "Tako nešto", rekla je mlada žena. "U najmanju ruku, ja sam službena hronika. Elizabet Keri."
     "Već?" primetio sam. "Prepoznajem ruku našeg pukovnika privrženog redu."
     "Potpuno ste u pravu", složila se. Okrenula se i pogledala Džozelu. "A vi ste gospodica Plejton. Često sam razmišljala..."
     "Slušajte me", prekinula ju je Džozela. "Zašto bi moja reputacija ostala statična stvar u svetu sloma? Ne možemo li je zaboraviti?"
     "Hm", rekla je gospođica Keri zamišljeno. "Nh-hm." Prešla je na drugu temu. "Šta je to sve s trifidima?" upitala je.
     Ispričali smo joj.
     "Oni misle", dodala je Džozela, "da je Bil ili prestrašen ili šašav u vezi sa tom temom."
     Gospođica Keri mi je dobacila direktan pogled. Njeno lice bilo je pre zanimljivo nego zgodno, a pocrnelo je na jačem suncu od našega. Pogled njenih tamnosmeđih očiju bio je čvrst i pronicljiv.
     "A jeste li?" upitala je.
     "Pa, mislim da su dovoljno opasni i da bi ih trebalo ozbiljno shvatiti kad se otmu kontroli", kazao sam. Klimnula je glavom. "Sasvim tačno. Bila sam tamo gde nisu pod kontrolom. Vrlo gadna stvar. Ali u Engleskoj - pa, teško je to zamisliti ovde."
     "Ni ovde sad nema baš mnogo čega da ih zaustavi", rekao sam.
     Zvuk motora iznad nas preduhitrio je njen odgovor, ukoliko ga je uopšte nameravala dati. Pogledali smo uvis i uskoro ugledali helikopter kako lebdi iznad krova Britanskog muzeja.
     "To je valjda Ivan", rekla je gospođica Keri. "On se nadao da će mu uspeti da pronađe helikopter. Moram otići da snimim njegovo ateriranje. Do viđenja." I požurila je preko trave.
     Džozela je legla, sastavila ruke iza glave i gledala u dubinu neba. Kad je motor helikoptera prestao da zuji, tišina je postala mnogo dublja nego ranije.
     "Ne mogu da poverujem", rekla je. "Pokušavam, ali još ne mogu stvarno da poverujem. Ne može to sve da odlazi... odlazi... odlazi... Ovo je neki san. Sutra će ovaj vrt biti pun buke. Crveni autobusi će juriti ričući na onoj strani, gomile ljudi će žuriti pločnicima, saobraćajna svetla će bleskati... Svet ne završava tako - ne može - to nije moguće..."
     I ja sam tako osećao. Kuće, drveće, apsurdno grandiozni hoteli na drugoj strani trga, svi su bili isuviše normalni, isuviše spremni da ožive jednim dodirom...
     "Pa, ipak", rekao sam, "čini mi se da bi dinosaurusi mislili vrlo slično da su uopšte mogli misliti. Tako nešto se jednostavno desi s vremena na vreme, znaš."
     "Ali zašto nama? To je kao kad čitaš u novinama o fantastičnim stvarima koje su se desile drugim ljudima, ali uvek drugima. Mi smo sasvim prosečni ljudi."
     "Ne postoji li uvek pitanje 'zašto ja'? Bio to vojnik koji je ostao netaknut dok su svi njegovi drugovi pali, ili čovek koga zatvore zbog falsifikovanja računa? Rekao bih, čist lep slučaj."
     "Slučaj da se desilo? Ili slučaj da se desilo sada?"
     "Mislim sada. To se moralo desiti nekada i nekako. Neprirodno je misliti da jedna vrsta stvorova može večno vladati."
     "Ne shvatam zašto."
     "Zašto, to je đavolski teško pitanje. Međutim, neizbežan je zaključak da život mora biti dinamičan, a ne statičan. Do promene mora doći ovako ili onako. Da se razumemo, ne mislim da je ovoga puta s nama već svršeno, ali je ovo bio prokleto dobar pokušaj."
     "Znači da ti ne misliš da je to zaista kraj - ljudi, mislim?"
     "Mogao bi biti. Ipak ne mislim da jeste ovoga puta."
     To je mogao biti kraj. U to nisam sumnjao. Ali biće da ima i drugih grupica kao što je naša. Pred mojim očima iskrsla je slika praznog sveta s nekoliko razbacanih zajednica koje se bore da ponovo zagospodare njime. Morao sam verovati da će bar u tome uspeti.
     "Ne", ponovio sam, "to ne mora nužno biti kraj. Mi se još dobro prilagođavamo, a u poređenju s našim precima počinjemo sa ogromnim prednostima. Jer, sve dok nas je još zdravih i čitavih, mi imamo izgleda, odličnih izgleda."
     Džozela nije odgovorila. Ležala je licem okrenutim naviše, odsutnog pogleda. Mislio sam da bih možda mogao pogoditi deo onoga što je prolazilo kroz njenu glavu, ali nisam rekao ništa. Kraće vreme je ćutala, a onda je rekla:
     "Znaš, jedan od najjačih udaraca jeste to kad čovek shvati kako smo lako izgubili svet koji je izgledao tako sređen i siguran."
     Imala je potpuno pravo. Ta jednostavnost bila je nekako srž šoka. Od same prisnosti s njima, čovek zaboravlja na sve one snage koje održavaju ravnotežu, pa sigurnost počinje smatrati normalnom. Ona to nije. Mislim da mi nikad pre nije palo na pamet da čovekova prevlast ne počiva u prvom redu na njegovom umu, kao što nas većina knjiga uverava. Ona počiva na sposobnosti uma da upotrebljava informacije koje dobija uskim intervalom vidljivih zraka svetlosti. Njegova civilizacija, sve što je dostigao ili može dostići, zavisi od njegove sposobnosti percepcije spektra titraja od crvenog do ljubičastog. Bez toga je izgubljen. Shvatio sam na trenutak pravu krhkost održavanja njegove vlasti i čudesa koja je počinio tako krhkim instrumentom...
     Džozela je sledila vlastiti tok misli.
     "To će biti neki veoma čudan svet, ili ostatak sveta. Mislim da nam se neće mnogo dopadati", rekla je razmišljajući.
     Meni se to činilo čudnim gledištem, kao kad se neko pobuni da mu se ne dopada pomisao na umiranje ili rađanje. Ja sam više voleo da najpre vidim kako će biti, a zatim da učinim što mogu, da popravim one delove koji su mi se najmanje dopadali, ali sam ćutanjem prešao preko njene izjave.
     S vremena na vreme čuli bismo štropot kamiona koji su se zaustavljali pred suprotnom stranom zgrade. Bilo je jasno da se većina sabiračkih grupa dosad već vratila. Pogledao sam na sat i uzeo puške protiv trifida koje su ležale u travi pored mene.
     "Vreme je da se vratimo ukoliko želimo da dobijemo večeru pre nego što čujemo šta drugi o svemu tome misle", rekao sam.

