A za sve one koje nisu citali ''Srpske gromile'' ili ''Serbian gromilas'' , preporucujem...Btw, knjigu je zabranila SANU..Po mom misljenju, zaista sa pravom jer autor izvodi nedokazane zakljucke, a posebno je zanimljivo da cak i neke svoje tvrdnje ''obara'' novim tvrdnjama...

СРБИ НАРОД НАЈСТАРИЈИ

СРПСКА ДРЖАВА ТРАЈЕ 4.000 ГОДИНА

Древна држава Србина цара Нина (око 2.000. год. ст.е.) била је светско царство коме је припадала половина савремене Европе, део Азије и Африке. - Илирска, Даццка и Карпатска Србија
Захваљујући крупним успесима нове српске самородне историјске школе на пољу истраживања старе српске историје, ми данас можемо говорити о траговима старе српске државности, о првим српским државама, у коме времену су се оне појавиле и какве су биле. Ради се о древним временима када државе нису имале тако развијене системе и установе као данашње државе. Пре свега треба да одредимо шта значи држава у античком времену. Држава из тога времена је била организована друштвена заједница заснована на обичајном праву.
Пошто смо ми Срби Европљани, да видимо који државни облици су постојали у древној Европи. Да напоменемо и то да првобитна Европа, за старе Грке, није много прелазила границе Србије и није покривала цело Хелмско (данас Балканско) Полуострво. У првобитну Европу они нису убрајали ни њихову Грчку. Европа је за њих била Србија и ниста више, а ми, за разлику од њих, у првобитну Европу убрајамо и Грчку. Без обзира на сужени простор првобитне Европе, ми данас говоримо о Европи у данашњим географским размерама.
У античком времену у Европи су постојале две врсте држава и то: град држава - полис, то је држава грчког типа, по устројству монархија или племићка република. Развој државне идеје код Грка створио је државу град, полис, и ништа даље, од тога. То је за њих била идеална држава и ни један грчки филозоф није могао да осмисли друкчију државу за Грке од полиса. Развој српске државне идеје ишао је у потпуно супротном правцу. Српску државу ствара и оличава владар, господар, и она је широка онолико колико је била велика његова моћ, заправо колико је он територија успео да стави под своју власт. Често се радило о врло широким пространствима, што значи, грчка градска и грађанска држава стајала је наспрам српске територијалне и племићке државе. Овако различити развоји државне идеје имали су утицаја и на стварање звања и племићких титула у српском и грчком језику. Код Грка имамо само једну титулу за краља и цара, која је у почетку била и титула управника града - василеис. Поред ње постоји само још једна - анакс, то је кнез. Код Срба, који су у својој традицији имали само племићку државу, имамо одређену титулу за сваки чин и свако достојанство. По тим титулама ми данас можемо, врло често, закључити о каквој се управи ради на одређеним територијама и да ли је ту постојала самостална држава или се радило о представницима неке друге државе. Зато је потребно да све те титуле, сва та звања објаснимо почевши од најнижих. 

