Vi ste ovih dana uputili predsedniku Vlade Srbije, Vojislavu Koštunici, jedan zančajan predlog o tome kako postupiti u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji. O čemu se radi?
Radi se o predlogu Zakona o vraćanju oduzete imovine. Ali da bi se shvatila suština namere, moraju se prvo razlučiti dva prilaza u shvatanju države. Jedan je socijalistički pristup koji kaže - čiji je narod, toga je država. Kapitalističko shvatanje je drugačije - čija je imovina, toga je država. Iako Evropa danas teži socijaldemokartskom društvenom uredjenju na nivou Unije, suština gradjanskog evropskog društva je u kapitalističkom shvatanju države. Pošto smo mi u socijalizmu decenijama učili da čiji je narod toga je i država, mi ne znamo da razmišljemo na drugi način, a to je - u čijem je posedu neka imovina, na primer, njiva, livada, šuma, rudnik ili groblje, toga je i država. Mi se još držimo kao "pijani plota" komunističke ideologije i komunističkog shvatanja ekonomije, a ne onogo što čini ekonomiju gradjanskog društva. A ekonomija gradjanskog društva, kome težimo je kapital i profit. I, naravno, vodjenje politike zbog zaštite kapitala i profita.

Da smo to shvatanje uspeli da promenimo u protekle tri godine i krenuli sa kapitalističkim shvatanjem u političku borbu mnogo toga bi danas bilo drugačije.
Šta smo mogli da uradimo?
Mi, na primer, na Kosovu i Metohiji imamo dva gubitka srpske imovine i kapitala. To su kapital i movina koji su izgubljeni od 1941. i od 1999.
Gubitak imovine i kapitala smo doživeli i u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, ali i u Makedoniji 1941., kada je veliki broj ljudi iseljen i zabranjen im je povratak u Makedoniju. Recimo, čitav severni pojas od skopske Crne Gore do Kumanova bila su srpska sela. Srbi su iseljeni i danas su tu naseljeni Albanci. Komunisti su namerno učinili odvajanje Srbije od Makedonije. Čak su svim Srbima admninistrativno pretvarali prezimena sa "ić" u "ski", a Bugarima su ostvljali "ov". Tako je stvorena nacija - Makedonaca.
I porodica Karadjordjević je izgubila svoja imanja u Sloveniji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini.
Ako se tome pridje na kapitalistički način, a cilj tranzicije to i jeste, onda se sva imovina koja ima vlasnika mora vratiti njenim prvobitnim vlasnicima. Zato je važno doneti Zakon o vraćanju imovine koji će uvažiti imovno stanje od 1941. godine, a na Kosovu i od 1999. odnosno od NATO bombardovanja.

Na Koosovu i Metohiji, pored gradjana, najveći gubitnik imovine je Srpska pravoslavna crkva. Po tom zakonu moraju se pokrenuti sudski sporovi za povraćaj oduzete imovine.


Pred kojim sudom to treba pokrenuti?
Tamo gde se imovina nalazi. Ako se radi o Kosovu i Metohiji, onda pred njihovim sudovima.

Naravno, Albanci će sve učiniti da donesu negativno rešenje.
To ništa ne smeta. Sporovi će tamo samo početi, jer svako ko izgubi spor, a tako će najverovatnije u početku biti, može dalje preneti spor na viši nivo, što uključuje i Evropski sud za ljudska prava u Starzburu i Medjunarodni sud za ljudska prava u Luksemburgu. Mi smo sa dosta zakašnjenja potpisali i ratifikovali Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, ali sada se možemo pojaviti pred tim sudovima. A pravo na imovinu je osnovno ljudsko pravo i zato sva imovina koja je oduzeta i 1941. i 1999. mora biti vraćena. I mislim da tu neće biti problema.

Treba, takodje, tražiti povraćaj imovine Srpske pravoslavne crkve kao i imovine zadužbina. SPC je imala 56 posto zemljišta na Kosmetu u svom vlasništvu, a tu spadaju i 534 groblja. Zašto ih Albanci stalno uništavaju? Baš zbog toga. Znači treba registrovati sva srpska groblja. Treba popisati 113 manastira i manastirišta, 48 isposnica, 8 spomen kapela i spomen kosturnica, 1181 crkvu i crkvišta. Vlasnik svega ovoga je SPC. Sve ovo se crkvi mora vratiti. SPC za ovo ne sme da prihvati nadoknadu. U tom slučaju Albanci će naći novac i platiti. Oni upravo to i žele. Zato kod povraćaja imovine, treba zakonski obezbediti da vlasnik to ne sme da proda pojedincima ili državi, bar narednih dvadeset godina. Takodje se može propisati da kupac ne može biti Albanac.

Da li Albanci imaju neku svoju smišljenu strategiju i koliko oni poznaju kapitalistički sistem zaštite i vrednovanja svojine, s obzirom na njihovu politiku istiskivanja srpskog stanovništva politkom velikog nataliteta?
Mislim da oni znaju za taj kapitalistički sistem vrednosti jer sistematski uništavaju pravoslavna groblja. Jer, groblje čak i kada nema dokumentaciju, ako se fotografiše, ono je vidljiva imovina srpskog pravoslavnog naroda odnosno SPC-a. Mnoga pravoslavna groblja na Kosovu su zato uništena. Mi moramo utvrditi gde su sve bila ta groblja.
Albanci zato sada vrše premeravanje zemljišta, iako je poslednje premeravanje završeno kod nas negde 1985. godine. Njima to odgovara jer su sada došli novi vlasnici zemljiša. Oni se očito pripremaju da dokazuju vlasništvo nad tom zemljom. Ali to ne sme da nas obeshrabri. Suština naše državne politike mora biti povraćaj imovine na stanje iz 1941. Ja mislim da sva ta premeravanja treba da radi Vojni geografski institut koji je i vojna i gradjanska institucija kompletno opremljena za to i on treba da dobije od države taj zadatak i neophodna finansijska sredstva.

Kako će da rade tamo ako im Unmik to ne dozvoli?
Moraće da im dozvoli, u protivnom se može i protiv Unmika voditi sudski spor.

Kada ste pomenuli unštavanje grobalja, zar nisu Srbi u Bosni sami iskopavali svoje mrtve i odnosili ih?
To je bila velika greška.


Tvrdi se da bi naknada oduzete imovine vlasnicima koštala državu od deset do dvadeset milijardi američkih dolara?
Naravno da naša država te pare nema, i zato je vraćanje imovine u naturi pravedan, lako sprovodljiv i za državu jeftin postupak.
Nadoknada bi se odnosila samo na sadašnje vlasnike stanova i kuća i njihovom eventualnom izgradnjom na drugoj lokaciji u primerenom roku. Ovo bi bilo i u skladu sa skorašnjom odlukom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu da prihvati nadoknadu sadašnjem vlasniku. To znači imovina se vraća prvom vlasniku, a država daje nadoknadu sadašnjem.

Преписка о арбанаским насиљима
у Старој Србији од 1898 до 1899.