7. KONFERENCIJA

     Čini se da smo svi očekivali samo sastanak za dobijanje uputstava: jednostavno raspored vremena, instrukcije o putu, dnevni cilj - tako nešto. Svakako nisam očekivao da ćemo dobiti toliko materijala za razmišljanje.
     Održavao se u maloj sali za predavanja koja je za ovu priliku bila rasvetljena automobilskim farovima i baterijama raspoređenim unaokolo. Kad smo ušli, oko pola tuceta ljudi i dve žene, koji su se izgleda bili konstituisali kao odbor, savetovali su se iza katedre. Na svoje iznenađenje konstatovali smo da u sali sedi gotovo sto osoba. Mlade žene su prevladavale u razmeri od oko četiri prema jedan. Dok me Džozela nije upozorila na to, ja nisam bio primetio koliko ih je bez vida.
     Majkl Bridli dominirao je visinom u grupi koja se savetovala. Prepoznao sam pukovnika pored njega. Druga lica su mi bila nepoznata sem Elizabet Keri koja je kameru zamenila beležnicom, verovatno za dobrobit budućih pokolenja. Veći deo njihovog interesovanja bio je usredsređen na starijeg čoveka, ružnog, ali dobroćudnog izgleda, s naočarima zlatnih ivica i sa finom belom kosom ošišanom do prilično diskretne dužine. Svi su izgledali pomalo zabrinuti zbog njega.
     Druga žena u toj grupi bila je verovatno devojka, imala je možda dvadeset dve ili dvadeset tri godine. Nije izgledala srećna na svom mestu. S vremena na vreme bacala je nervozne i nesigurne poglede na publiku.
     Sandra Telmont je ušla noseći tabak kancelarijskog papira. Jedan trenutak ga je proučavala, a zatim je žustro rasturila grupu i razvrstala je po stolicama. Mahnula je rukom i uputila Majkla za katedru; sastanak je bio otvoren.
     On je stajao malo pognut, gledajući publiku tamnim očima dok je čekao da mrmor prestane. Progovorio je ugodnim izvežbanim glasom i neizveštačeno.
     "Mnogi od nas ovde", počeo je, "mora da su još omamljeni ovom katastrofom. Svet koji smo poznavali prestao je da postoji u trenu. Neki od vas možda smatraju da je to kraj svega. Nije. Ali vama svima hoću odmah da kažem da to može biti kraj svega ukoliko mi to dopustimo.
     Mada je katastrofa ogromna, još postoji mogućnost opstanka. Možda vredi da se upravo sada podsetimo kako mi nismo jedini koji su se suočili sa ogromnom nevoljom. Nema sumnje da je, kakvi god bili mitovi koji su o tome nastali, negde daleko unazad u našoj povesti, došlo do velikog potopa. Oni koji su ga preživeli, mora da su doživeli katastrofu po veličini sličnu ovoj, a po nekim svojim vidovima još strašniju. Ali oni nisu očajavali; mora da su počeli iznova - kao što i mi možemo početi iznova.
     Samosažaljevanje i duboki tragični osećaji neće apsolutno ništa izgraditi. Zato će biti najbolje da ih se smesta otarasimo, jer mi moramo postati graditelji. A da bih još više onemogućio svaku romantičnu dramatizaciju, hteo bih ukazati na to kako i ovo sada nije najgore što se moglo desiti. Ja i verovatno mnogi među vama proveli smo veći deo našeg života u iščekivanju nečeg. A ja i dalje verujem da bi nam se desilo ono gore da se nije desilo ovo.
     Od 6. avgusta 1945. godine, mogućnost opstanka strahovito se smanjila. U stvari, ona je pre dva dana bila manja nego što je ovog časa. Ako imate potrebu za dramatizacijom mogli biste za naš materijal uzeti godine posle 1945, kad je put sigurnosti počeo da se sužava do žice po kojoj smo morali hodati očiju namerno zatvorenih zbog dubine ponora ispod sebe. U svakom pojedinom trenutku od tada mogla se desiti kobna greška. Čudo je da se nije desila. Dvostruko je čudo da je to godinama potrajalo. Ali, pre ili posle, ona se morala desiti. Bilo bi svejedno da li se desila usled zlonamernosti, nebrige ili pukog slučaja: ravnoteža bi se poremetila i razaranje započelo. Mi ne znamo koliko bi to bilo strašno. A kako je to strašno moglo biti - pa, moglo se desiti da ne bude preživelih: moglo se možda desiti da ne bude planete...
     A sada suprotstavite tome naš položaj. Zemlja je nedirnuta, bez ožiljaka, i dalje je plodna. Ona nas može opskrbljivati hranom i sirovinama. Imamo riznice znanja koje nas mogu naučiti svemu što se ranije činilo, mada ima stvari kojih se je bolje ne sećati. A mi imamo mogućnosti, zdravlje i snagu da počnemo ponovno građenje."
     Nije držao dug govor, ali je postigao željeni utisak. Priličan broj članova publike mora da je počeo osećati da su možda ipak na početku nečega, a ne na kraju svega. Uprkos tome što im je izneo samo uopštenosti, dvorana je bila živahnija kad je seo.
     Sledio je pukovnik, koji je bio praktičan i stvaran. On nas je podsetio da bi iz zdravstvenih razloga bilo uputno izići iz izgrađenih predela što je moguće pre, a očekuje se da će to biti otprilike oko podneva sledećeg dana. Bile su nabavljene gotovo sve primarne potrepštine, kao i dovoljno rezervi za razuman nivo udobnosti: razmatrajući naše rezerve, cilj nam je morao biti da se, koliko je to mogućno, oslobodimo zavisnosti od spoljnih izvora za minimum od jedne godine. To vreme ćemo provesti praktično u opsadnom stanju. Nema sumnje da postoje mnoge stvari koje bismo svi želeli da ponesemo uz one na našim listama, ali ćemo s njima morati da pričekamo dok medicinsko osoblje (ovde je devojka iz odbora jako pocrvenela) ne bude smatralo bezopasnim da pojedini odredi iziđu iz izolacije i nabave ih. Što se tiče poprišta našeg povlačenja, odbor je o tome dosta dugo razmišljao i došao do zaključka da bi, imajući na umu potrebna svojstva celovitosti, autarhičnosti i odvojenosti, najbolje odgovarala neka letnja škola sa internatom ili, ako se to ne nađe, onda kakav dvorac s posedom.
     Ne znam da li se odbor već zaista bio odlučio za određeno mesto, ili je pukovnikovim umom još prevladavalo vojno shvatanje da tajnost sama po sebi poseduje neku vrednost, ali ne sumnjam u to da je njegov propust da imenuje to mesto, ili makar predeo, bio najteža greška te večeri. Toga časa je, međutim, njegov praktičan način delovao u pravcu daljeg smirivanja prisutnih.
     Kad je on seo, ponovo je ustao Majkl. Rekao je nekoliko reči ohrabrenja devojci do sebe, a potom ju je predstavio. Jedna od naših najvećih briga, po njegovim rečima, bila je to što među nama nema nikoga s medicinskim znanjem, pa je stoga za njega predstavljalo veliko olakšanje što može pozdraviti gospodicu Ber. Istina je da ona nema lekarsku diplomu sa impresivnim kraticama, ali je visokokvalifikovana medicinska sestra. Što se njega tiče, on smatra da nedavno dobijeno znanje može vredeti više od titula stečenih pre mnogo godina.
     Devojka je, ponovo pocrvenevši, održala kratak govor o svojoj odlučnosti da obavi zadatak, i završila je pomalo naglo uz obavest da će nas sve vakcinisati protiv raznoraznih bolesti pre nego što napustimo dvoranu.
     Oniži čovek sličan vrapcu, čije ime nisam razumeo, naglasio je da je zdravlje svakoga od nas zajednička briga svih i da svaku sumnju o bolesti moramo smesta prijaviti, pošto bi zaraza među nama imala ozbiljne posledice.
     Kad je on zvršio, Sandra je ustala i predstavila poslednjeg govornika grupe: dr E. H. Vorles, edinburški doktor nauka, profesor sociologije na Univerzitetu u Kingstonu.
     Sedokosi čovek došao je do katedre. Stajao je tamo nekoliko trenutaka odupirući se vršcima prstiju o nju, glave pognute, kao da je proučava. Ostali su brižno i s tragom teskobe motrili na njega. Pukovnik se nagnuo da nešto šapne Majklu, koji je klimnuo ne skidajući pogled sa doktora. Starac je digao glavu; prošao je prstima kroz kosu.
     "Prijatelji moji", počeo je, "mislim da smem svojatati čast najstarijega među vama. U gotovo sedamdeset godina naučio sam, i morao sam zaboraviti, mnoge stvari, mada ni izdaleka toliko koliko bih želeo. Tokom dugog proučavanja čovekovih institucija, samo se jedna stvar utisnula u moju svest jače od njihove žilavosti, a to je njihova raznovrsnost. Francuzi vrlo dobro kažu: Autres temps, autres moeurs. Druga vremena, drugi običaji; prim. prev.
     Ako stanemo i razmislimo, moraćemo svi da konstatujemo kako vrlina u jednoj vrsti zajednice može lako biti greh u drugoj; ono što se ovde osuđuje, tamo može biti smatrano pohvalnim; jedno stoleće osuđuje običaje, drugo ih trpi. Moramo takođe zapaziti da u svakoj zajednici i svakoj epohi postoji rašireno verovanje u moralnu ispravnost vlastitih običaja.
     Međutim, pošto su mnoga od tih verovanja međusobno suprotna, jasno je da ona ne mogu sva biti pravilna u apsolutnom smislu reči. Najtačniji sud koji se o njima može izreći - ako uopšte moramo izricati sudove - jeste to da su ona u određeno vreme bila pravilna za one zajednice koje su u njih verovale. Može se desiti da ona ostanu pravilna, ali često nalazimo da to nije tako i da zajednice koje ih i dalje slepo slede, ne obazirući se na promenjene uslove, čine to na vlastitu štetu, a možda i na svoju konačnu propast."
     Publika nije shvatala kud smera taj uvod i počela se vrpoljiti. Većina ih je bila naviknuta da smesta zatvori radio kad začuje takvo predavanje. Sada su se osećali uhvaćeni u klopku. Govornik je odlučio da razjasni svoju misao.
     "I tako", nastavio je, "čovek ne bi očekivao da nađe iste običaje, navike i oblike u siromašnom indijskom seocetu na ivici gladi i recimo u mondenskom središtu Londona. Slično tome, ljudi u zemljama tople klime, gde je život lak, i ljudi iz prenaseljene radine zemlje, veoma će se razlikovati po karakteru svojih osnovnih vrlina. Drugim rečima, različite okoline stvaraju različita merila. Ukazujem vam na to stoga što je svršeno sa svetom koji smo mi poznavali.
     Uslovi koji su nas oblikovali i poučili našim merilima završili su zajedno sa njim. Naše potrebe su sada drugačije, pa i naši ciljevi moraju biti drugačiji. Ako vam treba primer, skrenuo bih vam pažnju na to da smo svi proveli dan baveći se potpuno čiste svesti nečim što bi pre dva dana bila provala i krađa. Pošto je stari obrazac razbijen, mi sad moramo pronaći kakav način života najbolje odgovara novome. Ne samo što moramo početi da gradimo nego moramo ponovo početi da mislimo, a to je mnogo teže i mnogo neugodnije.
     Čovek je još fizički dovoljno prilagodljiv. Međutim, običaj je svake zajednice da oblikuje umove svojih mladih u određenom kalupu, unoseći u njih vezivo predrasuda. Stvara se veoma čvrsta tvar koja može uspešno odoleti čak i pritisku mnogih urođenih težnji i instikata. Na taj način je bilo moguće stvoriti čoveka koji, potpuno suprotno svom osnovnom nagonu za samoodržanjem, dobrovoljno stavlja na kocku život za neki ideal. Ali, tako se stvara i budala koja je uvek sigurna da zna šta je pravilno.
     U vremenu koje nam predstoji, mnoge predrasude kojima su nas naučili moraće da nestanu, ili da se iz korena izmene. Primamo i zadržavamo samo jednu primarnu predrasudu, a to je da vrstu vredi održati. Bar neko vreme moraćemo sve drugo podrediti ovom osnovnom obziru. Na sve što činimo moramo gledati kroz jedno pitanje: hoće li to pomoći opstanku naše vrste, ili će mu odmoći?! Ako će pomoći, onda to moramo učiniti pa makar došlo u sukob sa idejama u kojima smo odgojeni. Ako neće, moramo to izbegavati makar i protivrečilo našim ranijim shvatanjima dužnosti, pa čak i pravde.
     To neće biti lako: stare predrasude teško umiru. Jednostavni ljudi se oslanjaju na mnoštvo načela i pouka, tako isto i plašljivi, tako isto i intelektualno lenji, a tako i svi mi, i to više nego što zamišljamo. Sada kad organizacije više nema, naši priručnici ponašanja unutar nje ne daju nam više prave odgovore. Mi moramo imati moralnu hrabrost da sami za sebe mislimo i planiramo."
     Zastao je i zamišljeno pogledao publiku. Zatim je rekao: "Jedno vam mora biti potpuno jasno pre nego što odlučite da pristupite našoj zajednici. Naime, svi mi koji preduzimamo ovaj zadatak moramo imati svoje odgovornosti. Ukoliko se sa tim ne možete složiti, za vas nema mesta u našoj zajednici."
     Posle pauze u gluvoj tišini dodao je:
     "Možemo sebi priuštiti to da izdržavamo ograničen broj žena bez vida, jer će one rađati decu s vidom. Ali ne možemo sebi priuštiti da izdržavamo muškarce bez vida. Prema tome, deca u našem novom svetu postaju mnogo važnija od muževa."
     Tišina je trajala nekoliko sekundi pošto je zaćutao; onda su pojedinačna šaputanja brzo prerasla u opšti žamor. Pogledao sam Džozelu. Na moju zapanjenost, ona se vragolasto smeškala.
     "Šta ti se tu čini smešnim?" upitao sam pomalo odsečno. "Uglavnom izrazi lica", odgovorila je.
     Morao sam priznati da je to dovoljan razlog. Pogledao sam po dvorani, a zatim Majkla. Njegov pogled prelazio je s jednog dela publike na drugi u pokušaju da sumira reagovanja.
     "Majkl izgleda nešto zabrinuto", primetio sam.
     "Baš ga briga", rekla je Džozela. "Ako je Brajgem Jang uspeo s mormonima usred XIX stoleća, ovo bi onda trebalo da bude igračka."
     "Kako si ti ponekad gruba devojka", rekao sam. "Jesi li to znala ranije?"
     "Ne sasvim, ali nisam sasvim glupa, znaš. Sem toga, dok si ti bio odsutan, neko je dovezao autobus s većinom ovih slepih devojaka, sve iz nekog zavoda. Upitala sam se čemu ih uzimati iz zavoda kad se mogu naći na hiljade u nekoliko obližnjih ulica? Odgovor je očigledno bio da: a) pošto su bile slepe i pre ovoga, sve su bile naučene da rade neki posao; b) sve su bile devojke. Zaključak nije bilo posebno teško izvesti."
     "Hm", rekao sam. "Verovatno zavisi od gledišta. Moram priznati da se ja toga ne bih setio. Jesi li...?"
     "Pst", kazala je dok se dvorana stišavala.
     Ustala je visoka crnomanjasta mlada žena odvažnog izgleda. Dok je čekala izgledalo je da joj usta nisu stvorena za otvaranje, ali se pokazalo da jesu.
     "Treba li da shvatimo", upitala je govoreći nekom vrstom visokolegiranočeličnog glasa, "treba li da shvatimo da se poslednji govornik zalaže za slobodnu ljubav?" Zatim je sela tako odlučno da se sve uzdrmalo.
     Doktor Vorles je gladio kosu posmatrajući je.
     "Mislim da diskutantu mora biti jasno da nisam uopšte spomenuo ljubav, slobodnu ili kupovnu. Molim da svoje pitanje postavi jasnije."
     Ona je ponovo ustala. "Mislim da me je govornik razumeo. Pitam je li on za ukidanje bračnog zakona?"
     "Zakone koje smo poznavali ukinule su okolnosti. Sad je na nama da utvrdimo zakone koji odgovaraju uslovima i da ih sprovedemo onde gde to bude potrebno."
     "Još postoje božji zakon i zakon pristojnosti."
     "Gospođo, Solomun je imao tri - ili pet stotina žena, a bog mu to, izgleda, nije zamerio. Musliman je neobično pristojan sa tri žene. To je pitanje lokalnih običaja. A kakvi će biti naši zakoni po ovom i po drugim pitanjima, to je posao za nas sve da odlučimo kasnije u najveću korist zajednice. Posle diskusije, ovaj odbor je odlučio da ukoliko treba da izgradimo nov poredak i izbegnemo pad u varvarstvo, što je stvarna opasnost, oni koji nam se žele pridružiti moraju preuzeti izvesne obaveze. Nikome među nama neće se vratiti uslovi koje smo izgubili. Mi vam nudimo aktivan život u najboljim uslovima koje možemo stvoriti i zadovoljstvo koje će nam pružiti uspesi postignuti u borbi s teškoćama. Za uzvrat tražimo dobru volju i marljivost. Prisile nema. Odaberite sami. Oni kojima se naša ponuda ne dopada, potpuno su slobodni da odu na drugo mesto i osnuju posebnu zajednicu po principima koji njima bolje odgovaraju. Međutim, zatražio bih od vas da vrlo pomno razmotrite da li vam bog daje pravo da bilo kojoj ženi onemogućite sreću u ispunjavanju njenih prirodnih funkcija."
     Sledila je diskusija koja je lutala spuštajući se često do detalja i hipoteza na koje zasad još nije bilo moguće odgovoriti. Međutim, nije bilo pokušaja da se prekine. Što duže traje, to će se ljudi više sprijateljiti s tom mišlju.
     Džozela i ja smo prišli stolu na koji je sestra Ber postavila svoj pribor. Primili smo više injekcija u nadlektice i ponovo seli da slušamo prepirku.
     "Šta mišliš koliko će ih odlučiti da pođu?" upitao sam.
     Ona pogleda okolo.
     "Gotovo svi - do jutra", rekla je.
     Sumnjao sam u to. Bilo je mnogo primedaba i pitanja. Džozela je rekla:
     "Znaš, da si ti žena koja će večeras pre spavanja provesti sat ili dva razmišljajući da li da odabere decu i organizaciju koja će je štititi, ili da se pridržava principa koji verovatno znači da nema ni dece niti koga da je štiti, ti verovatno ne bi sumnjao. Na kraju krajeva, većina žena žele imati decu; muž je naprosto ono što bi doktor Vorles nazvao lokalnim sredstvom da se dođe do cilja."
     "To je vrlo cinično s tvoje strane."
     "Ako zaista misliš da je to cinično, mora da si veoma sentimentalan tip. Ja govorim o stvarnim ženama, a ne o ženama iz sveta časopisa, filma i iluzija."
     "Oh", rekao sam.
     Neko vreme sedela je zamišljena i na trenutke se mrštila. Konačno je rekla:
     "Mene brine koliko će očekivati da ih rodimo? U redu, ja volim decu, ali ima granica."
     Debata je završena pošto se bila otegla još otprilike ceo sat. Majkl je zatražio da svi oni koji žele sudelovati u njegovom planu ostave svoje ime u njegovom uredu do deset sati sledećeg jutra. Pukovnik je pozvao one koji mogu voziti kamione da mu se jave u 7 sati, a zatim se sastanak rasturio.
     Džozela i ja smo odšetali napolje. Veče je bilo blago. Svetlo na zgradi ponovo je paralo nebo, puno nade. Mesec se upravo bio uzdigao iznad krova Britanskog muzeja. Pronašli smo onizak zid i seli na njega gledajući senke u vrtu Rasel skvera i slušajući slab šum vetra u granama drveća. Popušili smo po cigaretu gotovo bez reči. Kad sam završio svoju, odbacio sam je i uvukao vazduh.
     "Džozela", započeo sam.
     "Mm?" odgovorila je jedva izronivši iz svojih misli.
     "Džozela", rekao sam opet. "Ona deca. Ja bih - ja bih mislim, bio veoma ponosan i srećan ako bi mogla biti moja kao i tvoja."
     Na trenutak je sedela potpuno mirno ne govoreći ništa. Onda je okrenula glavu. Mesečina je sjala na njenoj plavoj kosi, ali su joj lice i oči bili u senci. Čekao sam osećajući da mi srce lupa i da mi je pomalo zlo. Rekla je sa iznenađujućim mirom:
     "Hvala ti, Bile dragi. Mislim da bih i ja bila."
     Uzdahnuo sam. Lupanje nije mnogo popustilo i video sam da mi ruka dršće dok sam tražio njenu. Toga časa nisam imao reči. Ali je Džozela imala. Rekla je:
     "Samo to sada nije tako jednostavno."
     Njene reči su me pogodile.
     "Šta hoćeš da kažeš?" upitao sam.
     Govorila je razmišljajući: "Mislim da sam ja na mestu onih ljudi tamo unutra", pokazala je glavom prema zgradi, "mislim da bih ja postavila ovakvo pravilo. Podelila bih nas u grupe. Rekla bih da svaki muškarac koji uzme ženu s vidom mora uzeti i dve slepe devojke. Prilično sam sigurna da bih to napravila."
     Zurio sam u njeno lice prekriveno senkom.
     "To ne misliš ozbiljno", bunio sam se.
     "Na žalost mislim, Bile."
     "Ali, gledaj..."
     "Zar ne misliš da oni nameravaju nešto slično - po onome što su govorili?"
     "To nije neverovatno", priznao sam. "Ali ako oni stvaraju pravila, to je jedna stvar. Ne vidim..."
     "Misliš reći da me ne voliš dovoljno da bi mogao uzeti još druge žene?"
     Progutao sam. Zatim sam se pobunio:
     "Ali, gledaj. To je sasvim ludo. To je neprirodno. Ti predlažeš..."
     Podigla je ruku da me zaustavi.
     "Slušaj me, Bile. Znam da u početku zvuči malo zapanjujuće, ali tu nema ničeg ludog. Sve je potpuno jasno, ali nije jednostavno. Sve je ovo delovalo na mene. Kao da iznenada sve vidim u drugom svetlu. A jedna od stvari za koje mi se čini da ih vidim jeste to da će oni među nama koji prežive biti mnogo bliži jedni drugima, zavisniji jedan od drugoga, više kao - pa, više kao pleme nego ikada pre. Celog dana dok smo hodali po gradu gledala sam nesrećnike koji će veoma brzo umreti. I sve vreme sam govorila samoj sebi: 'Umalo da nisam i ja...' Pa sam onda sebi rekla: 'To je čudo! Nisam zaslužila ništa bolje od svih tih ljudi. Ali ono se desilo. Još sam tu, a sada stoji do mene da ga opravdam'. Osećam se nekako bliže drugim ljudima nego ikada dosad. Zbog toga sve vreme razmišljam kako bih pomogla nekima od njih. Vidiš, mi moramo učiniti nešto da bismo opravdali to čudo, Bile. Ja sam mogla biti svaka od ovih slepih devojaka; ti si mogao biti bilo koji od ovih lutajućih muškaraca. Ne možemo učiniti ništa veliko. Ali ako se pokušamo brinuti samo za nekoliko njih i pružiti im toliko radosti koliko možemo, nešto ćemo time vratiti, bar sitan deo našeg duga. Ti to shvataš, zar ne, Bile?"
     Razmatrao sam to minut ili dva.
     "Mislim", rekao sam, "da je to najčudniji argument što sam ga danas čuo, ako ne i otkad živim. Pa ipak..."
     "Pa ipak je to pravilno, zar ne, Bile? Znam da je to pravilno. Pokušala sam da se stavim u kožu jedne od onih slepih devojaka i znam: u našim rukama je mogućnost da nekima od njih pružimo onoliko pun život koliko ga one mogu imati. Hoćemo li ga njima dati kao deo naše zahvalnosti, ili ćemo ga naprosto zadržati zbog predrasuda u kojima smo odgojeni? Na to se svodi stvar."
     Neko vreme sedeo sam u tišini. Nisam ni trenutak posumnjao da je Džozela stajala iza svake reči koju je izgovorila. Malo sam razmišljao o metodima odlučnih i subverzivnih žena kao što su Florens Najtingel i Elizabet Fri. Ništa se ne može protiv takvih žena, a vrlo često ispada da su na kraju krajeva imale pravo.
     "Dobro", rekao sam konačno. "Ako tako misliš, neka bude. Ali, nadam se..."
     Prekinula me je.
     "Oh, Bile, znala sam da ćeš razumeti! Oh, tako mi je drago, tako strašno drago. Učinio si me tako srećnom."
     Posle izvesnog vremena počeo sam opet:
     "Nadam se..."
     Džozela me potapšala po ruci.
     "Ništa nećeš morati da se brineš, dragi. Odabraću dve zgodne razborite devojke."
     "Oh", rekao sam.
     Nastavili smo da sedimo tamo na zidu s rukom u ruci, gledajući mesečinom prošarano drveće, ali ne videći mnogo, bar ne ja. Onda je u zgradi iza nas neko stavio ploču sa Štrausovim valcerom. Razlegao se bolnom nostalgijom kroz celo dvorište. Na jedan trenutak je ulica ispred nas postala senka balske dvorane, vrtlog boja s mesecom kao kristalnim lusterom.
     Džozela spuznu sa zida. Ispruženih ruku, ustalasanih zglobova i prstiju, zanjihanog tela, ona je plesala, laka kao dašak, u velikom krugu po mesečini. Dovrtela se do mene sjajnih očiju, pružajući mi ruke.
     Tako smo plesali, na rubu neznane budućnosti, uz odjeke iz nestale prošlosti.

