Дете мученик – Слободан Стојановић

Имао је само једанаест година када су га, једне дубоке јунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да је време да крену.

У збег. У бег пред смрћу. Зору нису смели да дочекају у својој кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своје уобичајено „радно време“ дође по њих. Као што је претходних зора долазило по друге сељане српске вере и нације…

Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даје. Плашили су се властитог кашља… Чуо се само псећи лавеж, село је чврсто спавало, и зло у њему.

На том путу између живота и смрти, минути су сати а метри километри, срце је у грлу а уста у стомаку…

Почело је већ да свањива када су Стојановићи стигли на сигурно. Дочекаше их раширене руке, сузе радоснице, топло млеко… А онда све надјача Слободанов јаук: схватио је да са собом нису повели његовог пса миљеника. Остао је везан у дворишту…

Дечак је био неутешан, молио је родитеље да га пусте да се врати по пса. Наравно, није долазило у обзир да му то допусте, јер су се својим очима уверили да зло којем су побегли нема милости ни за децу.

Слободан је био упоран, али и његови родитељи још одлучнији. Те прве ноћи у сигурности, нису ока склопили слушајући његове јецаје. Није себи могао да опрости што је издао онога ко не би њега никада издао.

А сутрадан, пре доручка, дечак се изненада затрча према напуштеној кући. По своју куцу. Отац и мајка су узалуд трчали за њим, нису успели да га сустигну и зауставе…

Утрчао је право у руке онима који су и по Доњој Каменици убијали и уништавали све српско…

Шиптарка Елфета Весели, из истог села, познавала је Слободана, наравно. Имала је тог дана пуне 32 године, али и морбидну потребу да и ритуалним иживљавањем над 11-годишњим комшијом „шкијом“ утоли мржњу. Доказујући се пред локалним Алаховим ратницима.

Зверски га је мучила пред свима! Свукла је са њега одећу и обућу, и узела нож…

Када су годину дана касније из земље извадили Слободаново беживотно тело, призор је био ужасан… Стомак му је био расечен у облику квадрата, видели су се унутрашњи органи… Расекотине по глави… Ноге поломљене…

Жена-монструм тек на крају је пуцала из непосредне близине право у слепоочницу: метак је прошао леву чеону кост и изашао кроз десну…

Његово име је Слободан Стојановић…

Његова љубав и оданост псу миљенику, била је јача од страха за властити живот… Једнако, као и његова грижа савести што је у бризи за властити живот, и својој и родитељској, заборавио верну куцу…

Зверски је мучен и убијен само зато што је био „шкија“. А за комшије муслимане – „влашче“.

Његово име је Слободан Стојановић… Име за оно најбоље у људској души и срцу.

 

АРХИВА:

Умрла Деса Стојановић којој су 1992. измасакрирали јединца

На сахрани мајке, туговало се за сином. Кад су избегли из Доње Каменице, Слободан (11) се вратио по заборављеног пса и – нестао. После годину нађено је дечаково тело – одсечених руку, без иједног прста на стопалима, са прорезом на грудима, огуљене коже и меса.

На вечно почивалиште – у хумку поред сина Слободана, отишла је и његова неутешна мајка Деса Стојановић, у селу Дрињачи код Зворника. Њено тело, положили су супруг Илија и ћерка Слађана. На сахрани су биле многобројне комшије, родбина, пријатељи, чланови Борачке организације Зворника. Колико је лелека и суза било за тек умрлом Десом, још више се туговало за њеним дететом. У дану, у којем као да су се спојиле две смрти, проплакало је и небо изнад обронака реке Дрине.

Десанкин син Слободан је под земљом дуже него што је по њој ходао. Убили су га на најсвирепији начин 1992. године, када је имао само једанаест година. О његовој судбини могло би се рећи: дечак је издахнуо 1992. године, а убијали су га свих ових 14 година – и њега, и његове родитеље.

– Није Деса могла више да издржи. Препукло је мајчино, а и моје срце. Не знам како сам још у животу. Моја Деса је отишла у великим мукама, болу и патњи за нашим Слободаном, који је убијен на најсвирепији начин. Ни лечење у Београду, ни све пажње лекара нису јој могле помоћи – каже њен супруг Илија.