Дипломатске ноте –крвава сведочанства

Председник српске краљевске владе др Владан Ђорђевић, посланик Србије у Цариграду Стојан Новаковић и турски министар иностраних послова, Тефик-паша, настојали су крајем 19 века да спрече бројна насиља Арнаута над нашим становништвом у граничним подручјима са Турском у Старој Србији. У намери да европској јавности представи трагичне прилике Јован Ристић, министар иностраних послова одлучио је да за руску владу што пре сачини „ исцрни елаборат ”
Постакнути громогласним тврдњама неких заговорника, односно политичара, аналитичара, политиколога, да је косметски проблем настао тек појавом Слободана Милошевића на српској историјској сцени и погубном политиком коју је водио, у наредних неколико бројева биће објављени најзанимљивији делови дипломатске преписке из 1898. године - немом сведочанству о тадашњем страдању српског народа на Косову и Метохији, који оповргавају такве констатације. Дело„Преписка о арбанским насиљима у Старој Србији од 1898. до 1899.” угледало је светлост дана , пре стотину година. Београдско Издавачко предузеће „Никола Пашић”, потрудило се пре више од деценију , репринтом издања, да нам ова књига ипак , буде доступна.
Поговор је написао 1998. године др Ђорђе Борозан. „Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији од 1898. до 1899. године створена је на основу међусобне размене дипломатских писама и нота, којима су тадашњи председник српске краљевске владе др Владан Ђорђевић, посланик Краљивине Србије у Цариграду Стојан Новаковић и турски министар иностраних послова, (дела) Тефик-паша, настојали да обуздају, спрече бројна насиља Арнаута, оносно Албанаца над хришћанским становништвом у ивичним подручјима српско-турске границе у ондашњој Старој Србији.
Борозан указује да је преписка , на француским и српском језику, прилично уверљиво представила, одсликала , тада по српско живље- трагично стање.Приказан, описан терор Арбанаса, зулуми, отмице, погроми и бешчашћа на самом крају 19 века указује на само један сегмент жестоке и необуздане репресије Арбанаса, која је интензивирана у време стврарања Прве призренске лиге 1878. године.

Прва „бела књига” о арнаутским насиљима

– Околност да се појави ова својеврсна - прва „ бела књига” о арнаутским насиљима над хришћанским становништвом у Старој Србији везује се за настанак нове такозване Пећке лиге после ираде (уредбе) султана Абдул Хамида Другог 1896. и грчко-турског рата 1897. године.Наиме, пораз Грчке у рату са Турском 1897. охрабрио је охоле и добро наоружане арбанске добровољце.Они су новонасталу ситуацију у Косовском вилајету настојали да искористе као добру прилику да појачају терор и зулуме према православном живљу.Одметничком, качачком акцијом настојали су да по сваку цену присиле Србе на исељавање и тиме демографски ојачају своје политичке захтеве за аутономијом на читавој територији „Арнаутлука” којег су чинили , према концептима лиге у Призрену, косовски, битољски, скадарски и јањински вилајет.Суочена са невољама свог становништва у суседству, Влада Краљевне Србије је од првог продора српске војске до Грачанице на Косову , преко јужног Поморавља и топличког краја ( у јануару 1878.), настојала дипломатским путем да заштити своје сународнике у још неослобођеним јужним крајевима.Тиме се Влада Краљевине Србије припремала да просторе Косова и Метохије и рашке области као духовно-политичку, националну и историјксу баштину , поврати и прикључи сопственој државној територији.Како су одлуком Берлинског конгреса, којим је Србија стекла пуну назависност, поменути простори остали Турској у тзв. Косовском вилајету, дипломатско-политичка акција Креаљевине Србије отпочела је упознавањем европске јавности са правим стањем , тешкоћама, и невољама хришћана у овом делу Турске.Тамо су досељеници са територија припојених Србији (нарочито топличког и врањског округа) такозвани мухаџири створили несносно стање за Србе на Косову и Метохији и Рашкој области– написао је, између осталог, у свом поговору др Ђорђе Борозан.

Историја се, очигледно понавља, или боље рећи , настаља, јер сценарио упознавања светских сила са тешким приликама и злостављањима које је у 19 веку трпео српски народ, и данас је- исти.

За руску владу„ документа о погрому”

Како указује др Борозан, у намери да европској јавности представи трагичне прилике на поменутим територијама , Јован Ристић, тадашњи министар иностраних послова Србије, одлучио је да се за руску владу што пре сачини „ исцрни елаборат о територији Старе Србије” и на предлог Матије Бана, тај посао поверио је врло образованом , озбиљном и одговорном раднику Ђорђу Поповићу-Даничару. Поповић је педантнм одабиром грађе из архива тадашњег Министарства иностраних дела, уз много историјских, географских, етнографских, филолошких података и чињеница, направио драгоцену збирку сазнања чије је публиковање у новинама „Стара Србија” покренуло расправу у „Српским новинама” и у великој мери, привукло пажњу јавног мњења, нарочито у околним државама.На тај начин Србија је документовано бранила своје право на Стару Србију, односно на територију Косовског вилијета, који је тада представљао крајњу западну границу турског царства на балканским просторима.

Главни задатак владе- заштита свог народа

Од 1885. године, када српска Краљевска влада почиње организовану национално-политичку акцију у том делу Турске , на основу упутстава за одржанање утицаја српске државе на територији Старе Србије, поставила је Стојана Новаковића за посланика Краљевине Србије у Цариграду 1886. У исто време влада ради озбиљно на отварању козулата у Скопљу и Приштини. Заштита угроженог српског народа представљала је прворазредни задатак који су тада са успехом водили Стојан Новаковић, Ђорђе Поповић-Даничар, Петар Манојловић и Бранислав Нушић.



Документација, нема сведочанства, извештаји садрже на стотине поруке, жалбе, молбе и вести о трагичним страдањима, погрому над српским становништвом које вапи за заштитом од несносних албанских злочина.На основу тих података српска влада располагала је мноштвом чињеница о арбанашким злочинима услед којих је у периоду од 1889. до 1899. са поменутих простора нестало преко 60.000 Срба. Покушаји српске владе да заинтересују велике силе , нажалост, нису наилазили на разумевање дипломатских и политичких кругова светских, европских моћних држва, чије активности нису ишле даље од прагматичног понављања потребе да султан реформама у духу танзиматског законодавства поправи положај хришћана у Турској.

Султанова власт- насиљем помагана

Како је у реформама ондашњи феудални политички слој видео промену свог друштвеног положаја и настојао по сваку цену да одбрани интегритет османлијске империје прихватањем идеологије панисламизма, Арбанаси су од времена владавине Абдул Хамида Другог постали главни поборници одбране турске власти у европском делу царства.

Султан Абдул, ниме, помоћу „албанског феудализма” испунио је сопствену владавину својеврсним насиљима, терором, незаконитошћу.Управо, уз њихову помоћ одбрана територијалног интегритета теократске Турске засновала се на верској, а не националној кохезији.И док су Срби своју препознатљивост настојали да очувају у духу раније, старе културно-историјско-просветне традиције, за разлику од њих, Арнаути-муслимани су путем политичких привилегија у власти, под видом очувања царства, политиком насиља, притисака биолошки истискивали хришћанско српско становништво и управо на територији Косовског вилајета починили бројна насиља, којима се, наравно у великој мери мењала демографска слика поменутог простора.