8. OSUJEĆENI

     Hodao sam kroz nepoznat napušten grad u kome je zloguko zvonilo zvono, a zagroban bestelesan glas dozivao kroz prazninu: "Zver je na slobodi! Pazite se! Zver je na slobodi!" kad sam se probudio i ustanovio da jedno zvono stvarno zvoni. Neko ručno zvono zvečalo je dvostrukim udarom tako reskim i očajnim da se na trenutak nisam mogao setiti gde sam. Seo sam još bunovan i čuo glasove koji su vikali: "Vatra!" Skočio sam iz postelje u odeći koju sam imao na sebi i požurio u hodnik. U njemu me je dočekao vonj paljevine, topot užurbanih nogu i lupa vrata. Veći deo buke dolazio je, čini se, zdesna gde je zvono nastavljalo da udara, a preplašeni glasovi su dozivali, pa sam potrčao prema toj strani. Kroz visoke prozore na kraju hodnika probijalo se nešto mesečine osvetljavajući tamu upravo toliko da sam se mogao držati sredine i izbegavati ljude koji su tapkali uza zidove.
     Stigao sam do stepenica. Zvono je još udaralo u dvorani pred nama. Počeo sam da silazim što sam brže mogao kroz sve gušći dim. Blizu završetka stepenica posrnuo sam i pao napred. Polutama se iznenada pretvorila u mrak kojim je eksplodirala svetlost poput oblaka igala, i to je bilo sve...
     Najpre sam osetio bol u glavi; zatim blistava svetlost kad sam otvorio oči. Nakon prvog treptaja činila mi se sjajna kao reflektor, ali kad sam drugi put započeo opreznije podizati kapke, ispostavilo se da je to samo običan prozor, uz to još i prljav. Znao sam da ležim na krevetu, ali nisam ustao da bih dalje ispitao stvar; u mojoj glavi udarao je čekić koji me je odvratio od svakog kretanja. Mirno sam ležao i posmatrao strop sve dok nisam otkrio da su mi ručni zglobovi vezani.
     To me je probudilo iz mrtvila uprkos udaranju u glavi. Video sam da sam stručno vezan; ne bolno stegnut, ali potpuno delotvorno. Oba zgloba bila su nekoliko puta obmotana izoliranom žicom, a na donjoj strani, koju nisam mogao dosegnuti zubima, bio je savršen čvor. Malo sam psovao, a onda sam počeo razgledati. Soba je bila mala i prazna izuzev kreveta na kome sam ležao.
     "Hej", pozvao sam. "Ima li koga?"
     Otprilike pola minuta kasnije začulo se povlačenje nogu. Vrata su se otvorila i pojavila se jedna glava. To je bila mala glava na kojoj je stajala kapa od tvida. Ispod nje se videla zgužvana kravata, a po licu mrka neobrijanost. Nije bila okrenuta ravno prema meni nego u mom opštem pravcu.
     "Zdravo, stari", rekla je dosta Ijubazno. "Znači, došao si k sebi. Drž' se časak da ti donesem šoljicu prljave vode." Glava se potom izgubila.
     Uputstvo da se držim bilo je suvišno, ali nisam dugo čekao.
     Vratio se za nekoliko minuta noseći limenku sa žičanom drškom i u njoj nešto čaja.
     "Gde si?" upitao je.
     "Ravno ispred tebe na krevetu", kazao sam.
     Pipao je napred levom rukom dok nije naišao na podnožje kreveta, onda je prošao pipajući uz njega i pružio limenku.
     "Evo ti, prijatelju. Ima malo čudan ukus jer je stari Čarli stavio rum, ali mislim da nećeš imati ništa protiv toga."
     Uzeo sam limenku držeći je s poteškoćom svojim vezanim rukama. Bio je jak i sladak, a ni u rumu se nije štedelo. Ukus mu je možda bio čudan, ali je delovao kao pravi eliksir života.
     "Hvala", rekao sam. "Ti si čudotvorac. Ja se zovem Bil."
     On se, čini mi se, zvao Alf.
     "O čemu je reč, Alfe? Šta se ovde dešava?" upitao sam.
     Seo je na ivicu kreveta i pružio mi kutiju cigareta i šibice.
     Uzeo sam jednu, zapalio najpre njegovu, zatim svoju i vratio mu šibice.
     "Evo šta je, prijatelju", rekao je. "Znaš da je juče ujutro bila gungula kod Univerziteta, možda si bio tamo?"
     Kazao sam da sam je video.
     "Ali posle te zabave, Koker - to je onaj koji je govorio - malo se razljutio. 'U redu', kaže on gadnim glasom. 'Kopilad to traži. Najpre sam im rekao lepo i pošteno. Sada neka gutaju šta ih stigne'. Sreli smo još nekoliko drugih ljudi i jednu ženu koja vidi, pa su oni to sve međusobno udesili. To je glava, taj Koker."
     "Misliš reći da je on izmislio celu stvar - nije bilo nikakve vatre ili tako nečeg?" upitao sam.
     "Vatre - u moju strinu! Oni su razapeli jednu ili dve žice blizu zemlje, zapalili gomilu papira i granja u dvorani i počeli zvoniti. Računali smo da će oni koji vide stići prvi, jer je još bilo malo mesečine. Tako je i bilo. Koker i još jedan momak nokautirali su ih kad su posrnuli i slali ih dalje po vezi nama momcima da ih iznesemo do kamiona. Jednostavno kao poljubiti ruku."
     "Hm", rekao sam turobno. "Zvuči efikasno taj Koker. Koliko nas je budala palo u tu malu klopku?"
     "Rekao bih da smo uhvatili dva tuceta, mada je ispalo da ih ima pet ili šest slepih. Kad smo natovarili sve za koje smo imali mesta u kamionu kidnuli smo i ostavili druge da se prebroje."
     Kakav god je stav imao Koker prema tome, bilo je jasno da nam Alf nije ništa zamerao. Činilo se da on celu priču smatra zabavnom. Za mene je bila malo suviše bolna da bih je mogao svrstati u tu kategoriju, ali sam u duhu skinuo kapu pred Alfom. Bio sam prilično siguran da bih ja na njegovom mestu bio tako potišten da mi ništa ne bi bilo zabavno.
     "A šta je sada na programu?" upitao sam.
     "Koker ima ideju da nas sve podeli u grupe i svakoga od vas da stavi u jednu od njih. Vi se brinete za nabavku i uopšte ste oči drugih, tako nešto. Vaš je zadatak da nam pomognete da se održimo dok neko ne dođe da raščisti ovu strašnu gužvu."
     "Ah, tako", rekao sam.
     Okrenuo je glavu prema meni. Alf nije jeo ludih gljiva. On je u mom tonu pronašao više nego što sam ja znao da ima u njemu.
     "Ti misliš da će to dugo potrajati?" upitao je.
     "Ne znam. Šta kaže Koker?"
     Činilo se da se Koker nije upuštao u detalje. Međutim, Alf je imao vlastito mišljenje.
     "Ako mene pitaš, mislim da neće doći niko. Da su hteli, već bi bili ovde. Bila bi druga stvar da smo mi provincijski gradić. Ali London! Gde bi došli pre nego ovamo? Ne, kako ja na to gledam, oni još nisu došli, što znači da nikada neće doći, što dalje znači da nema nikoga ko bi mogao doći. Sunce mu ljubim, ko bi pomislio da bi se tako nešto moglo dogoditi!"
     Nisam rekao ništa. Alfa nije trebalo vući za nos lakomislenim hrabrenjima:
     "I ti tako gledaš, verujem?" rekao je posle pauze.
     "Ne izgleda baš najbolje", priznao sam. "Ali još postoji mogućnost, znaš, ljudi odnekud spolja..."
     Zatresao je glavom.
     "Već bi bili tu. Imali bi kola sa zvučnicima na ulicama i upućivali nas šta da radimo. Ne, prijatelju, mi smo izgutali svoje; nema nigde nikoga ko bi došao. Tako stvar stoji."
     Ćutali smo neko vreme, a onda on reče:
     "Ah, dobro. Nije bilo ni tako loše dok je trajalo."
     Malo smo razgovarali o tome kako je živeo. Bio je u različitim poslovima od kojih je, čini se, svaki uključivao zanimljive ilegalne radnje. Sabrao je sve ovim rečima:
     "Sve skupa nije bilo tako loše. A šta si ti radio?"
     Kazao sam mu. Nije ga se dublje dojmilo.
     "Trifidi, ha! Gadne prokletinje, mislim. Nije prirodno moglo bi se reći."
     Ostali smo na tome.
     Alf je otišao prepustivši me mom razmišljanju i kutiji svojih cigareta. Razmotrio sam izglede i zaključio da nisu sjajni. Mislio sam o tome kako će to drugi primiti. Naročito kakav će biti Džozelin stav.
     Sišao sam s kreveta i prešao do prozora. Izgledi su bili loši. Prostor okružen vertikalnim zidovima od oblepljenih cigala kroz četiri sprata ispod mene, stakleno okno pri dnu. U tom smeru nije se dalo mnogo napraviti. Alf je zaključao vrata za sobom, ali sam za svaki slučaj pokušao da ih otvorim. U sobi me ništa nije nadahnjivalo. Izgledala je kao da pripada trećerazrednom hotelu, s tim što je sve sem kreveta bilo izbačeno iz nje.
     Ponovo sam seo na krevet da razmislim. Možda bih mogao udesiti Alfa čak i vezanih ruku u slučaju da on nema nož. Ali on je verovatno imao nož, a to bi bilo neugodno. Slepom ne bi koristilo da mi preti nožem; da me onesposobi morao bi ga upotrebiti. Sem toga, stajao bih i pred teškoćom da otkrijem pored koliko bih drugih morao proći pre nego što bih našao izlaz iz zgrade. Uz to nisam želeo da naškodim Alfu. Činilo mi se mudrije da čekam na priliku koja se morala pružiti čoveku s vidom među slepima.
     Alf se vratio sat kasnije noseći tanjir hrane, kašiku i čaj.
     "Malo grubo", izvinio se. "Ali rekli su bez noža i viljuške, pa eto ti."
     Dok sam se prihvatao jela raspitivao sam se o drugima. Nije mi mogao reći mnogo, i nije znao imena, ali sam saznao da su uz muškarce dovedene i žene. Posle toga sam ostao sam nekoliko sati koje sam proveo pokušavajući da što bolje prespavam svoju glavobolju.
     Kad se Alf opet pojavio s hranom i neizbežnom limenkom čaja pratio ga je čovek kojeg je on nazvao Kokerom. Izgledao je umornije nego kad sam ga poslednji put video. Pod miškom je nosio svežanj papira. Dobacio mi je prodoran pogled.
     "Zamisao vam je poznata?" upitao je.
     "Koliko mi je Alf rekao", priznao sam.
     "Onda je u redu." Bacio je papire na krevet, uzeo najgornji i razvio ga. To je bio plan Londona s predgrađima. Pokazao je na površinu, debelo zaokruženu plavom olovkom, koja je označavala deo Hampsteda i Svis kotidža, a zatim rekao: "To je vaš rejon. Vaša grupa radi unutar ove oblasti i ni u čijoj drugoj. Ne možemo dopustiti da se svi otimaju za iste zalihe. Vaš je posao da pronađete hranu u toj oblasti i pobrinete se da vaša grupa dobije i nju i sve drugo što je potrebno. Razumete?"
     "A ako ne?" rekao sam gledajući ga.
     "Ako ne, onda će oni ogladneti. A ako ogladne, tim gore po vas. Neki momci tamo su gladni, a niko od nas to ne čini radi zabave. Pazite, dakle, šta radite. Sutra ujutro odvešćemo vas sa vašom grupom tamo kamionima. Posle toga biće vaša dužnost da ih izdržavate dok neko ne dođe da raščisti stvar."
     "A ako niko ne dođe?" upitao sam.
     "Neko mora doći." rekao je kruto. "U svakom slučaju, ovo je vaš posao i pazite da ostanete u svojoj oblasti."
     Zaustavio sam ga kad je odlazio.
     "Je li ovde gospodica Plejton?" upitao sam.
     "Ne znam imena nikome od vas", rekao je.
     "Plava, visoka oko 170 centimetara, ima sivo-plave oči," bio sam uporan.
     "Tu je neka devojka otprilike te veličine i plava. Ali nisam zapazio njene oči; imam važnijeg posla", rekao je odlazeći.
     Proučio sam kartu. Nisam bio mnogo oduševljen rejonom koji mi je bio dodeljen. U stvari, jedan deo predstavljao je prilično prijatno predgrađe, ali bi u ovim uslovima bolje odgovarala lokacija s dokovima i robnim kućama. Nije bilo sigurno da li će u tom kraju biti većih skladišta. Ali ne možemo svi izvući zgoditak, kao što bi se bez sumnje izrazio Alf, a u svakom slučaju nisam imao nameru da ostanem duže nego što bude preko potrebno.
     Kad se Alf pojavio upitao sam ga da li bi odneo cedulju Džozeli. Zatresao je glavom odrečno.
     "Žao mi je, prijatelju. Nije dopušteno."
     Obećao sam da neće biti opasna, ali je on ostao pri svome. Imao je donekle pravo. Nije imao razloga da mi veruje, niti bi mogao pročitati cedulju i videti da li je tako bezazlena kao što ja tvrdim. Uostalom, nisam imao ni olovke ni papira, pa sam odustao. Posle mog saletanja pristao je da je obavesti o mome prisustvu i da sazna u koji je rejon šalju. Nije bio oduševljen ni time, ali je morao priznati da će, ukoliko dođe do raščišćavanja gužve, meni biti mnogo lakše da je ponovo nađem ako znam gde da počnem tražiti.
     Posle toga ostao sam neko vreme u društvu svojih misli.
     Nesreća je bila u tome što nisam bio srcem i dušom ni za jedan stav. Imao sam prokleto neugodnu sposobnost da shvatim argumente obeju strana. Znao sam da je zdrav razum i dugoročno gledanje na strani Majkla Bridlija i njegove grupe. Da su oni otišli, Džozela i je bismo bez sumnje otišli sa njima i radili sa njima, ali sam znao da ne bih bio miran. Nikad ne bih bio potpuno uveren da se ništa nije moglo učiniti za brod koji tone, niti potpuno siguran da nisam samo racionalno opravdao vlastitu sklonost. Ako zaista nije postojala mogućnost organizovanog spasavanja, onda je njihovo predlaganje da spasemo ono što se može bio inteligentan postupak. Ali, na žalost, inteligencija nije ni izdaleka jedini pokretač ljudskih točkova. Ja sam se sukobio baš sa onim usađenim predrasudama za koje je stari doktor rekao da se tako teško slamaju. Bio je apsolutno u pravu što se tiče teškoća u odnosu na usvajanje novih principa. Ako bi na primer kojim čudom stigla neka vrsta pomoći, znao sam kakvom bih se gnjidom osećao zato što sam nestao, bez obzira na karakter motiva, i koliko bih prezirao sebe i druge što nismo ostali ovde u Londonu da pomognemo dok se još može pomagati.
     Međutim, s druge strane, ukoliko pomoć ne bi došla, kako bih se osećao zbog toga što sam izgubio vreme i uzaludno trošio snagu dok su energičniji ljudi počeli da se spasavaju kad je za to još bilo vremena?
     Znao sam da je potrebno da se jednom zauvek odlučim za pravi pristup i da se držim njega. Ali nisam mogao. Kolebao sam se. Nekoliko sati kasnije, kad sam zaspao, još sam se kolebao.
     Nisam mogao saznati na šta se Džozela odlučila. Od nje nisam dobio nikakvu ličnu poruku. Alf je, međutim, uveče proturio glavu u sobu. Njegovo obaveštenje bilo je kratko.
     "Vestminster. Ha! Čini mi se da ta grupa neće naći mnogo njupe u parlamentu."
     Rano sledećeg jutra probudio me Alfov ulazak. Pratio ga je krupniji čovek čiji je pogled izmicao i koji se nepotrebno razmetao mesarskim nožem. Alf je stupio napred i bacio na krevet zavežljaj odeće. Njegov pratilac je zatvorio vrata i oslonio se na njih, motreći lukavim okom i igrajući se nožem.
     "Daj nam šape, prijatelju", rekao je Alf.
     Pružio sam mu ruke. Opipao je žice na mojim zglobovima i presekao ih kleštima.
     "A sada obuci ove krpe, prijatelju", rekao je koraknuvši unazad.
     Obukao sam se dok je ljubitelj noža pratio svaki moj pokret kao soko. Kad sam završio, Alf je izvadio par lisica. "Još samo ovo", rekao je.
     Oklevao sam. Čovek kraj vrata prestao se oslanjati na njih; malo je podigao nož. Za njega je ovo očigledno bio zanimljiv trenutak. Odlučio sam da možda nije vreme za neke pokušaje i pružio mu šake. Alf ih je opipao i sklopio oko njih lisice. Zatim je otišao i doneo mi doručak.
     Gotovo dva sata kasnije, onaj drugi čovek se opet pojavio s jasno istaknutim nožem. Mahnuo je njime prema vratima.
     "Hajde", reče. To je bila jedina reč koju sam od njega čuo.
     S neugodnim osećajem u leđima zbog blizine noža sišao sam niz više spratova i prošao kroz jedno predvorje. Na ulici su čekala dva puna kamiona. Koker je stajao iza jednoga od njih sa dva druga. Mahnuo mi je da priđem. Bez reči je proturio lanac između mojih ruku. Na oba kraja lanca nalazila se po jedna karika. Jedna je već bila pričvršćena oko levog zgloba krupnijeg slepca uz njega; drugu je privezao uz desni zglob sličnog težeg tipa, tako da sam ja bio između njih. Izbegavali su rizik koliko su god mogli.
     "Na tvom mestu ne bih pokušao nikakve gluposti", savetovao mi je Koker. "Ponašaj se pošteno prema njima i oni će se ponašati pošteno prema tebi."
     Nas trojica smo se nezgrapno popeli odostrag, pa su oba kamiona krenula.
     Stali smo blizu Svis kotidža i iskrcali se. Oko nas je bilo možda dvadesetak ljudi koji su naokolo besciljno lutali uz kanale. Na zvuk motora su se svi okrenuli prema nama sa izrazom neverice i počeli se približavati puni nade kao da su delovi jedinstvenog mehanizma; dozivajući dok su prilazili. Šoferi su nam viknuli da se maknemo. Povezli su kamion nazad, okrenuli se i odvezli tandrčući putem kojim smo došli. Ljudi koji su se približavali, sad su zastali. Jedan ili dvojica viknuli su za kamionima; većina ih se beznadežno i ćutke vratila svom lutanju. Na udaljenosti od oko pedeset metara od nas, jedna žena je dobila histeričan napad i počela udarati glavom o zid. Osećao sam se mučno.
     Okrenuo sam se svojim pratiocima.
     "Pa dobro, šta hoćete najpre?" upitao sam.
     "Smeštaj", rekao je jedan. "Moramo negde da spavamo."
     Pomislio sam da im moram naći barem to. Nisam mogao jednostavno nestati i ostaviti ih u škripcu nasred ulice. Kad smo već došli dotle, nisam mogao da im ne nađem makar kakav centar, neku vrstu štaba, i da ih postavim na noge. Trebalo mi je neko mesto gde bi se moglo obavljati primanje robe, skladištenje i prehrana, i gde bi svi mogli biti na okupu. Prebrojao sam ih. Bilo ih je pedeset i dvoje, od čega četrnaest žena. Činilo se kao najbolje da nađem hotel. To će nam uštedeti brigu oko kreveta i posteljine.
     Našli smo neku vrstu pretencioznog pansiona koji se sastojao od četiri spojene viktorijanske kuće s terasama i u kome je bilo više mesta nego što je nama bilo potrebno. Kad smo stigli, tamo je već bilo pola tuceta ljudi; bog zna šta se desilo ostalima. Našli smo ih prestrašeno šćućurene u jednom salonu - jedan starac, starija žena (za koju se ispostavilo da je bila direktor), sredovečan čovek i tri devojke. Direktorka je bila dovoljno srčana da se pribere i uputi na našu adresu veoma oštre pretnje, ali nam čak i njen najstroži pansionski način nije imponovao. Starac je pokušao da je potpomogne praveći se pomalo važan. Ostali nisu učinili ništa, samo su nervozno okrenuli lica prema nama.
     Objasnio sam da se useljavamo. Ako im se to ne dopada, oni mogu da odu; ako, pak, više vole da ostanu i dele ono što se ima na jednake delove, mogu i to. To im nije bilo po volji. Njihovo reagovanje ukazivalo je na to da su tu negde imali sakrivenih zaliha hrane koju nisu želeli da dele. Kad su shvatili da smo nameravali da stvorimo još veće zalihe, primetno su izmenili stav i počeli da se mire sa stanjem.
     Odlučio sam da moram ostati dan ili dva, barem da im pomognem da stanu na vlastite noge. Nagađao sam da će se Džozela osećati slično u svojoj grupi. Taj Koker je bio vešt čovek - digao nas na trik koji se inače zove prebaciti odgovornost na drugoga. Ali ću se posle toga izgubiti i pridružiti se Džozeli.
     Sledećih nekoliko dana sistematski smo obrađivali veće obližnje trgovine, uglavnom ne baš velike filijale. Gotovo svugde su drugi već bili stigli pre nas. Ulazi u trgovine izgledali su vrlo jadno. Izlozi su bili razbijeni, pod prekriven poluotvorenim konzervama i rasutim paketima njihovih razočaranih nalaznika, a sada su ležali kao lepljiva i smrdljiva masa među krhotinama stakla. Međutim, gubitak je po pravilu bio mali, a šteta neznatna, tako da smo veće sanduke nalazili u radnji i iza nje potpuno nedirnute. Nije bilo nimalo lako za slepe da rukuju teškim sanducima, iznose ih iz trgovine i tovare na ručna kolica. Zatim su ih morali dopremiti do našeg prenoćišta i uskladištiti. Ali su praksom postajali spretniji.
     Rad je kočilo najviše to što sam svugde morao biti prisutan. Malo se ili ništa nije moglo obaviti ako ih ja nisam upućivao. Nije bilo moguće upotrebljavati više od jedne radne grupe odjednom, mada bismo mogli sastaviti tuce. Ni u hotelu se nije moglo mnogo učiniti dok sam ja bio odsutan s grupama za nabavljanje. Sem toga, vreme koje sam morao trošiti na proučavanje i razgledanje rejona bilo je za sve druge prilično izgubljeno. Dva čoveka s vidom mogla bi obaviti ne samo dvostruko nego i mnogo više.
     Kad smo jednom počeli, danju sam bio isuviše zaposlen da bih duže razmišljao o stvarima koje su prelazile granice započetog posla, a noću isuviše umoran da ne bih zaspao onoga časa kad bih legao. Tu i tamo rekao bih sam sebi: "Do sutra uveče biće prilično dobro opskrbljeni - dovoljno da se održe bar neko vreme. Onda ću se izgubiti i naći Džozelu."
     To je zvučalo dobro, ali je svaki dan ostajalo za sutra, i svaki je dan postajalo teže. Neki od njih su nešto naučili, ali se još uvek praktično ništa - od nabavljanja robe do otvaranja konzervi - nije moglo odvijati bez mog prisustva. Po toku zbivanja činilo se da sam postajao neophodan sve više umesto sve manje.
     Oni nisu bili ništa krivi. U tome je i ležala teškoća. Neki među njima pokazivali su tako prokleto mnogo dobre volje. Morao sam jednostavno posmatrati kako mi postaje sve manje moguće da budem svinja i da ih napustim. Deset puta na dan psovao bih onog Kokera što me je doveo u takvu situaciju, ali to nije pomagalo da se ona razreši: ostao sam pred pitanjem do kakvog ishoda ona može dovesti...
     Prvi nagoveštaj ishoda, mada ga nisam odmah shvatio, došao je četvrtog - ili možda petog - jutra kad smo izlazili.
     Jedna žena je viknula sa stepenica da su gore dva bolesnika; i to prilično teška po njenom mišljenju.
     Mojoj dvojici čuvara to se nije svidelo.
     "Slušajte", kazao sam. "Sad mi je otprilike dosta tog robijanja u lancima. Išlo bi nam mnogo bolje bez toga."
     "Pa da se izgubite i odete svojoj staroj bandi?" rekao je neko.
     "Nemojte se zavaravati", nastavio sam. "Mogao sam udesiti ovaj par amaterskih gorila u svako doba dana i noći. Nisam to učinio zato što nemam ništa protiv njih sem što su par tupih zanovetala..."
     "Slušaj...", počeo je da se buni jedan od mojih privesaka.
     "Ali", nastavio sam, "ukoliko me ne puste da vidim šta nedostaje ovim ljudima, onda mogu očekivati da će biti udešeni svakog trenutka odsad pa nadalje."
     Moja dvojica su popustila, ali kad smo stigli u sobu, dobro su pazili da se drže što dalje koliko im je lanac dopuštao. Bolesnici su bili jedan mladić i jedan sredovečan muškarac. Obojica su imala visoku temperaturu i tužila se na strašne bolove u stomaku. Tada nisam znao mnogo o takvim stvarima, ali nije bilo potrebno da se mnogo zna da bi se čovek zabrinuo. Nisam se mogao dosetiti ničem sem da izdam uputstva da ih odnesu u obližnju praznu kuću i da jedna žena pripazi na njih što može bolje.
     To je bio početak dana neuspeha. Sledeći, sasvim različit neuspeh zbio se oko podne.
     Bili smo ispraznili većinu obližnjih trgovina s hranom, pa sam odlučio da malo proširimo naš delokrug. Koliko sam se sećao ove okoline, činilo mi se da na udaljenosti od oko jednog kilometra prema severu treba da bude još jedna ulica s trgovinama, pa sam poveo svoju grupu tamo. Zaista smo našli dućane, ali smo našli još nešto.
     Zastao sam kad smo zaokrenuli za jedan ugao, pa sam ih mogao videti. Grupa ljudi je ispred jednog skladišta kotrljala sanduke i tovarila ih na kamion. Da nije bilo razlike u prevoznom sredstvu mogao bih pomisliti da promatram vlastitu grupu na poslu. Zaustavio sam svoj vod od dvadesetak ljudi razmišljajući šta da preduzmemo. Bio sam sklon povlačenju i izbegavanju mogućih sukoba tako što bih potražio slobodno polje rada na nekom drugom mestu; nije imalo smisla dolaziti u sukob kad je u raznim trgovinama bilo razbacano sasvim dovoljno zaliha za one koji su bili dovoljno organizovani da se njima posluže. Ali, odluka nije bila prepuštena meni. Dok sam još oklevao, iz trgovine je samouvereno izišao riđokos mladić. Nije bilo sumnje da on vidi, niti, trenutak kasnije, da nas je video.
     On nije delio moju neodlučnost. Brzo je zavukao ruku u džep. Sledećeg trenutka, zrno se zabilo u zid pored mene. Nastala je kratka živa slika. Njegovi i moji ljudi okrenuli su oči bez vida jedni prema drugima pokušavajući da shvate šta se dešava. Onda je opet zapucao. Učinilo mi se da je ciljao u mene, ali je zrno pogodilo mog pratioca sleva. On je kriknuo kao da je iznenađen i skljokao se uz neku vrstu uzdaha. Sklonio sam se za ugao povukavši drugog čoveka za sobom.
     "Brzo", rekao sam. "Daj mi ključ od lisica. Ovako ne mogu ništa napraviti."
     On se samo značajno nacerio.
     "Ha", rekao je. "Skini se. Mene nećeš dignuti."
     "Oh, pobogu, prokleti glupane...", rekao sam vukući lancem telo čuvara broj jedan da bismo se bolje zaklonili.
     Šašavac je počeo da diskutuje sa mnom. Bog zna za kakve me je lukavosti sumnjičio njegov tupi mozak. Lanac se dovoljno opustio tako da sam mogao podignuti ruke. Učinio sam to i lupio ga obema šakama po glavi, pa je tresnuo o zid. To je prekinulo diskusiju. Našao sam ključ u njegovom prostranom džepu.
     "Slušajte", obratio sam se ostalima. "Okrenite se, svi vi, i pođite pravo napred. Nemojte se rastajati, inače ste propali. Pođite sada."
     Otvorio sam lisice na jednoj šaci, otarasio se lanca i prebacio se preko zida u nečiji vrt. Čučeći tamo rešio sam se lisica s druge šake. Onda sam prešao na drugu stranu i oprezno provirio preko udaljenijeg ugla zida. Mladić s revolverom nije požurio za nama kao što sam donekle očekivao. On je još bio sa svojom grupom i davao joj uputstva. A na kraju, zašto bi i žurio? Pošto nismo uzvratili paljbu mogao je računati sa tim da smo nenaoružani, a mi se nismo mogli ni dovoljno brzo udaljiti.
     Kad je izdao svoje naloge, izišao je samouvereno na ulicu do tačke s koje se videla moja grupa u povlačenju, pa ju je zatim počeo slediti. Na uglu se zaustavio i pogledao dva opružena čuvara. Verovatno ga je lanac naveo na pomisao da je jedan od njih predstavljao oči bande, jer je vratio revolver u džep i počeo lagano slediti ostale.
     To nisam očekivao, pa je prošlo nešto vremena dok nisam shvatio njegov plan. Onda mi je sinulo kako bi za njega bilo najkorisnije da sledi grupu do našeg štaba i vidi kakvih se zaliha može tamo dokopati. Morao sam priznati da je on ili bio brži od mene u otkrivanju prilika, ili je pre toga više razmišljao o mogućnostima koje bi mogle iskrsnuti. Bilo mi je drago što sam svojoj grupi rekao da ide pravo. Verovatno će se posle izvesnog vremena umoriti, ali sam računao sa tim da niko od njih neće pronaći put i tako ga dovesti do hotela. Ako se budu držali na okupu moći ću ih kasnije sve pokupiti bez većih teškoća. Sada je neposredno preda mnom stajalo pitanje šta da se radi s čovekom koji ima revolver, a nema skrupula pri njegovoj upotrebi.
     U nekim delovima sveta, čovek bi mogao ući u prvu obližnju kuću i naći podesno vatreno oružje. Hampsted nije bio takav; on je, na žalost, bio veoma otmeno predgrađe. Možda bi se negde mogla naći lovačka puška, ali samo posle upornog traženja. Mogao sam ga jedino držati na oku nadajući se da ću doći u priliku da se obračunam sa njim. Odlomio sam granu s jednog drveta, prebacio se ponovo preko zida i stao lupkati uz rub pločnika ne razlikujući se, tako sam se bar nadao, od stotina slepih koji su tako lutali ulicama.
     Ulica se pružala pravo do izvesne udaljenosti. Riđokosi mladić bio je možda pedeset metara ispred mene, a moja grupa još pedeset metara ispred njega. Nastavili smo tako da idemo oko jedan kilometar. Na moje olakšanje, niko iz prednje grupe nije skrenuo u ulicu koja je vodila do naše baze. Počeo sam razmišljati koliko će vremena proći pre nego što odluče da je bilo dosta hodanja kad me je prekinuo neočekivan događaj. Jedan čovek koji je zaostajao za drugima, konačno je stao. Odbacio je svoj štap i presavio se s rukama preko stomaka. Onda se spustio na zemlju i legao savijajući se od bola. Ostali nisu zastali. Mora da su čuli njegovo jaukanje, ali verovatno nisu imali pojma da pripada njihovoj grupi.
     Mladić je pogledao prema njemu i zastao oklevajući. Promenio je smer i uputio se preko ulice prema sklupčanoj spodobi. Zastao je malo podalje i počeo ga gledati. Pažljivo ga je posmatrao možda dvadesetak sekundi. Zatim je lagano, ne sasvim promišljeno, izvukao revolver iz džepa i prosvirao mu metak kroz glavu.
     Grupa se zaustavila na zvuk pucnja, a to sam učinio i ja. Mladić nije pokušao da ih stigne; u stvari, činilo se da je iznenada potpuno izgubio interesovanje za njih. Okrenuo se i pošao nazad sredinom ulice. Setio sam se da moram igrati svoju ulogu, pa sam ponovo počeo hodati lupkajući. Nije obraćao pažnju na mene dok je prolazio, ali ja sam video njegovo lice: bilo je zabrinuto i mračnog izraza... Nastavio sam hodati na isti način dok nismo stigli na pristojnu razdaljinu, a onda sam požurio do ostalih. Zaustavivši se na zvuk pucnja, oni su diskutovali da li da nastave hodati.
     Prekinuo sam ih rekavši da ćemo sada, kad više nisam opterećen dvojicom neinteligentnih čuvara, stvari voditi drugačije. Nabaviću kamion i vratiti se za desetak minuta da ih odvezem do našeg prenoćišta.
     Vest da smo sreli drugu organizovanu grupu na radu prouzrokovala je novu zabrinutost, ali naše mesto bilo je nedirnuto. Jedina novost bila je to da su još dva muškarca i jedna žena oboleli, imali su jake bolove u stomaku, i da su bili preneti u drugu kuću.
     Spremili smo se kako smo mogli i umeli za obranu protiv pljačkaša koji bi stigli dok sam ja odsutan. Onda sam sabrao novu grupu; odvezli smo se u kamionu, ovog puta u drugom smeru.
     Setio sam se da sam u prijašnjim danima obično dolazio na Hampstedske poljane autobusom do stanice oko koje je bilo načičkano više manjih trgovina i dućana. Pomoću plana grada lako sam našao to mesto, i ne samo to nego sam ga našao čudesno nedirnuto. Izuzev tri ili četiri razbijena izloga, predeo je izgledao kao da je naprosto zatvoren za vreme vikenda.
     Međutim, postojale su i razlike. U prvom redu, nedeljom ili pazarnim danom, to mesto nije nikad pritiskivala takva tišina; i na ulici je ležalo više leševa. Ali čovek se već toliko bio naučio na leševe da na njih nije gotovo ni obraćao pažnju. U stvari sam se čudio da ih nije bilo više, pa sam došao do zaključka da je većina ljudi tražila kakav zaklon bilo zbog straha bilo za kasnije kad budu malaksali. To je bio jedan od razloga što mi se nije ulazilo u stambene zgrade.
     Zaustavio sam kamion ispred trgovine životnih namirnica i osluškivao nekoliko sekundi. Tišina se spustila na nas kao pokrivač. Nije bilo ni lupkanja štapova; nijedna lutalica nije se mogla videti. Ništa se nije kretalo.
     "U redu", rekao sam. "Ispadajte, momci."
     Zaključana vrata trgovine lako su popustila. Unutra je bio uredan i nedirnut raspored čabrica maslaca, kolutova sira, komada slanine, sanduka šećera i svega ostalog. Zaposlio sam svoje ljude. Oni su već bili razvili vlastite metode rada i sigurnije su rukovali stvarima. Mogao sam ih malo ostaviti da nastave sami dok ne ispitam skladište pozadi, a zatim i podrum.
     Dok sam dole istraživao sadržaj sanduka začuo sam krike negde napolju. Odmah za njim došao je gromki bat teških cipela po podu nada mnom. Jedan čovek je sleteo kroz za sklopna vratašca i pao na glavu. Nije se više pokrenuo niti dao glasa od sebe. Zaključio sam da se gore verovatno odvija bitka sa suparničkom bandom. Prekoračio sam palog čoveka i oprezno se uspeo uzanim stepenicama držeći ruku nad glavom da bih se odbranio.
     Najpre sam ugledao brojne teške cipele kako se iz neugodne blizine kreću prema mojim vratašcima. Brzo sam skočio gore i izmakao se pre nego što su stigli do mene. Ispeo sam se baš na vreme da vidim kako staklo izloga popušta. Tri čoveka su pala unutra zajedno sa njim. Dug zeleni bič udario je za njima i pogodio jednoga na tlu. Druga dvojica su otpuzala kroz razlupane predmete u izlogu i oteturala dublje u prodavnicu. Oni su potisnuli ostale nazad, tako da su još dvojica pala kroz vratašca.
     Bio mi je potreban samo letimičan pogled na onaj bič da bih shvatio šta se desilo. Prošlih dana sam, radeći, bio gotovo zaboravio na trifide. Uspeo sam se na jedan sanduk i pogledao preko glava ljudi. U mom vidnom polju bila su tri trifida: jedan napolju na ulici, a dva bliže na pločniku. Četiri čoveka ležala su nepokretno vani na tlu. Tada sam shvatio zašto su ove trgovine bile nedirnute i zašto se niko nije mogao videti u blizini poljana. U isto vreme sam proklinjao sam sebe što nisam pažljivije pogledao leševe na ulici. Jedan pogled na opekotinu od uboda bio bi mi dovoljna opomena.
     "Stanite!" povikao sam, "ostanite gde ste."
     Skočio sam sa sanduka, odgurnuo ljude koji su stajali na preklopljenom poklopcu vratašca i zatvorio ga.
     "Pozadi su vrata", rekao sam. "Polako sada."
     Prva dvojica su otišla nečujno. Onda je jedan trifid zafijukao bodljom u sobu kroz razbijen izlog. Jedan čovek je vrisnuo padajući. Drugi su pojurili u panici i izgurali me ispred sebe. U vratima je nastao zastoj. Iza nas su bodlje još dva puta fijuknule pre nego što smo prošli.
     U zadnjoj sobi sam se osvrnuo sav zadihan. Bilo nas je sedam.
     "Stanite", rekao sam opet. "Ovde smo sigurni."
     Vratio sam se do vrata. Zadnji deo trgovine bio je izvan domašaja trifida dok su još bili napolju. Uspeo sam da bezbedno stignem do zaklopnih vratašca i da ih podignem. Ona dvojica koja su pala kroz njih posle moga izlaska, pojavila su se iz podruma. Jedan je slomio ruku, a drugi se samo ugruvao i psovao.
     Iza zadnje sobe prostiralo se malo dvorište, a sa njegove suprotne strane bila su vratašca u zidu od opeka visokom oko dva i po metra. Postao sam oprezan. Umesto da odem pravo do vrata, popeo sam se na krov obližnje šupe da bih izvidio situaciju. Video sam da vrata vode u uzan prolaz koji se protezao celom dužinom bloka. Prolaz je bio prazan. Ali iza njegovog zida, na strani nasuprot meni kojom su se izgleda završavali vrtovi reda privatnih kuća, opazio sam vrhove dvaju trifida nepomičnih u grmlju. Bilo je sasvim mogućno da ih ima više. Zid je na toj strani bio niži, a njihova bi im visina omogućila da udaraju preko prolaza svojim bodljama. Objasnio sam položaj ostalima.
     "Proklete neprirodne beštije", rekao je jedan od njih. "Uvek sam mrzeo te kurvine sinove."
     Nastavio sam da istražujem. Ispostavilo se da je u drugoj zgradi do nas, prema severu, servis za pozajmicu automobila s troja kola na licu mesta. Bilo je dosta teško prebaciti grupu preko dva zida, osobito čoveka s polomljenom rukom, ali smo nekako uspeli. Čak sam ih sve smestio u jedan veliki Dajmler. Kad smo svi bili spremni, otvorio sam spoljna vrata i otrčao natrag do automobila.
     Trifidi su se smesta zainteresovali. Njihova neverovatna osetljivost prema zvucima obavestila ih je da se nešto dešava. Kad smo krenuli, njih nekoliko je već teturalo prema ulazu. Bodlje su šibnule prema nama i bezopasno udarile po zatvorenim prozorima. Naglo sam zaokrenuo udarivši u jednog od njih i prevrnuvši ga. Nastavili smo uz ulicu prema zdravijim susedstvima.

