Srbija na kineskom: sai er wei ya. R prakticno ne postoji, vec neki slican ton. Ostale navedene srpsko-kineske slicne reci nisu tacne.

ovo je pitanje zbog koga je dobrim delom jedan forum iskljucen a zbog kod sam ja jos ranije dobio nervni slom. mozda opet iskljuce taj fourum.

Objasni to malo bolje, kako je bio iskljucen i zbog cega?

uz to je bila gomila nikova sa istim korisnickim imenom i sifrom koju nisu mogli da promene i pojavio se taj od blizu 40 godina, koga i ovako i onako nisu trpeli, neko je pisao o kinezima. mislim da je na bureku bilo na forumu o nacionalnosti o tome kad je priznata srbija i srbi kao nacija. sve u svemu ratovi su dosta toga izmenili, to je moje misljenje.

 :srbija: Po Dereticu je Aleksandar Veliki, ustvari Aleksandar Karanovic (po tituli karan, ako sam dobro skontala)! 
:evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh: :evil_laugh:

Древна историја нас учи, да се при задржаној истоветности народа, мењају његова имена - стара одумиру, нова се појављују, а посебна имена огранака прелазе на један цео народ, насупрот томе да се општа имена једне целине народа утапају у посебна имена сиромашно малих огранака, да један исти народ може да се води под различитим именима, једно домаћим, а више страним. Овај след збивања обухвата, може се рећи природни закон, који је доказан свуда, па без изузетка важи и за Словене и Србе.

Име Срб налазимо код Плинија (пре 79. г.н.е.) и Птоломеја (161. год. г.н.е.) као име једног српско-сарматског народа између Закавказја и Доњег Подунавља. Чисти облик Серби, Сирби, познат је преко неког грчког географа и остао је да до сада готово стереотипно стоји поред старијег скитско-грчког Сармат, или Венд, Трибал, Спор, Сигин, чија је познатост оскудна у старини. У погледу ситуације оспоравања, Шафарик је давно написао: "Овим историјски потврђеним приоритетом имена Серб потпуно се објашњава појава која иначе пада у очи, да се под овим именом воде Срби у Илирикуму и у Лужици у два језика веома удаљена на известан начин на супротним крајевима племена два словенска дијалекта. "Сличност имена вендских и илиријских Срба - каже Dobrowsky - није случајна, већ потиче из прастарих времена; под овим именом су се подразумевала оба реда словенских народа пре него што се појавило опште име Славен." W. Jahrb. 1827. XXXVII Bd. Чак и околност, што не може да се више уђе у траг значењу корена ове речи, док се она друга општа и посебно словенска имена народа могу мање или више да лако докажу, говори о њеној старости. Најстарија етимологија имена Срб је она од цара Константина: " Servli Σέρβλοι autem Romanorum Lingua servi δουλοι dicuntur: unde sevula Σέρβουλα (читај Τζέρβουλα, Tzervula, као доле) vulgo servorum calceamenta appellantur (али то је чревлье, цревлье, словачки črjeve, črjevy , краин. zhreul, чешки trevjc, strevj, пољски trzevik, ocreae ципела, дакле сасвим различити корени!); et Tzervulianos Τζερβουλιανους illos voc amus, qui ita viliter ac pauperum in modum sunt calceati: Servli autem inde sic cognominati sunt quod Romanorum Imperatori sevirent." De. A.I. XXXII.[1] Свако види бесмислицу и будалаштину овог извођења. У прашком рукопису Mater Verborum Salomonis из године 1102 чита се следеће: " Sarabaite Zirbi proprie currentes vel sibi viventes" p. 302. col. 2., и "Sarmatae.... Sirbi dicti, a serendo i.e. quasi sirbntuiu" p. 303. c. 3. И ово објашњење је нејасно и незадовољавајуће. " Significatum radicis сръбъ (србаль, сръьбин, сръбинъ, сръблинъ, сръбка, сръбкыня, сръбадия) земља Срба - В. Стефановић Караџић, Речник српскохрватског, в., сръбадъ, сръбъ coll. за народ и земљу, као роусь, чоудь, сеьверь и др.), consultis etiam dialectis omnibus nondum licuit eruere" каже ветеран наш, језички истраживач, Ј. Dobrowsky. Inst.I.sl.p.154. Истина је да је то тешко да се о значењу речи да и сама претпоставка. Али мисаони дух се осећа присељен, да и тамо где му светлост сунца залази тражи пут сазнања и истине и при слабом светлуцању месеца... " (Über die Abkunft der Slawen nach Lorenz Surowiecki von Paul Joseph Schaffarik, Ofen, 1828, с. 129-138)