Снажни зид према хришћанским државама

Према констатацији тадашњих аустријских конзула:„Заслугом Портине политичке акције , која је подстрекивала међусобна разрачунавања, на својој територији стварана је зла крв на Косову између српског становништва и албанских племена”.Суштина арбанашог терора састојала се у противљењу било каквом изједначавању друштвеног положаја муслимана са хришћанима.
У томе је предњачио пећки првак Хаџи Зека који се 1896. године вратио из Цариграда као султанов повереник , обасут признањима, и као моћан повереник Порте са својим Арбанасима отпочео пропаганду за одбрану „Арнаутлука” као дела царства који се претварао у снажни зид ислама према хришћанским државама –Србији, Црној Гори, Грчкој, Бугарској.Стварајући изнова Лигу која би територијално и етнички на нивоу аутономије била део османлијског царства, Мула Зека и бројни арбанаски утицајни људи тога времена, у договору са Портом , али и мимо ње, учинили су простор Косовског вилајета неподношљивим за живот хришћана.
Председник српске краљевске Владе и министар иностраних послова др Владан Ђорђевић, полазећи од таквог стања,обратио се 15. априла 1898. године писмом Стојану Новаковићу, нашем посланику у Цариграду , упозоравајући га да је у последње време , просто засут, цитирамо:„ множином података о разним насиљима арбанаским, чије последице озбиљно прете да доведу до расељења и уништења нашег племена у тим покрајинама Турске”.Министар иностраних дела др Ђорђевић, још напомиње да се добри односи Краљевине Србије са Турском приличној мери нарушавају.Поготово, због сукоба на граници што „узрокује потребу да бегунце треба похватати и у злочинствима предухитрити”.

Тефик-паша глув за српска страдања

Преписка даље потврђује веродостојно да се посланик Стојан Новаковић обраћао због тога од 14. до 26. маја 1898. године у више наврата Тефик-паши, министру иностраних послова Турске, нотама у којима су описана бројна албанска насиља и зверства „управљена исључиво против хришћанског становништва српске народности , и изгледа да им је сврха да наш народ истребе из тих крајева”.
Новаковић је такође, наглашавао , сигнализирао да „Краљевска влада не сме и не може бити равнодушна”и сматрајући да јој је дужност да се „ избегну заплети ”, тражила је да се зајемчи „ свима поданицима Његовог Царског Величанства Султана правда у безбедност”
У представкама које је упорно подносио Новаковић приказује се стање узрујаности које резултира сукобима , жртвама и на једној и на другој страни .Он даље, констатује да је током „ прошлога лета и зиме у санџацима , Приштевском, Ново-Пазарском, Пећком и Призренском , било више од 400 злочина као што су убиства, паљевине, пожари, разбојништва, скрнављења православних хранова, цркава, силовања, отмица, пљачки, крађа” те стога је предложио да се под хитно оформи комисија која би извршила увид и починиоце, кривце предала правосудним органима. Такоће је ставио до знања да треба да се именују енергични, поштени чиновници, који би натерали Арбанасе да се покоравају законима и поштују животе и имовину хришћанског српског становништва.Према подацима Стојана Новаковића, турска влада је избегавала да среди, нормализује стање у овом вилајету.А све, наводно предузете мере, остајале су без „ икаквог дејства”.Због свега тогa бићe прилично занимљив садржај дипломатских нота у којима су изнети бројни подаци, дешавања. Али, и политички разлози и потези обеју страна.

Несрећни сплет околности, или нешто друго?

Српска влада била је уверена да околности у тадашњој европској дипломатско-политичкој јавности, пред сазивање прве конференције у Хагу о миру и разоружању 1899.године треба искористити као згодну прилику за презентовање албанског насиља која чине неодрживим стање на српско-турској и црногорско-турској граници.У тој намери и са тим задатком настала је ова књига, драгоцена преписка , са циљем да председник српске Краљевске владе представи на Оснивачкој конференцији у Хагу, где је српска делегација , међу 26 држава била једна од учесница.
На сесијама одржаним од маја до јула 1899. међу тада усвојеним документима свакако је најзначајнији онај о установљењу међународног арбитражног суда.У одсуству тада болесног председника владе др Владан Ђорђевића, Краљевину Србију на поменутој конференцији представљао је посланик у Лондону и заступник у том својству за Холандију Чедомиљ Мијатовић.
Прилика да се ова књига о службеној преписци са Цариградом која је обављена у временском размаку од 1898. до 1899. предочи учесницима Хашке конференције , на жалост, пропуштена је, због захтева краља Александра Обреновића да се сачека док се др Ђорђевић, председник владе не опорави.Које су околности, поред поменуте, утицале да вредно дело, које је приредило и штампало Министарство иностраних дела, не дође у руке европске дипломатско-политичке јавности може бити само разлог наших нагађања, или евентуално, историјских истраживања.Суштина је, ипак, у томе да књига о арбанаским насиљима у Старој Србији ни тада, нити икада касније , није представљена.Тиме је, наравно, пропуштена драгоцена прилика да се у материјалима прве Хашке конференције нађе, до данас готово непознат, а изузетно значајан акт о злочинима и терору који су предмет Хашког трибунала.Данас , више од стотину година касније, опет смо ту, у политичкој реалности која у многоме подсећа на ондашње прилике, упркос другачијој међународној политичкој ситуацији.

Оправдан страх председника Краљевске владе

Др Владан Ђорђевић 15 априла 1898. из Београда пише Стојану Новаковићу у Цариграду.„ О насиљима које врше Арбанаси муслимани над становништвом наше вере и народности у Косовском вилајету има у архиви повереног Вам Посланства исувише извештаја , како из ранијег, тако и из скорашњег времена.За ових послењих неколико месеци нови извештаји просто ме засипају множином података о насиљима арбанаским , чије последице прете да доведу до расељења и уништења нашег племена у тим покрајинама Турске. У прилогу Вам шаљем четири таква извештаја из којих можете најлакше стећи уверење о истинитости.
Према таквом стању ствари ја не могу равнодушан остајати, а да вас не умолим , да учините корак ка Порти,а ако устреба, и код самог Султана, и да тражите да се мерама од стварног дејства прекину ови злочиначки изгреди једног необузданог племена према нашим сународницима, који без поговора предстаљају у поменутим крајевима елеманат реда и мира”.
Порука је коју је упутио др Ђорђевић, уз напомену да солидни односи Србије у турске царевине налажу да се скрене пажња Високој Порти на лоше стање, које је у првом реду, штетно по саму Турску и уједно доводи Србију и њену владу у мучан положај због непресталних нереда и сукоба на граници .Све то, напомиње Ђорђевић Србији наноси огромну штету због жртава „ утолико што и обзири просте човечности налажу нашим пограничним властима , да бегунце наше прихвате и на помоћи им буду”.

Тефик-пашина ћутња

Након непуних месец дана стиже одговор од Новаковића, др Владану Ђорђевићу.

