Димитрије В. Љотић

Политика и морал

 

Велики jе броj честитих грађана коjи су се помирили давно с мишљу да политика нема везе са моралом.

Нас не чуди то толико. Много више нас чуди како после тога могу мирно да спаваjу.

Jер политика jе, у ствари, управљање државном и народном судбином. Честити људи брижљиво управљаjу своjом имовином, нежно подижу своjу децу, родољубиво испуњаваjу своjе дужности према домовини. Тим своjим бригама и нежностима испуњаваjу цео своj живот и сваки дан у њему. Али државна и народна судбина су много веће ствари, jер све њихове бриге и нежности, ако држави и народу буде пошло рђаво, слистиће, као стихиjа, зла коб док се оком трене.

Зато, у колико jе неко брижљивиjи према своjоj имовини, нежниjи према своjоj деци, тим више мора да има у памети питање: "Како се управља моjом домовином?" И не само да од судбине домовине зависи његова имовина и његова деца, – него и они без имовине, и без деце, везани су више него што би се то на први поглед рекло, судбином своjе државе и народа.

Као на броду каквом, што путуjе морском пучином, што путницима главно питање мора бити: "Како се управља бродом коме сам поверио своjу породицу, себе и своjу имовину?" тако, и са апсолутно истим значаjем мора грађанин да поставља себи питање: "Како се управља моjом домовином?"

Ако би се напред истакнутом мишљу хтело рећи да се дешава кад заиста политика иде у раскорак са моралом, рекла би се позната истина стократо потврђена историjом. Али, ако би се хтело рећи да политика по правилу не може имати честите људе за своjе спроводнике, нити се честитим начинима може обављати, нити сви њени циљеви могу бити честити, – онда се заиста морамо чудити како после тога могу мирно спавати честити грађани.

Jер сигурно неће бити безбрижни ти исти честити, нежни и родољубиви грађани, ако сазнаду да jе чувар њиховог имања непоуздан човек, или васпитач њихове деце порочан наставник. А овде су, као што смо рекли, много веће ствари у питању.

И зато баш онаj ко jе рекао да политика по правилу нема везе са честитошћу, и после тога мирно спава, нека зна да jе наjнебрижљивиjи домаћин и наjбездушниjи отац коjи се да замислити.

I

Они коjи овако мисле као да хоће да кажу да jе честитост потребна само обичним људима у њиховом животу. А и њима ваљда само зато што над њиховим радом и држањем постоjи надзор државе и њеног апарата. У управљању пак државом може да се буде и без тога.

Ми не говоримо овде о потреби честитости са гледишта апсолутног, неземаљског морала. Ма да веруjемо да нема ствари на земљи коjа се не би тицала и наjвиших небеса, с тог гледишта о овом питању нећемо говорити. Нас овде ово питање интересуjе чисто са његове политичке стране. То jест могу ли се, на краjу краjева, у политици постићи добри резултати, ако се, пренебрегну они захтеви морала, коjе обичан грађанин у свом свакидашњем животу мора да испуњава, ако неће да дође у сукоб са строгим законима државним.

Нама лично изгледа да jе заиста незгодно да се о овоме и може расправљати. Али док jе нама то у тоj мери jасно, дотле jе цео jавни живот засићен супротним веровањем и држањем. Одговарамо само своjоj дужности независног и слободног jавног гласила кад о томе пишемо.

II

Лаж jе велики порок у приватном животу. На кратким стазама међутим, помаже. За дугачке ниjе ни мало подесна; брзо се открива.

Чудо jе како се код такве њене особине могла тако да одомаћи у jавном животу, где треба све да jе прорачунато за дугачке рокове и дугачке стазе. Или jе то опет знак да и у jавном животу, влада политика кратких стаза.

Лаж у jавном животу ствара лажне ситуациjе, то jест такве положаjе у коjима, и ако сви знаjу да jе друкчиjа стварност, jавно и озбиљно се говори сасвим друкчиjе. Али кад jе велика jавност искључена, онда се из уста коjа су говорила jавно jедно, чуjе сасвим супротно.

Тако се дешава да рецимо од наjистакнутиjих присталица наjвеће државне странке jавно слушамо jедно, а у ужем кругу, о њиховоj великоj странци, управо сасвим друго, онако како jе истина, и како би се jедино могло говорити. А кад запрепашћени таквом дволичношћу, запитамо за узрок друкчиjег jавног држања, добиjамо одговоре у коjима се лаж нескривено признаjе (jер се порицати не може), али се одговорност баца на општу политичку ситуациjу и овакво држање претставља великом политичком мудрошћу, – а остали свет, коjи тако не ради, као наиван, лишен здравог политичког смисла.

Кад jе сад у Скупштини изнет случаj уговора за грађење жељезница, настала jе jедна таква мучна ситуациjа. И ако jе свима и свакоме било jасно да изнети случаjеви претстављаjу jедну од наjтежих ствари, по свему што се открило, место отсечне изjаве достоjне положаjа и изнетих тешких ствари, дата jе изjава, коjа целу ствар претставља као "сукоб два инжењера", – и ако jе цео свет осетио да jе то био стварно сукоб двеjу савести. – Ипак jе, изгледа, та изjава пљескањем примљена и од толиких људи – иначе честитих у приватном животу – не нађе се нико да ту ствар назове њеним правим именом.

У дому где родитељи живе у међусобноj лажи, шта мислите чиме ће деца, храњена лажjу, родитељима узвратити? Разуме се, опет лажjу. Не може бити друкчиjе у државноj заjедници. Државни управљачи видеће, у свима случаjевима, где држава треба да се ослони на грађане и њихове грађанске врлине, – како тих врлина, коjе су се у парадама лако испољавале, нема. Ни службеници неће искрено поверену дужност вршити, jер лаж засићуjе целу амтосферу и њеном утицаjу сасвим су недовољна препрека "правила службе" – кад ови људи знаjу да су толика друга Правила, већа и важниjа од "правила службе" њихови претпостављени повредили.

III

Довољно смо истакли савремено схватање власти, коjе су примиле све државе под утицаjем Хришћанства: служба ближњем.

Али цео свет практично не гледа тако на власт, па се врло често дешава да се власт употреби на службу себи.

Сад се отпочело на то стварно гледати благим очима. Нема санкциjе за овакве злоупотребе власти. Као да се мисли: па добро, то су, истина, штете материjалне, и не би требале да се десе, – али то ће држава издржати.

Материjално jе заиста тако, – морално ниjе тако.

Питали приjатељи jедног вишег државног чиновника у унутрашњости пре десетак година – чиjе су злоупотребе биле опште познате – како га ниjе страх од тога што ради, а он одговори: "Е моj приjатељу, таj и таj Министар награби милионе, па ником ништа, – а jа узмем по неку хиљаду, па сви на мене заграjали".