* Једанаест титула
Као прво звање имамо "кмета", који је могао бити, али се то не подразумева, из племићког реда. Кмет је предодређена особа за неку дужност и има исто значење што и у латинском комес. Ове две рећи имају, поред истог знаћења, и исти корен.
Затим имамо звање "кнеза" или књаза. Носилац овог звања је обавезно племић и оно покрива врло широки распон достојанства. Може бити да се ради о малом сеоском кнезу, а може бити да се ради о државном поглавару. Постојање кнеза на одређеном простору не значи обавезно да ту постоји и држава, али могло се десити да постоји. Ево, на пример, у старој Руми, касније названој Рома, пети владар по реду био је Тарквин, који је владао око 600. године ст.е. Тада су у Руми владали Расени и у једном њиховом запису стоји: "Таркин књаз Румасс". По томе ми знамо да су владари Руме били до тада кнежеви, а не краљеви, и то је уједно најстарији помен кнежевске титуле у историји који смо до сада пронашли. Познато је да су код Срба и шире код Словена кнежеви били на челу државе, али због широке примене тога звања ми нисмо сигурни, када је у питању античко време, да тамо где је кнез постоји и држава. Име Словени није било познато у античком времену. Сви Словени су се тада називали Србима, па када данас говоримо о српској старој историји, то се односи и на савремене Словене, раније Србе.
Као треће имамо звање "војводе", и то је чисто војна титула. Међутим, имали смо државног поглавара и са том титулом, као што је био Велики Војвода од Светог Саве Стефан Хранић. За добијање војводске титуле није било потребно да кандидат буде племић, али са њеним добивањем он је постајао племић. Код старих Срба био је обичај, тамо где ње постојала стајаћа војска него намо народна, да сваке године бирају војводу. Приликом избора стављали су му у задатак шта он треба да учини у току једне године. Овај обичај је био на снази и у старој Руми, само са том разликом што су војводу звали консул.
Четврта титула је "бан", која је такође чисто војна титула. Бан је превасходно војни заповедник неке покрајине или града, постављен од стране неког поглавара државе. Било је случајева да се бановска дужност и титула постала наследна, као што се то десило у Босни. Међутим, постојање бана не подразумева постојање посебне државе, него, напротив, то говори да та територија припада некој држави, као што је Босна била територија државе Србије.
Пето звање је једна војна титула, "брано", давана вођи неког војног похода или војном заповеднику у рату. Ову титулу је имао вођа српских устаника у Посавини у време цара Августа. Од тог звања настало је лићно име Бранко код Срба. У римским изворима помиње се као Бренус.
Шесто звање је "бато", које је веома старо и давано је вођи који је имао војну и грађанску власт. Ову титулу имао је вођа српских устаника на пределу Босне, Далмације, Херцеговине, Црне Горе, Рашке и Посавине. По томе се види да је ова титула била већа од титуле брано. Бато је склопио мир са Августовим посинком и изаслаником Тиберијем, који је био врховни војни заповедник римске војске у Србији. 

Седмо звање је "верхогеторник", што је чсто војна ратна титула. Верхогеторник је врховни заповедник Гета, војног и просветног сталежа код старих Срба. Српско друштво се увек сврставало у четири сталежа. Припадници прва два сталежа, које су чинили ратници и свештеници, називали су се Гетима. Ова титула се само једном помиње, и то у Роданији, (савременој Француској) у време римског освајања ове земље.
Осмо звање је "жупан", који је двојник бана и кога такође поставља неки владар за вршиоца грађанске власти у некој покрајини. Било је случајева да је жупан био поглавар државе, као Стефан Немања, али то је био изузетак, јер жупан је у ствари само државни чиновник.
Девето звање је "каран", широко употребљавано у античком времену и готово ишчезло у средњем веку. Ова титула је давана неком принцу из владарске куће, сроднику краља или цара, приликом његовог постављења на дужност главног војног и цивилног заповедника у некој покрајини, граду или чак логору. То је обично била привремена дужност и каран није поглавар државе него само привремени чиновник.
Један од српских владара, краљ или цар Пелоније, чија је престоница била град Бела Зора, савремени Велес, поставио је свога карана у Водени, граду који се налази у Македонији, данас у Грчкој, око 814. године ст.е. Није познато име тога карана и остао је у историји познат само по тој титули. Он је остао у Водени као стални господар и био је оснивач једне династије која је по њему добила презиме Каранович. Грци ово презиме помињу као "Каранидес" исто као што помињу Немањиће као "Неманидес".
Карановићи су једна од најславнијих српских династија, из које су Филип ИИ и Александар ИИИ Велики. Најстарији помен карана потиче из времена критске династије Мино. Код нас Срба је остала широка успомена на титулу карана. Старо име града Краљева је Карановац, а и данас има више места по Србији која се зову Карановац или Карановци, као и презимена Каран или Карановић.
Десета титула је "краљ", а где постоји краљ ту постоји и држава. Та реч потиче од истог корена као и каран, и пре него што је постала владарско звање, та титула је давана најхрабријим и најспособнијим људима неког племена или савеза више племена. Краљ је био узор, пример за углед и мерило понашања. Сасвим исто значење је имала римска титула рекс која је настала од регулус.
Помен краља налазимо у предримској Галији, односно старој српској Роданији, где је од те титуле остала успомена у имену Карл.
* Српска држава 2.000 година пре Христа
Једанаеста и највиша титула је "цар", чије постојање обавезно подразумева и постојање државе, исто као и у случају краља. Ово је врло стара титула и појављује се око 2.000 година пре Христа. Ова титула је настала од улоге бога Варуне, који је сматран царем богова и владаром небеске тврђаве-вара. Титула се појављује истовремено када и прва српска држава, са Нином Беловим, који се у старом Завету зове Неброд, а у старој српској традицији још и Бак. Према Еузебију Памфилу, Нино је зивео 52 године, од 2054. до 2002. 