     To veče bilo je najgore od svih koje sam proveo posle katastrofe. Oslobođen svojih čuvara preuzeo sam jednu sobicu u kojoj sam bio sam. Stavio sam šest upaljenih sveća u jednom redu na vrh kamina i dugo sedeo u fotelji pokušavajući da razmotrim situaciju. Kad smo se vratili, saznali smo da je umro jedan od jučerašnjih bolesnika; drugi je očigledno umirao, a imali smo i četiri nova slučaja. Dok smo večerali, pridružilo im se još dvoje. Nisam imao pojma kakva je to bolest. Uz postojeći nedostatak usluga i opšti tok zbivanja, to je moglo biti svašta. Pomislio sam na tifus, ali sam imao mutnu ideju da ga vreme inkubacije isključuje, mada ne bi bilo velike razlike ni da sam znao šta je. Znao sam samo toliko da je bilo dovoljno gadno da navede onog riđokosog mladića da upotrebi revolver i odustane od namere da sledi moju grupu. Obuzimao me je sve više utisak da sam od samog početka činio medveđu uslugu svojoj grupi. Uspeo sam da ih održim na životu između protivničke bande na jednoj strani i trifida koji su prodirali sa poljane na drugoj strani. A sad i ova bolest. Kad se sve sabere, moj uspeh se sastojao samo u kratkom odgađanju njihovog izgladnjivanja.
     Stvari su sada stajale tako da nisam znao kojim putem da krenem.
     Sem toga bio sam zabrinut i za Džozelu. Vrlo verovatno su se slične stvari, možda i gore, dešavale i u njenom rejonu...
     Uhvatio sam se kako ponovo mislim o Majklu Bridliju i njegovoj grupi. Pre sam znao da su bili logični, a sada sam počeo misliti da su možda bili i dublje humani. Oni su uvideli da je pokušaj spasavanja većeg broja ljudi beznadežan. Podržavati u preostalima ispraznu nadu bilo je gotovo okrutno.
     Odlučio sam da sutra potražim Džozelu da bismo to zajedno rešili...
     Zasun na vratima je škljocnuo i ona su se polako otvorila.
     "Ko je?" upitao sam.
     "Oh, to jeste vi", rekao je devojački glas.
     Ušla je zatvarajući vrata sa sobom.
     "Šta želite?" upitao sam.
     Bila je visoka i vitka. Ispod dvadeset godina rekao bih. Kosa joj je bila pomalo valovita, kestenjaste boje. Bila je mirna, ali je čovek morao da je zapazi; bilo je to u njenoj teksturi, a ne samo u obrisu. Odredila je moj položaj po glasu i pokretima. Zlatnosmeđe oči gledale su malo iznad mog levog ramena, inače bih bio siguran da me proučava.
     Nije odmah odgovorila. Ta nesigurnost nije joj nekako pristajala. Čekao sam da progovori. Grlo mi se steglo. Bila je mlada i bila je lepa. Pred njom je trebalo da stoji ceo život... A zar mladost i lepota nisu pomalo tužne u ovim prilikama?
     "Vi odlazite odavde?" rekla je tihim, malo kolebljivim glasom, napola kao pitanje, napola kao izjavu.
     "To nisam nikada rekao", uzvratio sam.
     "Ne", priznala je, "ali to kažu ostali. Imaju pravo, zar ne?"
     Nisam ništa odgovorio na to. Nastavila je:
     "Ne možete. Ne možete ih ostaviti tako. Potrebni ste im."
     "Ovde nisam koristan. Sve nade su lažne."
     "A šta ako se ispostavi da nisu lažne?"
     "Ne može se ispostaviti, ne više. Dosad bismo saznali."
     "Ali ako se na kraju ipak obistine, a vi ste jednostavno otišli...?"
     "Zar verujete da nisam o tome razmišljao? Ovde nisam ni od kakve koristi, kažem vam. Bio sam kao injekcija droge koja se daje pacijentu da izdrži još malo, bez lekovite vrednosti; samo odgađanje."
     Nekoliko sekundi nije odgovarala. Onda je nesigurno rekla:
     "Život je veoma dragocen, čak i ovakav." Njeno samosavladavanje je gotovo popustilo.
     Nisam mogao ništa da kažem. Ona se pribrala.
     "Vi nas možete održati u životu. Uvek postoji mogućnost, bar mala mogućnost da se nešto desi, čak i sada."
     Već sam rekao šta mislim o tome, pa nisam hteo da to ponavljam.
     "Tako je teško", rekla je kao da govori samoj sebi. "Kad bih vas samo mogla videti... Ali, naravno, kad bih to mogla... Jeste li mladi? Zvučite mladalački."
     "Još nemam trideset", kazao sam. "I veoma sam običan."
     "Ja imam osamnaest. Bio mi je rođendan kad je došla kometa."
     Nisam se mogao setiti ničega što ne bi zvučalo okrutno. Pauza se produžila. Video sam da krši ruke. Onda ih je opustila u stranu, potpuno belih zglobova na prstima. Zaustila je, ali nije progovorila.
     "Šta je?" upitao sam. "Šta mogu učiniti sem da ovo malo produžim?"
     Ugrizla se za usnu, zatim rekla:
     "Oni - oni su govorili da ste možda osamljeni. Mislila sam, kad bi možda...", glas joj se kolebao, a zglobovi na prstima su još jače pobeleli. "Kad biste možda imali nekoga... mislim, nekog ovde... ne biste - ne biste nas ostavili. Biste li ostali s nama?"
     "Oh, bože!" rekao sam tiho.
     Pogledao sam je kako stoji potpuno uspravna, a usne su joj malo podrhtavale. Trebalo je da ima udvarača, da je saleću za najmanji smešak. Trebalo je da bude srećna i bezbrižna izvesno vreme, a zatim srećna brinući za druge. Život je za nju morao biti čudesan, a ljubav veoma privlačna...
     "Bićete obazrivi sa mnom, zar ne?" rekla je. "Znate, ja nisam..."
     "Prestanite! Prestanite!" uzviknuo sam. "Ne smete mi govoriti takve stvari. Molim vas, idite."
     Ali ona nije otišla. Stajala je i gledala u mene očima koje nisu videle.
     "Idite!" ponovio sam.
     Nisam mogao izdržati prekor koji je ona predstavljala. Ne samo sebe - hiljade i hiljade uništenih mladih života...
     Prišla je bliže.
     "Vi kao da plačete!" rekla je.
     "Idite. Tako vam boga, idite!"
     Oklevala je, zatim se okrenula i napipala put nazad do vrata. Dok je izlazila kaozao sam:
     "Možete im reći da ću ostati."
     Sledećeg jutra najpre sam osetio smrad. I pre je tu i tamo bilo naleta smrada, ali srećom je vreme bilo prohladno. Sada se ispostavilo da sam prespavao duboko u već topliji dan. Neću ulaziti u detalje o tom smradu; oni koji su ga upoznali neće ga nikad zaboraviti, a drugima se ne može opisati. Nedeljama se dizao iz svakog grada i gradića, raznošen svim mogućim vetrovima. Kad sam se toga jutra probudio i osetio ga, on me je uverio u dolazak kraja. Smrt je samo udarni kraj življenja; raspadanje je konačno.
     Ležao sam nekoliko minuta razmišljajući. Sad sam jedino mogao natovariti celu svoju grupu u kamione koje ću jedan za drugime odvesti izvan grada. A sve one zalihe koje smo nakupili? I njih je trebalo natovariti i odvesti, a ja sam jedini mogao voziti... To će trajati danima, ukoliko smo uopšte mogli raspolagati sa toliko dana...
     Posle toga sam počeo razmišljati šta se sada dešava u zgradi. U njoj je vladala čudna tišina. Oslušnuvši, mogao sam čuti samo jedan glas kako ječi u drugoj sobi i ništa više. Sišao sam s kreveta i užurbano se obukao sa osećanjem uznemirenosti. Na hodniku sam ponovo oslušnuo. Niko se nije micao po kući. Iznenada sam imao gadan osećaj da se priča ponavlja i da sam se vratio u bolnicu.
     "Hej! Ima li koga?" povikao sam.
     Nekoliko glasova je odgovorilo. Otvorio sam obližnja vrata. Unutra je bio jedan čovek; izgledao je veoma loše i bio je u delirijumu. Tu nisam mogao ništa učiniti; zatvorio sam vrata.
     Koraci su mi odjekivali na drvenom stepeništu. Na sledećem spratu čuo sam: "Bile, Bile!"
     Tamo u krevetu u jednoj sobici ležala je devojka koja me je posetila prošle večeri. Okrenula je glavu kad sam ušao. Video sam da je i nju zahvatilo.
     "Ne približavaj se", rekla je. "To jesi ti, Bile? Mislila sam da moraš biti. Ti još možeš hodati: oni moraju puziti. Vrlo mi je drago, Bile. Ja sam im rekla da ne bi tek tako otišao, ali oni su rekli da jesi. Sada su svi otišli, svi koji su mogli."
     "Ja sam spavao", rekao sam. "Šta se desilo?"
     "Sve nas je više bilo takvih. Uplašili su se."
     Rekao sam bespomoćno: "Šta da učinim za vas? Mogu li vam išta doneti?"
     Njeno lice se iskrivilo, rukama se uhvatila za stomak i počela se previjati. Grč je prošao, ali je znoj i dalje kapao s njenog čela.
     "Molim te, Bile. Nisam mnogo hrabra. Možeš li mi doneti nešto da - da završim?"
     "Da", rekao sam. "To mogu učiniti za vas."
     Vratio sam se iz apoteke za deset minuta. Dao sam joj čašu vode i stavio drogu u drugu ruku.
     Malo ju je držala u ruci. Onda je rekla:
     "Tako besmisleno, a sve je moglo biti tako različito! Zbogom, Bile, i hvala što si pokušao."
     Pogledao sam njenu opruženu priliku. Postojalo je nešto što je sve činilo još besmislenijim; razmišljao sam koliko bi ih reklo: "Uzmi me sa sobom", dok je ona rekla: "Ostanite s nama."
     A nisam znao ni kako se zove.

