Стравичне последице "Милосрдног анђела" :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

POSLEDICE NATO BOMBARDOVANJA: RAK JE POJEO CEO MALČANSKI ODRED

Među umrlima od raka je i Franko Nobile, lekar koji je sa vojnicima boravio na Kosovu, i koji je objavio knjigu o prvih 13 slučajeva umrlih od „balkanskog sindroma“

Kad su me otpustili sa ispitivanja u bolnici u Sremskoj Kamenici, rekli su mi: „Idi kući, za tu bolest nema leka!“ Ovako je Ljubiša Ivković (48), moler iz Prekonoge kod Svrljiga, vojni rezervista, pripadnik „Malčanskog odreda“, pre smrti objašnjavao svoje stradanje posle rata na Kosmetu.

- Još na ratištu, dobio sam visoku temperaturu. U Prištini su mi dali 17 injekcija, snimili pluća. U bolnici su otkrili da imam vodu u plućima i da mi je celo krilo uhvatio tumor.

Slična je bila i sudbina Dragana Stevanovića (26), kvalifikovanog bravara iz Donjeg Dušnika, takođe člana istog odreda. Po povratku s ratišta nije spavao, ni jeo, žalio se na glavobolju. Krajem avgusta 1999. godine hitno je operisan na Neurohirurškoj klinici u Nišu, gde mu je odstranjen tumor mozga veličine devet santimetra. A, onda je pao u komu. Drugi put je operisan u aprilu, a umro je 10. juna 2000. godine.

Bitku s mučnom bolešću 2001. godine izgubio je i Dejan Živić (27), iz niškog naselja „Branko Bjegović“. Od polovine juna do kraja jula 1999. godine boravio je u Đakovici. Bio je na straži kada je srušen most na Bistražinskoj reci, u rejonu koji je gađan municijom sa osiromašenim uranijumom. Na 150 metara od njega pala je NATO bomba od 2,2 tone. Odmah posle bombardovanja žalio se na probleme sa glavom, a ubrzo mu je na vratu iskočila žlezda veličine klikera, koja je izrasla u veličinu pesnice. Posle dve godine lečenja, umro je u najtežim mukama.

I drugi pripadnici „Malčanskog odreda“, koji su kao vojni rezervisti angažovani 1999. godine na Kosovu, na području Magure, Slatine, Uroševca i Jezerca, imaju zdravstvenih problema. Od 40-ak mesta u svrljiškoj opštini, u svakom je bar neko posle Kosova oboleo: Jovica Dimitrijević iz Beloinja kod Svrljiga, Boban Aleksić iz sela Drajinac, Milomir Antić iz Okruglice...

Mrtvačke glave
Uranijumska municija naplatila je račun i u Vranju.

- Moj muž je nekoliko meseci posle bombardovanja svakodnevno bio na Pljačkovici. Postavljao je sa kolegama zaštitnu ogradu oko mesta gde su padale bombe. Nije imao nikakvu posebnu opremu osim radnog odela koje je i inače nosio. Dve-tri godine kasnije počeli su problemi. Dijagnoza je bila rak pluća. Sećam se da mu je doktorka u sanatorijumu u Surdulici rekla da će „Vranjanci tek da imaju problema“ - seća se Saveta, supruga Miroslava Jovića (52), zidara u vranjskom „Vodovodu“, koji je preminuo 2004.

Od raka pluća umro je i njegov kolega Goran Mitić. I on je radio četiri meseca na postavljanju zaštitne ograde na Pljačkovici. Njegova supruga Dragana tvrdi da pre toga nije bio bolestan.

- Plašio se. Govorio je stalno da će svi koji su bili na Pljačkovici umreti. Sa opakom bolešću borio se skoro godinu i po. U Knez Selu, gde je išao na zračenje, govorili su nam da tu ima najviše ljudi iz Vranja - priča Dragana.

Osim njih dvojice, preminuo je još jedan radnik vranjskog „Vodovoda“. I on je bio u grupi koja je postavljala ogradu. Nekoliko preostalih i danas imaju probleme - povremeno im se na koži javljaju plikovi i čudne fleke.

- Nismo imali ni rukavice, ni maske, samo uobičajena radna odela. Svuda oko nas su bile žute zastavice sa mrtvačkim glavama. Odmah nam je firma otvorila zdravstvene kartone. Valjda su pretpostavili kako će se završiti - priča, za „Novosti“, jedan od preživelih radnika, koji je želeo da ostane anoniman.

Do sada nije urađeno nijedno ozbiljno istraživanje da li je opasni uranijum već ušao u lanac ishrane. Istraživanje stručnjaka vranjskog Zavoda za javno zdravlje pokazalo je da je broj obolelih od malignih bolesti u Pčinjskom okrugu za 25 odsto veći nego u Braničevskom i Kolubarskom regionu. Rezultate je u februaru prezentovala radna grupa. Prema podacima Ministarstva za životnu sredinu, Vranje je često grad sa najvećim zračenjem u Srbiji. Neretko je po tome ispred Vinče, gde se nalazi nuklearni reaktor i skladište radioaktivnog otpada!