године. Нино је пошао из Србије око 2025. године, освојио је Малу Азију, Мисир, блиски Исток и све до реке Инда. То је био први продор Аријеваца у Индију. Оставио је своју жену Семираму да доврши изградњу Вавилона, а он се вратио у Србију око 2007. године. По повратку у Србију прославио је први тријам у част његове велике победе. Стари Срби су сваке треће године прослављали тријам од времена Ниновог повратка па све до средњег века.
Нино је имао титулу цара, што се мозе прочитати из једног нађеног записа у Месопотамији, у коме стоји име "Нинссар". На Блиском Истоку су писали цар као "сар" или "ссар". И Мисирци су ову титулу писали као сар. Владари из династије Лагића, који су владали у Мисиру и звали се сви Птоломејима, све до последњег од њих - Клеопатре, носили су титулу "ка" и цар. "Ка" је мисирски божански принцип који фараонима даје бог Та. Ову титулу је од Лагића преузео Кај Јулије, приликом његове женидбе са Клеопатром, а она на латинском има свој облик: ка ет сар, каесар.
Ниново царство је било светско царство коме је припадала бар половина савремене Европе, део Азије и део Африке. Пошто се то царство временом распало, обновио га је Сербо Макеридов, око 1325. године ст.е., који се у Старом Завету помиње као Асур. У славу свога претходника Нина саградио је чувени град Ниниву. Сербова држава је била такође једно светско царство, које се простирало као и Ниново, на три континента. Сербо је такође продро у Индију и освојио целу долину реке Инда од извора па све до Индијског Океана. Срби су ову реку називали - Нил, а име Инд је настало од Синд, што санскритисти тумаче да има исто значење што и река. Ја мислим да то има везе са дубоким водама, као што се каже - Сиње Море. Сербови потомци владали су неколико векова Асиријом, која се у ствари звала Сурбија.
Прескочићемо Пријамову Троју, бројне српске државе у Малој Азији, Миновски Крит и расенску, односно рашку државу у Италији и враћамо се у савремену Србију. Знамо да је постојао један владар у Белој Зори, па било да је имао звање краља или цара, ту је постојала његова држава у деветом веку ст.е. Каранов наследник у Водени, његов син Коило или Којо није имао титулу ни краља ни цара, али је можда ту већ постојала држава. Тек је његов унук, Пердика И узео једно од тих звања око 700. године ст.е. Неоспорно је да је то посигурно био почетак једне нове српске државе у Европи. Ова држава се није, још тада, звала Македонија, него Пелонија. Македонијом је назвата касније. Поред државе коју су основали Карановићи поменућемо државу цара Вардила, из прве половине четвртог века ст.е. Вардило је био из племена Анта, који се помињу још и око хиљаду година касније и који су у петом веку ст.е. били у долини реке Таре. Он је почетком четвртог века успео да окупи и уједини бројна српска племена и створи пространу и моћну државу са престоницом у Скадру. Вардило је имао у својој власти и Македонију, где су Карановићи владали као његови вазали. Вардилову државу Грци називају Илиријом и то је прва српска држава коју странци називају тим именом, али неће бити и последња. Тако су називали и државу цара Агрона, са престоницом такође у Скадру, око половине трећег века ст.е., коју Јоанис Зонара назива дословно Српском Империјом. Када је то била Агронова држава, онда је то неминовно била и Вардилова, као и држава Филипа И Карановића, која се ширила на простору бивше Вардилове државе. Без обзира на то да ли су те државе називали Илиријом или Македонијом, оне су стварно биле Српске Империје. 