9. EVAKUACIJA

     Sećanje na riđokosog mladića koji je pucao na nas odredilo je moj put do Vestminstera.
     Od moje šesnaeste godine naovamo, moje interesovanje za oružjem je opadalo, ali u okolini koja se vraćala divljaštvu izgledalo je da se čovek mora ponašati manje ili više kao divljak, ili će verovatno uskoro uopšte prestati da se ponaša. U ulici Sv. Džemsa nekad je bilo više prodavnica koje bi vam s najvećom ljubaznošću prodale oružje za svaki oblik ubijanja - od puške za svrake do puške protiv slonova.
     Napustio sam ih uz pomešano osećanje zaštićenosti i banditizma. Opet sam posedovao koristan lovački nož. U mom džepu bio je revolver izrađen precizno poput naučnog instrumenta. Na sedištu kraj mene ležala je nabijena puška kalibra 12 sa sanducima municije. Izabrao sam pušku sa sačmom; pucanj joj je isto tako uverljiv. Odrubiće vrh trifidu tako čisto kako to zrno retko postiže. A trifidi su se sada mogli videti u središtu Londona. Činilo se da i dalje izbegavaju ulice gde god mogu, ali sam primetio nekolicinu kako tumaraju kroz Hajd park, a drugi su bili u Grin parku. To su vrlo verovatno bili ukrasni, bezopsano potkresani primerci, a možda i nisu.
     Tako sam došao do Vestminstera.
     Mrtvilo i kraj svega bili su tamo veoma naglašeni. Po ulicama su ležala uobičajena raštrkana i napuštena vozila. Videlo se malo ljudi. Spazio sam trojicu na nogama. Dvojica su lupkala idući niz kanale Vajtenla, a treći je bio na Trgu parlamenta. Sedeo je blizu Linkolnovog spomenika i pritiskao uz se svoj najdraži posed - komad slanine s kojeg je tupim nožem odsekao iskrzan režanj.
     Nad svim tim dizala se zgrada Parlamenta, s kazaljkama na satu koje su se zaustavile na šest sati i tri minuta. Bilo je teško poverovati da sve to više ništa ne znači, da je to sada prosto pretenciozna tvorevina u nesigurnom kamenu koja je mirno mogla propadati. Neka mu lomni tornjevi padaju na terasu - neće više biti ogorčenih poslanika da se bune zbog opasnosti po svoje dragocene živote. Kad prođe određeno vreme, krovovi će nesmetano pasti u dvorane koje su u svoje vreme pobudivale u svetu odjeke dobrim namerama i žalosnim kompromisima; neće biti nikoga ni da ih zaustavi ni da za njih mari. Kraj njega je Temza nepokolebljivo tekla dalje.
     Tako će teći sve do dana kada će nasipi popustiti i vode se razliti i od Vestminstera ponovo stvoriti ostrvo u močvari.
     Čudesno jasno izrezbarena prema bezdimnom vazduhu dizala se srebrnastosiva Vestminsterska opatija. Spokoj starosti odvajao ju je od kratkotrajnih izraslina oko nje. Počivala je solidno na temelju stoleća, određena da možda još vekovima čuva u sebi spomenike onima čije je delo sada bilo uništeno.
     Nisam se zadržao tamo. Verovatno će sledećih godina neki ljudi otići da osmatraju staru Opatiju romantičarskom melanholijom. Ali romantika te vrste predstavlja smesu tragedije i osvrtanja unazad. Ja sam bio suviše blizu.
     Uz to se u meni javljao i nov osećaj - strah od samoće. Nisam bio sam otkako sam išao od bolnice do Pikadilija, a onda je sve što sam vidao bilo zapanjujuće i novo. Sada sam prvi put osetio užas prave samoće za vrstu koja je po prirodi društvena. Osećao sam se nag i izvrgnut svim vrebajućim strahovima...
     Prisilio sam se da nastavim vožnju uz Viktorijinu ulicu. I sam zvuk auta uznemirivao me je svojim odjecima. Nagon me je terao da ga ostavim i da se tiho provlačim peške, pouzdavajući se u lukavstvo kao prašumska zver. Morao sam sabrati svu snagu volje da bih zadržao prisebnost i nastavio da sprovodim svoj plan. Znao sam, naime, šta bih napravio da mi je slučajno bio dodeljen taj rejon - potražio bih zalihe u njegovoj najvećoj robnoj kući.
     Neko je zaista već bio očistio odeljenje za zalihe Robne kuće Vojske i mornarice, ali u njoj nije više bilo nikoga.
     Izašao sam na sporedna vrata. Na pločniku je jedna mačka njuškala oko nečega što je moglo biti svežanj starih krpa, ali nije bilo. Pljesnuo sam rukama da je oteram. Besno me je pogledala i zatim se odšunjala.
     Iza ugla se pojavio jedan čovek. Imao je likujući izraz na licu i sredinom ceste je kotrljao veliki sir. Kad je začuo moje, korake, zaustavio je svoj sir i seo na njega mašući razjareno štapom. Vratio sam se svom automobilu u glavnoj ulici.
     Verovao sam da je i Džozela izabrala hotel kao pogodan štab. Setio sam se ih je bilo nekoliko oko stanice Viktorija, pa sam se odvezao do nje. Ispostavilo se da ih je bilo znatno više nego što sam mislio. Pošto sam razgledao dvadesetak ili više bez ikakvog znaka organizovanog naseljavanja, stanje je počelo izgledati prilično beznadežno.
     Pogledao sam okolo ne bih li ugledao nekog koga bih pitao. Postojala je mogućnost da ljudi koji ovde još žive treba da to zahvale njoj. Otkako sam došao u ovaj rejon video sam samo pola tuceta ljudi koji su se mogli kretati. Sada se činilo da nema nikoga. Ali sam najzad kraj ugla Bakingam palas roda našao jednu staricu kako zgurena sedi na pragu neke kuće. Strugala je po jednoj limenki izlomljenim noktima, psujući i šmrcajući na smenu nad njom. Pošao sam do obližnje manje trgovine i našao pola tuceta konzervi pasulja zaboravljenih na visokoj polici: otkrio sam i jedan otvarač za konzervi i vratio se do nje. Ona je još uvek beskorisno grebla po svojoj limenki.
     "Bolje da je bacite. To je kafa", kazao sam. Stavio sam joj otvarač u ruku i dao joj limenku pasulja. Zatim sam rekao: "Slušajte me, da li znate za neku devojku ovde blizu, devojku koja vidi? Ona najverovatnije vodi jednu grupu."
     Nisam imao nade, ali nešto mora da je pomoglo starici da se održi duže od drugih. Kad je ona kimnula, izgledalo mi je suviše dobro da bih poverovao.
     "Da", rekla je načinjujući konzervu.
     "Znate li gde je ona?" upitao sam. Nije mi palo na pamet da bi to mogao biti iko drugi sem Džozele.
     Međutim, ona je zatresla glavom.
     "Ne znam. Bila sam malo s njenom grupom, ali sam ih izgubila. Starica kao ja ne može držati korak s mladima, pa sam ih izgubila. Nisu hteli da čekaju jednu staricu, i ja više nisam mogla da ih nađem."
     Nastavila je napregnuto da otvara konzervu.
     "Gde ona živi?" upitao sam.
     "Svi smo bili u jednom hotelu. Ne znam gde je, inače bih ih opet našla."
     "Ne znate kako se zove?"
     "Ne. Šta će ti ime mesta kad ne vidiš da ga pročitaš, a ni bilo ko drugi?"
     "Ali morate se sećati nečega o njemu."
     "Ne, ne sećam se."
     Podigla je limenku i oprezno pomirisala sadržaj.
     "Slušajte me", rekao sam hladno. "Vi biste želeli da zadržite ove limenke, zar ne?"
     Jednom rukom učinila je pokret kao da ih sve želi prigrliti.
     "Pa dobro, onda mi morate reći sve što možete o tom hotelu", nastavio sam. "Morate znati je li bio veliki ili mali."
     Razmišljala je, i dalje štiteći jednom rukom limenke.
     "Prizemno je odzvanjao nekako šuplje, kao da je poveći. Verovatno je bio otmen, mislim imao je one meke sagove i dobre krevete i dobre pokrivače."
     "Ništa drugo?"
     "Ne, bar koliko... da, ipak ima nešto. Imao je dva mala stepenika napolju, a ulazilo se kroz ona vrata što se okreću i okreću."
     "To je već bolje", rekao sam. "Sasvim ste sigurni u to? Ako ne mogu naći njega, mogu naći vas, znate."
     "Božja istina, gospodine. Dva mala stepenika i vrata što se okreću i okreću."
     Pročeprkala je po izlizanoj torbi kraj sebe, izvadila prljavu kašiku i počela sladiti pasulj kao da je rajska marmelada.
     Otkrio sam da u blizini ima još više hotela nego što sam mislio i, začudo, velik broj imao je okretna vrata. Ipak sam nastavio traženje. Kad sam ga našao, svaka zabuna bila je isključena, Tragovi i smrad bili su mi isuviše dobro poznati.
     "Ima li koga?" povikao sam u salonu koji je odjekivao. Spremao sam se da pođem dalje kad se iz jednog ugla začulo stenjanje. Na drugoj strani, u polutamnom udubljenju, jedan čovek je ležao na otomanu. Čak i u mraku moglo se videti da je blizu kraja. Nisam se suviše približio. Njegove oči su se otvorile. Na trenutak sam pomislio da vidi.
     "Ti, tamo...", rekao je.
     "Da, ja bih hteo..."
     "Vode", rekao je. "Tako ti Hrista, daj mi malo vode..."
     Prešao sam u trpezariju i pronašao salu za serviranje iza nje. Slavine su bile suve. Uštrcao sam nekoliko sifona sode u veliki krčag i odneo ga s jednom šoljicom. Stavio sam je na tlo nadohvat njegove ruke.
     "Hvala, prijatelju", rekao je. "Ostalo mogu sam. Drži se podalje od mene."
     Zahvatio je šoljicom iz krčaga i iskapio je.
     "Bože", rekao je. "Kako mi je to bilo potrebno!" Ponovio je, a zatim upitao: "Šta ti radiš, prijatelju? Ovde nije zdravo, znaš."
     "Tražim devojku, devojku koja vidi. Zove se Džozela. Je li ovde?"
     "Bila je ovde. Samo si došao prekasno, druže."
     Iznenada sumnja štrecnula me je kao fizički ubod.
     "Ne - ne mislite...?"
     "Ne. Smiri se, prijatelju. Nema ono što ja imam. Ne, samo je otišla kao i svi drugi koji su mogli."
     "Kuda je otišla?"
     "To ne znam da ti kažem, prijatelju."
     "A tako", rekao sam potišteno.
     "Najbolje će biti da i ti odeš, druže. Ako se budeš dugo vrzmao ovuda ostaćeš zauvek kao i ja."
     Imao je pravo. Stajao sam i gledao ga.
     "Mogu li vam doneti još štogod?"
     "Ne. To će mi biti dosta. Čini mi se da mi ubrzo neće biti ništa potrebno." Zastao je. Zatim je dodao: "Zbogom, prijatelju, i mnogo hvala. Ako je nađeš, pazi na nju - to je dobra devojka."
     Malo kasnije, dok sam jeo konzervisanu šunku i pio pivo iz flaše, setio sam se da nisam upitao onog čoveka kad je Džozela otišla, ali sam zaključio da bi on jedva mogao imati jasnu predstavu o vremenu.
     Jedino mesto gde sam se setio da bih mogao da idem bio je Univerzitet. Računao sam s tim da će Džozela pomisliti isto, a postojala je i nada da su se neki drugi od naše grupe vratili tamo u nastojanju da se ponovo okupimo. Nada je bila mala, jer ih je zdrav razum morao navesti da napuste grad pre više dana.
     Dve zastave su i dalje lepršale nad zgradom, opuštene u toplom vazduhu rane večeri. Od oko dva tuceta kamiona koji su bili prikupljeni u prvom dvorištu, sada ih je bilo još četiri, činilo se da su nedirnuta. Parkirao sam automobil kraj njih i ušao u zgradu. Koraci su odzvanjali u tišini.
     "Halo! Halo!" vikao sam. "Ima li koga?"
     Glas mi je odjekivao kroz hodnike i uz spratove zamirući do izobličenog šapata, a zatim do tišine. Pošao sam do vrata drugog krila i ponovo viknuo. Još jednom su odjeci izumrli neometeni, padajući meko poput prašine. Tek sam tada, okrenuvši se, primetio da je na unutrašnjem zidu uz spoljna vrata bio kredom ispisan neki tekst. On je jednostavno davao adresu velikim slovima:

     ZAMAK TINŠAM
     BLIZU DEVIZESA
     VALTŠIR

     To je bilo bar nešto. Gledao sam i razmišljao. Za manje od sata pašće mrak. Nagadao sam da je Devizes udaljen oko sto pedeset kilometara, a verovatno i više. Ponovo sam izišao i pregledao kamione. Jedan od njih bio je onaj poslednji što sam ga dovezao - onaj u koji sam stavio svoju prezrenu opremu protiv trifida. Setio sam se da se ostatak njegovog tereta sastoji od korisnog izbora hrane i drugih zaliha. Biće mnogo bolje da stignem s njim nego u automobilu praznih ruku. Ali ukoliko nije bilo hitnih razloga, nisam se baš otimao da vozim bilo šta, a najmanje veliki i teško natovaren kamion, po noći, cestama na kojima se može očekivati priličan broj prepreka. Ako se njime negde zaglavim, što je bilo sasvim verovatno, izgubiću mnogo više vremena tražeći drugi kamion i premeštajući tovar negoli ako provedem noć ovde. Raniji odlazak ujutro pružao mi je mnogo bolje izglede. Premestio sam svoje sanduke s nabojima iz automobila u kabinu kamiona da bih bio spreman. Pušku sam zdržao.
     Našao sam sobu iz koje sam istrčao zbog lažne požarne uzbune tačno u onakvom stanju u kakvom sam je ostavio; s mojom odećom na stolici, pa čak i s kutijom za cigarete i upaljačem kraj mog improvizovanog kreveta gde sam ih ostavio.
     Bilo je još suviše rano za spavanje. Zapalio sam cigaretu, stavio kutiju u džep i odlučio da izađem.
     Pre nego što sam ušao u vrt Rasel skvera, pomno sam ga pregledao. Otvoreni prostori bili su mi već sumnjivi: jasno - spazio sam jednog trifida. Bio je u severozapadnom uglu, potpuno nepomičan, ali znatno viši od okruglog grmlja. Prišao sam bliže i razneo mu vrh na komade jednim jedinim pucnjem. Buka na tihom trgu jedva da bi bila neugodnija da sam ispalio haubicu. Kad sam bio siguran da drugi trifidi ne vrebaju u njemu, ušao sam u vrt i seo, naslonivši se na jedno drvo.
     Ostao sam tamo možda dvadeset minuta. Sunce je bilo nisko i senke su padale do pola trga. Uskoro ću morati da uđem. Dok je bilo svetla mogao sam se održati; u tami se moglo nešto tiho došunjati. Već sam bio stupio na put povratka ka primitivcu: možda ću uskoro provoditi noćne sate u strahu kao što mora da su činili moji daleki preci, osmatrajući s vekovnim nepoverenjem mrak izvan svoje špilje. Zadržao sam se da bih bacio još jedan pogled po trgu, kao da je on stranica povesti koju ću naučiti pre nego što se okrene. Stojeći tako u njemu začuo sam škripu koraka na ulici - slabi šum, ali u toj tišini glasan kao meljava mlinskog kamena.
     Okrenuo sam se s puškom na gotovs. Kruso nije bio više začuđen kad je ugledao trag stopala nego ja kad sam začuo šum koraka, jer oni nisu oklevali kao koraci slepog. U polumraku sam na trenutak spazio priliku koja se kretala. Kad je skrenula sa ulice i ušla u vrt, video sam da je to muškarac. On je mene očigledno video pre nego što sam ja njega čuo, jer je išao pravo prema meni:
     "Ne treba da pucate", rekao je raširivši prazne ruke.
     Nisam ga prepoznao dok nije stigao na razdaljinu od nekoliko metara. U isto vreme, on je prepoznao mene.
     "Oh, pa to ste vi", rekao je.
     Puška mi je ostala uperena.
     "Zdravo, Kokere. Šta tražite? Hoćete li me opet voditi na jednu vašu zabavicu?" upitao sam ga.
     "Ne. Možete spustiti tu stvar. Ionako pravi suviše veliku buku. I tako sam vas našao! Ne", ponovio je, "meni je dosta."
     "I meni", rekao sam i spustio pušku. "Šta se desilo vašoj grupi?" upitao je.
     Kazao sam mu. On je kimnuo.
     "Isto se desilo i mojoj. Isto i drugima, rekao bih. Pa, bar smo pokušali..."
     "Na pogrešan način", rekao sam. Ponovo je kimnuo.
     "Da", priznao je. "Čini mi se da je vaša grupa od samog početka imala pravilnu ideju - samo ona nije izgledala pravilno niti je zvučala pravilno pre nedelju dana."
     "Pre šest dana", ispravio sam ga.
     "Nedelju dana", rekao je on:
     "Ne, siguran sam - ali dobro, to i tako nije važno", rekao sam. "U tim okolnostima", nastavio sam, "šta kažete na to da objavimo amnestiju i počnemo iz početka?"
     On se složio.
     "Nisam imao pravo", ponovio je. "Mislio sam da sam ja jedini koji shvata položaj ozbiljno, ali ga nisam shvatio dovoljno ozbiljno. Nisam verovao da će on potrajati i da se neće pojaviti nikakva pomoć. Ali sada, vidite kako je! A tako mora da je svugde. Evropa, Amerika - pomislite, Amerika ovako udešena! Pa ipak mora da jesu. Da nisu, već bi bili ovde, pomagali bi i raščišćavali - tako bi oni učinili. Ne, čini mi se da je vaša grupa od samog početka bolje shvatila položaj."
     Razmišljali smo nekoliko časaka, a zatim sam upitao: "Ova bolest, ova kuga, šta mislite šta je?"
     "Nemam pojma, druže. Mislio sam da je tifus, ali mi je neko rekao da treba proći više vremena pre nego što izbije tifus, i tako ne bih znao da vam kažem. Ne znam kako i ja nisam dobio sem što sam mogao da se držim podalje od zaraženih i jedem nezagađenu hranu. Ograničio sam se na limenke koje sam sam otvarao i pio samo pivo iz flaša. U svakom slučaju, mada sam dosad imao sreće, nisam baš mnogo oduševljen dužim zadržavanjem ovde. A kuda vi sada idete?"
     Kazao sam mu za adresu na zidu. On je nije video. Išao je prema zgradi Univerziteta kad ga je zvuk mog pucnja naveo da oprezno izvidi.
     "To...", počeo sam i naglo se prekinuo. Iz jedne ulice zapadno od nas začuo se zvuk polaska automobila. Užurbano je promenio brzine i zatim se izgubio u daljini.
     "Pa, bar je još neko preživeo", rekao je Koker. "Kao i onaj koji je napisao tu adresu. Imate li pojma ko bi to mogao biti?"
     Slegnuo sam ramenima. Moglo se opravdano pretpostaviti da je to bio neki povratnik iz grupe koju je Koker napao, ili možda neka osoba s vidom koju njegovo odeljenje nije uspelo da uhvati. Ko zna koliko je dugo adresa stajala na zidu. On je razmišljao o tome.
     "Biće bolje ako smo dvojica. Priključiću vam se pa šta bude. U redu?"
     "U redu", složio sam se. "Ja sam za to da pođemo na spavanje i da rano ujutro krenemo."
     Kad sam se probudio, on je još spavao. Obukao sam skijaško odelo i teške cipele, mnogo udobniju odeću od one kojom me je njegova grupa snabdela. Kad sam se vratio s vrećom raznoraznih paketa i limenki, i on je bio ustao i obukao se. Za doručkom smo odlučili da podstaknemo dobrodošlicu u Tinšamu vozeći svaki po jedan natovaren kamion radije nego da putujemo zajedno u jednom.
     "I proverite da li se zatvara prozor kabine", napomenuo sam. "Ima mnogo rasadnika trifida oko Londona, naročito prema zapadu."
     "Hm, hm. Video sam nekoliko gadnih beštija", rekao je uz put.
     "I ja sam video, i to aktivnih", kazao sam.
     U prvoj garaži do koje smo došli, silom smo otvorili pumpu i napunili rezervoare. Zatim smo, bučeći tihim ulicama kao kolona tenkova, pošli prema zapadu predvođeni mojim trotoncem.
     Probijanje je bilo zamorno. Svakih nekoliko desetina metara morali smo obilaziti po neko napušteno vozilo. Pokatkad su dva ili tri vozila zajedno potpuno zakrčavala ulicu tako da sam morao voziti sasvim lagano i izgurati jednog od njih s puta. Bilo ih je veoma malo slupanih. Čini se da je slepilo obuzelo vozače brzo, ali ne tako naglo da bi izgubili kontrolu. Obično su uspevali da skrenu do ruba ceste pre nego što bi se zaustavili. Da se katastrofa desila danju, glavne ulice bi bile sasvim neprohodne i naše izvlačenje iz središta grada sporednim ulicama trajalo bi danima - koje bismo pretežno proveli uzmičući pred neprolaznim gomilama vozila i tražeći obilazne puteve. Ovako je naše napredovanje bilo brže nego što se u pojedinostima činilo. Kad sam posle nekoliko kilometara primetio izokrenut automobil uz ulicu, shvatio sam da smo stigli na pravac kojim su već drugi prošli pre nas i delom ga očistili.
     U predgrađima iza Stajnsa konačno smo osetili da je London ostao za nama. Zaustavio sam se i pošao nazad prema Kokeru. Kad je i on ugasio motor, zavladala je tišina, gusta i neprirodna, a prekidalo ju je samo pucketanje metala koji se hladio. Iznenada sam shvatio da nisam video nijedno živo biće otkako smo pošli sem nekoliko lastavica. Koker je izišao iz svoje kabine. Stajao je nasred ulice slušajući i gledajući unaokolo.

     A tamo ispred nas se rasprostiru.
     Pustare ogromne besmrtnosti...
     Stihovi iz čuvene pesme 'Stidljivoj ljubavnici' engleskog pesnika iz sedamnaestog veka A. Marvela; prim. prev.

     Promrmljao je.
     Pažljivo sam ga pogledao. Njegov ozbiljan i zamišljen izgled iznenada se pretvorio u smešak.
     "Ili vam se više dopada Šeli", upitao je:

     Zovem se Ozimandias, kraljeva kralj.
     Silniče, vidi moje delo - i očajavaj!
     Stihovi iz soneta poznatog engleskog romantičara P. B. Šelija; prim. prev.