Такође и јадранским Венедима и Илиријцима није било непознато име Срб, Србин, Србаљ, што доказују имена њихових градова: Sorviodurum, Serbetium, Sorba, Serbinum и др. Реч Анти (у неким рукописима Јорданеса стоји и Енети што је приближно речи Хенети код старих писаца) је, германски дијалектички варијетет, могуће и од речи Wenden, Vinden. На тај начин одговара реч Венд, Ант свуда домаћој речи Срб, Србаљ, Србин = Сармат. Осим тога Словени су дошли у Илирикум у станишта њихових старих племенских сродника, Срба и помешали су се са њиховим преостацима, чиме није оспорена истоветност речи Словен, па како слово тако и слава почивају на истом корену слвоую, што одговара грчком Κλυω. Почетком VI века име Словен било је својствено једном посебно ратничком и многољудном племену између доњег Дунава и Дњестра, које се налазило према северу: "Ab una stirpe exorti, tria nunc nomina reddidere, i.e. Veneti, Antes, Sclavi." Jord. c.23. "Vinidarun natio populosa.. guorum nomina licet nunc per varias familas et loca mutentur, principaliter tamen Sclavini et Antes nominantur." Id.c.5. Византијским историчарима тог доба Шафарик замера недовољно добре описе и познавање имена, сасвим оправдано сматрајући да је њима својствена некоректност учинила читаву антропогеографску ситуацију поприлично збрканом. Свакако он за то даје и уместан аргумент: "Јер да је главно племе Срба након одвајања многих огранака у њихово време још увек настањивало у збијеним масама север Карпата, произилази многоструко већ из претходно дотакнутих најава, што и потврђује навод у старом баварском кодексу: "Zeriuani, quod tantum est regnum, ut ex eo cunctae gentes Sclavorum exortae sint et originem, sicut affirmant ducant" који јасно и задовољавајуће објашњава, с обзиром на остале поименце наведена племена и сроднике да се ради о Србима, становницима старе Сарматије." (Über die Abkunft der Slawen nach Lorenz Surowiecki von Paul Joseph Schaffarik, Ofen, 1828, с. 136)

Овај омањи подсетник, који би да обухвати такве аутохтоне увиде, до којих је доспела наука о истраживању српских старина и словенске цивилизације, настојао је да упозори на те неосветљене и скрајнуте претпоставке. Ширу разраду ове теме већ сам објавио у књизи Праисторија Срба, која је штампана у издавачкој кући "Пешић и синови", 2001. г.