* Обнова Оштроилове српске царевине 490. године
Обнова српске државе, после распада Римске Империје, била је 461. године када је Маркелин крунисан у Солуну. Маркелин је био Србин и један од војсковођа Римске Империје који је допринео победи над Атилом, на Каталонским Пољима 451.године. Обнову српске државе, Србије, учврстио је Оштроило Свевладов 490. године. Оштроилова држава се назива Српска Царевина или краће - Србија. Држава коју је основао Оштроило била је наставак оне коју је основао Маркелин, па се тиме подразумева да је у питању и наставак државног имена. Пошто се ради о обнови државе истог народа, на истом простору, то подразумева и обнову државног имена, оног од пре римског освајања о коме нам Зонара говори, то јест Српског Царства. Од тога времена па све до пада Војводства Светог Саве, крајем 15. века, пуних хиљаду година, Србија је постојала као држава без прекида. Анонимус Равентанис нам представља три српске државе истог имена - Србија, које постоје истовремено у Европи, и то: прва од Јадранског Мора до Дунава, коју називамо Илирском Србијом, друга од Дунава до Карпата, коју називамо Дачком Србијом и трећа од Карпата до Балтичког Мора, коју називамо Сарматском Србијом. Када се говори о Сарматској Србији, ту долази до удвајања имена, као да се говори о Српској Србији, јер је име Сармати само прелик српског имена. Римљани су освојили Илирску Србију и добрим делом Дачку Србију, један век после Христа. Иако су у Дачкој Србији освојили њену престоницу, Сербогетусу, нису освојили целу њену територију. Остао је један део између Тисе и Дунава који никада нису освојили и који су називали земљом Јазика. То значи да државна традиција Дачке Србије није била прекинута римским освајањем. Цела Сарматска Србија је остала ван римског домашаја. Оштроило Свевладов је дошао баш из Дачке Србије да обнови Илирску Србију. Нешто слично се десило и у време турског освајања. Дачка Србија се сада зове Влашка, а Балтичка Србија - Пољска и Расија. Влашка, Пољска и Расија су наставак српске државне традиције.
Од успостављања Ниновог царства, око 2015. године ст.е., па до данас, то је за четири хиљаде година, српска државна традиција није прекинута. Све друге државе су биле и просле, само је Србија вечна.
_______________________
* ТРАГАЊА ДР ДЕРЕТЋА
Историчар из Чикага др Јован И. Деретић већ годинама по највећим библиотекама света пасионирано истражује грађу везану за далеку прошлост Срба и првих српских држава. Да би то успешно обавио, морао је да науци неколико страних језика, а међу њима и грчки и латински. У својим неуморним трагањима наишао је на многе фалисфикате древних историјских докумената које је разоткрио упоређујући лажне преводе са знатно старијим оригиналима. У томе је, нажалост, предњачила Ватиканска црква.
Налази др Деретића (објављени у неколико историјских књига у иностранству) руше досадашња историјска сазнања и норме о старости српског народа и српске државности и наилазе на опречна тумачења на која др Деретић настоји да одговори обиљем докумената, углавном досад непознатих за југо-историчаре, и на тој документацији заснива сопствену теорију - доказујући истовремено каква је непроцењива штета била нанета нашој историографији.

Када се прочита овакав наслов, обично се јаве несрби или "либерали" да се смеју оваквим "Деретићевским провалама". Међутим, ако изнесемо чињенице овим редоследом, онда им осмех врло брзо пада са лица:

1. Етрурци су себе називали РАСЕНИ, односно Рашани (Рас је древни србски град, а Расина и Рашка су реке које протичу тим крајем). У бити, друго етничко име за на?е Србе и јесте Расен (Рашан), што значи "човек са реке Рашке", док је име Србин синоним за "саработника", "рођака", "саборца", односно, изворно "сркача мајчиног млека", како кашу неки руски слависти, што је иначе право и најстарије наше етничко име.