„ Јуче је довршена и Тефик-паши у руке предана наша нота о арбанаским насиљима по Старој Србији.Препис те ноте , чији Вам је текст већ познат, шаљем Вам данас.У прилозима излижен је известан број тежих случајева, изабраних из множине података који су достављени Краљевском Посланству.Унесено је у њих оно што је најзначајније и најпротивније реду једне организоване Државе.Наш списак набраја равно 91 случај такве природе , од преко 400 нама пријављених насиља.Тефик-паша је , по читању ноте , одговорио нашем драгоману , да не може ништа казати пре него што се споразуме с надлежним министрима , којима ће жалбу и тражење наше одмах саопштити”
Следи и дипломатска нота коју је Стојан Новаковић ,посланик Србије у Цариграду 14. маја 1898. упутио Тефик-паши, министру иностраних дела Турске.
„Господине Министре, у току последње четири године Краљевска Влада била је више пута приморана скренути пажњу Царској Влади на нереде , невероватна и безбројна насиља, која непрестано чини непокорно и недисциплиновано арбанаско становничтво , како на српско-турској граници , тако и у пограничним санџацима.Ови злочини и напади управљени су искључиво против хришћанског становништва српске народности, и изгледа да им је сврха, да наш народ истребе из тих крајева.

Необуздана мржња и фанатизам

Незгоде које су последица овог злог стања и тешкоћа – Царска Влада зна за њих –с којима се краљевске власти боре, да би очувале ред и мир на граници и у земљи, тако су велике да Краљева Влада не може остати равнодушна и сматра да јој је права дужност да се постара да се избегну заплети , који морају произићи , ако се не похита да се енергичним и истинским озбиљним мерама, и наће брзог лека томе стању”.
Написао је, измећу осталог,Новаковић, напомињући да Србија признаје добру вољу Турске да зајемчи свим султановим поданицима правду и безбедност. Међутим, он указује да, иако је царска влада формално налазила за потребно да нареди да се предузму одређене мере према починиоцима , да се пронађу и казне, остале су без икаквог дејства и никад нису извршене:„Царски погранични комесар пуковник Алибеј, о томе се могао и сам уверити прошле јесени у Приштини, где је био да прегледа и провери шта је учињено по захвтевима Краљевских власти услед догађаја на граници”.
Новаковић, увиђајући сву тежину положаја српског живља у Косовском вилајету и могућност да се ситуција погорша образлаже шта је све у позадини:„Откако су се арбанаски добровољци, по свршеном рату са Грчком, вратили кућама, нереди, убиства, паљевине и свакорсна насиља толико су узела маха , да је узрујаност захватила сву околину, прешла нашу границу, на којој су се , ваше Превасходство се добро опомиње – свакодневни крвави сукоби низали једни за другим, један од другог озбиљнији, доносећи многе жртве. Иследна комисија одређена од обе владе констатовала је , што се види из протокола састављеног у Врању, августа 1897. године, да су сукоби били изазвани нападима Арбанаса, који су прелазили на српско земљиште и мучки убијали наше жандарме. Власти у Србији казнили су по заслузи виновнике и одбиле их од граница наше Краљевине”.
У овој дипломатској ноти упућеној министру спољних послова Турске стоји да албански злочини не јењавају, напротив , и да на њихову адресу свакоднево стижу извештаји да српско становништво у пограничним санџацима и даље изложено нападима и „нечувеним свирепостима”.Он то и аргументује:„Арбанаси добро наружани и потпуно сигурни да неће бити кажњени дали су потпуну слободу својим свирепим нагонима, пошто њиховим фанатизму и необузданој мржњи ништа не стоји на путу.Злочини и пљачке дешавају се свакодневно, а кривци не само да нису кажњени, већ их власти и не гоне.Број прогнаних Срба , који прелазе нашу границу да би животе спасили, огроман је и расте из дана у дан”.

У званичном обраћању Стојан Новаковић, посланик Србије у Цариграду министру иностарних послова Турске Тефик-паши наводи податке, аргумнте којима потрепљује дипломатску ноту о великој забринутости за положај и судбину угроженог српског становништва у Косовском вилајету. Новаковић, између осталог, предочава да је српска влада детаљно упозната са озбиљним проблемом у Старој Србији.
„По подацима које има Краљевска Влада , за врло кратко време, од само неколико месеци, прошлога лета и зиме, извршено је у санџацима Приштевском, Ново-Пазарском, Пећком и Пизренском, више од 400 злочина као што су : убиства, паљевине, разбојништва, скрнављења храмова и цркава, отмица, силовања, пљачкања, крађа читавих стада...Овај број представља тек мали део, највише петину, онога што се у ствари дешава, пошто се за већину злочина и не сазнаје, јер се жртве или њихове породице не смеју ни да жале”.
Новаковић затим опомиње да ни један од криваца, именованим у прилозима, није био оптуживан, нити кажњаван.Указује да такво стање„ не омогућава опстанак српског живља” у тим крајевима, да је неиздрживо и да може допринети буђењу злих духова, врло опасних и штетних за добре односе између Турске и Србије.

Народ Краљевине изреволтиран и киван

„Наши бегунци који траже спасења и заштите у Србији, сем тога што излажу Краљевину великим незгодама и трошковима, причају о својим патњама и арабанаском насиљу и о онима који су у Царевини остали да трпе зулум.Отуда потиче велика узрујност у земаљском јавном мњењу, која доводи Владу Његовог Величнства Краља у тежак положај , чија се озбиљност не може предвидети”.
Новаковић моли да се на то укаже султану и Високој Порти који би могли да се позову на сопствена осећања правде , као и на добре намере према Србији, како би се дефиитивно стало на пут нередима и насиљима на Косову и Метохији.

Потресна сведочанства српских страдања

„Српска Влада сматра да је неодложна потреба да се предузму стварне мере да се у поменутим крајевима заштити хришћанско становништво, увек тако мирољубиво и верно Царству, од напада фанатичког и законима непокорног арбанаског становништва и да се примерено казне виновници мрских злочина , чија је успомена још жива у сећању народном”.
Био је, наравно, врло јасан посланик Новковић.Оно што је за сваку похвалу, будући да ни у то време Србија није била јака, стабила држава и помоћ није ни од кога очекивала, нити добијала, као што су у овом случају Албанци од Турске и султана, јесте њен јак, чврст, непоколебљив став да се Срби заштите.За овдашње прилике, то је изузетна храброст.Моћна Турска политички перфидно, уз прећутно одобравање, допуштала је зверства. То се и сада дешава на Космету, с тим што Шиптари сем Албанца, Америке, Велике Британије имају подршку великог дела ЕУ и , за нашу трагедију, неких политичара у овој држави.
Влада Краљевине предлаже путеве решења вишегодишње кризе у Косовском вилајету. Новаковић сугерише конкретне мере:„Пут да се постигне жељени циљ и зајамчи ред и безбедност видимо у изашиљању на лице места нарочите комисије која би дала довољног јемства у својој непристрсности и способности у којој би се ставило у задатак да учини озбиљан извиђај , да кривце пронађе и судовима преда и да предузме све мере Затим, у именовању енергичних и поштених чиновника , способних да наморају Арбанасе да се покоравају законима и Царским властима, да поштују туђ живот и имање”.