Bez 11 organa
Ratnog vojnog veterana Milana Radića pronašli smo odmah po povratku sa Hilandara. Kaže, tamo ide jednom, dva puta mesečno od 2006. godine, kada se „ponovo rodio“. Radić je prvi veteran koji je dobio i zvaničnu lekarsku potvrdu u Institutu za medicinu rada i radiologiju u Beogradu da je njegov papilarni karcinom nastao kao posledica uranijumske municije. Ovaj rak prenosi se krvlju, a kod Radića je metastazirao. Izvađeno mu je 11 različitih organa, među kojima štitna žlezda i limfni čvorovi. Druga operacija, 21. septembra 2006, trajala je šest i po sati, i tada mu je izvađen tumor dimenzija četiri puta pet centimetara.

- Poslednjih pola sata osećao sam kako me zašivaju. Rekao sam: „Požurite, gospodo, još njih čeka operaciju“. Kasnije, doktori su mi rekli: „Hvala bogu da ti i supruga niste dobili dete. Ko zna šta bi se rodilo?!“ - kaže Radić.

On trenutno vodi sudski postupak za povećanje stepena invaliditeta (sada je invalid 60 odsto) i pokreće postupak za dobijanje odštete. Zasad još nije ostvario ni penziju. Ako mu bude dodeljena, biće to prvi takav slučaj u Srbiji, za razliku od Italije, koja je do sada već isplatila 1,4 miliona evra vojnicima zbog „balkanskog sindroma“.

Umiru i lekari

Redakcija „Novosti“ uspela je da dođe do Falka Akamea, bivšeg admirala u italijanskoj Ratnoj mornarici, danas prvog čoveka veteranske Asocijacije vojnih žrtava i njihovih porodica (Anavafaf). Prema njihovim podacima, 174 italijanska vojnika su umrli u mirovnim misijama od posledica osiromašenog uranijuma, a gotovo 3.000 je obolelo od raka.

- Teško je reći da li su se kontaminirali u Somaliji, Bosni, Iraku, Avganistanu ili na Kosovu, jer se posledice javljaju kod nekoga posle godinu, a kod drugog posle 15 godina - kaže Akame. - Ako je bio u vojnim operacijama u Somaliji 1992-1994. godine, i u Bosni 1995, a razboleo se 1997. godine, kažite mi vi, gde se kontaminirao?

Akame kaže da mnogi vojnici nisu dobili odštetu pošto nisu imali para za skupe procese. Neki su dobili između 100.000 i 200.000 evra, ali ima i onih koji su dobili više od pola miliona. Recimo, Đanbatista Marika dobio je od Civilnog suda u Florenci, u prvom stepenu, nadoknadu od 545.000 evra, a žalbeni postupak je u toku. Porodica S. Melonija, koji je umro od raka, dobila je konačnom presudom pred Civilnim sudom u Rimu pola miliona, a porodica S. Vece je dobila u prvom stepenu više od milion evra.

Među umrlima od raka je i Franko Nobile, lekar koji je sa vojnicima boravio na Kosovu, i koji je objavio knjigu o prvih 13 slučajeva umrlih od „balkanskog sindroma“. Oboleli vojnici leče se širom Italije, između ostalog, i u Glavnoj vojnoj bolnici u Rimu, u Centru za lečenje tumora u Milanu i u vojnom Centru za lečenje tumora u Avijanu.

ZATRAŽILI KOLEKTIVNE PREGLEDE

Pripadnici „Malčanskog odreda“ su posle NATO bombardovanja tražili od nadležnih u tadašnjoj Trećoj armiji VJ da organizuje kolektivni pregled, kako bi se proverilo njihovo zdravstveno stanje, jer su petorica rezervista obolela od malignih bolesti, a 12 je imalo simptome takvih oboljenja.

Tokom 2000. godine Informativna služba Treće armije VJ oglasila se saopštenjem, u kome je istakla „da postoji veliko moralno opravdanje za preduzimanje hitnih mera kako bi se tačno utvrdile posledice izloženosti radioaktivnoj municiji.“ Konstatovali su i da nema konkretne strategije za suočavanje sa ovim problemom, za šta su potrebna i velika finansijska sredstva.

1,2 MILIONA ZA DEKONTAMINACIJU

Dag Veir je koordinator Međunarodne koalicije za zabranu uranijumskog oružja (ICBDU) iz Mančestera, koja je prošlog meseca boravila u Srbiji, a na jesen će se pojaviti sa rezolucijom pred UN.

- Biće to treća rezolucija o uranijumskom oružju, koja će biti dostavljena kao preporuka vladama. Nadamo se da će Srbija podržati i ovu rezoluciju, kao što je podržala prethodne dve - kaže Veir za „Novosti“.

- U Srbiji postoji stručna i politička volja da se 1,2 miliona evra izdvoji za dekontaminaciju. U BiH je trebalo šest godina da NATO otkrije na kojim lokacijama je korišćeno uranijumsko oružje, što je dovelo do nepotrebne izloženosti civila zračenju. Na Kosovu postoji oko 100 lokacija na kojima je korišćena municija sa osiromašenim uranijumom, a Kfor je ponešto uradio na uklanjanju uranijumskih metaka. Međutim, nema dokaza da je urađena opsežna dekontaminacija.

Autori V. C. SPASOJEVIĆ - M. RISTOVIĆ
Izvor Večernje novosti, Beograd

Пренето са...