2. Покрајина у Италији где су некада живели Расени данас се зове Тоскана (племе Тоске су данас већином Албанци, и сви су потомци Срба, а уз саму реку Расину живе и дан данас Срби који се презивају Тоскићи). Источно од Тоскане налази се предео назван Ареззо где и данас постоји градић који се зове Рассина, исто као и наша река. Само 40 км источније може се пронаћи градић који се зове Сорбано. Нити једно, нити друго име насеља ништа не значи у италијанском језику. Све заједно одлично се слаже са "Далимиловом хроником" и "Србима до Рима", а заиста 70 км источно од Рима се такође налази градић по имену Сорбо. Јан Коллар ће написати: "Јмéно Расени, Расциа непоцхyбнě до Етрурие так се дěдěнíм од охňоцтивýцх праотцů достало, јако и до Иллyрицум а до Сербие, кде тé? крáловствí а крајина Расциа, Расциана а řека Раса Раска. Дости на том, ?е нејен коřен раз рас, але и в?ецкy формy, ве ктерýцх се тото јмéно в Етрурии и в Алпецх указује, чистě славјанскé јсоу, јменовитě концовкy ен ена ка, Разен, Разена, Раска, а с пřедло?коу по По-рсена."

3. Где год се налазе етноними који у себи поседују основу "Рас", појављује се и "Сорб". Пример: чак 30-так насеља у шведској и данас носи име "Сорбy", а уз њих и два са именом "Раса". Познато је да су Словени насељавали те пределе пре Германа, а на острву Риген (Рујан) постојао је град Аркона, у којем је био Свантевидов храм. Наиме, док су Римљани потукли своје учитеље Расене, велика маса њих је кренула ка северу Европе, где су основали нова насеља. Острво Рујан управо су опустошили Данци о чему пише Сакс Граматик. Римљани су све преостале Расене који нису побегли, поробили и од тада је име Серб код њих синоним за роба (сербуле=опанци, одело робова), тако да ће касније често долазити до забуне о пореклу нашег имена, које је најстарије у Европи.


4. Остаци Расена (Сорба) на северу данас су Лужички Срби, које Германи кроз историју називају Вендима, Виндима, Венетима. Венеција (Венетиа) управо води име по Србима који су је насељавали, као и целу северну Италију још у средњем веку. Данас су ти Срби стопљени у Италијане. О томе постоји заиста мноштво доказа, а ко има времена може да чита о томе на страницама Падовског универзитета, с тим што они не желе да говоре о Србима у Италији, него о "Словенима", иако смо видели да се одувек радило о Рашанима и Србима, које су Германи називали Венетима, Вендима, Виндима (то долази од санскритске речи "Ве(н)де", по чему су Срби утицали на њихово састављање. Наиме у Рг-Ведама помиње се такође и на? родоначелник, Србинда, демонски ратник.). Георг Кригач је 1675. године објавио дело Де Сербис, Вендорум натионе вулго дицтис Дие Венден ("Срби, Вендска нација, народно названа Венди"), које је доказ, да и поред уобичајеног немачког назива Венди, полабски Срби нису никад изгубили своје изворно народно име. Андреас Тхарæус ће написати дело у којем се наводи: "...Вон wелцхем wорт Сармата одер Сауромата дас wортлеин Сарби хер ентспроссен ист. Дас ист ден нун гар еигентлицх дас wортлеин Сарби, денн алсо wерден дие Wенден хеутигес тагес ин ихрер сцпрацхе генаннт, унд Сарсска Реетз хеисст Wендисцхе спрацхе..." ("Од речи Сармата или Сауромата, реч Сарби води порекло. У ствари реч Сарби, је у данашњим данима Венди, како се на њиховом језику каже. А србска реч се назива вендски језик." ). Шта рећи више? На овим адресама падовског универзитета може се прочитати све о томе да су Етрурци, тј. Рашани били Словени, Венети, Сармати, дакле Срби:

5. Надаље, могуће је да су управо Викинзи који су покорили Русе, дали њима име по узору на Расе, Расене, које су сретали и борили се против њих на северу Европе. Око 980. Хебрејски анонимус пи?е у ју?ној Италији дело "Иосиппон" (ןוףףסוי), у којем говорећи о народима који насељавају простор од Венеције до Балтика, помиње и Србе (ןיברװמ = Сwрбјн). У Истри постоји река Раша која се називала некоћ и Арса (сетимо се покрајине Ареззо у Италији)
6. Римски и грчки историчари Плиније и Птоломеј, писали су о Србима који су били настањени иза Дона у Сарматији. Отуда их Руси сматрају за своје прародитеље. Реч Рус јавља се тек од деветог века, па ?афарик у књизи "Србове в Руску" тврди: "Руси су остатак оног србског огранка који се иселио на Балкан". Пољски историчар др. Вацлав Мацјејовски каже: "Треба знати да су словенска наречја у Бугарској и Србији створила старословенски црквени језик, а из овога је постао руски језик". Срби Корутанци, дана?њи Словенци, према немачком историчару Димлеру су такође потомци Срба, што се слаже и са чињеницом о "линеа Сорабица", границом Срба и Франака у средњем веку, коју је успоставио Карло Велики, који се страшно плашио Срба и наређивао да ако Срби подигну војску, Франци морају да подигну сву своју силу против њих, а ако то ураде Чеси, онда само трећину војске. Мавро Орбини ка?е да су Срби дошли из Скандинавије 1460 година пре Христова рођења, вероватно због силних србских топонима и записа о Србима из данских хроника.


7. Дакле, ако се водећи стручњаци слажу са тим да су Етрурци били Словени, само треба повезати њихово право име ? Расени, са Рашанима, о чему, на срећу пишу и неки други слависти, као што смо видели, не само србски. Сем тога, може се упоредити и идентичина предхришћанска митологија Расена и Срба. Расени су веровали да им је родоначелник био вук, односно вучица, чију су легенду преузели од њих Римљани. Познато је да је врховни бог Срба у предхришћанском периоду био Дабог, који се приказује као хроми вук, који потиче од праисконских времена тотемизма, када су Срби сматрали себе вуковима, о чему пижу многи домаћи, а и страни историчари. Нпр. у исто време Келти су себе сматрали "јеленима". Јиречек помиње да у једном средњовековном документу, у којем се разни народи упоређују са појединим животињама, за Србина се ка?е да је вук (Ц. Јиречек; Стаат унд Геселлсцхафт им миттелатерлицхен Сербиен, Wиен, 1914, 3,117). Занимљиво је да су и Руси о себи говорили као о народу који је потекао од вука.

8. Срби=Рашани=Расени, дошли су из Месопотамије, а њихов пут је могуће сагледати ако се има класична електронска карта (Енцарта нпр.), па се потраже топоними који потичу са Срб, Серб, Серв, Сорб, Рас, итд. Има их на стотине од Индије до Скандинавије, дакле само на местима где живе Индоевропљани, те на једној правој линији од Источне до обала Западне Африке, који су вероватно остали током освајања Африке од стране Нина Беловог, и његовог изласка на Атлантски океан, о чему има писмених доказа. Из Месопотамије део Срба (данас су то сви Словени укупно), кретао се ка Индији, све до Кине, а други део је долазио до севера Шведске, где заиста има много србских топонима. Тако за древно српско име, из времена пре Римљана, сведочи и топоним за реку Ксант, често помињану јо? од Хомеровог доба, за коју антички географ Страбон 63-19 г. ст. ере, каже: "ειθ ο Ξανθος ποταμος οω Σιρβεν εκλουν οι προτερον" /Како су реку Ксант Србица називали раније/ (Страбонис рерум геограпхицарум либри септемдецим, Басилеае, 1571., с. 763. Хрват Рачки, Рус Нестор и Пољак Суровјецки тврдили су да су Срби, Венди, прастановници Европе од почетка историјске ере. Не зна се са сигурношћу колико хиљада година су постојали у Индији (одатле име "Венди", "Винди", од "Инди", а одтале и "Веде") пре сеоба, а на дана?њим теренима су преко три хиљаде година. Дакле, и то се све слаже како са Далимиловом хроником, тако и са Карловачким родословом, где се каже да смо дошли из Вавилона и пружили се све до Рима.


. Да су сви Словени исто што и Срби слагао се и Шафарик, који каже: "Овим историјски потврђеним приоритетом имена Серб потпуно се објашњава појава која иначе пада у очи, да се под овим именом воде Срби у Илирикуму и у Лужици у два језика веома удаљена на известан начин на супротним крајевима племена два словенска дијалекта." Потом и Х. Сцхустер ?еwц, који је написао: : "словенско етничко име Срб, најпознатији је и највише проширен назив за Словене..." ('О историји и географији етничког имена сорб/серб/сарб/срб').


