Daj osvesti se stari moj , kakva guma i kaučuk ..... 

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Гумно или гувно , мјесто на коме се врши жито; у настањеним планинским или другим врлетима мјесто на коме се људи састају, друже, договарају и играју.[1] Одредила га је неприступачна и негостољубива конфигурација тла. То је мали хоризонтални плато ограђен, најчешће, каменом.

Gumnik - vreme kada se letina odvozi sa njiva i žito vrše na gumnu. 

Ma otkud bi to znao,

 

Sve ok , ima tu još zanimljivih stvari iz slovenskog kalendara koje su u vezi pomenutim mestom.

Гумник, по гумну, месту за вршење жита.

Али сви заборављају да су тзв. хрватски називи уједно и српски. А ови ми звуче као накнадно измишљани да звуче старински.

inače umesto žvakanja kaučuka, koristili smo pčelinji vosak sa medom, dakle deo saća iz košnice trmke.

Brus...ili sace...zapravo to nije ni sace...nego oni poklopci od saca...

prvailno je guvno i trnka (tako je u literaturi) ali nije bitno.


kazu bejase neki aleksandar i otac mu filip a po nadimak prezimenu zvase se makedonski. e pa to bejase vrlo davno i oni si ratovase po celoj aziji jer nemadose druga posla. a sada ih nazivaju makedoncima po nacionalnom pripadstvu i ovi ti sadasnji makedonci, tkzv. chokalije, kazu da su oni njihovi poreci. ako su ti isti makedonci ujedno i slovenskog porekla a ne grckog, kako oni kazu a i svetska istorija to tvrdi, onda odakle se ti slovenski narodi stvorise tada cak pre grka, a srbi porfirogenci dodjose u 7 veku u kratkim preskocima i to niodkuda.
(the beatles - nowhere man). ko je tu onda ko i ko koga zajebava u zdrav mozak sa svojim bolesnim mozgom.
**makedonci se spore sa grcima oko filipa i aleksandra, ali avaj nadjose ti oni grob, ne bilo koga no filipa licno i u njemu nadjose njegove stitnike za cevanice od lima. i nebehu jednake vec jedna kraca od druge pa tako otkise tajnu o filipovom hramanju pri hodu. covek imao jednu potkolenicu kracu!!! a za to vreme ti nesrecni srbi lebdese nekuda kroz nepoznato i nikako da priskoce u pomoc braci po plemenu vec ih ostavise da se do danasnjeg dana spore sa grcima ko je ko ili su juzno slavenskog ili pak severno grckog porekla. blago njima imaju pravog protivnika i dostojno se nose sa time, a srbi se spotakose na porfirogena. (porfir je kvarcitna stena tamno crvene boje, pa otuda crvenoliki "red head" covek postade ni manje ni vise no porphyrogenius uzviseni, hrvati takve nazivaju po boji ruze - ruznim). ajde da ne pisem vise i ja sam crn i ruzan a srbi su najlepsi i to je svima velika frustracija, al ko ih jebe, neka se frustriraju i menjaju istoriju do mile volje.
chau serbo gente!

bravo i slavjano serbski jazik je konacno kompjuterizovan i osavremenjen. 

evo nesto sto se tice zavere protiv srba a za sta je ova naucnica platila glavom.

       
    
    Зашто треба учити историју
    Када се једном народу ишчупа корен сећања на своју прошлост, на своје јунаке и војне победе. Када му се ишчупа историјски корен постојања и битисања, он постаје зомби руља. Такав народ губи национално достојанство, поимање државне свести, престаје да има узоре и за њега више ништа није свето – па ни жртве које су пале, да би он данас уопште постојао. Зато чувајмо и учимо своју СРПСКУ

andelija-stancic-zivot-za-srbiju-1414619344-585419Истраживала порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе остаци нашег језика, као што се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе наша вера и начин живота Срба.

Није била нарочито позната, ни довољно призната. Ни некад, ни сад. Али, била је велика и важна. Анђелија Станчић, учитељица која је у миру учила ђаке, а у Првом светском рату неговала рањенике, остала је упамћена по томе што је достојанствено и културно одбила Орден Светог Саве. Иако га је без поговора заслужила – пишу Новости.