За нас jе оваj одговор био откриће праве штете од злоупотреба власти. Заиста права штета ниjе материjалне, већ моралне природе. Ко може тражити да практиканти не одлепљуjу марке, ако они веруjу да у хиjерархиjи изнад њих, недела расту са већом влашћу? Од куд се може очекивати да ће мали људи, изван државне службе, у озбиљним животним тегобама победити разна искушења кад веруjу да далеко моћниjи тако не раде? На таj начин, разгубни утицаj рђавих примера одозго све узвраћа, и тако општи морални ниво у држави пада.

* * *

Показали смо у два наjкарактеристичниjа примера (лаж у jавном животу и злоупотреба власти), – да, на краjу краjева, с чисто политичког гледишта, политика мора ићи у корак с моралом, jер се неморал свети народноj заjедници као и поjединцу.

Наjвећи део човечанства веруjе да jе морал откривен с неба.

Ми пак мислимо, и кад тако не би било, да би морални закон био пронађен у самоj природи ствари. При сваком брижљивиjем испитивању утврдило би се да пут честитости ипак наjсигурниjе води повољним резултатима. Да управо, наjбоља економиjа живота народног захтева поштовање моралних прописа.

Зато jе народ, из свог исконског исксутва, и исклесао ону дубоку реч: "Правда држи земљу и градове."

 

(Отаџбина, бр. 11, Београд, 06. 05. 1934, стр.1)

Димитрије В. Љотић

Основни закон отаџбине

 

Наjвећи део jугословенског народа остварио jе своjе политичко jединство баш сад, кад су изванредне политичке прилике и друштвене тешкоће у свету дошле до наjоштриjег израза.

Да jе таj епохални догађаj дошао у мање бурна времена, он би сам по себи, изазвао многе тешкоће. Уређивање наше државне заjеднице и изграђивање наше заjедничке културе не може ићи без тога. И поред свег jезичног и етичног jединства под разjедињаваjућим утицаjем земљиног склопа и досадашњих политичких оквира, током толиких векова, израсле су друштвено-политичке разлике. Сад нови заjеднички политички живот, оправдано, жели да те разлике сведе на што мању меру. Према разjедињаваjућоj акциjи, извођеноj полако вековима, долази сада уjедињаваjућа акциjа, по нужди много брже од прве. А то изазива озбиљне проблеме, а често и мучно савладљиве тешкоће.

Али jугословенско политичко jединство ниjе могло доћи по тихом времену. Морали су доћи изузетни услови, коjи за тринаест векова наше историjе нису никад до наших дана били остварени, па да до jединства дође.

Четрдесет поколења пре нас ишло jе овоме циљу називаjући га и другим именима, али jе само нашем било омогућено да га оствари.

Зато jе оно дошло, и могло доћи, само после наjвећег и наjтежег сукоба у историjи света, после Светског рата.

Оваj jе пак догађаj створио у свету општи вртлог. И да нема других, сам по себи, оваj вртлог представља и по државе давно постале, и по старе културе, наjвеће опасности. Обичаjи, установе, мишљења, освећени вековима, урасли у савремену цивилизациjу, чак и њени постулати, из темеља се љуљаjу: има их већ и порушених. Ко данас не види каква jе несхватљива разлика настала у свим животним поjавама у размаку за двадесет година пре и после Светског рата?

Када су дакле ова два догађаjа – наше политичко jединство и Светски рат – сваки за себе, морали довести до дубоких проблема и озбиљних опасности, какве су тек проблеме и опасности ова два догађаjа, догодивши се у исто време, морали изазвати?

Нека нико не мисли да овим желимо да кажемо да нисмо господари своjе судбине, да су догађаjи суђени, писани и неизменљиви, да су наше снаге несразмерне и неурачунљиве према стихиjским силама догађаjа на коjе не можемо утицати.

Знатно смо далеко од тога. Нисмо то хтели рећи. – На против, хоћемо да кажемо: да би се у тако озбиљним тренуцима могли конци догађаjа размрсити, правилне и брзе одлуке донети, и донете извршити – наjбоље снаге ума и карактера мораjу суделовати у општим пословима Отаџбине.

То jе, на све тмасте и тучоносне облаке, на сву буру и све трусове, наш став и наш одговор. То jе основни Закон Отаџбине. Сви други њени закони извиру и управљаjу се по овом основном – и вреде, у колико његову владу омогућуjу.

Нема жртве коjа се кад jе оваj Закон поштован не подноси. Ни опасности коjоj се тада у сусрет не одлази. Нема чамотиње коjа може да савлада одушевљење, таj урагански животни елан, што jе у стању, од поjединаца у стању да створи скоро jедно тело, толико њиме биваjу повезани уjедно осећаjи и воља свиjу...

Жеља за служењем и жртвовањем постаjе тада заразна, као што се данас од супротне тешко одбранити. И владање и господство тада добиjа карактер служења и жртве.

Отаџбина тада развиjа неслућене снаге. За све напоре завршни рачун увек надмашуjе прорачун. Тада чак и пропаст отаџбине постаjе њено буjање и снажење, и њена набуjала снага ломи и гробне плоче, као набуjале реке у пролеће тешку ледену кору.

А кад тога ниjе, узаман говорити разуђеном телу да треба да jе jедно, да jе чак смртоносна подвоjеност. Узаман говорити одељеним органима о њиховоj међусобноj солидарности. – Чама обвиjа све животне поjаве. Чама и трулеж са свима поjавама што трулење прате. Све мисли само о себи, непосредно о себи од jедног тренутка, – чак не и о себи идућег тренутка.

Ко да онда служи другоме, кад управо не служи ни себи? Ко да себе, или што од себе, жртвуjе? Ко да сачека свесно опасност? О каквом то одушевљењу може бити речи? Ко да онда помисли на Отаџбину?

Безстраствене, трудољубиве и чедне пчеле, коjима jе закон умерености и пожртвовања у самом телу дат, кад примете да сав труд и жртве, коjима зидаjу кошницу, ништа не помаже, – да невидљиви неприjатељ граби и разноси оно што су оне, кап по кап, накупиле – постаjу неумерено страсне и грабљиве, и приређуjу пирове и оргиjе сласти, бацаjу се на прождирање и растурање онога, што су дотле пожртвовано и тако стрпљиво прикупљале. Тако и умиру, поричући своjом смрћу цели своj живот.

Ни од пчеле се не може тражити већа увиђавност него што jе њихова, иначе аскетска природа у стању да пружи.

* * *

Неписан jе Закон Отаџбине. Записуjе се оно што се може заборавити, – што би могло бити мало друкчиjе, а да не буде битно друкчиjе. Оно што jе у природи саме ствари, што се не може од ње одвоjити, а да се сама ствар у битности своjоj не измени – оно се не мора записати, jер све о томе говори.