ДИЛЕМА, ШТА ЗЛОЧИНЦЕ ДРЖИ У ЖИВОТУ

Илију Стојановића, оца убијеног и измасакрираног једанаестогодишњака, свих ових година муче питања: шта злочинце одржава у животу, шта је то што им омогућава да живе са злоделом у себи, шта их чини толико хладнокрвним, кад им се суди и изриче казна? Да ли је могуће да их касније, на робији и у животу изван нормалног света, држи управо љубав према животу?

– Тешко, пре ће бити да је то страх од смрти, од одласка међу своје жртве – одговара сам себи. – Ја се радујем одласку са овог света. Ваљда ћу тамо негде бити са мојим Слободаном и његовом пресвиснулом мајком – на свој начин се носи са својом несрећом Илија Стојановић.

Слободанов убица Елфете Весели, Шиптарка из Власенице, живи на слободи, далеко од правде и нема намеру да је тражи. Елфете је имала 32 године када је масакрирала Слободана, који је покушај да спасе свог пса платио својим невиним дечијим животом.

Враћајући се у прошлост, Илија Стојановић се кроз сузе сећа:

– Живели смо у селу Доња Каменица, моја Деса, моја деца Слободан и Слађана, и ја. Муслимани су у овом селу били већина. Данима и ноћима смо ковали план како да побегнемо, јер смо видели шта се спрема Србима. У четвртак, 4. јуна 1992. године, у зору уграбили смо некако прилику и кришом се извукли. Повели смо и четири, пет коза и уточиште нашли у засеоку Џенарике, код кума Зорана Милошевића. То је место на обали Дрине. Када смо стигли, Слободан се сетио да је заборавио пса. Памтим његове речи: “Тата, остао ми Леси на ланцу!“

После тога дечак се отргнуо из мајчиних руку и отрчао према селу, по љубимца којег је неизмерно волео.

УБИЦА, ЕЛФЕТЕ ВЕСЕЛИ У ИТАЛИЈИ

– На убицу мог сина прстом су први упрли муслимани. Рекли су да је то учинила ћерка шумара Рахмана из Власенице. Сва полиција у Босни то зна, знају међународне мисије и страни новинари, али нико не зна где је убица. И сви кажу да је Елфете жива. Мој син је већ 14 година под земљом, а она није пропала у земљу – каже Илија.

– Последњи пут сам видео сина како трчи према брдима. Нико га није могао спречити. Није га више ни било. Данима смо молили бивше комшије муслимане да нам врате дете. Наша власт и војска нудила је размену. Ништа нисмо могли да урадимо. А, онда су ме једног дана позвали да дођем у Ватрогасни дом у Зворнику. Добро памтим тај 16.јун 1993. Препознао сам своје чедо Слободана – скрхан болом прича Илија, и наставља да описује призор какав се може срести у филмовима страве и ужаса.

– Мом Слободану су руке до лаката биле одсечене. На стопалима није имао ни један прст. Уши одсечене. На грудима четвртаст отвор, начињен ножем, а кожа и месо огуљени. На лобањи траг метка од једне до друге стране слепоочнице. Ех моја туго, мој Слободане! Чекам дан да вам се придружим. Живим само да теби, мој једини сине, моја срећо непрежаљена палим свећу, а сада и твојој мајци Деси која ти се придружила – кроз лелек прича Илија, док му низ изборано лице клизе сузе.

На данашњи дан рођен је краљ Петар Карађорђевић, краљ ослободилац, вероватно највољенији српски владар!
Људи су га волели јер је био скроман и побожан, делио је с народом и добро и зло, у младости се борио за слободу српског народа, а у старости био мудар и трпео највеће недаће.