Захтев без одлагања

Српски посланик у Цариграду дипломатску ноту завршава нескривеном жељом да се одрже добри пријатељски односи Србије и Турске.
„ Влада Његовог Величанстава Краља наредила ми је да ово, што претходи , ставим до знања Царској Отоманској Влади, да обратим озбиљну пажњу и да је замолим да изволи без одлагања да предузме потребне мере да се отклоне опасности, које ова ситуација собом доноси.Краљевска Влада се нада да ће Царска Влада у својој жељи да очува мир и зајемчи ред на границама царевине , хтети узети у озбиљну оцену доставу и молбу , које сам изложио и у том смислу ,част ми је замолити Ваше Превасходство да ме што скорије извести шта царска Влада намерава даље предузимати по овој дипломатској ноти”, завршио је званично писмо српски посланик.
Нота упућена Тефик-паши , министру спољних дела Турске царевине поткрепљена је сведочанствима о бројним убиствима, уништавањима српких кућа, пожарима,силовањима, скрнаљењима православних светиња. Све то сабрано је у посебном прилогу. Апострофирана су зверска убуства.Део из поменутог документа сада је доступан и нашим читаоцима.

На удару све што је православно

„ Два Арнаута, Ајдар Ускоковић из села Бусовата (гиљанска нахија) и Суљо, убише Србина Гаврила Кушлиовца и тешко ранише његовог брата Саву.Ово се догодило у месецу марту, близу села Божевца, где становаху оба брата.Убише 19. априла и сељака Гику Денића ,одведоше, како његове волове, тако и сву стоку његових пријатеља Јанка Томића и Цана Станимировића из села Чаглавице.У месецу јануару, Бајрам, син Исмаила Аџе из Новог Села (пећке нахије), уби Вучу Јеремића из Горађевца, испалив пет револверских метака на њега, у дућану Филипа Брандића, у главној улици у вароши Пећи.Арнаути из Кабаша, познати са својих злочина, Мустафа и Адем заклаше Ђорђа Катанчевића из села Витина”.
У допису је много трагичних случајева и страдања нејачи, девојака и жена.Неке примере из писма цитирамо.„У почетку месеца маја Арнаути нападоше на кућу Вукосава Драгутиновића, чију кћер хтедоше отети.Али Вукосав са својим људима успе да их одбије.Не могавши одвести његову кћер, заклаше му жену.После неког времена,нападоше поново на дом Вукосављев и убише и њега и сина му Вукоту.На сличан начин страдаше Гига Стојиљковић из Гоголевца, Станислав Станојевић из Угљара, Живко Симеоновић из Кијевца, Перо Раденковић из Вучитрна, Станко Максимовић из КончулаУбице зверски погубише Нису Станисављевића и његовог сина који имадоше свега 8 година, док је чувао стоку”.
Много је сведочанстава о монструозним злочинима албанских група, које су харале вилајетом и масакрирале, кад год добију прилику за то.Један од њих је унео велики страх у призренској нахији и бројне породице присилио на сеобу.
„Вукашин Митровић и његов друг из села Јашинца код Призрена, пролазећи кроз Гатњанску шуму спазише издалека Арнауте којима је старешина био из Сопотнице.Бојећи се да их ови разбојници не убију, нагну бежати.Сустигоше Вукашина и свега га исеку на комаде, а друг Вукашинов успе да побегне.Од тога времена нико миран ни спокојан није у призренској нахији”, пише у прилогу Новаковића.

У преписци намењеној Тефик-паши и самом султану достављено је на стотине примера убистава недужног српског живља у косовском вилајету. Део ноте посланика у Цариграду Стојана Новаковића односи се и на скрнављење српских цркава и манастира.

„У месецу октобру више Арнаута срушише цркву Хочанску и однесоше све што у њој нађоше.Разрушише силни Арнаути такође стару српску цркву у Кончуљу, приштинске казе, на друму између Гиљана и Бујановца.У овом тренутку Арбанаси од материјала наше цркве зидају себи куће.Почетком априла опљачкаше Раовачку цркву, у призренском санџаку. Арнаути 20. децембра нападоше свештенсвтво и монаштво и опљачкаше манастир Свете Трпјице, у околини Призрена”- само су неки од случајева које је отоманском царству предочио српски посланик.
Трагом овог званичног документа сусрећемо се са бројним примерима силовања и отмица жена и девојака, Српкиња, затим на стотине примера напада, пљачки, разбојништава.

Силници уништавају српске фамилије

„Неколико зликоваца арнаутских , предођени извесним Јашаром из Добротина, силом одведоше у селу Тиринцу ( гиљанска нахија) две снахе Стојана Колара Крсјану и Кату.Ове две јаднице задржаше код својих кућа две ноћи и један дан и за то време неколико Арнаута извршили су над њима силовање. Арнаутин Али Баша који станује у Главотину, косовске нахије, приморао је Србе из овог села да му бесплатно раде сваке недеље и за православне верске празнике.То му није било доста: он силује и љихове жене и кћери. Ниједна жена ни девојка више од њега није смела да иде на рад у поља.Синовци Али Башини, Омер и Камбер, врше свакодневно иста злочинства. Власти којима су поднесене многе тужбе протуву ових злоковаца, остављају их да и даље то несметано раде”.
Званични акт, у великој мери, показује колико је било тешко обесправљеном српском живљу да оснује и сачува своје породице, поготово женску нејач.
„Када је била свадба сину Косте Путића из Витина, Арнаутин Мустафа из Кабаша тражио је од Косте једну турску лиру, и пар чарапа, али му то овај није дао.Но како Коста не беше довео своју снаху Мустафи, да му ова пољуби руку, то је Мустафа из освете више шута покушавао да отме снаху Костину, или да га убије.Због овога је Коста напустио све своје имање и 8. јуна 1897. године побегао је са породицом у Гиљан, где су се стално настанили. Из истих разлога Арнаути опљачкаше и потуно опустошише четири српске куће у Пећи- Јована Ђака, Петра Димића, Спире Савића и Николе Миладиновића” ,педанто је навео српски посланик много сличних случајева албанског зверског насиља.

Тешко оном ко је хришћанин !

У завршном делу прве представке Новаковић упозорава да се Срби под притиском и сталним алабанском терором годинама исељавају.Тако су бројна села некада већински српска, тада остала скоро без наших сународника.О томе најуверљивије говори - бежање, спасавање хришћанских фамилија из Доњег Дола.
„У некада великом српском селу Доњем Долу, пећке нахије, има сада само 7 православних кућа, од којих су две Михаила Савића и Максима Христића.Арнаути заузеше земље и ове двојице и доведоше их до највеће невоље. Међу доњолушким кућама најчувенија је кућа Станише Богићевића, чије земље Арнаути такође, желе да присвоје, у противном , прете му да га убију .Кућу му упалише и сав његов намештај, ствари, изгореше заједно са свом његовом стоком.Ова угледна , честита породица, која се састојала од 20 лица , недавно најбогатија у околини, доведена је до крајње сиротиње и више ни за хлеб немају”.
За сам крај обраћања турским властима српски посланик у Цариграду указује на нову појаву која застрашује српско становништво.
„Једна врло чудновата навика влада од недавно у вароши Пећи.Када телал објављује какав званичан глас народу, он увек завршава речима–Тешко ономе ко је хришћанин”.
Стојан Новаковић је дипломатску ноту Турској упутио 14. маја 1898. године, а већ 17. јуна из Цариграда извештава др Владана Ђорђевића , министра иностраних дела о томе шта је предузела отоманска влада.