Ни санкциjа у законима за повреду овога Закона нема. За друге законе то мора да се предвиди. Санкциjа за повреду овог закона jе у самим темељима Отаџбине. Ни jедна власт не утврђуjе и не кажњава његово непоштовање, – али никаква повреда других закона по тежини последица ниjе му равна.

Оваj закон не прави питање од облика у коjима ће његова суштина бити изражена, – али облици владања, ако желе да успеjу, по овом закону мораjу да се владаjу.

Као и други закони људске душе и људског друштва и оваj Закон се разликуjе од физичких закона. Ове ниjе могуће непоштовати. Прописани за целу природу, физички закони у себи носе, у исто време, и забрану прекорачења и снагу да забрану на снази одрже. Закони по коjима пак човек, као човек, треба да се управља, садрже само забрану, норму али не и снагу да себи прибаве поштовање. Зато jе могуће и прећи преко њих и на њиховом непоштовању зидати.

Само, људска повесница ниjе до сада могла да покаже да jе могуће такву грађевину одржати.

* * *

"Отаџбина" жели Отаџбини да у њоj оваj основни Закон буде увек поштован.

Где год се окренемо по свету, и баш данас, видимо да се свака Отаџбина труди, да оваj Закон утврди и по њему се управља. И у колико су догађаjи озбиљниjи, у толико jе труд и старање око тога веће.

Зато jе "Отаџбина" желела да у свом првом броjу укаже на таj Закон, према коме ће она пратити све карактеристичне поjаве нашег друштвеног и политичког живота.

 

(„Отаџбина“ бр. 1, Београд, 25. 02. 1934, стр.1)

Димитрије В. Љотић

Онима који касне

 

Многи наши приjатељи истинито су с нама. Пришли би нам и jавно. Помагали би нас срдачно. Али им се наш рад чини без практичне важности.

Осећаjу сву несрећу од несрећног склопа разних неприлика. Схватаjу сасвим добро њихово нагомилавње и геометриjску прогресиjу коjом се недаће за недаћама ређаjу.

И веле: "А ви насупрот томе идете аритметиjском прогресиjом. Ваш напор jе срчан а ваши успеси иду овако: 1, 2, 3, 4, 5, 6 итд., а несреће иду 1, 2, 4, 8, 16, 32, 64 итд. Шта ви можете урадити кад сваки секунд коjи протече само повећава и иначе огромну надмоћност рђавих и несрећних прилика према вашим редовима".

"Ето зато долазимо да вас чуjемо са сетом и симпатиjама. И читамо вас с пажњом и поштовањем. Али не можете ништа учинити – немате снаге, и зато нисмо у вашим редовима".

* * *

Нисмо jедном чули ову реч. Знамо већ да jе погодимо код многих – коjи jе jош нису ни изговорили – по извесном изразу жаљења коjи им лебди на лицу док говоре с нама.

А ми им обично тада велимо: А ви, шта ви радите? Добро видите опасности и њихову опасну, стрмоглаво растећу прогресиjу. Али, шта ви радите?

Нама признаjте све, осим могућности да успемо. А ви? ... Шта ви радите? Не седите ваљда скрштених руку? Покажите нам ваш пут, коjим мислите поћи и спречити несреће што брзином вихора наступаjу! Како ви мислите да успете?

На то не добиjамо одговор. Или добиjамо ово: "Не може се ништа урадити!" Или: "Ми радимо с онима за коjе смо вам мало пре рекли да баш и воде те тучоносне облаке што брзином вихора замрачуjу и последње видике".

А чувши такве одговоре шта да кажемо тим нашим добросрећним приjатељима.

Лако ћемо им рећи да нису паметни. Али од тога неће бити промене на боље. А мало нас се тичу чак и умесне речи, ако од њих нема промене на боље. Ми хоћемо и више и боље: да се у вашим речима виде као у огледалу, да виде своjу праву слику, па да се застиде. И да их таj стид кроз дебелу кору предрасуда и навика опече до душе.

* * *

Међутим, рећићемо им друго нешто.

Квантитативно, они имаjу потпуно право. Посматраjући само пуки броjни однос, они су у праву.

Али у сваком великом људском прегнућу однос између бораца и твораца с jедне и прилика и неприлика коjе имаjу да савладаjу с друге стране, jесте неповољан за прве.

Никад људи нису броjем променили прилике да пођу на боље. Па сигурно нећемо ни ми.

Кад би броj побеђивао, онда би и стада, и чопори, и крда нешто велико значили. А знамо да ниjе тако.

Погрешно дакле ови много разумни људи оцењуjу наш однос према недаћама наше земље.

Демократиjа jе људе упутила да мисле и сувише на броj као чиниоца, а сувише мало на човека као чиниоца.

Органско схватање – за чиjу се владу ми боримо – тражи дубоку промену схватања баш и овде.

Вараjу се дакле ови оштроумни анализатори да бисмо ми практично значили више да су нам редови тако густи, као што су били редови Jрс, Jнс, Поф, Jрз или Уо.

Ми не можемо рећи час наше победе, jер то по органском схватању и ниjе могуће. Али ми радимо на томе. Непрестано.

Не можемо рећи ни колико треба да нас jе па да нам победа припадне, jер ни то по органском схватању ниjе могуће.

Али jедно ћемо рећи: Снагу не даjе броj. Врло често броj значи и слабост. Снагу врло често имаjу и малоброjне групе.

Али кад jе имаjу, онда друго иде само по себи!

Истина jе и то, да они много разумни оцене то тек доцниjе: кад се већ пише историjа.

 

(„Отаџбина“ бр. 98, Београд, 26. 01. 1936, стр. 1)

Димитрије В. Љотић

Нејуначком времену у пркос

 

Никад jунака ниjе било много. Огромна већина људи воли да иде путем лакшим, путем наjмањег отпора.

А jунаци се не владаjу по том закону. Ослободили су се тога закона коме робуjе цела мртва природа. Поставивши себи циљ, они, иду овоме без обзира на тешкоће, опасности и жртве.

Али ако их никад ниjе било много, остали свет коме ниjе било дато да буде jунак, бар jе осећао њихову изузетност и величину. Распознавао их jе и уважавао. Узимао их себи на углед. Налазио се под њиховим утицаjем. Тежио да их подржава. У томе, разуме се, ниjе много успевао, али jе jедна несумњива добит ипак била: ако ниjе могао постати jунак и светац, чувао се да не постане кукавица и шићарџиjа.

* * *

Ово пишемо зато што гледамо остварен култ кукавица и шићарџиjа.

Ако мислите да смо много казали, само мало нам пустите уста слободна, да вам примерима докажемо да нисмо претерали.

Будите уверени да се ових примера понос jедног народа неће хтети да сећа. Више ће волети, ако икако буде могуће да их заборави.