   Dažbog, Daždbog, Dabog, Dajbog
                           




Dazbog - Ana Milojković Omi
   

  Dažbog je bio božanstvo Sunca, ognja i kiše. Dažbog je bio smatran božanstvom koje daje, na šta ukazuje jedan od oblika njegovog imena – Dajbog . Prvi deo imena je „daj“ što je oblik glagola dati, a drugi deo je “bog”. Međutim, šta Dažbog tačno daje? Moguće je da se ovo davanje odnosi na Sunce i Sunčevu svetlost, koja je bitna za mnoge procese u prirodi. Sloveni su Suncu pridavali veliki značaj. Ono je predstavljalo osnovu za život i uvek je smatrano pozitivnim aspektom. Sunce je zapravo davalo život Zemlji, a time je bog sunca bio davalac, Dajbog. Dažbog predstavlja zapravo Sunčev disk.
U svim očuvanim srednjovekovnim spisima o Slovenima u nekom se trenutku pominje Dažbog. Pominju ga rimski, grčki i ruski hroničari koji su pisali o staroj slovenskoj veri. U prevodima grčkih tekstova na slovenski Helios se prevodio kao Dažbog. U Malalinskom manuskriptu iz 6. veka Helios je preveden upravo Dažbogom. Tu je ruski prevodilac pokušao da ispriča priču smeštenu u Egipat, ali je umesto imena grčkih božanstava  koristio slovenska. Takođe Dažbog se pominje u Španskom kodeksu onda „Slovo o Igorovom pohodu“ i mnogim drugim. Vladimir Veliki je ispred svoje palate u Kijevu postavio sedam statua bogova, a među njima bio je i Dažbog.
U porodici Dažbog je predstavljao zaštitinika kućnog ognja i vatre, najnužnijih čovekovih sredstava za preživljavanje zime, kao i pomoći u mnogim drugim poslovima. Međutim, oganj je mogao biti i okrutan i okrenuti se protiv čoveka i odvesti ga u podzemni svet ili mu uništiti imovinu. Blagonaklonost ognja bila je presudna u preživljavanju, te su mnogi obredi povezivani i sa ognjem.
Dažbog je sigurno bio i bog kiše. Jedno od njegovih imena je Daždbog, a dažd na mnogim slovenskim jezicima (slovačkom,češkom,ruskom,poljskom...) znači kiša . Kiša je bila značajna jer je od nje zavisila žetva. Ukoliko bi zavladala suša, praktikovani su razni rituali za prizivanje kiše.
Poznato je da su se Sloveni bogovima obraćali kao sebi ravnim i da su sebe smatrali potomcima bogova. Zapravo, oni su sebe smatrali unucima Dažboga, odnosno, njegovim direktnim potomcima. U to vreme nije bilo uobičajeno da unuk upozna dedu, zbog kratkog zivotnog veka.
Dažbog je jedan od Svarogovih sinova. Nije sigurno koliko je Svarog imao sinova, ali je poprilično sigurno da je Dažbog bio jedan od njih. Neki autori pominju samo dva, Svarožića i Dažboga (Vyacheslav Vsevolodovi i Vladimir Toporov), dok drugi govore o Perunu, Svetovidu, Dažbogu i Velesu kao Svarogovim sinovima, odnosno sve njih nazivaju Svarožićima. Kako god bilo, Dažbog je u svim kombinacijama. 
Sunce je, prema verovanju,  preko dana bilo na nebu i davalo svetlost, dok je nocu boravilo u podzemnom svetu. Zapravo Dažbog je svakog jutra na belom konju ili u kočiji obilazio nebo, dok je uveče umirao ili odlazio u zagrobni svet, da bi ujutru ponovo vaskrsao. U ovoj predstavi o Dažbogu vidljiva je  cikličnost umiranja i vaskrsavanja, koja je inače bila veoma česta  kod mnogih paganskih religija, kao i u slovenskom paganizmu. Kod Srba se pominje Dabog, a u folkloru hromi Daba, koji je prestavljen gotovo uvek kao zli demon, što verovatno govori o Dažbogovoj prirodi dok je bio u podzemnom svetu, odnosno svetu mrtvih. Daboga su predstavljali naročito Srbi kao hromog starca, odevenog u kožu, obično medveđu, koga prati vuk. Vuk zapravo predstavlja njegovu životinjsku inkarnaciju, odnosno prvobitni oblik, koji nije prestao da postoji kada je Dažbog postao antropomorfan. Vuk je postao sluga, a često i izaslanik. Dažbog često menja svoj oblik. Iako je osnovni njegov oblik antropomorfan, njegovo prvobitno vučje obličje je ostalo njegov simbol. A kako su se Srbi smatrali njgovim potomcima, vuk je postao sveta životinja. U jednom katalogu naroda zabeleženo je da su Srbi nastali od Vuka. "Saracen je od vepra, Turčin od zmije, Tatarin od lovačkog psa, Srbin od vuka, Bugarin od bika, Aleman od orla..."
Verovanje u moć Sunca je kod Slovena bilo izrazito jako. Čajkanović smatra da je Dažbog bio vrhovni bog kod Srba. O tome govori i činjenica da je kod Slovena praznik posvećen nepobedivom Suncu bio upravo padao na datum današnjeg Božića (nepobedivo Sunce je inache atribut Mitre pa ovde deluje kao da su Sloveni slavili istog). Međutim ovaj podatak nije mnogo relevantan. Naime zna se da je rimski car Konstantin Veliki, kada je proglasio hrišćanstvo zvaničnom religijom, namestio datum Božića. Taj datum je padao na datum paganskog praznika posvecenom nepobedivom Suncu, odnosno rađanju sunca. Prema nekim izvorima tog dana je bio praznik posvećen Suncu I kod Slovena I Kelta, te su zbog velikog broja ljudi koji su praznovali ovaj praznik, koji su hrišćani hteli da potisnu, ipak samo zamenjen hrišćanskim praznikom. Božić je krenuo da se slavi ovog datuma počev od 336. godine.
Dolazkom hrišćanstva Dažbog je bio satanizovan. Postao je najmoćniji demon i najveći suparnik hrišćanskog Boga. Moguće je da je to bilo i zbog njegovog izgleda hromog starca sa jednim okom, obučenog u tamnu medveđu kožu, kao i zbog toga da je prema paganskom verovanju boravio u podzemnom svetu veoma često. Međutim, nameće se i mogućnost da je to bilo zbog Dažbogovog jakog kulta, koji je po svaku cenu trebalo da bude iskorenjen.  Dažbogove osobine je kasnije u hrišćanstvu preuzeo sveti Sava, koji je takodje predstavljan u narodnim pričama kao pastir koga prati vuk. Sveti Sava u tim pričama takođe predstavlja davaoca. 