Пре три хиљаде година, хиљаду година пре Христа, грана прастарог српског стабла која се упутила ка југу населила је данашње пределе Аустрије, Крањске, Хрватске, Словеније и Угарске, где су основали Панонску Србију. Од Срба у Бојци једно племе названо, Спори или Анти, селећи се прошло је поред Карпата и населило Дацију. Касније су прешли Дунав и населили Срем, Славонију, Хрватску до Сиска, Подравину и Западну Угарску до Коморног, а на југ до Титела (данашње територије). Панонија се делила на горњу и доњу Мезију (грчки и римски назив за део Србије од Дрине до Црног мора), а Дација простирала од Тисе до Црнога мора, јужне Угарске, Баната и Румуније. Затим су населили пределе садашње Србије. Према томе, Срби у данашњој постојбини нису само од седмога века нове ере, већ од давно пре Христовог рођења. То је рекапитулирао историчар Стојан Бошковић у својој "Историји света" рекавши: "По старини времена на прво место долазе Срби или Анти, који су ту становали давно пре рођења Христовог и Словени у овим крајевима су староседеоци". Тек у трећем веку нове ере римски цар Тројан населио је у овим крајевима своје ветеране који су се измешали са Србима. Од те мешавине настао је румунски народ. По Србима Себеранима град Турну Северин је добио име. У Румунији су позната српска племена Драгачани, Радован, Градиште, Станићевци, Сокола. У петом веку нове ере кан Бајан позове Србе на предају али дацки кнез Доброта то одбије. Бајан их остави неко време на миру, али нешто касније падоше под власт Монгола, Б'лгара. Отуда ови Бугари нису истога порекла са Бугарима српско-антског порекла (словенског). По Милојевићу, Бугари су се сукобили са Србима у Малој Влашкој (данашњи Банат). Срби из Дације ширили су се према Јадранском мору и где год су се насељавали наилазили су на српско становништво, које је у исте крајеве насељено још пре Александра Великог. Бугари, турско-монголског порекла били су добри ратници и као такви покорили Србе у Дацији, док су Бугари словенског порекла називали себе Србима и говорили старословенски. Од петог до деветог века лепо су живели са Србима, примали су српски језик и обичаје а задржавали бугарско име. Отуда и данас имају српска имена: Борисав, Војин, Драгомир, Радомир итд. Историчари су тај процес називали пословљавање. И француски историчар Леон Роуссет писао је 1882 да су Срби и Бугари гране истоветног старог српског народа, а цар Душан је себе проглашавао царем Срба, Грка и Бугара. Мађарски историчар др Сенткларај писао је да су се око 650 године словенска племена населила дуж Тисе, Саве, Драве и Дунава. Рачки за то становништво тврди да су то били Срби и Хрвати из Беле Србије. Тврди се да су се тим насељавањем Срби сукобили са Аварима, које су истерали и настанили Панонију и Далмацију. Хрвати су се претежно преселили у Далмацију, док су Срби остали у Панонији. Сам Маретић пише да је предео између Драве, Саве и Дунава био српски. Порфирогенет наводи да су и пре досељавања Авара у Панонију ту живели Срби, који су се називали Белим Србима, а земљу су звали Бела Србија. Константин Порфирогенет Славонију назива Српском Славонијом. А Гаврило Витковић каже да су Угарску настањивали Срби давно пре доласка Мађара. Он каже да су Срби такође настањивали Срем, Банат и Бачку у време досељавања Срба на Балкан у седмом веку. Отуда се Срби Бодрице сматрају прародитељима данашњих Бачвана и Банатских Срба. Када су Срби под Арсенијем Чарнојевићем дошли, хиљаду година касније, они су у ствари дошли у старе српске крајеве. Крајем шестога века Срби из Паноније крећу на запад и запоседају Корушку, Штајерску, Крањску, Истру и Фурланију, све до Тирола, о чему је писао Рачки и те крајеве називао Норик. А Немци су то становништво називали Вендима. Срби су били запосели Далмацију па је Папа Гргур писао посланицу надбискупу у Солину о својој забринутости због српског допирања и до Италије.
Трагедија панонских Срба почела је доласком Мађара у деветом веку. Био је то народ без знања земљорадње и трговине и без просвете и културе. У свој језик примили су неке српске речи. Тако и име Пешта потиче од српске речи Пећ. Оснивач Мађарске државе био је Војко, а син му се звао Марко и припадали су православној вери. Касније му је римски папа дао име Стефан (Иштван). Познати мађарски историчар Петефи описао је круну Светог Стефана рађену у источњачком стилу и исписану ћирилицом. Ћирилицом је исписан и надгробни споменик Стефанов.
Трагедија по српски народ наставља се вековима. У 19-ом веку Аустрија је повела оштру кампању против Јужних словена, на сваком месту и на свим нивоима, проглашавајући их "нижом расом", што је имало за последицу стварања самоуверења код германских завојевача и губљење самопоуздања код нападнутих Срба. Срби, мада некада најмногобројнији и мирољубиви народ, нису успевали да се одупру завојевачима Немцима са запада, Татарима са истока и Турцима са југа. Сличне судбине по српско живље настављају се и током најновијих догађања. Чак у Ларусу XX века поручује нам се да ћемо се спасити само када се прекрстимо у католичанство и признамо папу. Зле ли католичке поруке?