Али то о будућности говоримо, а данас су они жива и наjстварниjа садашњост. Они jе испуњаваjу.

Судбина jедног народа – коме су увек пред очима били (макар он сам и био далеко од тога) примери jунаштва, и коjи jе правим своjим идеалима само чоjство и jунаштво сматрао, – куjе се данас под култом кукавица и шићарџиjа.

* * *

Како jе могуће да до тога дође?

Или данашње време заиста нема jунаке! Или их има, па се њихов утицаj не осећа!

А народ – (и опет кажемо: ако jе и далеко од идеалног jунаштва) – опет и само правим jунаштвом може бити владан и управљан.

Ниjе довољно имати власт по закону и држати jе: треба и морално оправдање власти.

* * *

Докле ће то траjати?

Има ли ствари без мере у овом свету? Нема jе ваистину. Неће jе бити ни овде. И овде мора бити мере и границе!

Не можемо да кажемо сутра или прекосутра. Али кад дозре. А дозрети мора.

И не питаjте нас како ће престати неjуначко време. Не можемо рећи.

Само jедно знамо: да животне снаге jедног народа нико не може спречити да му докраjче дане.

 

(„Отаџбина“ бр. 99, Београд, 02. 02. 1936, стр. 1)

Димитрије В. Љотић

Не класа, него нација!

 

Наjвећи и наjбољи део наше универзитетске омладине, по многим обавештењима коjа добиjамо – онаj наjнесебичниjи део – мршти се кад се говори о Отаџбини.

Налази да jе Отаџбина и сувише мали олтар да би на њему могао да се распали огањ њиховог одушевљења. Веруjе да jе Нациjа недовољно узвишен субjект историjске судбине. Мисли да Национална историjа – има звук прапорца – коjи њену душу не може испунити. Говори о човеку, човечанству и међународности с одушевљењем. Уверена jе да права историjа почиње од Карла Маркса.

Ми се не чудимо томе. Омладина – она права: напон, лепота и жар – мање но ико може без одушевљења. Одушевљење jе животни закон. А ако jе омладина омладина, онда она мора у себи таj животни закон више од свиjу других да осећа. И како наша данашњица ниjе лепа и не може никога да одушеви, то jе разумљиво што она тражи изван наше данашњице предмете коjе сматра достоjниjим свог пожртвованог пламена.

Али ако се тоj поjави не чудимо, не значи да jе можемо примити и одобрити. На против. Сасвим отворено, морамо замерити овоj младости што у самоj себи ниjе нашла довољно снаге да спречи овакву своjу реакциjу на наше садашње прилике.

Данас ниjе вечност. То jе заиста само тренутак. И наш став према тако великим стварима као што jе Нациjа и њена судбина не може бити одређен нашим тренутним приликама. Прави човек – а младост свакако има оправдану амбициjу да jоj прави човек буде мерило – се ни према мањим стварима не опредељуjе из сићушног става, већ из орловске перспективе. Ако нелепа данашњица наша не може да нас одушеви, радимо с одушевљењем на њеноj поправци. Али не окрећимо главу од ње! Не бежимо од своjе дужности!

Нек се не мисли да ми не видимо драму опште човечанске историjе од историjе националне. Боjимо се чак и да кажемо колико смо дубоко свесни њене реалности. Али ми jе сагледамо и у њеном обиму и по њеноj садржини. И не само да нам национална историjа не смета да опште човечанску схватимо, већ нас баш она и помаже у томе.

Нациjе су наjмање историjске jединице у општоj историjи људског рода. И то не по нашоj вољи, већ по природи ствари. Нико не може утицати на историjу човечанства друкчиjе него преко историjе нациjе. Нациjа jе дакле наjмања маса чиjи jе покрет релевантан у људскоj историjи.

Нациjа jе расно-историjска стварност. Свака нациjа. И свака jош као таква нова развоjна могућност човечанства, jер jе нов могући утицаj jедног новог израза. И национална историjа ниjе ништа друго но тражење тог израза одговараjућег националним развоjним могућностима. Грех jе дакле против човечанства осиромашење његове историjе и његове физиономиjе – онакав став добре наше омладине према своjоj нациjи и своjоj историjи.

Ко jе истински грађанин света мора желети да свака нациjа дође до свог наjвишег израза, да испуни меру своjих развоjних могућности. Како онда да своjоj нациjи то исто не пожели и свом снагом не осети таj дуги процес што се зове историjа његовог народа?

* * *

Говори се да су класе стварност и да идентичношћу интереса и животних услова класа прелази границе нациjа и везуjе припаднике исте класе разних нациjа тако, да ове класе треба да су историjско-масовне jединице, а материjални интереси и услови мотиви свих историjских збивања.

Можда би се рационално могло некако друштво такво и направити. Али данас ниjе такво. И живот ниjе рационалан. И не видимо кад ће то бити. Ни како ће. Сигурни смо да бољшевичка класна Русиjа води истоветну спољну политику и сваким даном све истоветниjу као и национална царска Русиjа. А то значи, пошто царска Русиjа ниjе водила класну спољну политику, да бољшевичка Русиjа води националну – jер иначе не би могле да буду истоветне. А ово опет значи, да ниjе класа историjско-масовна jединица људске историjе, већ нациjа.

Сигурно су интереси jуглосвенског сељака и радника, – пролетера и домаћина тесно везани за интересе jугословенске државе, као правно-политичког израза jугословенске нациjе. Интереси jугословенског сељака могу бити у jош каквоj опреци са интересима сељака друге државе. Тако и радника. И бескућника. И кад би били сви у jедноj држави – тако би било. А камо ли овако.

Значи да нациjа претставља не само расно-историjску индивидуалност, већ jе нациjа, односно њен правно-политички израз – држава – средишни интерес свиjу класа и редова jедне нациjе. Све су класе заинтересоване у њеном одржању и развоjу. А самим тим, национална солидарност претставља угаони камен државне политике са своjим корелатима: националном дисциплином и хармониjом класних интереса.

* * *

Несрећан смо ми народ до сад били. Биланс српске историjе jе овакав: за тринаест стотина година, jедва две стотине година неког мирног развића у своjоj држави под Немањићима, и сто година историjе од Карађорђа на овамо. – Хрватска историjа jош несретниjа ваљда. Неколико покушаjа да се дође до своjе државе, завршене уговором са Коломаном, по коме jе формално-правно континуитет државе хрватске био сачуван, да се стварно омогући огроман утицаj туђински на хрватско развиjће. – Код Словенаца историjа постоjи као легенда са Госпосветског поља. – Бугари су имали сличну судбину као и Срби. Развиће, под оваквим условима, ниjе могло бити повољно.

А развоjне могућности овог народа су велике. Има он шта да изнесе на општечовечанску трпезу у сваком погледу. Али то има само кроз своjу националну историjу и кроз своjу државу.