`КО СМЕ ТАЈ МОЖЕ




Мишићев војнички таленат дошао је до пуног изражаја тек у великој Колубарској бици, у којој је аустроугарска Балканска војска претрпела катастрофалан пораз. Примио је команду над Првом армијом 14. новембра 1914, у веома критичним тренуцима, када је, због великих губитака на Мачковом камену и свакојаких оскудица, у тој армији наступила општа физичка и духовна клонулост, и када је многима изгледало да је њен распад неминован. И у тим драматичним тренуцима Мишић је био оптимиста; знао је да има тренутака када и они најхрабрији беже, али је исто тако знао да се пољуљани борбени дух преморених трупа Прве армије може поправити и неуморно се дао на посао, не презајући при томе ни од непопуларних мера.

Немајући другог избора да своје трупе прикупи, среди, одмори и попуни, на своју руку је напустио Сувобор и своју армију повукао на положаје код Горњег Милановца. Три дана доцније, обавестио је Врховну команду да ће Прва армија 3. децембра изјутра прећи у напад, усмеравајући главни удар правцем Ручићи–Врановица–Проструга. Обрадован овом новом самовољном одлуком генерала Мишића, војвода Путник је издао директиву да и остале армијe и групе 3. децембра пређу у општу противофанзиву.

Преласком у противофанзиву баш 3. децембра, управо у тренутку када су аустроугарске Балканске снаге вршиле промену правца главног удара, српска војска је приредила непријатељу стратегијско изненађење и тиме стекла премућства од непроцењивог значаја за даљи ток, па и коначан исход битке. Носилац српског противофанзивног маневра била је Мишићева армија, која је у међувремену попуњена извесним бројем људи и неопходном количином артиљеријске муниције.

У рано јутро 3. децембра 1914, све четири дивизије Мишићеве армије енергично су се устремиле на 16. корпус Поћорекове Шесте армије на линији Мрамор – Ручићи – Доњи Бранетићи – Галич и, после оштре тродневне борбе, на леђима потученог непријатеља, избиле на сувоборску греду, пробиле фронт аустроугарске Шесте армије, а потом – гонећи безобзирно и дрско њене разбијене бригаде, дивизије и корпусе и вукући напред и остале српске армије и групе – проширила тактички пробој непријатељевог фронта у оперативно-стратегијски успех.

У наставку операције, Мишићеве трупе су осујетиле намеру фелцајгмајстера Поћорека да заустави растројену Шесту армију на линији Повлен–Ваљево–Колубара, поново натерале у панично бекство његове елитне корпусе и, у незадрживом налету, 13. децембра избиле на обале Саве и Дрине, очистивши их од последњих остатака потучене Шесте армије.