Отомани зазиру од Арбанаса

„Био сам у Порти да питам шта је урађено по нашој представци, односно насиља арбанаских по Старој Србији. Затекавши пашу у Министарству, ушао сам с њим одмах у разговор о томе. На моје питање шта је урађено паша се изговарао, да се још није могло, али да је учињен корак до Великог Везира, што значи, да му је превод наше ноте саопштен.Везао сам предмет са најновијим нападима на граници нашој, казао сам да је значајно то што су ти напади извршени истовремено са сукобима у Беранима и да све то долази од неједнаког и одвише благог поступања турских власти спрам Арбанаса.Отворено сам им рекао како се турске власти управо боје Арбанаса.Саопштио сам паши из нашег искуства, како се арбанаско јунаштво топи као снег, чим се права сила покаже”, део је из писма упућеном српском министру спољних послова.

Крељевина тражи подршку Европе

Новаковић очигледно прозире неискреност турских званичника и њихову показану жељу да у косовки вилајет пошаљу већу физичку силу, која би наводно, заштитила угрожени српски живаљ.
„Одговорио сам да силе има довољно, али да је очевидно, како турске власти имају отворен или тајан налог , да се њоме не служе, и како иста војска турска , која границу према нама чува, обично помаже Арбанасима и место да их спречава, она заједно са њима ради. Казао са му још да је узнемиреност и раздраженост нашег народа у Турском Царству свагда шири међу народ у Краљевини и да из Србије тај глас иде даље у Европу. Поменућу вам господине Министре још нешто значајно, што сам неки дан чуо, како се мисли да се организује нарочити кор војске под називом Хамидовска шкипетарска војска, налик на познате курдске каваљериске одреде. Кад се Турци разговарају са Србима, они говоре да се то спрема против Бугара, када причају са Бугарима, њима казују да се то припрема против Срба.Тефик-паша је то слушао са великом пажњом и није ништа порицао. Разговор је закључен пашиним обећањем да ће решење пожурити, али је то казао обичним апатичним тоном и више је него сигурно да он избегава улажење у проблем”, упозорио је Новаковић српског министра спољних послова.

Према дипломатској размени писама између др Владана Ђорђевића, министра иностраних послова Краљевине Србије и Стојана Новаковића посланика у Црариграду, с једне стране , представки и нота које је у току само једне године упутио наш посланик Тефик-паши, министру спољних послова отоманског царства, указујући му на врло тежак положај православног живља у Косовском вилајету, очигледно је да српске дипломате нису губиле време, да су прилично озбиљно , студиозно и предузимљиво заступали интересе својих сународника.

За сваку похвалу је и чињиница што су вредно прикупљали све податке о страдању православног живља на подручју Косова и Метохије, одмах то достављали представницима отоманског царства и припремали стратегију упознаваља страних сила са српском трагедијом.У дипломатским нотама Новаковић врло отворено опомиње турског министра да ће Краљевина бити присиљена да се за помоћ обрати европским државама и Русији, јер Турска , султан и Велика Порта „не хају”много за погибију њихових поданика у Старој Србији.
„Прошле суботе сам наставио са новим списком о арбанаским насиљима у коме се набраја 51 нови случај , предао Порти и другу ноту.Поред формулисаних захтева усмено сам још изложио Тефик-паши наш изричит захтев да у комисију за извиђање арбанаских насиља уђе и један изасланик Србије.Уз то, указао сам да би тек тиме српска Влада била потпунце задовољна , јер би у суседне Царске Владе видела истиниту добру вољу, да се ово питање повољно и с добрим резултатима расправи. Изгледи за изашиљање комисије прилично су повољни , узет је већ у комбинцију Садедин-паша , који сада са делегатом црногорским у Беранама распарваља васојевићко-арбански сукоб”, нове је порука коју је Новаковић упутио Ђорђевићу.
Следи и најзанимљивији део из дипломатске ноте која је поново упућена Тефик-паши.

Турске власти храбре Арнауте

„Биће веома лако Вашем превасходству да се увери о правилности оваквог сматрања, ако баци ма и летимичан поглед на прилоге ове моје ноте, где смо, у кратком размаку, од неколико недеља имали да забележимо двадесетак случајева убиства, исто толико силовања и отмица и дупло већи број разбојништава , не рачунајући друга зла дела, као што су насиља, мучења, крађе, кулуци, којима су Срби свакодневно изложени и која их приморавају да напусте своја огњишта, да се пресељавају у Србију, немајући више сигурости ни за своја имања, ни за животе, ни за част своју. Али, што је још понајгоре, то је злокобна немоћ коју осведочавају обласне власти, остављајући некажњена највећа зла дела, која се веше, тако рећи пред њиховим очима.Ова немоћ власти оставља Арнаутима не само слободно поље за даља злостављања и мучења, већ их храби на овоме путу”.
Новаковић упозорава турског пашу да је крајње време да се без икаквог даљег одлагања предузму најоштрије мере , те да се једном стане на пут великом злу, које је постало неподношљиво, и које ће се, на крају„ изметнути у несагледиву несрећу и беду, па и немире”.
У документу Новаковић прилаже податке и чињенице о новим убиствима, сивовањима, отмицама, нападима на српско становништво.
Ово писмо Тефик-паши прослеђено је и у Београд, у јулу, а месец дана касније Новаковић извештава српског министра Ђорђевића о новим моментима, наредби Порте за комисију која ће проверавати албанска насиља у Старој Србији.

Ометање истраге у Косовском вилајету

„На моје питање да ли је донесена одлука о нашим молабама против арбанаских насиља, Тефик-пааша ми одговори да је изашла црска ирада, којом се Садедин –паша одређује да учини увиђај, како по унутрашњости, тако и на граници. Још ништа није учињено за учешће наших делегата”, али већ после седам дана Новаковић шаље нову информацију да ће Садедин-паша почети истрагу у Косметском вилајету, тек пошто заврши посао у Беранима, али „чујем да је Тефик-паша у међувремену добио, ипак некакву другу мисију у Тетову, за коју до сад нисам успео да што ближе разаберем”, поручује Стојан Новаковић.
Међутим, након упорног инсистирања Новаковића уследила је убрзо царска наредба Великог Везира, по којој се дивизинском генералу Садедин-паши наређује да обави увиђај у Косовскон вилајету.С тим, у вези, да би се посао квалитетно, ваљано, обавио и предупредила лицемерна политика Турске, на адресу посланика српске Краљевине стиже писмо Ивана Иванића деловође конзулата Србије у Приштини.