 

(„Отаџбина“ бр. 16, Београд, 10. 06. 1934, стр. 1)

    Димитрије В. Љотић

    НАШ СОЦИЈАЛНИ КОНСТРУКТИВНИ НАЦИОНАЛИЗАМ

     

    Сити смо штурога политизирања. Сити смо трговања народним поверењем које врше несавесно пуних шеснаест година политикани свију боја. Нижу се, када је то потребно да би се задржале фотеље и положаји, обећања за обећањима, па када се из народа опет исчупао његов глас, све тоне у мртвило. Сви проблеми, чије се решавање црта, када је потребно, најпримамљивијим бојама, остају и даље отворени. А што је још горе, приступа се понекада и њиховом решавању. Горе због тога, што је то увек само привидно и са уског само политиканског гледишта.

    А народ стрпљиво ћути у немом, резигнираном чуђењу. Ми, међутим, нећемо да ћутимо. Доста нам је тобожњег решавања важних, основних питања нашег народног живота, које се спроводи по жељи или на основу потреба једне или друге котерије.

    Политичком трговином, запушујући највеће рупе привременим мерама, не решава се најболније питање нашег државног живота. То питање није политичко. То питање није партијско. То питање најзад није ни уставно. То је питање социјално и економско. Уредити треба нашу болесну привреду. Уредити треба тешке социјалне односе. У томе се састоји основни проблем нашег државног живота. И зато најодлучније одбацујемо сва привремена решења, одбацујемо све шарене лажи којима су шеснаест година кљукали лаковерни народ и тврдимо: Пре него што се реши проблем нашег народног привређивања, пре него што се реши социјални проблем у нашој земљи, не може се решити ни једно питање. Прво треба створити здраву привреду, правичне међусобне односе. И када је то учињено, створена је основа за решење свих унутрашњих и спољашњих проблема.

    Народ у коме се води привреда у смислу постизавања општег народног благостања, а не по принципу моменталних профита, благостања, у коме не постоји мржња и неповерење међу сталежима, већ сарадња у великом заједничком стваралачком прегалаштву за добро народне целине, - тај народ не зна за нерешиве проблеме.

    У том основном сазнању баш лежи суштина идеологије нашега покрета. И када ми спомињемо реч национализам и придајемо себи назив националистичког покрета, ми дајемо израза нашем убеђењу, да није националиста онај који се буса у груди, позива на ово и оно, а у свему осталом трутовски и безобзирно искоришћава лево и десно.

    Наш национализам није од оне врсте која кити груди значкама свију патриотских друштава и најгрлатије виче пред свим родољубивим парадама. По нашем схватању национализам је решавање најтежих народних проблема, дакле привредних и социјалних, и то на такав начин да се уместо искоришћавања прелазних мера, варљивих обећања, великих фраза, створе солидни темељи за рад на општем народном благостању.

    За нас је националиста и онај, који за плугом и с мотиком у руци помаже стварању народног богатства, па улаже све своје силе, сав свој труд за напредак своје земље, а преко тога за благостање целога народа, ма колико незнатне његове снаге биле. Штеточина и трут је онај, који то време проводи у доказивању какав је родољуб, национални борац и херој. Од националних парада и фанфара наш јавни живот тешко болује. Од конструктивног и социјалног национализма, који ми проповедамо, он ће оздравити.

    Кад једаред у овој земљи национализам престане да буде фраза у служби политичких коњуктуриста и добије ону праву садржину социјалну и конструктивну, онда ће он тек имати своје оправдање. Када се буду почела решавати сва питања у нашој земљи са гледишта новог, правог национализма, који тражи да се при решавању свакога питања води једино рачуна о истинском интересу целога народа, онда ће се тешки проблеми, од којих пати наш привредни, социјални и политички живот, сами од себе раскинути. И видеће се да су многа питања, која политиканима служе за извор њихове политичке егзистенције, у ствари надувене мешине.

    Потребно је, дакле, приступити са таквим намерама и из таквог убеђења решавању наших проблема. Да би то било могуће, потребан је коренит препорођај, потребне су темељите реформе у вођењу државне политике. Те реформе може спровести само снага, израсла из крила народа. Једино снага која живи са народом, слушајући откуцаје његовог живота, која црпе сву своју снагу из снаге народа, из његових расних сила, и у коју народ због тога има пуно и неограничено поверење као у себе самог, може извршити џиновско препородно дело.

    Такво дело никада не могу створити групације састављене због тренутног политичког рачуна, које се слажу у једно - у жељи за влашћу. А експерименти које би такве групације покушавале да прикажу као конструктиван, плански рад, нису ништа друго до демагошки трикови ради очувања те власти. Такве групације никада не могу да продру у дубину проблема нашег државног живота, па ако то и покушају.

    То што је потребно, тај основни коренити препорођај може се извршити једино радикалним прекидањем са методама и идеологијом прошлости у свим гранама државног живота. То може само народни покрет који нема никаквих обавеза према тим снагама прошлости, и који се није скупио ради власти, него историјском неминовношћу, која тражи да се после шеснаест година шупљег политизирања најзад и заиста нешто уради за остварење вековне тежње нашег народа: снажне, самосталне, народне државе.

    Рекли смо: социјалан и конструктиван је наш национализам. Он је радни национализам радног човека, а не фраза политикина. Суштина му је заједнички напор за стварање општег благостања целога народа. Средства су му поштење, исправност, безкомпромисност, смишљеност.

    Ми знамо да је лакше доћи до положаја на државним јаслама ако се овако не мисли. Али ми овако мислимо. Знамо да је наш пут тежак. Али зато знамо да је он и прави пут којим ће за нама поћи и наш народ.

     

    Димитрије В. Љотић

    Народ и режим

     

    Запамтили смо извесно стање у коме се угодност материjалног живота такмичила са животном ведрином. Везуjемо те приjатне успомене за тадашње политичке методе и облике. И склони смо протумачити да су угодност и ведрина биле последица оних облика и метода.

    Зато jе многим људима у данашња, заиста тешка времена, на уснама питање: хоће ли се то старо вратити? Кад? Зашто већ ниjе ту? – Има много људи коjи су, и данас, склони поверовати да би многе тешкоће ишчезле, кад би неким указом или прогласом било враћено оно што су изгубили.

    Оваj чланак посвећуjемо онима коjи тако питаjу. А и онима, коjи мисле "савремениjе", али сматраjу да jе сваки режим "jаке руке" бољи од оних коjи су у прошлости били.

    I

    Ниjе сваки политички облик добар за сва времена и све народе. Jедан и исти облик, у исто време, код разних народа, неће дати исте резултате. Нити код истог народа, исти режим, у разна времена може имати исте последице. Jер jе политички облик, начин владања, режим, само оквир, форма, да тако кажемо за читав низ друштвених стварности.