У тој бравурозној противофанзиви, Прва армија је изгубила 4.073 војника, подофицира и официра, али су непријатељеви губици били многоструко већи. Од Колубаре до Шапца, пред победоносним Мишићевим дивизијама искрсавале су трагичне слике Наполеоновог одступања из Русије 1812. године: дуж пута су немоћно лежале стотине изнемоглих војника, изврнути аутомобили, здробљени загребачки, сарајевски и новосадски фијакери и кола, разбацане пушке, муниција и разна ратна опрема: разривени друмови били су буквално закрчени хиљадама липсалих коња и заглибљених топова, чије су чељусти жалосно штрчале у небо.

Међу војним историчарима и стручњацима влада неподељено мишљење да је Мишић, за све време трајања српске противофанзиве непогрешиво реаговао иа непредвиђене догађаје, не обазирући се при томе на заповести Врховне команде, које је у три маха свесно кршио, сваки пут с разлогом. Крупни успеси Прве армије омогућили су војводи Путнику да у завршној фази битке усмери напад Друге и Треће армије ка Београду и да за свега четири дана потуче аустроугарску Пету армију и протера последње остатке Балканских снага са српске територије, наневши им огромне губитке: 319.000 људи избачених из строја.

Непосредно по завршетку битке, начелник штаба аустроугарске Врховне команде Конрад у свом дневнику је забележио: "На Балкану смо изгубили своје позиције, које би се могле повратити само једном победоносном одлуком на руском фронту или срећним завршетком рата уопште." За ту највећу победу српске војске у Првом светском рату, Живојин Мишић је добио чин војводе и највеће српско одликовањe.


Izvor RTS

НА ДАНАШЊИ ДАН РОЂЕН ЈЕ ВОЈВОДА ПЕТАР БОЈОВИЋ







На данашњи дан 1858. године у Мишевићима код Нове Вароши рођен је Петар Бојовић. Попут војвода Путника, Мишића и Степановића, и он је учествовао у свим ратовима за стварање Србије. Као питомац Артиљеријске школе учествовао је у српско-турским ратовима од 1858. до 1878. године током којих је био у штабу Врховне команде. После српско-бугарског рата, где се истакао храброшћу у више борби, постао је водник коњице, а затим је 1891. године положио испит и добио чин капетана. Постављен је за начелника Штаба Моравске дивизије у Нишу и ту остао пет година. У Првом балканском рату, као начелник Штаба Прве армије значајно је допринео победама у Кумановској и Битољској бици, после чега је добио чин генерала. У Другом балканском рату је, такође на челу Штаба Прве армије, пробио бугарске положаје на Рајчанском риду, што је одлучило исход Брегалнничке битке, па и самог рата. После рата је био командант трупа на Косову и Македонији. У Првом светском рату командовао је Првом армијом 1914. године у Церској бици и ослободио Шабац. Након напада Бугара 1915. године успео је да их спречи да продру на Косово, што је омогућило одступање српске армије преко Албаније. У јануару 1916. године је постао начелник Штаба Врховне команде, уместо болесног војводе Путника, и организовао пребацивање војске на Крф и Бизерту, а од септембра до новембра је руководио офанзивом у којој су заузети Кајмакчалан и Битољ. Због неслагања са савезничком командом око питања ширења Солунског фронта, пролећа 1918. поднео је оставку на место начелника Врховне команде и постављен је за команданта Прве армије. Под његовим вођством она је пробила непријатељске линије на Солунском фронту и наставила напредовање дубоко у окупирану територију. Заузела је Велес и Овче поље, разоружала Бугаре код Куманова и разбила немачку Другу армију код Ниша, без помоћи савезника који су заостали стотинама километара. На челу Прве армије 1. новембра 1918. године ослободио је и Београд. Српска Врховна команда га је септембра 1918. године одликовала титулом војводе. После рата постао је командант Прве армијске области и на тој функцији остао је до децембра 1920. године. Начелником Главног генералштаба војске Краљевине СХС именован је јануара 1921. године, после смрти војводе Мишића, и на том положају је био до децембра исте године када је пензионисан. Бојовић се након тога повукао из јавног живота и дане проводио пишући. Након пуча 1941. године реактивиран је и постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије, а пред Априлски рат је именован за помоћника Врховног команданта краљевске југословенске војске, краља Петра II. Имао је прилику да са краљем и владом напусти земљу, али је он одлучио да остане. Читав Други светски рат је провео у добровољном кућном притвору у Београду, не желећи да се стави на располагање Немцима, што су они поштовали и третирали га као ратног заробљеника, не узнемиравајући га. Крајем 1944. године припадници ОЗНЕ су му упали у кућу и уз уништавање личних ствари, вређање и ударце га ухапсили. Физичко и психичко малтретирање је настављено и у затвору, одакле је пуштен у видно лошем стању. Преминуо је убрзо после тога, 19. јануара 1945. године. Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу, а ОЗНА је забранила грађанима да присуствују сахрани, под претњом хапшења и кривичног гоњења. Тако је завршио последњи српски војвода, који је током живота примио на десетине одликовања, како домаћих тако и страних, међу којима су орден Карађорђеве звезде I реда, орден Југословенске круне I реда и орден Легије части I реда.
Од важних догађаја везаних за Србију на овај дан издвајамо још:
1939. године умро је др Драгослав Јовановић, професор Правног факултета у Београду и ректор Београдског универзитета;
1998. године умро је композитор Дарко Краљић, један од пионира југословенске забавне музике.