10. Врло важан доказ о томе да су се сви Словени некада звали Србима јесте онај из 890. године, баварског анонимуса (био је свештеник који није оставио име иза себе), Десцриптио цивитатум ет регионум ад септентрионалем плагам Данубии ("Опис градова и области у Подунављу"), где каже да се Срби сматрају великим народом, те да о себи говоре како су сви Словени настали од њих (Зервиани qуод тантум ест регнум, ут еx ео цунцтæ гентес сцлаворум еxортæ синт ет ориqинем, сицут аффирмант, дуцант...). Сем тога мноштво Словена претопило се у Германе након примања хришћанства, иако су дуго пружали тежак отпор (читати француског слависту Канта). Тако је славни канцелар Ото Бизмарк често причао у свом дневнику да његова баба није знала ни једне немачке речи, већ само сорабски (српски). У 17. веку Лајбниц је рекао руском цару Петру Великом: "Наше је порекло исто, оба смо Словени". Према томе и ово је у складу са Далимиловом хроником.

11. Немачки бискуп Саломон 920. године завршава етимолошки речник Матер Верборум, у којем повезује србско име са Сарматима (Сарматæ... Сирби тум дицти... ид ест qуаси Сирбутиу... Сарабатиæ проприе цуррентес вел сиби вивентес Зирби). Дело је очувано у препису из 1102. године, направљеном од стране чешког опата Вацереда (Wацеред), који је такође, као додатак повезао име Сармата са Србима (Сарматае попули Зирби, Сарабатиае пропреи цуррентс вел Сиби вивентес Зирби). А ко је читао Херодотову историју, знаће да су Сармати, односно Србословени били огроман народ у античком добу. Разлика између нас и осталих Словена који су престали да носе србско име била је у томе ?то су се они нас бојали. Наиме, ?Абду л Хасäн ал Мас?ūдī, помиње у рукопису "Китāб ал танбīх wа?л исхрāф" ("Књига златних поља и рудника драгог камења") у Закарпатју народ Сурби, за којег ка?е да су "... народ кога се Словени боје из разлога које би било предуго наводити, ка и то што је потпуно без вере којој би се покорили..." Грк Халкокондил за Србе је рекао да су најстарији и највећи народ на свету. Мавро Орбини такође спомиње да су Срби господарили Азијом. Дакле, ако су Расени били Словени, као што то тврде стручњаци, онда су сигурно потекли од Срба, поготово што су носили њихово име и њихове обичаје.

12. Шчербаков (у часопису "Очаг" бр.3 1999.г.) пи?е:"Професор Пешић открио је на стрмим обалама Дунава знаке писма сличног етрурском. Истражујући налазе археолога у том региону, он је саставио најстарију азбуку на свету од 48 знакова, слова. Његови радови производе утисак праве експлозије... То помера у тешко замисливу прошлост не само изворе писмености него и први циклус читаве цивилизације на планети." Пешић је говорио:"Прво азбучно писмо, како се досад сматрало, било је грчко а које је настало из феничанског 900. године пре наше ере. Али, ми се не можемо отети утиску о азбучном карактеру писма које је настало у Винчи.Такође, не мо?емо мимоићи чињеницу да се досад тврдило да је и етрурско писмо настало негде у 9. веку пре нове ере. Етрурци су били већ писмени кад су се, први пут, срели са Грцима на Апенинском полуострву. Грци нису разумевали њихов језик. Био им је стран. А ни сам сусрет нити даљи међусобни односи нису били тако срдачни. Напротив, често су међусобно ратовали. Зашто би се у тим околностима Етрурци одрицали свог језика и писма и преузимали их од Грка? Њихов језик и писмо били су широко распрострањени и то им је омогућавало нормалну комуникацију са светом." Занимљиво је и само име "Винча", које настаје од Винда, Виндиша, Виндша.


Ово је чиста историја са оригиналним изворима који су поштовани и од "бечко-берлинске" школе, али која избегава делове у којима се Срби називају Сарматима или претечама свих Словена.

postavljeno vec vise put... 