    Садржина у држави (народ са своjим карактерним, менталним и културним особинама и односима, земља, клима) ниjе безоблична, као течност, па да се помири са сваким обликом. Велики утицаj режим врши на њу, али макакав био таj притисак, друштвене стварности успеваjу, после дужег или краћег времена, да политичким режимима даду онаj облик коjи им боље одговара. Jер jе утицаj ових на режим далеко већи и траjниjи, него утицаj режима на њих.

    Отуда се мора закључити да су политички облици променљиви, и да нарочито зависе од поменуте друштвене стварности.

    II

    Ми данас живимо у наjбурниjем историjском времену, коjе jе људска повесница, од Сеобе народа на овамо забележила.

    Пред нашим очима су се распрскавала, у трен ока, као ватромети, огромна материjална богатства, вековима гомилана, – друга опет, као мехурови од сапунице су, као у сну, расла и надимала се, да би их за трен ока нестало. Нове државе ничу, а старе се сурваваjу, као куле од карата, – или покушаваjу битну измену чак и друштвене основе. Њиха нам се под ногама све што смо дотле за чврсту основу држали. Чак и у тако званим егзактним наукама остало jе мало непоколебаног, а да не говоримо о онима коjе ни пре нису смеле да се назову непроменљивим. Вишевековни обичаjи и мишљења, и други, коjима се старост не да сагледати, за неколико година биваjу порушени.

    Огромне jе напретке наука постигла. Савладали смо простор и време, бар ово везано за нашу куглу. Човечанство jе учинило наjвећи напор да управља своjом судбином. Никад се више ниjе, међутим, показало колико jе у томе немоћно. Споразумевања су свакодневна, а краjа нема неспоразумима. Као да смо постали играчке у рукама наших сопствених материjалних и моралних творевина.

    Ако човек пореди мишљења, веровања, обичаjе и односе данашње са онима од пре двадесет година, мора се зачудити да се тако дубока промена могла за тако кратко време десити. – Кад jе jедан младић пре двадесет година читао сатире Jувеналове, ниjе веровао да jе оно, што се у њима описуjе, могло заиста постоjати. Као зрео човек доживео jе да данас то гледа своjим очима.

    Нисмо у стању рећи краj овог збивања. Само можемо да прикажемо његов садашњи изглед.

    Нити можемо рећи колико ће то све траjати. Са сигурношћу само можемо тврдити да, озбиром на огромност заталасане масе, мора протећи релативно много времена док се не дође до извесне равнотеже, до оне сређености, коjу су запамтили они што помињу "стара добра времена".

    Ко ниjе дубоко схватио сву трагику времена у коме живимо, нека нас даље у нашем излагању не прати. Наше слабе речи ништа неће моћи да му кажу, ако му већ огромни догађаjи, коjи су се пред његовим очима одиграли, нису ништа рекли.

    III

    Тако дубоко промењене друштвене прилике, готово свиjу народа, нашле су се у политичким оквирима, удешеним према приликама коjих већ ниjе било. Новостворене друштвене силе нису могле да се задовоље старим политичким оквиром. У свакоj оваквоj држави настали су потреси и покрети, – и политички облик се морао прилагодити новом стању.

    У ком би правцу могли облици владања и методи да се измене у тако бурним приликама кад већ мораjу да се мењаjу? У коме, ако не у правцу проширења државне улоге и jачања државне власти. И ми томе баш и присуствуjемо?

    Пре неки дан jе шеф италиjанске владе рекао, описуjући ову поjаву: "држава jе повратила своjа права". То ниjе тачна реч. Државе данас узимаjу улоге коjе им нису припадале. Отимаjу права коjа су изгледала неприкосновена. Све мање има места слободном, ненадзираном и нерегулисаном развиjању личности или друштвених односа.

    То се збива на наше очи скоро у свим цивилизованим државама. Ако по где-где, то jош ниjе испољено, многи потреси показуjу да ће сутра већ то бити.

    Ако погледамо Европу и Сев. Америку коjе по броjу душа обухватаjу преко трећине целог човечанства, и то оног са врха цивилизациjе, видећемо да jедва jедна шестина насеља живи под оним режимима коjе смо научили да сматрамо нормалним. И свуда су државе, односно њихови носиоци, без отпора, jедним револуционарним актом узели улоге и права коjа им, у очи тога дана, нису припадали.

    Не могу се ове поjаве, дакле, сматрати као последица случаjа или чиjе ћуди. Мора се из ове универзалне поjаве закључити да jе њен узрок нешто много општиjе и дубље него што би били случаj или ћуд.

    IV

    Нико нека не мисли да овакви режими, ауторитативни, "jаке руке", неодговорни и неконтролисани, нису везани никаквим законима, jер сваки закон могу по своjоj вољи да измене.

    Природа ствари – таj наjмоћниjи законодавац – оваквим режимима поставља изванредно тешке законе. И само они коjи те законе испуне могу се сматрати за успехе. Остали доживљаваjу слом.

    Ове услове, дакле, мораjу овакви режими да испуне да би успели:

       1. Изванредно познавање стварних прилика и њихових развоjних могућности;
       2. Разумна одлучност и доследност;
       3. Развиjено осећање истине и правде;
       4. Апсолутна материjална незаинтересованост;
       5. Служење навjећем добру целине.

    У парламентарном поретку тежња режима била jе управљена на добиjање такозваног поверења. Овде jе потребно више од поверења. Овакви режими не успеваjу без одушевљења.

    * * *

    Кад прегледамо наброjане услове, чини нам се да су тако тешки, да успелих режима може мало и бити.

    Међутим, ти услови нису измишљени. Сваки ко се нагне над суштином ствари, пронаћиће их тамо.

    Ту jе и правична природа ствари: Само у изузетно тешким временима, као данас, поjављуjе се потреба за оваквим режимима.

    Зло би било, ако се ни тада ови услови не би могли испунити.

     

    („Отаџбина“ бр.6, Београд, 01. 04. 1934, стр.1)

Димитрије В. Љотић

Мафија

 

Случаj Стависког непрестано храни огромношћу своjом органе jавног мњења свиjу облика и праваца.

Као и све друго што има везе са jавним животом, нас не интересуjу поjедини детаљи ове афере, већ њени дубоки узроци и њене опште црте.

Нарочито нас интересуjе ова афера у њеноj вези са претставницима саме државне власти.

Jасно jе да она не би могла добити размере коjе jе имала, ни проузроковати такву штету да њен главни носилац ниjе имао приjатеља, помагача, саучесника у свима областима jавног живота, нарочито код државних органа и органа jавног мишљења.

Целокупна та огромна мрежа паукова са свима своjим члановима, названа jе мафиjом, по угледу на чувену мафиjу, таjну злочиначку организациjу коjа jе пре близу тридесетину година била по целоj Италиjи раширила своjе мреже.

