Jerihonske glave

U praistorijskom Jerihonu, današnji Jordan, pronađene su skupine veoma impresivnih skulptura ljudskih glava iz vremena između 7000. i 6000.g.p.n.e. To su stvarne ljudske lobanje, kojima je lice bilo rekonstruisano u obojenom gipsu sa komadima morskih školjki umesto očiju. Finoća i preciznost modelovanja, blaga gradacija površina, osećanje odnosa između kostiju i mesa i sami po sebi su veliko dostignuće, bez obzira na rani datum. Štaviše, crte lica ne prikazuju jedan isti tip - svaka lobanja ima strogo individualno obeležje. Tu imamo jedini primer krupne plastike koji nam je poznat između perionda mlađeg paleolita i najstarijih spomenika mesopotamske umetnosti.

Iako veoma tajanstvene, ove glave jasno ukazuju na mesopotamsku umetnost. One su prvi nagoveštaj portretne tradicije koja će se nastaviti se do pada Rimskog carstva. Za razliku od paleolitske umetnosti, koja se razvila iz percepcije slučajnih slika, jerihonske glave imaju svrhu, ne da stvaraju život, već da ga nastave posle smrti, zamenjujući prolazno telo trajnijim materijalom.

Pretpostavlja se da su glave bile postavljane na površinu zemlje, dok su tela saranjivana ispod kućnog poda, a najverovatije su pripadale poštovanim precima. Jerihonske glave nameću pomisao da je neolitski čovek verovao u duh ili dušu, čije je sedište bilo u glavi i koja je mogla da nadživi telo i zadrži moć nad sudbinom kasnijih pokolenja, pa ga je trebalo umiriti i držati pod svojom vlašću. Sačuvane glave bile su klopke za duhove, koje su imale da ih zadrže u njihovom prvobitnom boravištu. One, tako, u vidljivom obliku osećanje tradicije, porodičnog ili plemenskog kontinuiteta, koji razdvajaju sedelački život od lutalačke ezistencije lovaca.

Izvor: Wikipedia