Склавиния, Германия, Галлия и Рим приносят дары императору Оттону III. Мастер школы Райхенау, Евангелие императора Оттона III, около 1000
Склавины (склавены, греч. Σκλάβήνοι, лат. Sclaueni) — название, которое использовали византийские авторы для описания юго-западной ветви славянских народов





Sklavaniya,Germanija,Galija,i Rim donose darove imperatoru Otonu III 

Sklavani naziv koji su koristili vizantijski autori za jugozapadne slovene...

Zanimljivo da su sloveni prikazani kao poslednji,po rimskim obicajima najuticajnici su isli zadnji...


Zvanicna istorija naravno kaze da nisu ni postojali...

Стеван Шупликац — австрийский военный, воевода сербский.

ИСПОВЕСТ ФРАНЦУСКОГ ВОЈНИКА: То може само велики (српски) народ




Знао сам да се у рату могу догађати свакојака чуда и свакојаки обрти. Изненађења је увек могло бити напретек. Никад се није знало где ћемо омркнути а где осванути и шта ћемо у току дана или ноћи доживети…

Па ипак, било је догађаја којима сам се ја, Антоан Рокс, млади француски официр за везу, чудио. Имао сам међу српским војницима искрене другове и пријатеље; неки су погинули пред мојим очима, ја сам их сахранио… У неким случајевима њихово понашање је било веома чудно. Готово необјашњиво. И то је, за мене, једно од ратних чуда…

antoan roks
О АУТОРУ
Антоан Рокс има 93 године. Живи у Тулузу.
Официр је Легије части.
Носилац је многих француских ратних одликовања, а од српских има две Обилићеве медаље за храброст.
По завршетку првог светског рата, његова кућа је у свако доба била отворена за српске студенте који су се школовали у Француској.

Ови људи су у туђини, без крова и огњишта, без својих најмилијих. Све то знам, као што знам да су им огњишта разорена, старе мајке уцвељене, сестре и жене понижене… И знам шта хоће српски војници: хоће у своју отаџбину, хоће својим мајкама и својој деци. Али, не дају им. Ко им не да? Људи готово истог језика, исте вере, истих обичаја… Укратко: не дају им Бугари!…

Друго смо ми, Французи; и ми се тучемо с Немцима и Бугарима, али међу нама нема ничег заједничког. Између ова два народа, између Срба и Бугара – много је заједничког! А мржња – кипти! Ево, ровови су на 20-30 метара и речи, уз митраљеске и пушчане метке, прелазе с једне на другу страну ровова. Све што псују спрски војници, псују и бугарски. И све то – истим језиком…

Питам свог ратног друга и пријатеља Драгољуба Савића, младог официра из Београда, зашто је то тако, зашто се два братска народа овако крвнички боре на живот и смрт… Зашто сада Бугари не дају Србима да се врате у своју земљу?

И Савић ми објашњава: не дају нам, вели, јер им је тако наређено! Бугарски војник једино зна да мора да се бије са својим братом, да гине и крв пролива. Друго ништа не сме да зна и не сме друкчије да мисли.