* * *

Ми смо већ казали да честити људи имаjу ту основну ману да веруjу да им организациjа ниjе потребна. Неваљалци, напротив знаjу да им само организациjа може помоћи. Честит човек сматра да jе довољно бити честит па да буде под заштитом закона. Неваљалци знаjу, напротив, да им само изванредне организациjе у борби против закона и морала могу помоћи. Отуда нико ниjе могао забележити да се зло може дуже времена одржати без организациjе, без jатака, без саучесника, без помагача.

Мафиjа често нема утврђен облик, статуте, сталне чланове. Често jе мафиjа везана само одређеним циљем, и чим се он постигне, чланови се разилазе. Други пут jе мафиjа право друштво, затворено, са одређеним органима, са строгим правилима са знацима распознавања, са огромним средствима, одличном организациjом...

Али, био први или други случаj, мафиjа мора имати за себе све: утицаjну штампу, одлучуjуће факторе у судству, у скупштини, у политици, у полициjи и jавноj безбедности, у влади. Наjобичниjи начин jе куповина људи новцем, или другим услугама: одликовањима, унапређењима, постављањем на добрим местима, међусобним услугама. Они коjи се не могу купити (а њихов броj ниjе много велики) држе се у зависности терором, застрашивањем. На послетку, где не помаже корупциjа и терор, помаже политика: ствари се претстављаjу потребним с обзиром на извесну потребну и корисну политичку комбинациjу. Тако мафиjа – ма коjа то била – седи на троношцу чиjе су ноге: корупциjа, терор и политика. Ма чиjу аферу, у ма коjоj земљи да рашчланите наићи ћете на оваj троножац. Обрнуто, видите ли где год оваj троножац, знаjте да нисте далеко од афере.

При раду чланови мафиjе су чврсто повезани своjим саучешћем у злу. Ништа ниjе тако чврсто као саучешће у злу. То jе jаче од приjатељства. Људи – саучесници у злу – су везани злочином и срамотом. Растураjући се саучесници се излажу опасности да буду откривени. Зато самољубље сваког саучесника саветуjе свакоме од њих слогу и одржавање заjеднице.

У случаjевима где jе мафиjа у опасности да буде откривена, она поступа као сваки нападнути организам. Брани се. У случаjу да се нешто мора изгубити, да се неки члан мора жртвовати, организам мафиjе сече везе између себе и жртве, – евентуално жртву баца сама мафиjа, као данак за спасавање остале мафиjе. Ако постоjи опасност да жртва отвори уста и покаже да зна више него што треба, – „самоубиство” или убиство затвара уста и мафиjа jе обезбеђена. Њене страховите везе и средства обично успеваjу да преброде напад.

Водити борбу против мафиjе, а претходно не сазнати тачно целу њену таjну мрежу, значи ићи у борбу са сигурношћу да се изгуби битка. Jер ако човек нападне jедног члана мафиjе због недела кога jе открио, изненадиће се, ако са стране коjу не напада, и од коjе се не нада никаквом злу, па чак има разлога да очекуjе и помоћ, добиjа такве ударе коjи целу његову намеравану акциjу противу откривеног зла онемогућуjу.

Дешава се да мафиjа употреби сопствене чланове да заводе на лажни траг покренути друштвени напад. Као што има случаjева да мафиjа добре борце против себе вешто компромитуjе излажући их тренутном губитку угледа и поверења.

Мафиjа jе увек добро обавештена. Располаже одличном обавештаjном службом. Не може без тога. Прати необично пажљиво рад и приватан живот људи коjи су jоj опасни, чак и приватан живот њихове родбине. Све бележи и памти. У отсутном тренутку, често нападача смете и укочи вештим обавештењем да располажу неком таjном коjу он нема интереса да да открити. И у сред борбе, нападач тако испада из борбе.

Нема средства коме мафиjа неће прибећи. Све што може тренутно или траjно да помогне њене циљеве, све ће употребити.

Мафиjа jе свемоћна. Она разорава као рак, као зли тумор ткиво народног тела. Планови по коjима народно тело и његови органи треба да реагираjу не раде, не функционишу. Везе између поjединих органа народног тела су спречене и покидане. Зато мафиjа и њен план одлично функционишу.

Ако се дозволи да мафиjа у ткиво народног тела забиjе своjе мреже, ако се на време не предузму енергичне оперативне мере и не исече у зачетку оболело место, мафиjа се тако шири, тако расте, да jе њена победа сигурна дотле док тако не изгризе и не прождере народни и државни организам да оваj сконча и тек то повуче за собом и краj мафиjе.

* * *

Ово су поуке из Ставискове афере.

И код нас се, на жалост, даду сагледати контуре мафиjе...

Зато смо и изнели овде њену физиономиjу. Честити људи треба да буду обавештени о симптомима зла, о његовим методама и развићу, како би му, док jе време, могли стати на пут.

 

(„Отаџбина“ бр.7, Београд, 07. 04. 1934, стр. 4)

Димитрије В. Љотић

Какву политику хоћемо

 

Слепима намигивати и глувима говорити – не помаже. Они који су злонамерни или они који су нерасудни, неће и не могу да разумеју што им се доказује.

Нико у овој земљи до сада није јасније, истинитије и поштеније изложио чему тежи и шта хоће – до наш покрет. Али они који беже од истине као слепи мишеви од светлости и који желе само једно, да овај народ држе у оковима својих лажних политичких схватања, који се непрестано заклињу својом љубављу према народу а стално брину само да задовољавају своје присталице, који се бусају у груди за народно добро и народно благостање а обезбеђују само себи и својим трабантима масне положаје, велике зараде и профите, ти ето са свих страна и макакве политичке правце заступали и не могу друкчије већ да и поред јасних наших линија – покушају да збуњују.

Једни су неваљали и злонамерни, па, иако су свесни својих неистина, запенушали су нападајући нас да смо за диктатуру, фашизам, хитлеризам; да смо реакционари, противници народних слобода, противници парламентаризма и демократије. Они мисле, да ће тим звучним лажљивим клеветама заслепити разум народу и спречити га да јасно види и оно што они раде и оно што њему треба.

Други су незналице које знају само што су могли научити. Они све политичке тежње сврставају и разврставају према ономе што они о њима знају. Они не могу ни да замисле да политички покрети не настају из теорија о друштву већ из стварних друштвених и економских односа; да политичке тежње нису механичке, круте форме, већ покретљиви и променљиви живот, и да само из животних, друштвених и народних потреба морају поницати политичке тежње.

Не бранимо се ми од њихових потвора кад јасно изјављујемо да нисмо ни за диктатуру, ни за фашизам, ни за хитлеризам. Не бојимо се ми да истину отворено признамо. Напротив, они су у свему томе много ближи од нас. Они су и реакционари и противници народних слобода, они су били ти који су изигравали и изигравају и тај парламентаризам којим се толико заклињу, они су безначелни и боре се само да зајашу.