Хрват Рачки, Рус Нестор и Пољак Суровјецки потврдили су да су Срби, Венди, прастановници Европе од почетка историјске ере. Не зна се са сигурношцу колико хиљада година су постојали у Индији пре сеоба, а на данашњим теренима су преко три хиљаде година. Чех Далимил је писао: "Срби су дошли из Азије, настанили су Балканско полуострво уз море па све до Рима". Сафарик чак налази Србе у нашим крајевима пре пет хиљада година, значи три хиљаде година пре Христова рођења. Он каже да су Срби у ове крајеве дошли 1600 година пре појаве Срба у Северној Европи, а Мавро Орбини каже да су дошли из Скандинавије 1460 година пре Христова рођења.
Познато је да су српске војводе ратовале са Александром Великим, да су предводили Атилине Хуне ка Риму, а четири стотине година давали су најбоље војсковође турцима (Махмуд Паша Соколовић, Сулејман Паша, Омер Паша Латас). Српска слабост је што су питом и помирљив народ и лако се асимилирају. Сафарик Србе третира као јужне европљане. Он каже да су Срби дошли из Индије, преко јужне Азије, запосели Малу Азију и Балканско полуострво још три хиљаде година пре Христова рођења. Касније долази до њиховог померања до Рима, па Ломбардије и затим у пределе садашњих словенских земаља. Њихово десно крило настанило се преко Саве и Дунава у Дацији и Панонији. Овим Србима, много касније долазе Срби са севера од Балтика и Лабе. По Бонфинију до померања северних Срба ка југу дошло је услед њиховог потискивања од стране скандинавских народа. Доласком на Балкан они су се сјединили са својим сународницима. Отуда је и Грк Халкокондила за Србе рекао да су најстарији и највећи народ на свету. Мавро Орбини такође спомиње да су Срби господарили Азијом.
Срби су на Балкану примали хришћанство још у доба Христово директно од Светог Павла. Россијскиј Синопсис цитира да је Свети Павле послао свога ученика Андроника у Панонију и Илирик да крсти Словене, а то су били потоњи Срби. Српски историчари владика Ружичић, Милојевић и Срећковић доказују да су те Србе покрштавали директни Христови апостоли Павле, Тимотије, Андреја, Лука и Тадија а да су основали Панонску епископију, а панонски епископ учестовао је на првом сабору у првом веку у Сирмијуму, а то је био лично Андроник ученик Светог Павла. Зато руски летописац Нестор пише да су Срби селећи се у седмом веку из Бојке у Угарску, Србију, Македонију, Босну и Херцеговину, Далмацију, Црну Гору и Албанију, дошли не у нову већ у стару постојбину, одакле су их некада потиснули Келти и Римљани. Године 520, прве године владавине Јустинијанове, сто хиљада ратника Сабира прикључило се Грцима. Савременик из тог периода Менадар записао је да су ти Срби у првој половини шестога века покорили целу Грчку и Тесалију. Историчари се слажу да су Срби између шестог и седмог века "Словени" покорили Грчку, Македонију, Епир и Албанију. Из тог доба сведоче имена места и река, у Македонији: Српчиште, Србово, Србица, Србиново, Србинце, Србљани и у Грчкој: Србиново, Босна, Његуши, Бистрица, Бојка. У доба цара Константина Порфирогенета у Солунској Србији (Јужна Македонија) налазио се град Серблиа (сада Сервиа) који су Римљани звали Серблиа Инфериор. Своју самосталност изгубили су 1018 године одакле су Срби пошли са Србима из Илирије и Далмације, са којима су створили другу Србију. Ова држава је ојачала у 10-ом веку под влашћу великог жупана Часлава. После њега на власт долазе Војислав, Бодин па Немања, који су обновили српско краљевство, а о њима довољно пише савремена историја.
Срби који су дошли у Далматинске крајеве у петом веку са Хунима затекли су тамо Србе староседеоце. Ти Срби староседеоци у Боки, Далмацији и Албанији порушили су грчке и римске градове и изградили своје. Тако су порушили Епидаурус и на његовим рушевинама подигли Дубровник. Византијско царство поново осваја Дубровник у деветом веку али га српски краљеви Павлимир и Бодин враћају и након тога у граду изграде тврђаву Ловријенац. Оснивачем Дубровника сматра се Остроило.
Током 630 године нове ере долази до сеобе иза Карпата, а 632 године Срби из Бојке масовно крену на југ. На путу умре њихов кнез и његова два сина поведу готово све Србе из Беле Србије. Половина племена дође у крајеве које су Срби већ настањивали, док се друга половина заустави са Србима у пределима Подравине и Посавине, где основаше последњу Белу Србију (данашњи Срем и Славонија). Новија историја ове сеобе третира као прве и највеће, мада су то у истину биле последње и знатно мање од претходних сеоба. После ових имамо још једино сеобе Срба под жупаном Заријем Прибисављевић преко Саве и Уне у пределе Зрмање, Велебита и Јадранског мора. Од тада су Срби староседеоци у Лици, Банији, Крбави и Далмацији. Рус Гилфердинг писао је да је Србија имала више области, садашњу Србију, са Босном, источно и јужно од Хрвата, Неретванска са Дубровником, Травунијом, Конављем и Зетом. А Константин Порфирогенит наводи да Хрватска почиње од реке Цетине и простире се уз море до Истре. Сафарик и Милош Милојевић, иначе, ништа не верују Порфирогениту, пошто је многе ствари о Србима измислио, служио се неистинама, а српски као језик није уопште познавао. Стари српски историчар Рајић пише: "Тадања Србија обухватала је источну Далмацију, Босну, Херцеговину, Садашњу Србију, Црну Гору и Дубровник са јадранским острвима.
Коментар

E,verojatno ce me netko poceti ubedjivati da je od Boga stvoreni Adam bio srbin,i odbaciti kreacionizam ireci da je prosao sve faze evolucije...

Немате ко шта убеђивати то је тако а нама нико није крив што смо почели да учимо другачије.

E,pa sad,da su najstariji...