     "Hajde da nađemo nešto za jelo", dodao je.
     "Kokere", rekao sam dok smo završavali obrok, sedeći na tezgi neke trgovine i mažući marmeladu na biskvite, "ja vas ne shvatam. Ko ste vi? Kad sam vas prvi put sreo govorili ste bombastično - oprostite zbog odgovarajuće reči - nekom vrstom lučkog žargona. Sada mi citirate Marvela. To nema veze."
     On se nasmeši. "Nije ni za mene imalo", rekao je. "To proizlazi iz položaja mešanca - nikad tačno ne znaš šta si. Ni moja majka nije zapravo nikad znala šta sam ja; u najmanju ruku nije to nikad mogla dokazati, što mi je uvek uzimala za zlo, jer zbog toga nije mogla dobiti alimentaciju za mene. Kad sam bio dete, to me je činilo nesrećnim, a kad sam završio školu, počeo sam pohađati sastanke - svejedno kakve samo ako su protestovali protiv nečega. A na njima sam došao u dodir s ljudima koji su ih posećivali. Verovatno sam im bio nekako zabavan; vodili su me sa sobom na umetničko-političke žureve. Posle izvesnog vremena dosadilo mi je da budem zabavan i da se oni dvosmisleno smeju, pola sa mnom pola zbog mene, kad god bih rekao šta mislim. Pomislio sam da mi je potrebna neka podloga znanja kakvo su oni imali, pa ću onda možda i ja moći da se pomalo smejem njima. Tako sam počeo pohađati večernju školu i vežbati da govorim kao oni da bih znao u slučaju potrebe. Veliki broj ljudi, čini se, ne shvata da s čovekom morate govoriti njegovim vlastitim jezikom ukoliko želite da vas ozbiljno shvati. Ako govorite neuglađeno i citirate Šelija, onda misle da ste zgodni, kao dresiran majmun ili tako nešto, ali ne pridaju nikakvu pažnju onome što kažete. Morate govoriti u žargonu koji su navikli da shvataju ozbiljno. A to vredi i u suprotnom smeru. Polovina intelektualaca političara koji govore radničkoj publici ne mogu joj objasniti važnost predmeta, ne toliko zato što govore suviše teško za svoju publiku, nego zato što većina momaka pazi na glas a ne na reči, i odbija veliki deo onoga što čuje na činjenicu da je to sve malo preterano i nije slično običnom normalnom govoru. Tako sam zaključio da je potrebno da postanem takoreći dvojezičan i da upotrebim pravi jezik na pravom mestu, a pokatkad i pogrešan jezik na pogrešnom mestu. To ih zna gadno prodrmati. Divna je stvar taj engleski kastinski sistem! Otada sam sasvim dobro uspevao u govorničkoj profesiji. Nije baš ono što bi se reklo stalno zaposlenje, ali je vrlo zanimljivo i raznoliko. Vilfrid Koker. Predavanja po želji. Predmet bespredmetan. Taj sam."
     "Šta to znači - predmet bespredmetan?" upitao sam.
     "Pa, ja namičem izgovorenu reč kao što štampar namiče pisanu reč. On ne mora verovati u sve što štampa."
     Pustio sam to za trenutak po strani. "A kako to da niste kao i ostali", upitao sam. "Vi niste bili u bolnici, zar ne?"
     "Ja? Ne. Samo se desilo da sam bio govornik na protestnom mitingu protiv policijske pristrasnosti u vezi sa nekim štrajkom. Počeli smo oko šest sati, a oko šest i po stigli su i sami policajci da ga razbiju. Pronašao sam zgodna vrata u podu i sišao u podrum. I oni su išli da pogledaju, ali me nisu našli sakrivenog u gomili strugotina. Lupali su nad mojom glavom još neko vreme, a onda je nastala tišina. Ali se ja nisam micao. Nije mi se izlazilo u nikakvu zgodnu klopčicu. Bilo je sasvim ugodno, pa sam zaspao. Ujutro, kad sam oprezno promolio nos, otkrio sam sve ovo." Zastao je zamišljeno. "Pa, s tom vrstom posla je svršeno; svakako nema izgleda da će moji posebni talenti biti u budućnosti potrebni."
     To nisam osporavao. Završili smo s jelom. Skliznuo je sa tezge.
     "Dođite. Bolje da se maknemo. Sutra k svežim poljima i novim pašnjacima - ukoliko ovog puta želite zaista otrcan citat."
     "Još i više, on je netačan", rekao sam. "Treba šumama, a ne poljima."
     Namrštio se i zamislio.
     "K vragu, prijatelju, imaš pravo", priznao je.
     I moje raspoloženje počelo se popravljati kao što se popravljalo i Kokerovo. Pogled na polja budio je u čoveku neku nadu. Bilo je tačno da niko neće ubrati mladu nezrelu letinu kad sazri niti obrati voće s drveća, i bilo je sigurno da polja možda nikad više neće izgledati tako uredno i skladno kao toga dana; ali uprkos svemu tome, priroda će i dalje živeti na svoj način. Ona nije bila, poput gradova, sterilna i zauvek zaustavljena. Učinilo mi se da sam prošle sedmice živeo kao pacov koji se hrani mrvicama i čeprka po đubrištima. Moj duh se razvedravao dok sam gledao polja.
     Naseljena mesta na našem putu, gradovi kao Riding ili Njuberi, vratila su me za izvesno vreme u londonsko raspoloženje, ali su ona predstavljala samo padove na uzlazećoj krivulji.
     Razum ne može istrajati u tragičnom raspoloženju; takvo feniksovsko svojstvo predstavlja - bilo ono korisno ili štetno - naprosto deo volje za opstanak. Ali je, takođe zbog njega, bilo moguće da vodimo jedan katastrofalan rat za drugim. Nužan deo naše konstitucije jeste to da možemo tugovati čak i za morem upropašćenih prilika samo izvesno vreme - da bi život bio podnošljiv, izvanredni događaji se moraju preobratiti u obične. Pod plavim svodom kojim je jedrilo nekoliko oblaka poput nebeskih santi, sećanje na gradove gubilo je na težini, a osećaj da smo živi osvežio nas je ponovo kao čist povetarac. To možda ne opravdava; ali bar objašnjava što sam s vremena na vreme iznenada uhvatio sam sebe kako pevam vozeći.
     U Hangerfordu smo opet stali da nešto pojedemo i da napunimo rezervoare. Osećaj olakšanja i dalje je rastao dok smo prolazili kilometrima nedirnutih predela. Oni još nisu izgledali napušteni, nego tek uspavani i prijazni. Čak i prizor povremenih grupica trifida koji su teturali preko nekog polja, ili su se odmarali s korenjem u zemiji, nije bio odvratan i nije kvario moje raspoloženje. Oni su ponovo jednostavno bili predmet mog prekinutog profesionalnog interesovanja.
     Pred Devizesom smo se zaustavili još jednom da bismo pogledali kartu. Malo dalje skrenuli smo na sporednu cestu i ušli u selo Tinšam.