Рођена је 1865. године у дому Андреја Спајића, вредног столара из Шида. Као ћерка спретног занатлије, који је волео да претреса политичке ствари и био врло жесток у одбрани родољубивих идеја, показала је да „ивер не пада далеко од кладе“. Упијала је очеве мудрости, хранила се њима и надахњивала. Породици је, како је описала у аутобиографији, остала захвална и за духовно наслеђе. Није то било, причала је, клечање и бусање у груди, него чисто уверење у моћ и помоћ Бога коме се молила.

Родитељи су јој говорили да је била феномен, јер је са девет месеци проходала и проговорила, а као послушно дете, рано је усвојила мајчине лекције о пристојном понашању, па је знала да старијим људима искаже поштовање пољупцем у руку и културним поздравом на улици.

Са школом је од првог дана била на „ти„. Учитељица ју је истицала као изванредно дете и без страха јој предавала катедру, када је морала да изађе из учионице. Због ње су многа деца, поготово она богата, била кажњавана, јер нису могла да је достигну у знању.

Било је природно да таква девојчица оде на усавршавање, па су је родитељи послали у Учитељску школу. Дар за преношење знања на млађе је већ имала и са много љубави га је користила пошто је стекла диплому.

Млада учитељица је са великом страшћу подучавала ђаке, али је одлучила да се посвети и научном раду. Већ 1912. године из њеног пера је изашла стручна књига „Распоред рада у првом разреду основне школе“, да би 1929. објавила вредно дело – „Најстарији језик Библије: или један од најстаријих културних народа“.

Анђелија је истраживала порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе остаци нашег језика, као што се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе наша вера и начин живота Срба. У предговору је написала:

- Дани за данима мењају се наизменце. Година за годином жури. А векови, столећа јуре без одмора. Човек ствара, бори се на земљи, подиже се и пада. Преко њега и његових дела диже се хвала, слава, признање или осуда и проклетство. И све бива застрто на крају заборавом из кога се, после неког времена, засија као искра испод пепела сећање на творевине прошлих поколења, на којима су нови људи продужили стварати нова дела која ће се поново опет угасити.

И ова књига, не велика обимом, дићи ће из заборава на светлост угашену, непознату тековину једног од најстаријих културних народа.После десет и више година проучавања и прикупљања материјала а после великог труда и трчања да се наше позване установе заинтересују за ову новину и издаду на јавност ову и ако не велику ипак важну књигу, која је могла бити већа, али је била удешена за три јавна предавања и морала је бити збијенија, после свих затворених врата, сама дајем у у штампу ово дело.

Књигу је завршила речима…

- И ми поносно дижемо тешку завесу прадавне прошлости и гледамо у духу величанствену слику свог просвећеног народа и с правом кажемо:да је српски језик најстарији језик Библије и да је српски народ један од најстаријих културних народа.

Била је готово усамљена у својим идејама, које је бранила где год је могла. Родољубље ју је, а да није имала ни трунку дилеме, одвело на фронт, где је помагала рањеним војницима. Очајавала је над страхотама које су у Првом светском рату задесиле Србе и тражила начин да помогне народу, макар као болничарка.

По окончању великог сукоба, краљ Петар Први Карађорђевић ју је одликовао Крстом милосрђа. Била је поносна на њега, али је зато Орден Светог Саве, којим су награђене најуспешније учитељице, уз поштовање одбила 1923. године.

У писму које је објављено у нашој штампи, објаснила је разлоге овог чина. Написала је да је такво признање требало да стигне за родољубље по којем је њен (венчани) дом у Шапцу био познат или за активности у Учитељском збору у Пожаревцу, где се залагала за бољитак своје професије. Прижељкивала је одликовање и због оснивања Женског друштва, али и зато што је у Охриду две године бесплатно предавала у Радничкој школи, чија је била и управитељица.

- Нисам одликована ни када сам у Водену прва основала „Заштиту сироте деце“, уз помоћ свештеника у логору Љубе Радовановића, који је на мој предлог скупљао децу избегличку, а ја као надзорница „Официрске кујне“ скупљала остатке јела и нашој деци делила – записала је Анђелија.

Била је већ у пензији када се њено име нашло на листи одликованих, па се захвалила и одбила признање, са речима да Министарство убудуће више води рачуна о вредним наставницима који раде на исувише напуштеном васпитању деце. За њу је, рекла је учитељица која је умрла 1955. године у Београду, доцкан.

Izvor