Њима, бугарским војницима, наређује неко ко није Словен, кроз чије жиле не тече словенска крв. Он је овамо упућен у име штаба удружених Централних сила и његова је дужност да се овде, на словенској земљи, пролије што више братске крви…

Погледајте, вели ми Савић, како се судбина поиграва тим народом. Гледајте те војнике како пијани јуришају на нас и падају покошени! Како кидишу, хоће зубима да кољу!

Зашто се тако понашају? Зато што их опијају и тако убијају у њима свест ко су и шта су, коме припадају и зашто гину… А ко неће да јуриша – ено, чека га позади официр с револвером, јер је и њему наређено да пуца у своје војнике…

Јесте, тако је то. Рат је велико људско проклетство. Све је у њему могућно.Па и ово између нас и Бугара: ту смо, на истој линији, на удаљености од тридесетак метара; они су на нашој земљи, окупирали су је, ми хоћемо тамо, у своју земљу, да је ослободимо, и не остаје нам ништа друго него да силовито ударимо један на другога и да пролијемо крв…

О количини просуте братске крви распитују се Беч, Пешта, Берлин, Цариград, Софија, Солун, Париз, Рим, Лондон, Америка… Тако је то: сви су ради да чују колико је до сада мртвих и рањених…

И, заиста, био сам сведок тог страшног проливања крви: гледам, на Ветернику, како српски и бугарски војник истовремено падају прободени бајонетом…

srpski narod cerska bitkaГоре, на вису, српски војници јуришају да освоје највишу тачку и да на њој истакну своју заставу, али бивају покошени, па се на том месту још вијори бугарска. Али, не задуго, само неколико минута, јер поново јуриша српски батаљон и осваја…

Бугарски војници беже, предају се, међу њима има и официра. И, ево, за мене, невиђеног чуда: Срби показују болећивост према бугарским заробљеницима! То заиста не могу да схватим. Јесте, иста вера, исти обичаји, безмало исти језик, али – не знам за такву болећивост на другој страни… Напротив, бугарски војници су убијали српске заробљенике, палили куће недужних грађана, силовали девојке и жене, а српске младиће регрутовали у своју војску…

Код Битоља, сећам се, заробљено много бугарских војника. Гладни. Срби им деле храну. Чини ми се да им дају боље порције него – својима! Та болећивост ми је несхватљива… Међу заробљеницима је и један мајор: као да је изгубио свако достојанство! Прича како су за рат криви други, као да су их посвађали, а неће да помене да је и он, можда, убио свог војника зато што овај није хтео да јуриша на своју браћу с друге стране рова… А сада, као заробљеник, прича како су они и Срби браћа по свему, како су се заједничким снагама борили 1912. године против Турака…

Све је то истина, знам, али знам још нешто: већ следеће године, мучки, напали су своје савезнике и браћу! Тучени су, али им се прилика за освету указала 1915. године када су, уверени у непобедивост немачког оружја, напали своју браћу поново с леђа… Све то знам, јер су ми сви војници и официри из српских трупа о томе говорили…

И тако, из битке у битку: не зна се која је тежа, у којој је проливено више крви… Српски и француски батаљони јуришају… Просто сатрвени, бугарски војници би да се предају, али не Србима. Предали би се Французима. Као – боје се освете… Не знам зашто се тога боје, кад сам на лицу места видео како се поступа са бугарским заробљеницима…

Само једна десетина српскпх војника, испред Ветерника који су Бугари узалуд и крваво бранили, заробила је – тридесет Бугара. Био сам сведок њиховог заробљавања. Премрли од страха, јер је један српски војник рекао: „Требало би их све побити…“.

Међутим, други војници кажу да им неће ништа нажао учинити, да ће их предати штабу. У међувремену почеше да разговарају… И тако, српски војник сазнаде да његов заробљеник обрађује поље као и он, истом таквом ралицом, као што је његова, сличним воловима… И гле ратног чуда: српски војник се готово расплакао над судбином свог заробљеника – даје му пола свог војничког хлеба! Даје му своје следовање! И други војници, видим, разговарају са својим заробљеницима: код свих исто осећање -болећивост! У рату се хватају за гушу, један другог пробадају бајонетом, кољу се зубима, али кад га зароби – српски војник даје бугарском пола свог војничког хлеба!

Тада заиста нисам то могао да разумем. Касније сам схватио величину праштања, јер само велики народ може да прашта…

Izvor RS