Ми хоћемо да спречимо то што они желе – да их новим друштвеним поретком ударимо да једанпут за свагда пресечемо могућности да се изиграва овај народ у најбитнијим својим интересима, да им избијемо из руку лажно представљање да су за народне слободе док га у ствари подјармљују, да их збацимо са народне грбаче.

Ми нисмо за парламентаризам, јер он је систем погађања око власти, грабљења око пљачке, узурпирања свих права народних, подвлашћивања народа, изигравања народних животних интереса. Он крије у себи тежње да се спречи и укочи сваки покрет да се народ несметано и слободно развија у правцу својих потреба. Он је најбољи заштитник цепкања и сепаратистичких тежњи. Он је извор пропуштања да се права решења донесу у право време. Он је најбоља бусија да се све негира, одуговлачи, изврне.

То пак још не значи да смо против парламента, тј. против правог и јаког претставништва народног које ће имати најширу законодавну власт и стварну контролу над радом владе. Зар се оно што се кроз године дешавало код нас не говори довољно колико је парламентаризам лажно представљао народ? Зар онолике анкете о разним аферама у јеку нашег парламентаризма, с којима се десило по пословици појео вук магарца, не говоре јасно о вредности тога система? Који је министар у то слатко и толико хваљено доба нашег парламентаризма одговарао за своја недела која се граниче с издајством народа? Да ли је тај парламентаризам решио бар које животно питање онако, како захтевају интереси овог народа? Место свега тога тај наш парламентаризам само је сметао да се ствари правилно решавају.

Ми, ипак, хоћемо да брига о народним пословима стварно пређе на сам народ, да парламенат који народ изабере слободном вољом својом буде заиста ковач народне среће, да има стварну и потпуну законодавну власт. Ми хоћемо да се већ једанпут спречи, да влада кроји законе какви њој требају да би се одржала на власти, а парламентарци да вршљају по пословима јавне власти, да намештају и премештају, да стварају хаос.

Да би смо спречили сва ова вршљања ми хоћемо, да вратимо власт правог народног интереса. А да се то заиста и постигне, народ мора постати силом друштвеном. Таква непобедима сила народ ће постати само ако је организован.

И зато смо ми за задружно-сталешку државу у којој ће народ преко својих сталешких организација узети своје послове у своје руке, бирати парламенат какв му треба, управљати својом привредом како је у његовом интересу, доносити законе какви су му потребни, контролисати јавне власти, стварати могућност за друштвени напредак и благостање, једном речи, имати потпун и стваран утицај у свима правцима народног и друштвеног живота.

А ето тога се баш сви боје.

    Димитрије В. Љотић

    Јадна демократијо

     

    Данас се често чују повици са једне нарочите стране, да је само ова страна за демократију - а да су све остале политичке формације против демократије. Ова, тако хвалисава страна, обично оперише са следећим фразама: "Ми смо за пуну демократију, јер се народ осећа слободним, задовољним и срећним само у пуној демократији". "Онај који је против демократије тај је против народа". Да су ове фразе лажне и преварне, о томе нико паметан не сумња. Јер, пре свега, поставља се питање, шта је то демократија? Ако демократија значи слободу - онда је питање у чему треба да се састоји слобода. Да ли је то слобода да неко продаје хлебац по 5 динара а други да продаје по 2 динара? Да ли је то слобода, да се може свашта радити или је слобода у томе да треба радити само оно што је корисно и поштено? Но ако демократија значи владавину народа то јест да за све треба питати "народ" - онда треба објаснити: на који се народ мисли. Да ли на сељачки "народ", да ли на банкарски или на трговачки или на занатлијски "народ"? Јер знамо из живота, да се често пута не слаже воља трговачког "народа" са вољом сељачког народа. Често се не слаже воља чиновничког народа са вољом банкарског или занатлијског народа.

    Ипак, поред све ове истине, данас су сви политичари и шићарџије запели из свег грла да вичу, како они поштују народну вољу - само је несрећа да због тог поштовања и поштења, народ много трпи и оскудева, и то онај радни и сељачки народ, док адвокатски и банкарски народ већ незна шта ће од беса. Ако пак демократија значи поштено управљање и правилно награђивање свачијег рада, тада су све политичке формације – демократске. Демократске су и оне партије које су против демократије, јер и оне носе у својим програмима као свој циљ: поштено управљање.

    Из ових примера, које смо онако изнели, без велике муке и напрезања, види се, да сви они који лупетају о демократији, уопште и не знају шта је то. За њих је ова реч једна торба пуна обећања за њих је та реч (демократија) један велики сандук шарених слика и шарених лажи са којим они иду, као трговци, на вашар, и маме недоуки свет да му узму и последњу крајцару из џепа. Нарочито се истиче од ових вашарских и шареполажних политичара наш добро познати вођа удружене опозиције и његов трабант за Војводину. Нема дана а да се они не појаве на понеком вашарском збору на коме нуде свој чувени шаренолажни артикал: демократију. "Оди народе код нас – само се код нас налази демократија". Збиља, добар је тај наш народ када још може да слуша ове вашарџије!

    Међутим, ако се хоће истина, ако се хоће лек и оздрављење данашњој бољци у коју је наша држава упала, то се може постићи само озбиљним и тешким радом. Без рада не може ништа бити. Само се са радом може створити кућа, жито, памук, вуна, књига, школа, плуг, улица, пут, астал, столице и друге ствари од којих се живи. Демократијом се ништа не ствара, она једино ствара шарене лаже. Демократија је и довела до тога да су данас људи дошли у ћорсокак, исто као што онај човек, који није радио ништа него је ишао само у циркус - не налази више своје имање у реду. Све је отишло на циркус и све је постало циркус.

    Обично се демократе хвале да они раде за народ. Погледајмо америчку демократију. Она је тако радила за народ, да заиста, с једне стране ми видимо велики број народа да гладује, а с друге стране, ми видимо један мален број људи, да су мултимилионари те просто не знају куда ће са својим богатством. И због њих неколико, те због те њихове циркуске демократије, морала је цела силна и богата Америка да дође до просјачког штапа.

    Ајде народе у циркус. Уписуј се у демократију. Гледај и уживај у циркусу. Када се будеш после преставе освестио немој кривити никога, па ни циркуског газду. Он ти је нудио за пет минута уживања, па је право да после тога гладујеш. Ко хоће циркуса нека му га буде! Ко хоће рада и живота тај ће прићи к нама. На теби је народе да бираш. Знамо да ћеш изабрати циркус, али знамо и то, да ако си трезвен, да ћеш окренути леђа циркусу.

     

    (”Наш пут” бр. 20, 5. јун 1938.)