Претње српском живљу

„Апсолутно је потребно да у комисији за увиђај зулума буде одређен један хришћанин, српски или руски изасланик, јер без њих неће бити никаквих резултата, нити ће наш народ имати куражи да комисији која је од самих Турака, представи право стање.Да им турске власт забрањују прављење и подношење жалби, показује и случај , када је Мутесариф 15. априла пред сељацима села Прилужја, Главотина, Сибовца и Јенине Воде, који су дошли на жалбу, изгрдио свога арзовалџију Турчина и ухапсио га што се усудио да раји пише жалбе.Још горе је што турске власти, бојећи се комисије, почели су приморавати Србе да опоричу своје жалбе.Тако је Митар Лазић из Гоголевца, уз претњу, опорекао своју жалбу да му је Арбанас Шаћир Копран мучио и тукао сина, отео две лире, дукате и краву с телетом. Тражили су да се у порицању Лазића удари печат, што су заплашени и учинили. Иначе, сада на сваком кораку заплашују наше сељаке, да не смеју говорити истину пред комисијом, која се шаље „ по жељи Србије” и чак прете убиствима људи који говоре да ће се жалити на зулуме”.
Великој Порти наравно, ни у ком случају није одговарало да у комисији која би се на лицу места уверила у тешке арбараске злочине буде утицајан Србин и настојала је на све могуће начине да елиминиче присуство нашег изасланка.Правом дипломатском акробацијом Србија је морала да се користи и буде увек на опрезу, јер са Турцима никад нису чисти рачуни.

Деловање иза кулиса

Због тога, Новаковић шаље хитно депешу у Београд министру Ђорђевићу да ће се највероватније приштински конзул Станковић, који одлично познаје турски и арбанаски језик , послати као члан комисије, али да су му неки тајни извори пренели информацију да се спремају изакулисне отоманске прљаве работе, како би се Станковићев долазак осујетио.Ту је и телеграм у којем Новаковић нашег министра иностраних послова обавештава да је Сададин-паша добио задатак да откаже Станковићево учешће.Нова Новаковићева депеша из Цариграда онеспокојила је српску владу.
„Садедин –паша почео увиђај у Косовском вилајету без Станковића, коме је на основу Ваше депеше наређено да остане у приштини.Молим, хитно делујте да се Станковић што пре позове у Комисију”. Потом и још један телеграм из чије се садржине јасно види сва перфидност турске власти. Ђорђевићу је јавио Стојану Новаковићу следеће:„Тефик –паша ударио натраг у Цариград због комисије. Јуче, на моје запрепашћење, не хтеде примити ноту којом се јавља да је Станковић одређен за нашег изасланика, изговарајући се да ће је примити тек пошто се предлог одобри ирадом, и тек кад нас о томе буде известио”.

Оно што се могло и наслутити, турска власт је посредством својих чиновника и емисара де факто осујетила покушај Краљевине Србије да помогне својим сунарницима у Косовском вилајету.У прилог овој тврдњи говори посмо које је већ почетком септенбра 1898. године Тодор Станковић, конзул Србије у Приштини послаао у Београд Владану Ђорђевићу, министру спољних послова.

„ Садедин-паша крајем августа отпутовао је у Призрен у очигледној намери да омете изашиљање комисије, као штп је то учинио у Гиљању и Приштини.Паша је боравио је у Приштини свега три дана, исувише кратко да се изврши ислеђење многонбројних насиља у три казе:приштинској, вучитрнској и митровачкој.Но за та три дана Садедин-паша није ислеђивао насиља, призвао је неколико сељака, којима никакво зло није до сада учињено, који су били заплашени од самих зулунћара, да потпишу да нема никаквих разлога за жалбе.Праве жалиоце је истеривао напоље. Паша је учинио све само да би у цариграду могао представити како је комисија излишна..Установио је исљахате-судове за мирење крви међу Арбанасима преко новчаних одштета , а за председника тог суда поставио је познатог зулумћара у Приштини Сулејман-агу, у Вучитрну исто злогласног човека.У судовима нема ни једног Србина”упозорава Станковић.

Лаже хришћанска раја !?

Српски конзул у Приштини, такође сигнализира да Везирови исљахаати присиљавају злостављане Србе и њихиве породице да дају нове изјаве, лажне, да им није никад нането никакво зло и да је то све обична измишљотина. Почели су, указује Станковић, редом да их позивају.
„ Међутим, наш кукавни народ, ипак, на све стране спрема жалбе, и готов је да се жали комисији, чији долазак жељно ишчекује. Депутације из разних крајева иду непрестано, данима руском конзулу и моли га да и руски изасланик уђе у комисију”.
Стојан Новаковић, посланик у Цариграду, видевши да је лицемерна турска дипломатија својим безочним прикривањима праве истине превршила сваку меру, то јавља др Владану Ђорђевићу.
„Тефик-паша није ни мислио ништа озбиљно предузети, обећања су лажно давана.Текст Портине ноте који вам шаљем речито говори о њеним расположењима и правим намерама.Новаковић је приложио Тефик-пашино писмо.
„Саопшавам вам резултат извиђаја, извршеног од стране генерала садедин-паше у неколико оних случајева који сте приложили у вашим нотама.Ђока Станковић, за кога се тврди да га је Балија Мустафић ранио, испитан је.Станковић је здрав и читав.Сам је изјавио да није рањен.Јован Јорг из ранилуга, коме су , како сте тврдили Арнаути батинама десну руку осакатили, реако је да је то измишљено и да је на други начин повредио руку.Бајрам гаверија из ваше ноте има 60 година, његове године му не допуштају да ради силовања, насиља над Српкињама, а Неда, жена Трајка христића, је напуштала мужа, али није одбегла Бајраму, него своме оцу.Они сами су саставили записник.Јаков Вуковић, шета се читав по приштинској чаршији и нису га тукли полицијски чиновници, него он њих, за шта је осуђен месец дана затвора.сам је то изјавио”, турска је истина о српском страдању коју је уредно и чистог образа потисао тадашњи отомански великодостојник, да лаже хришћанска раја.

Србија више да се не меша !

Завршавајући своје опоро писмо поткрепљено лажима, Тефик-паша образлаже да се заправо то Србије и не треба да тиче.
„Ови случајеви тичу се само унутрашње администрације наше царевине, ипак сам сматрао за неку дужност доставити вам полу-службено извештаје, да бих вам доказао колико су неосноване оптужбе против Арнаута и муслиманског становништва пограничних санџака.Уверен сам да ћете разборито признати да је српски Краљ и Влада у овој прилици обманута од стране људи којима је стало да поремете односе пријатељства и доброг суседства, који тако срећно постоје између наше две земље”, луцидни су закључци овог представника турске царевине.
Стојан Новаковић обавештава министра Владана Ђорђевића да се у постојеђим околностима мора енергичније поступити и Порти показати да ће се и поред извештаја Српска краљевина итекако заложити са своје угожене сународнике у Косовском вилајету.

Подршка амбасадора Зиновјева

„Пре неки дан сам се срео са руским амбасадором господином Зиновјевим.Упознао сам га да смо на последњу Портину ноту одговорили и опет покренули питање о арбанаским насиљима. Амбасадор Зиновјев ми каза да ствар наших угњетених сународника у Старој Србији сматра потуно праведном, исправном и да Русија на то обраћа нарочиту пажњу.Уз то изложио је да стање у Старој Србији треба најозбиљније извидети, да би Срби избегли још какво веће зло, и у крајњем исходу, опасност по мир на Балканским полуострву”, поручио је Новаковић Београду.