10. TINŠAM

     Dvorac je bilo teško prevideti. Iza nekoliko kućica od kojih se sastojalo selo Tinšam, uz ulicu se dizao visok zid poseda. Sledili smo ga sve do masivnih vrata od kovanog gvožđa. Iza njih je stajala mlada žena na čijem je licu trezveno poimanje odgovornosti ugušilo sav ljudski izraz. Bila je snabdevena puškom sačmaricom koju je držala za neprijatna mesta. Dao sam Kokeru znak da stane i vuknuo joj zaustavljajući vozilo. Njene usne su se micale, ali se ništa nije čulo kroz buku motora. Ugasio sam ga.
     "Je li ovo dvorac Tinšam?" upitao sam.
     Nije htela odati ni to ni bilo šta drugo.
     "Otkuda ste? I koliko vas je?" uzvratila je pitanjem. Poželeo sam da se ne poigrava toliko svojom puškom. Držeći na oku njene nemirne prste, ukratko sam objasnio ko smo, zašto dolazimo, otprilike šta donosimo i garantovao da nema više nikog sakrivenog u kamionima. Sumnjao sam da nas uopšte sluša. Njen pogled bio je uprt u moje oči tužno zamišljenim izrazom uobičajenijim u ljutih lovačkih pasa, ali koji ni kod njih nije baš umirujući. Moje reči su slabo razgonile onu neodređenu sumnjičavost zbog koje je tako teško podnositi veoma savesne ljude. Dok je izlazila da pogleda u naše kamione odostrag i da proveri moje izjave, nadao sam se zbog nje same da se neće nameriti na grupu koja bi opravdala njena sumnjičenja. Priznanje da je zadovoljna narušilo bi njenu ulogu preduzetne osobe, ali se konačno, mada je idalje bila veoma rezervisana, ipak složila da uđemo.
     "Skrenite desno", viknula mi je dok sam prolazio i smesta se vratila da pazi na vrata. Iza kratkog drvoreda brestova ležao je park isplaniran u maniru kasnog XVIII veka i prepun drveća koje je imalo prostora da izraste u punoj veličanstvenosti. Kad nam se ukazala kuća ispostavilo se da ona nije arhitektonski otmena, ali je vrlo prostrana. Obuhvatala je prilično područje i raznorazne graditeljske stilove, kao da se nijedan među njenim bivšim vlasnicima nije mogao odupreti napasti da na njoj ostavi svoj lični beleg. Čini se da se svaki, poštujući delo predaka, osećao dužan da izrazi duh svoga vremena. Samosvestan nehaj za prošle slojeve doveo je do prijatne ćudljivosti. To je bila neizbežno smešna kuća, pa ipak prijatnog i pouzdanog izgleda.
     Desna staza dovela nas je do širokog dvorišta u kome se već nalazilo više vozila. Spremišta za kola i staje prostirali su se oko njega, kako je izgledalo, na preko više jutara. Koker se zaustavio uz mene i sišao. Nismo videli nikoga.
     Prošli smo kroz otvorena zadnja vrata glavne zgrade, zatim niz dug hodnik. Na njegovom kraju bila je kuhinja grotesknih razmera u kojoj su se još zadržali ostaci topline i mirisa kuhinje. Iza vrata na suprotnoj strani čulo se mrmljanje glasova i lupkanje tanjira, ali smo još morali proći kroz neki taman prolaz i jedna vrata pre nego što smo stigli do njih.
     Ušli smo u sobu koja je, pretpostavljam, bila dvorana za sluge u danima kad je posluga bila dovoljno brojna da opravda taj naziv. Bila je dovoljno prostrana da bi u njoj za stolovima moglo sedeti sto ili više osoba bez prenatrpanosti. Procenjivao sam da je osoba koje su sedele na klupama uz dva duga stola bilo oko pedeset do šezdeset, a bilo je jasno na prvi pogled da su slepi. Dok su oni strpljivo sedeli, nekoliko žena koje su videle bile su veoma zaposlene. Na jednom velikom stolu, tri devojke su marljivo rezale piliće na komade. Prišao sam jednoj od njih.
     "Upravo smo stigli", rekao sam. "Šta da radimo?"
     Zastala je držeći svoju viljušku i odgurnula pramen kose pregibom šake.
     "Bilo bi korisno da jedan od vas preuzme povrće, a drugi da pomogne nositi tanjire", rekla je.
     Pozabavio sam se sa dva velika bureta krompira i kupusa. U pauzama između deljenja pregledao sam stanare dvorane. Džozela nije bila među njima, niti sam opazio znamenitije ličnosti iz grupe predlagača sa sastanka u zgradi Univerziteta, mada mi se činilo da sam već ranije video lica nekih žena.
     Razmer muškaraca prema ženama bio je mnogo veći nego u ranijoj grupi, a sastav je bio čudnovat. Nekolicina su mogli biti Londonci ili bar stanovnici grada, ali je većina nosila seljačku radnu odeću. Izuzetak između obeju vrsta bio je sredovečan sveštenik; međutim, svi muškarci bili su slepi.
     Razlike između žena bile su veće; neke su nosile gradsku odeću sasvim neprikladnu za svoju okolinu, a druge su verovatno bile iz okoline. Među njima je bila samo jedna devojka koja je videla, ali ih je u prvoj grupi bilo oko pola tuceta koje su videle, i više slepih ali ne bespomoćnih.
     I Koker je ocenio situaciju.
     "Čudan je to pogon", primetio mi je poluglasno. "Jeste li je videli."
     Odmahnuo sam glavom, utučeno shvativši da nisam ni bio svestan koliko sam se pouzdavao u to da ću Džozelu naći ovde.
     "Čudna stvar", nastavio je, "nema gotovo nikoga od onih koje sam pokupio sa vama sem one cure na drugom kraju."
     "Je li vas prepoznala?" upitao sam.
     "Mislim da jeste. Pogledala me je nekako neprijatno."
     Kad se nošenje i serviranje završilo uzeli smo tanjire za sebe i našli mesto za stolom. Nismo se uopšte mogli potužiti na kuvanje niti na hranu, a ko se nedelju dana snabdevao iz hladnih limenki, taj će u svakom slučaju biti sklon povoljnoj oceni. Na kraju obroka čulo se kucanje o sto. Sveštenik se digao; pričekao je da svi ućute pre nego što je progovorio:
     "Prijatelji moji, red je da na kraju još jednog dana obnovimo našu zahvalnost Bogu za njegovu veliku milost što nas je očuvao usred takve katastrofe. Zatražiću od vas svih da se pomolite da Bog pogleda s milosrđem na one koji još lutaju sami u tmini, i neka se smiluje da dovede njihove korake ovamo kako bismo im mogli pomoći. Zamolimo ga svi usrdno da preživimo teškoće i iskušenja koja leže pred nama kako bismo njegovom pomoću odigrali svoju ulogu u ponovnoj izgradnji boljeg sveta u njegovu veću slavu."
     Pognuo je glavu.
     "Svemogući i najmilosrdniji Bože..."
     Nakon 'amina' započeo je pobožnu pesmu. Kad se ona završila, skup se razvrstao u grupe u kojima se svak držao svog suseda, a četiri devojke s vidom izvele su ih iz dvorane.
     Zapalio sam cigaretu. Koker je rastreseno uzeo jednu od mene, bez komentara. Jedna devojka je došla do nas. "Hoćete li nam pomoći da počistimo?" upitala je. "Gospođica Djurant će se verovatno uskoro vratiti."
     "Gospođica Djurant?" ponovio sam.
     "Ona je organizator", objasnila je. "Dogovorićete se sa njom."
     Sat kasnije, kad je već gotovo pao mrak, čuli smo da se gospođica Djurant vratila. Našli smo je u sobici sličnoj radnom kabinetu koju su osvetljavale samo dve sveće na pisaćem stolu. Smesta sam u njoj prepoznao crnomanjastu ženu stisnutih usana koja je na sastanku govorila kao opozicija. Zasad je sva njena pažnja bila usredsređena na Kokera. Izraz njenog lica nije bio ništa ljubazniji nego prošli put.
     "Rekli su mi", progovorila je ledenim glasom gledajući Kokera kao da je neka vrsta mulja, "rekli su mi da ste vi organizator napada na zgradu Univerziteta."
     Koker se složio i pričekao.
     "Onda vam mogu jednom zauvek reći da ovde u našoj zajednici ne osećamo potrebu za brutalnim metodima, niti imamo nameru da ih trpimo."
     Koker se ovlaš nasmešio. Odgovorio je svojim najboljim građanskim izgovorom:
     "To je stvar gledanja. Ko može prosuditi ko je bio brutalniji - oni koji su videli neposrednu odgovornost i ostali, ili oni koji su videli dublju odgovornost i otišli."
     I dalje ga je osmatrala čvrstim pogledom. Izraz njenog lica nije se promenio, ali je očigledno došla do drugačijeg suda o tome s kakvom je vrstom čoveka imala posla. Ni njegov odgovor ni način odgovaranja nisu bili takvi kakve je očekivala. Ostavila je to zasad po strani i obratila se meni:
     "Jeste li i vi sudelovali u tome?"
     Objasnio sam svoj ponešto negativan udeo i upitao: "Šta se desilo s Majklom Bridlijem, pukovnikom i ostalima?"
     Pitanje nije naišlo na dobar prijem.
     "Otišli su na drugo mesto", rekla je oštro. "Ovo je čista i pristojna zajednica koja ima standarde - hrišćanske standarde - i mi nameravamo da ih održimo: ovde nema mesta za ljude suviše slobodnih shvatanja. Dekadencija, nemoral i nedostatak vere bili su krivci za većinu zala u svetu. Dužnost je nas koji smo ostali pošteđeni da se pobrinemo za izgradnju društva u kome se to neće ponoviti. Cinici i pametnjakovići uveriće se da ovde nisu poželjni bez obzira na to kako briljantnim teorijama budu prikrivali svoju raspuštenost i svoj materijalizam. Mi smo hrišćanska zajednica i takva nameravamo ostati." Pogledala me je izazivački.
     "Znači da ste se podelili", rekao sam. "Kud su ostali otišli?"
     Odgovorila je ukočeno:
     "Otišli su dalje, a mi smo ostali ovde. To je ono što je važno. Neka svoj upliv drže podalje od nas, pa neka srljaju u propast kako im je drago. A kako se oni smatraju uzdignuti i iznad božjih zakona i iznad civilizovanih običaja, ne sumnjam u to da im nema spasa."
     Završila je ovu izjavu škljocnuvši zubima, što mi je stavilo do znanja da bi postavljanje daljih pitanja značilo gubitak vremena, i ponovo se okrenula Kokeru.
     "Čemu ste vešti?" upitala je.
     "Raznoraznim stvarima", rekao je mirno. "Predložio bih da uopšte pomažem u radu dok ne vidim gde sam najpotrebniji."
     Oklevala je pomalo iznenađena. Očigledno je nameravala da sama donese odluku i izda uputstva, ali se predomislila.
     "U redu. Pogledajte okolo i dođite da porazgovaramo sutra uveče", rekla je.
     Ali Kokera se nije bilo tako lako rešiti. Želeo je da sazna pojedinosti o veličini poseda, broju prisutnih, razmeri onih koji vide prema slepima i još izvestan broj drugih stvari. I saznao ih je.
     Pre nego što smo se rastali zapitao sam za Džozelu. Gospodica Djurant je nabrala čelo.
     "To mi se ime čini poznato. Gde...? Oh, je li ona bila konzervativni kandidat na prošlim izborima?"
     "Ne verujem. Ona, ona je napisala jednu knjigu", priznao sam.
     "Ona...", počela je. Onda sam video kako joj se vraća sećanje.
     "Oh, oh, to!... No, zaista, gospodine Mejsn, mislim da ona nije baš tip osobe koja bi marila za zajednicu kakvu ovde izgrađujemo."
     U hodniku se Koker okrenuo prema meni. Svetlosti je bilo upravo dovoljno da bih spazio njegov smešak.
     "Pomalo zagušljiva ortodoksnost u ovim stranama", primetio je. Smešak je nestao kad je dodao: "Čudan tip ova. Ponos i predrasude. Treba joj pomoć. Ona zna da joj je nužna, ali je ništa ne bi nateralo da to prizna."
     Zastao je pred jednim otvorenim vratima. Sad je bilo i suviše tamno da se bilo šta razabere u sobi, ali kad smo ranije prošli bilo je još dosta vidno da u njoj prepoznamo mušku spavaonicu.
     "Idem da porazgovorim reč-dve s momcima. Videćemo se kasnije."
     Motrio sam kako je ušetao u sobu i kolektivno je pozdravio veselim "Zdravo prijatelji! Kako vam ide?" a zatim sam se vratio u dvoranu za ručavanje.
     Jedinu svetlost bacale su tri sveće grupisane na jednom stolu. Sasvim blizu njih, jedna devojka se razdraženo zagledala u krpež.
     "Zdravo", rekla je. "Strašno, zar ne? Kako li su samo uspeli da bilo šta naprave po mraku u stara vremena?"
     "Ne baš tako stara vremena", kazao sam. "To nije samo prošlost nego i budućnost ukoliko pretpostavimo da će nam neko pokazati kako se prave sveće."
     "Biće da je tako." Podigla je glavu i pogledala me. "Vi ste danas došli iz Londona?"
     "Da", priznao sam.
     "Je li zlo?"
     "Svršeno je", rekao sam.
     "Mora da ste tamo videli strašne prizore", natuknula je.
     "Jesam", rekao sam kratko. "Koliko ste dugo vi ovde?"
     Dala mi je opštu sliku položaja bez daljeg podsticaja.
     Kokerov prepad na zgradu Univerziteta uhvatio je sve ljude koji su videli sem pola tuceta. Među njih su spadali ona i gospođica Djurant. Tokom sledećeg dana, gospođica Djurant je ponešto neefikasno preuzela komandu. Nije se postavljalo pitanje hitnog odlaska, jer je samo jedan od njih znao da upravlja kamionom. Toga dana, i veći deo sledećeg, bili su gotovo u istom položaju prema svojoj grupi kao što sam bio ja gore u Hampstedu. Međutim, krajem drugog dana vratio se Majkl Bridli sa još dvojicom, a noću još nekoliko njih. U podne trećeg dana skupilo se vozača za desetak vozila. Zaključili su da je pametnije otići, nego čekati da dođu možda i drugi.
     Zamak Tinšam izabrali su kao privremeni cilj ni zbog čega drugog sem zato što ga je pukovnik znao kao mesto koje je omogućavalo kompaktnu odeljenost kakvu su između ostalih svojstava tražili.
     Grupa je bila neodgovarajuće sastavljena, a njeni rukovodioci su to dobro znali. Dan posle njihovog dolaska održan je drugi sastanak, manji, ali inače sličan ranijem u zgradi Univerziteta. Majkl i njegova stranka izjavili su da ima mnogo posla i da oni ne nameravaju traćiti energiju na smirivanje grupe prožete sitnim predrasudama i pravdanjima. Cela stvar je bila velika, a vreme suviše kratko. Florans Djurant se nije slagala. Ono što se svetu desilo bila je dovoljna opomena. Ona nije mogla shvatiti kako iko može biti tako slepo nezahvalan za čudo koje ih je spasilo da uopšte može i pomisliti da istraje u subverzivnim teorijama koje su potkopavale hrišćansku veru već celo stoleće. Što se nje tiče, ona nije želela da živi u zajednici u kojoj bi jedna stranka stalno nastojala da izopači jednostavnu veru onih koji se nisu stideli da izražavaju zahvalnost Bogu držeći se njegovih zakona. Ona je isto tako jasno shvatala da je stanje ozbiljno. Pravilan put bio je u tome da se potpuno uvažava božja opomena i da se smesta svi vrate njegovoj nauci.
     Podela na stranke bila je jasna, ali su snage bile veoma nejednako raspoređene. Uz gospođicu Djurant pristalo je pet devojaka koje su videle, otprilike desetak slepih devojaka, nekoliko sredovečnih ljudi i žena, takođe slepih, ali nijedan muškarac s vidom. Pri takvom stanju nije bilo nikakve sumnje da mora otići grupa Majkla Bridija. Kako kamioni nisu još bili istovareni, nije ih imalo šta zadržavati, pa su rano posle podne otišli ostavivši gospođicu Djurant i njene sledbenike da se održe ili potonu sledeći svoje principe.
     Sve dotad nije bilo prilike da se pregledaju mogućnosti koje leže u zamku i njegovoj okolini. Glavni deo kuće bio je zatvoren, ali su u odeljenjima za služinčad naišli na tragove nedavnog stanovanja. Pregled okućnice dao je kasnije prilično jasnu sliku onoga što se desilo čuvarima zamka. Leševi jednog muškarca, žene i devojke ležali su jedan blizu drugog u razbacanom voću. Blizu njih su dva trifida strpljivo čekala, ukopanog korenja. Kraj oglednog dobra na daljem kraju poseda našli su slično stanje. Nije bilo jasno da li su trifidi ušli u park kroz kakva otvorena vrata, ili su se oslobodili neki već prisutni nepotkresani primerci, ali oni su predstavljali opasnost s kojom se moralo brzo obračunati pre nego što nanesu još štete. Gospođica Djurant je poslala jednu devojku zdravih očiju da obiđe zid i zatvori sva vrata, a sama je provalila u puškarnicu. Mada neiskusne, ona i još jedna mlada žena uspele su da raznesu vrhove svih trifida koje su pronašli, njih ravno dvadeset i šest. Unutar ograde nisu ih našli, pa su se nadali da ih tu više nema.
     Istraživanje sela sledećeg dana otkrilo je veliki broj trifida. Preživeli su oni stanovnici koji su se zatvorili u kuće da se održe koliko mogu zalihama što su ih imali, ili oni koji su imali sreću da ne sretnu trifide u vreme kad su užurbano izišli da obave nabavke. Svi koji su nađeni bili su sakupljeni i dovedeni u zamak. Bili su zdravi i većinom jaki, ali bar zasad više na teret nego od pomoći, jer nijedan od njih nije video.
     Još četiri mlade žene stigle su u toku dana. Dve su došle, vozeći na smenu natovaren kamion, s jednom slepom devojkom. Jedna je bila sama u automobilu. Posle kratkog razgledanja izjavila je da joj se organizacija ne dopada i odvezla se dalje. Od nekolicine koji su stizali sledećih nekoliko dana, samo ih je dvoje ostalo. Sem dvojice muškaraca, ostalo su bile žene. Čini se da je većina muškaraca bila odlučnija i nemilosrdnija u bežanju iz Kokerovih grupnih tvorevina, pa ih se većina vratila na vreme da bi pristupila prvobitnoj grupi.
     Ova devojka nije mi znala ništa reći o Džozeli. Očigledno nije nikad čula za to ime, a svi moji pokušaji da je opišem nisu naišli na odziv.
     Dok smo razgovarali, najednom su se upalila električna svetla u sobi. Devojka je digla pogled na njih sa strahopoštovanjem nekoga ko prisustvuje otkrovenju. Ugasila je sveće i, nastavljajući krpanje, dizala povremeno pogled na sijalice kao da želi proveriti da su još prisutne.
     Nekoliko minuta kasnije došetao se Koker.
     "To ste, razume se, bili vi?" rekao sam kimnuvši prema svetlu.
     "Da", priznao je. "Imaju vlastitu instalaciju. Bar je toliko normalno da se nafta troši umesto da se isparava."
     "Hoćete li reći da smo za celo vreme koliko smo ovde mogli imati svetlo?" upitala je devojka.
     "Samo da ste se potrudili da stavite motor u pogon", rekao je Koker posmatrajući je. "Ako ste želeli svetlo, zašto niste pokušali da ga stavite u pogon?"
     "Nisam znala da postoji, a sem toga se uopšte ne razumem u mašine i elektriku."
     Koker ju je i dalje zamišljeno posmatrao.
     "I tako ste jednostavno nastavili da sedite u tami", primetio je. "A šta mislite koliko ćete preživeti ako nastavite da sedite u tami kad nešto treba da se napravi?"
     Njegov ju je ton uvredio.
     "Nisam ja kriva što nisam vešta tim stvarima."
     "Sa tim se ne slažem", reče joj Koker. "Ne samo da je ta vaša krivica nego ste tu krivicu sami i prouzrokovali. Nadalje, afektirano je smatrati sebe suviše produhnvljenom kad je u pitanju razumevanje tehničkih stvari. To je sitničav i veoma smešan oblik taštine. Svak počinje time što ne zna ništa ni o čemu, ali mu bog daje mozak da bi saznao. Njegovo neupotrebljavanje nije pohvalno: čak i kod žena je to nedostatak, koji treba žaliti."
     S razlogom je izgledala ozlojeđena. Koker je izgledao ozlojeđen još otkako je ušao. Rekla je:
     "Sve je to lepo i dobro, ali razne osobe misle na razne načine. Muškarci se razumeju u mašine i elektriku. Žene se za, takve stvari po pravilu jednostavno ne interesuju."
     "Nemojte me kljukati zbrkom mitova i afektacije; ne padam na to", rekao je Koker. "Vrlo dobro znate da žene mogu rukovati i rukuju - ili jesu rukovale - najzamršenijim i najfinijim mašinama ukoliko se potrude da ih razumeju. Uopšte uzev su, međutim, suviše lene da bi se potrudile ako baš ne moraju. Zašto bi se mučile kad se tradicija privlačne bespomoćnosti može opravdati kao ženstvenost a posao natovariti nekom drugom? Obično je to poza na čije raskrinkavanje nije vredno trošiti vreme. Ali nju su podupirali muškarci; oni su se povinovali toj igri, nadmoćeno opravljajući usisivač jadne devojčice i vešto i umešno menjajući pregoreli osigurač. Obe strane su rado igrale tu šaradu. Njegova snažna praktičnost dopunjava njenu duhovnu finoću i šarmantnu zavisnost, a on je ta budala koja prlja ruke."
     Bio se podobro zaleteo, pa je produžio:
     "Dosad su takva lenjost duha i parazitizam mogli biti zabavni. Uprkos pričanjima kroz generacije o jednakosti polova, zavisnost je bila isuviše u interesu žena a da bi im palo na pamet da je se odreknu. Pristale su na minimalne nužne promene zbog izmenjenih uslova, ali su one bile uvek minimalne, a uz to i bez volje." Zastao je. "Sumnjate u to? Razmotrite onda činjenicu da su i bezobrazna uličarka i intelektualka upotrebljavale smicalicu o dubljoj osećajnosti, ali kad je došao rat i sa sobom doneo društvenu obavezu i podršku, i jedna i druga su se osposobile za vrsne tehničarke."
     "Nisu bile dobre tehničarke", primetila je. "Svi to kažu."
     "Ah, odbrambeni mehanizam u delovanju - dopustite mi da istaknem kako je u interesu gotovo svih da to kažu." Ipak je priznao: "To je tačno do izvesnog stepena. A zašto? Zato što su gotovo sve ne samo morale učiti na brzinu i bez pravog temelja nego su se morale i odučiti od navike, godinama pomno podsticane, da im bavljenje tehnikom bude tuđe i da je smatraju suviše prostom za njihove nežne prirode."
     "Ne shvatam zašto se sve to mora slomiti na meni", rekla je ona. "Nisam ja jedina koja nije stavila u pogon taj nesrećni motor."
     Koker se nasmešio.
     "Potpuno ste u pravu. To nije fer. Ali našao sam tamo mašinu spremnu za rad, a niko da makne prstom, pa me je to pokrenulo. Tupava nesposobnost deluje tako na mene."
     "Onda mislim da ste to sve mogli reći gospođici Djurant, a ne meni."
     "I hoću, ništa se ne brinite. Međutim, taj problem nije samo njen. On je vaš, i svih drugih. To mislim ozbiljno, znate. Vremena su se iz temelja izmenila. Ne možete više reći: 'Oh bože, ja se ne razumem u te stvari' i prepustiti nekom drugom da ih uradi umesto vas. Niko više neće biti tako smušen da brka nezanje i nevinost; na kocki je isuviše mnogo toga. Neznanje neće ubuduće biti zgodno ili smešno; biće opasno, vrlo opasno. Ukoliko svi mi što je moguće pre ne budemo nastojali da shvatimo mnoge stvari koje nas ranije nisu zanimale, ni mi ni oni koji od nas zavise neće preživeti ovu gužvu."
     "Ne shvatam zašto ste morali sve svoje preziranje žena iskaliti na meni, a sve zbog jednog prljavog starog motora" rekla je osorno.
     Koker je podigao pogled ka nebu.
     "Bože dragi! A ja ovde tumačim da žene poseduju sve sposobnosti kad se samo potrude da ih upotrebe."
     "Govorili ste da smo paraziti. To uopšte nije bilo lepo."
     "Ja i ne pokušavam da govorim lepo. A rekao sam da je ženama u svetu koji je nestao bilo u interesu da igraju ulogu parazita."
     "I sve to samo zato. što se slučajno ne razumem u jedan smrdljivi stari motor."
     "K vragu!" uzviknuo je Koker. "Pustite taj motor na miru bar jedan minut, molim vas."
     "Pa zašto?"
     "Motor je bio samo simbol. Stvar je u tome što ćemo svi mi morati da naučimo ne samo ono što nam se dopada nego što više možemo o upravljanju i izdržavanju zajednice. Muškarci ne mogu više jednostavno ispuniti glasački listić i predati posao nekom drugom. A neće se više smatrati ni da je žena ispunila sve svoje društvene obaveze time što je navela nekog muškarca da je izdržava i da joj stvori kutak u kome može neodgovorno proizvoditi decu da bi ih neko drugi odgajao."
     "Dobro, ali ne vidim kakve to veze ima s motorima..."
     "Slušajte", počeo je Koker strpljivo. "Ako budete imali dete, da li želite da odraste kao divljak ili kao civilizovan čovek?"
     "Kao civilizovan čovek, jasno."
     "E, onda se morate pobrinuti da ima civilizovanu okolinu u kojoj će odrasti. Svoje standarde će poprimiti od vas. Svi mi moramo znati koliko god više možemo i živeti što inteligentnije možemo da bismo mu pružili što više možemo. To znači mnogo posla i još više razmišljanja za sve nas. Promena uslova mora dovesti do promene shvatanja."
     Devojka je pokupila svoj krpež. Nekoliko trenutaka gledala je Kokera kritičkim pogledom.
     "S takvim nazorima smatram da bi vam grupa gospodina Bridlija više odgovarala. Mi ovde nemamo nameru da menjamo svoja shvatanja, ili da se odreknemo svojih principa. Zato smo se odelili od one grupe. Pa ukoliko vama postupci pristojnih i časnih ljudi nisu dovoljno dobri, smatram da je bolje da odete." I izišla je uz šum nalik na frktanje.
     Koker ju je posmatrao kako odlazi. Kad su se vrata zatvorila izrazio je svoja osećanja rečitošću amalina u prodavnici ribe Nasmejao sam se.
     "Šta ste očekivali?" rekao sam. "Ušli ste šepureći se i obratili ste se devojci kao da je ovde javni sastanak kriminalaca, a uz to kao da je ona odgovorna za ceo zapadni društveni poredak. A onda se čudite kad se uvredi."
     "Čovek bi očekivao da će poslušati glas razuma", promrmljao je.
     "Ne shvatam zašto. Većina nas nije takva - mi slušamo glas navika. Ona će se protiviti svakoj promeni, bila ona razumna ili ne, koja se sukobljava s njenim odranije uvreženim mišljenjem o pravilnom i pristojnom, a uz to će biti sasvim iskreno uverena da je stalnog i čvrstog karaktera. Vi idete suviše brzo. Ako čoveku pokažete Jelisejska polja u trenutku kad je izgubio svoj dom, on će o njima imati veoma slabo mišljenje: ostavite ga da živi malo u njima, pa će postepeno doći do uverenja da mu je dom bio sličan njima, samo udobniji. Za izvesno vreme i ona će se prilagoditi kao što će morati, ali će i dalje uverljivo odricati da se prilagodila."
     "Drugim rečima, improvizuj kad moraš. Nemoj ništa planirati. To nas neće daleko odvesti."
     "Tu leži uloga rukovodstva. Rukovodilac planira, ali je dovoljno mudar da to ne kazuje. Kako promene postaju nužne, on ih vešto uvodi kao ustupak - naravno privremen - okolnostima, ali ako nešto vredi, on uvodi delove upotrebljive za izgradnju predviđenog konačnog modela. Za svaki plan postoje uvek nepobitni prigovori, ali u nuždi se moraju praviti ustupci."
     "To mi zvuči makijavelistički. Ja volim da znam kuda smeram i da pođem pravo tamo."
     "Većina ljudi to ne voli, mada tvrdi suprotno. Više vole da budu nagovoreni laskanjem ili umiljavanjem, ili čak prisiljeni. Na taj način nikad ne pogreše: ako ima greške, uvek je neko ili nešto drugo krivo. Neposredna jurnjava za ciljem jeste mehanicistički pogled, a ljudi po pravilu nisu mašine. Oni imaju vlastitu glavu, većim delom seljačku glavu koja se najbolje oseća kad ore poznatu brazdu."
     "Zvuči kao da niste baš mnogo uvereni da će Bridli uspeti. On je sav za plan."
     "On će imati svojih teškoća. Ali, njegova grupa je odabrala sama. Ovaj skup je negativan. On je ovde jednostavno za to što se protivi bilo kakvom planu." Zastao sam, a zatim dodao: "Znate, ova devojka je imala pravo što se jednoga tiče. Vi biste se osećali bolje u njegovoj grupi. Njena reakcija je samo primer onoga na šta ćete svuda naići ako pokušate da ovim skupom postupate na svoj način. Stado ovaca se ne može oterati na pijacu u apsolutno pravoj liniji, ali ima načina kako da se tamo odvede."
     "Večeras ste neobično cinični, a i metaforični", primetio je Koker.
     Suprotstavio sam se tome.
     "Nije cinično što sam primetio kako pastir postupa sa svojim ovcama."
     "Neki bi rekli da jeste cinično smatrati ljudska bića ovcama."
     "Ali manje cinično i mnogo korisnije nego ih smatrati za skup šasija osposobljenih za duhovno teledirigovanje."
     "Hm", rekao je Koker, "moraću da razmislim šta se pod tim podrazumeva."