Ja mislim da je moguce da smo najstariji...  Bravo i Pozdrav za Rassanina!

Не верујем да су баш Сармати (Сармаћани) претеча свих Словена.

Pa da verovatno nisu Preci svih Slovena, ali mislim da Sarmati jesu Srbi. A sto se tice onih koji ne podrzavaju ovo o Srbima moram reci da je jako glupo, da kad si neobavesten ili bar malo upucen, karikirati i bez ikakvih argumenata pametovati protiv onog sto oni koji je podrzavaju govore i iznose.

Јеси ли ти скинуо књигу од Шафарика "О пореклу Словена" са оног линка што сам ти дао? Ту ћеш наћи мноштво објашњења ко су Словени!  А можеш у овој теми на претходној страници прочитати један одломак из те књиге!! Многи наши славни писци Српске аутохотне "забрањене" историје примера Јована Деретића, Олге Луковић Пјановић, Милош С. Милојевић су ту књигу наводили као један од главних извора за своје теорије о пореклу Срба(Словена)!

[/quote]

Сармати, Серби, Сораби. Келти, Илири, Трачани , Етрурци су сви називи за једну исту расу људи,  а то су Срби!!

Назив Словени је дошао касније од ових горе поменутих и чак као погрдни назив за Србе!!

А што се тиче не подржавања чињенице да су Срби најстарији народ то води порекло од пропаганде светских пљаћкаша Јевреја који по савку цену хоће да нам избришу корене постојања, културу, веру, језик јер им много сметамо и трн смо им у оку већ вековима кроз историју, а и дан данас!

По званичном школском програму српска историја почиње од Немањића то је велика заблуда и обмана!! По томе испада да Срба није било нити је постојало пре Немањића!!

Иако је пре Немањића постојало најмање 20. Спских династија али о томе се максимално ћути и не сме се споменути у школи из горе поменутих разлога!!
Чак смо постојали и пре Јеврејског Хришћанства, првих 150. година смо држали Римску империју, значи пвих 150 година Римске империје су били наши Српски императори значи њуди са ових Српских простора! За то постоји обиље историјских доказа али се све то вешто прикрива!!

Скоро су на археолошком локалитету Лепенски вир пронађени остаци најстарије цивилизације на планети убрзо затим су забрањена та иста архелошка истраживања, а зна се зашто, да се не бе сазнала истина о нама Србима као најстаријима!!

Та историја се не учи ни у једној школи на свету нити сме да се учи!! Потребно је што више прикрити истину о пореклу Срба и и што више искривити релевантне чињенице да би тај народ једног дана изумро и нестао!! Што и јесте циљ светских пљачкаша!

Јер једном народу када почупаш корене, искривиш историју, веру, језик, културу тај народ не стаје и изумире а то се управо дешава са нама Србима!!

Сармати јесу Срби? Прво Сармати уопште нису били народ него савез више народа и племена.


Знам, брате, читао сам многе књиге тог "типа", али у њима нема много валидних доказа. Све се своди на пуке претпоставке.


Прво, Срби нису раса, а друго иди у Ирску па реци неком Ирцу да је он у ствари Србин и да његова целокупна историја није тачна, да видиш како ће те гледати 


Којих "горе поменутих"? Па зар ти не рече да су то све Срби?


Мислим да је ипак у питању претерана параноја.


То је претеривање, само на супротну страну.


Дааааај брате...


Ко може да ти забрани ископавања на сопственој територији? 

@ Reloader

Кад сам рекао "горе споменуте" мислио сам на Јевреје а не на Србе!

Која је онда по теби најприхватљивија верзија историје Срба ако није ова која је "забрањена"!! 

Ја сам додуше читао и Деретића, Олгу Луковић Пијановић, Милоша С. Милојевића, код њих чак пише и да су Срби били споменути и описани у индијским Ведама, е сад не знам, можда су они доста ствари преувеличали, али чим се нешто забрањује..... 

Чак је и писмо старих Етураца дешифровано уз помоћ Српске ћирилице јер је најсличније!

Ти кажеш да су то пуке претпоставке!

А што се тиче забране ископавања на сопственој територији тамо у Лепенском виру нису нашли било шта него су  нашли остатке најстарије цивилизације, није случајно забрањено!