Зверства приписују жртвама

„Овог пролећа Арнаути су поубијали велики број Срба, да би им земље поотимали и нагнали их на расејање. Последњих месеци пребегло је више стотина српских породица” јавља др Владан Ђорђевић посланику у Цариград


Половином јануара 1899., месец дана након оштре ноте, коју је српки посланик у Цариграду Стојан Новаковић упутио Тефик-паши, министру иностраних дела Турске, постало је очигледно да је власт отоманског царства схватила да Краљевска влада ни по коју цену неће одустати од заштите својих сународника у Косовском вилајету, нити ће убудуће седети скрштених руку.

У прилог овој тврдњи је и писмо које је 17. јануара Новаковић послао др Владану Ђорђевићу. Извештава га да је Велика Порта, ипак морала да се суочи са истином, и да стотине стравичних случајева убистава, отмица, силовања, уништавања српских цркви и манастира, није никаква злонамерна измишљотина хришћанске раје из Косовског вилајета која би да поремети „срећне односе Турске Царевина и Краљевине Србије”, него истина о трагичном страдању недужног православног живља .Новаковић указује да је Портин одговор коначно стигао и да њихова администрација намерно одуговлачи.

Контраверзност турске дипломатије

„ Висока Порта не марећи ни за савете великих сила, у првом реду, Русије, ни за критику штампе, нити за наше настојање читавим зборником нота, одговор на прву ноту тек прекјуче сам добио и то на основу извештаја Косовског валије.На ону коју сам им упутио маја прошле године. Ма колико су пристрасни и нетачни извиђаји, које турске власти врше по Косовском вилајету по наредби Високе Порте, ипак резултат тих извиђаја у нашу је корист. Прилози Портине ноте, а стигла су два која ћу Вам проследити, поготову одговор на онај наш оштрији од 21. децембра , доказују на се над нашим народом у Старој Србији врше насиља у велокој мери и да су турске власти исувише нехатне. Док турски министар иностраних дела у својим нотама брани, наравно своју власт, побијајући истинитост наших навода, дотле прилози које доставља уз своје ноте, говоре сасвим противно”, написао је , између осталог, Стојан Новаковић из Цариграда др Владану Ђорђевићу, председнику српске Владе и министру иностраних послова Краљевине.
Он указује да су турске власти морале да устукну, признају више од половине злочина, које им је навела српска дипломатија.

Отоманска представка – свим амбасадама

„И данашњом нотом Порта тврди да су неки наши наводи, или неистинити, или преувеличани, и брани своје власти у Косовском вилајету. Њен прилог са резултатима извиђаја, ма колико пристрасан био, ипак је у нашу корист и потире Тефик-пашину тврдњу.Саме власти признају да је извршено 15 убистава из поднетих случајева, и не само да то признају, већ су принуђени да признају да убице Срба нису пронашле. Тако, у тачки првој, признају да је неки Гаврило убијен, а брат му Саво опасно рањен , па уместо да кажу шта је учињено са убицама, они веле да су убијени „ по наговору” Гаврилове жене. Низ злочина над српским живљем нису хтели да признају јер је, како тврде погрешно написано име убијених, или убице, или није тачно наведено село где се злочин десио.Турске власти су исто тако признале да су извршена сва наведена разбојништва и силовања..Портин одговор на наше ноте доказују да од њих не можемо ништа добро очекивати и да она неће да стане на пут арбанаским насиљима.Наредио сам да се ова Портина нота, која је на нашу корист, у више егземплара (примерака ) препише и да се издвоје најгори случајеви, чију истинутост саме турске власти признају. То ћу предати свим овдашњим амбасадама у Турској, са којима сам непрестално у вези, због тешког погрома наших сународника у Косовском вилајету”, завршио је ову преписку Новаковић.
Раја не бежи од насиља, већ од свог „зулума”

Међутим, и поред турског признања да су трагична дешавања у вилајету у већини случајева потврђена, Тефик-паша упућује на Новаковићеву адресу ново писмо у којем напомиње да су бројни наведени случајеви претерани, или измишљени.
„ Царске су власти пожуриле предузети потребне мере за проналазак и примерно кажњавање криваца.Оне не престају ревносно гонити кривце, који су побегли. А што власти нису за времена употребиле праве мере, то долази отуд што су се жртве или фамилије сами хтеле да освете, па су се уздржавали од тужби.Ваља приметити да су ова недела, обичне врсте, вршена без разлике и од стране муслимана и хришћана, догађају се свугде у свету и стога немају никаквог политичког карактера.Они немају ону важност коју бисте им хтели приписати, кад се узме на ум број истих за ове четири последње године. Ако неки хришћани , чији број, уосталом није онолики како се тврди, напуштају царско земљиште, то не бива зато што хоће да се спасу насиља од стране муслимана и Арбанаса, већ да би избегли плаћање дужних пореза, или суђење због њихових злочина , или преступа”, одговор је отоманског великодостојника.
Са колико неискрености и лицемерја поступа Порта према српском живљу говори њихов став према убиствима која се дешавају на граничним подручјима .

Жртве одмах да се казне!!

„Они случајеви који су се збили на граници, нису уопште изазвати од стране Арнаута, као што сте рекли у ноти, већ од стране српских кријумчара , пандура и Црногорца , намештених у пограничној линији.Жалити је што у Београду Краљ и Влада нису ништа предузели да примене против таквих мере.Настојте код Краља да што пре нареди извршење мера и казни те Србе, како би се ред и безбедност на граници осигурала”, захтев је Порте.
Таласи нових насиља марта 1899. потресали су Косовски вилајет. Потпуно незаштићено хришћанско становништво кренуло је ка Србији, остављајући своја огњиште да сачува голе животе.Др Владан Ђорђевић, о томе шаље допис Новаковићу у Цариград.
„Из долине Ибра пребегло је у Србију од грдних зулума пре 10 дана преко 200 душа.Ово насилно расељавање нашег народа из Старе Србије пуно је опасности за мир на граници према Турској.Учините одмах представку Порти са захтевом да наши сународници буду једном заштићени од арбанаских зулума”.

Новаковић је хитно реаговао , пославши нову ноту и комплетан списак породица које су се иселиле. Почетком маја др Ђорђевић поново реагује.
„ Како отоманске власти и уопше муслимани, поступају са хришћанима у Косовском вилајету, најбоље се види из тога што је од 1880. до сада пребегло у Краљевину преко 60 хиљада Срба, који су напустили домовину, свеколико имање само да живот спасу.Овог пролећа Арбанаси су поубијали велики број Срба, да би им земље поотимали и нагнали их на расејање, у чему су доста и успели, јер је последњих месеци пребегло више стотина српских породица” јавља др Владан Ђорђевић и шаље подугачак списак нових албанских злочина.
Вредно сведочанство ужасног страдања наших сународника у 19 веку на подручју Косова и Метохије – репринт дела „Преписка о арбанским насиљима у Старој Србији од 1898. до 1899.” завршавамо аутентично.Крај књиге обилује подацима о новим убиствима Срба које је послао др Владан Ђорђевић нашем посланику у Цариграду.
”Василије Чкоњовић убијен је 13. маја на најсвирепији начин, близу Сјенице, пред очима много света који је ишао у град на пазар.Василије је био најугледнији човек у Штиткову.Убице су га изнмрцварили, пресекли му лобању на двоје, одсекли и са собом понели десно уво, да га предаду као доказ ономе Арнаутину, који их је послао да Василија убију”.

Закаснили смо мало са овим... изгледа?